Ninus Nestorović, satiričar: Ako neko nije sposoban da vodi dijalog, onda treba da se povuče, a ne da vodi državu

Ninus Nestorović, satiričar: Ako neko nije sposoban da vodi dijalog, onda treba da se povuče, a ne da vodi državu

Kada misleći čovek sa talentom za pisanu reč, ispravnih moralnih načela i životnih stavova, stane pred prazan papir – nebo je granica. Ono što će proisteći iz njegovog pera mnoge će oduševiti, neke će naljutiti, ali jedno je sigurno, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Ninus Nestorović je novinar i satiričar, jedan od najpoznatijih aforističara Balkana. Predsednik je i osnivač Sekcije humorista i satiričara u okviru Društva književnika Vojvodine. Autor je šest knjiga aforizama, zastupljen je u nekoliko antologija srpskog aforizma, a i sam je priredio antologiju novosadskog aforizma pod nazivom "Pečat vremena". Osvojio je sve regionalne nagrade iz domena humora i satire, a njegovi aforizmi prevođeni su na preko 20 svetskih jezika.

Njegove reči su i za lektiru i za fasadu zgrade. One, kao strelice, nepogrešivo ubadaju u centar – centar društvenih problema i centar kolektivne savesti. Oštro ali sa merom dobrog ukusa. Ozbiljno ali mangupski.

SVO NAŠE BOGATSTVO JE ZAVRŠILO U INOSTRANSTVU. PARE I ZLATO SU IZNELI POLITIČARI, A DECA SU SAMA OTIŠLA!


Rođeni ste u Smederevskoj Palanci, kada vas je i kako put doveo u Novi Sad?

– Moja majka je Novosađanka, otac je rodom iz Prizrena, a njih dvoje su se upoznali u Prištini. Preselili su se u Mladenovac kada je otac dobio posao, a ja sam se rodio u Smederevskoj Palanci jer Mladenovac u to vreme nije imao porodilište. Tamo sam proveo detinjstvo do 1971. godine, kada smo se roditelji i ja preselili u Novi Sad. Tata je dobio posao i stan i prvih šest meseci smo živeli nas sedmoro u stanu: baka, deda, pradeda, ujak, mama, tata i ja. U pitanju je stan od 48 kvadrata, tako da je bilo vrlo dinamično (smeh). Ubrzo smo se preselili na Liman i počeo sam da idem u osnovnu školu "Sonja Marinković". Kada smo se doselili na Liman, nije bilo NIS-a, ni Merkatora. Mesto na kojem se oni danas nalaze zvali smo Mala peščara, a Limanski park Velika peščara. Između zgrada je bilo najlepše dvorište u Novom Sadu u kojem se igralo između 100 i 150 klinaca. Tu smo provodili bezbrižno detinjstvo, roditelji su nas slobodno puštali da se igramo i veći deo dana smo provodili na ulici. Tu smo učili prve mangupluke, pravili prve nestašluke, sticali prva prijateljstva, družili se, školovali i bilo nam je zaista lepo.

Uspomena iz "Sonje": Ninus u trećoj klupi, pored učiteljice Ankice Drašković


Od najmlađih dana ste zaljubljeni u fudbal. Gde ste napravili prve korake u ovom sportu?

– U osnovnoj školi nam je fizičko predavao profesor Pera Kiš koji je obožavao atletiku. Ja sam imao talenat za skok u dalj, i u petom razredu me je profesor pozvao da skačem za školu. Tada je naša škola osvojila prvo mesto u gradu i kvalifikovali smo se na pokrajinsko prvenstvo. Tamo sam skakao u dalj i onda je trebalo da pređem u atletski klub "Vojvodina" da treniram. Sećam se, krenuo sam na trening, došao do stadiona i onda video da deca igraju fudbal. Bio je u toku trening petlića "Vojvodine" i srce mi je povuklo na tu stranu. Tako sam završio na fudbalu. Tu se nisam dugo zadržao jer je većina mog društva prešla u "Indeks" i onda smo svi zajedno tih nekih šest, sedam godina proveli tamo. Trener je bio čuveni čika Buca, inače major u penziji, koji je vodio brigu o nama kao o svojoj deci. On je vodio računa ne samo o tome da redovno treniramo, da se dobro hranimo i da budemo dobra deca, nego je brinuo i o našim ocenama. Redovno je išao u školu, kontrolisao ko ima kakve ocene i ko je imao keca nije mogao da igra. Tako da, Bucu Dimitrijevića Novi Sad ne sme da zaboravi jer je on izveo na put mnogo generacija, iz fudbalskog kluba "Indeks" i sa đačkog igrališta.


U omladincima FK "Indeks": Ninus (levo) sa saigračem Miodragom Petrovićem Mijom (1981. godina)


– Tada su na Đačko igralište dolazili najveći majstori novosadskog malog fudbala, igrači "Vojvodine" i svih ostalih klubova koji su u to vreme igrali. Ja sam počeo tamo da idem negde sa 14 godina i prvih godinu dana sam dolazio i gledao. Okupljali smo se u pola dva i do pola sedam uveče sam gledao kako oni igraju. U pola sedam sam dobijao svojih 5, 10 ili 15 minuta i bio sam veoma srećan zbog toga. Ono što je napravilo preokret da igram mali fudbal je to što me je posle jedne utakmice na đačkom igralištu Miroslav Homa pozvao da igram za najbolji mladi tim u gradu. Tada sam prvi put nastupio na čuvenom "Dnevnikovom" turniru, za "Metalorad" juniore, što je za mene bila neizreciva sreća. I od tada do danas odigrao sam mnogo turnira i liga malog fudbala.

Kada sam se ujutru probudio nisam više mogao da ustanem iz kreveta, gušio sam se...


Vašu želju da se profesionalno bavite fudbalom u inostranstvu i da igrate za reprezentaciju pokvarilo je ratno stanje devedesetih. Nakon toga ste se i teško razboleli. Šta se desilo?

– Kada se snovi sruše, čovek jednostavno izgubi volju i ode na neku drugu stranu. Nikada ranije nisam ni pio ni pušio, a tada sam počeo. Izlazio sam svako veče. Potpuno mi je pao imunitet. Tako nespreman, pošto više nisam ni trenirao, otišao sam da odigram utakmicu lige malog fudbala u Srbobran, gde sam pao u nesvest. Lekar hitne pomoći je konstatovao da mi nije ništa, da sam se samo iznervirao i dao mi je Apaurin od 10 miligrama, intramuskularno. To me je uspavalo i kada sam se ujutru probudio nisam više mogao da ustanem iz kreveta. Gušio sam se. Nakon toga mi je konstatovan pneumotoraks.

LEKARU OBAVEZNO PONESITE POKLON. NE ZABORAVITE: "VAŠE ZDRAVLJE JE U VAŠIM RUKAMA"!

 
– Završio sam u Sremskoj Kamenici gde su mi snimili plućno krilo i na slici se videlo jedno plućno krilo a na drugom se video samo vrh, sve ostalo je bilo crno. Poslali su me u operacionu salu i ubacili su mi veliko crevo u pluća. Potom sam ležao dve nedelja sa 39,5 temperaturom, dobio sam mnogo inekcija i nakon intervencija su me ponovo odveli u salu, naživo sekli i ubacili još jedno crevo. Pokazalo se da u plućima imam dve i po litre krvi, koja je stajala u meni sve to vreme. Tada je počelo da mi se poboljšava zdravstveno stanje, međutim, nakon nekoliko dana mi je pukla plućna maramica s druge strane, tako da sam pneumotoraks dobio i sa desne strane, pa su mi i tu ubacili crevo. Proveo sam u bolnici punih 46 dana. Posle nepuna dva meseca sam izašao. Zabranjeno mi je da se krećem brzo ili da dižem nešto teže. Bio sam težak invalid. Zahvaljujući mojoj volji i upornosti, već nakon mesec dana sam počeo ponovo da trčim... posle tri meseca sam ponovo šutnuo loptu ... posle pet meseci igrao sam turnire.

Minimaks je bio omiljen, uvek je govorio ono što drugi nisu smeli 


Kako je "Jogurt revolucija" odredila početak vaše karijere u svetu književne satire?

– Mi Novosađani smo previše mirni, jer su nas mame previše fino vaspitale. Tako fino vaspitan, zadesio sam se jednog lepog dana, te davne 1988. godine, na Bulevaru Mihajla Pupina. Odjednom je počela sa svih strana da izvire neka ogromna masa ljudi, koliku ja, do tada, u životu nisam video. Iskreno, bio sam vrlo zbunjen i nisam znao šta se dešava. Povukao sam se u ćošak i sve to posmatrao. Nakon toga sam napisao priču "Stado traži ovna predvodnika". To mi je prva priča koju sam napisao i tako sam počeo. Nakon toga sam prve aforizme objavljivao u kultnoj emisiji "Tup-tup" koju je slušala cela Jugoslavija. Minimaks je bio omiljen. Uvek govorio ono što drugi nisu smeli i što je još važnije, imao je otvoren medijski prostor za to. U njegovoj emisiji, koja je bila emitovana na Drugom programu Radio Beograda, mnogi veliki majstori humora i satire počeli su da pišu aforizme, pa tako i ja.


ALAL VERA NAŠIM NAJVEĆIM PATRIOTAMA. TO ŠTO ONI MOGU DA STEKNU SA TRI PRSTA, OSTALI GRAĐANI NE MOGU SA DESET.


Ubrzo ste počeli aforizme da objavljujete u "Dnevniku" a istovremeno i da se bavite i novinarstvom. Kako su izgledali ti počeci?

– Pisao sam novinarske tekstove honorarno, ali sam ozbiljnije počeo da se bavim novinarstvom tek kada sam se zaposlio u Radio-televiziji Vojvodine, 1995. godine. Četiri godine sam radio u marketingu, sa novinarskom ekipom koja je pratila sajmove i sve ostalo što je trebalo marketinški predstaviti i promovisati. Radio sam ne samo televizijske izveštaje i reklame, već i radijske, jer je marketing RTV-a u to vreme pokrivao Radio "Stotku" i "Novosadsku skalu". Uživo sam se javljao sa sajmova, iz tržnih centara, prodavnica, sa raznih događaja... To su bili moji prvi koraci i radio sam taj posao do početka bombardovanja, kada su mi rekli da ne treba više da dolazim na posao.
 

Aforizmi su kod zatvorenika izazivali velik smeh, kod policajaca baš i ne 


Sa kojim ciljem ste osnovali Sekciju Humorista i satiričara, u sklopu Društva književnika Vojvodine?

– Početkom devedestih, u Društvu književnika Vojvodine okupili su se skoro svi humoristi i satiričari iz Novog Sada sa idejom da nešto promene i pokrenu. Bili su tu Ilija Marković, Borislav Putnik Pub, Anđelko Erdeljanin, Vojislav Ratković, Mića Tumarić, Miloš Đurđev i još nekoliko njih. Tom prilikom osnovali smo Sekciju humorista i satiričara. Napravili smo je da bi se družili, da bismo došli do čitalaca i jednostavno da aforizam, i uopšte humor i satira kao književna forma, dobiju svoje mesto u književnosti i u društvu. U tome smo i uspeli. Imali smo jednom mesečno sastanke, književne večeri koje su bile lepo posećene i uvek smo ih održavali na drugom mestu. Jednom prilikom smo, što je vrlo interesantno, održali književno veče u zatvoru na Klisi. Bilo je samo dva policajca, a sve ostalo su bili zatvorenici. Čitali smo im aforizme. Oni su kod zatvorenika izazivali velik smeh... Kod policajaca baš i ne. Sve u svemu bilo je to izuzetno lepo književno veče, posle kojeg smo otišli u zatvorsku kuhinju, na večeru, koju su zatvorenici spremili za nas.


MOJ SIN JE DAO ŽIVOT ZA OTADŽBINU, ALI SE I OTADŽBINA MENI ODUŽILA. POMOGLA MI JE DA SAHRANIM SINA.

 
Od koga ste učili "zanat"?

– Čovek stalno raste i razvija se. Kada sam, sredinom decedesetih, upoznao vrhunske satiričare poput Aleksandra Baljka, Aleksandra Čotrića, Slobodana Simića, Rastka Zakića, Radeta Jovanovića i Milana Beštića, počeo sam da nastupam na književnim večerima širom Srbije. Učio sam od svih tih divnih ljudi. Svaki put kada bi nastupali, slušao sam ih pažljivo i posmatrao. Uvideo sam na koji način grade rečenice, koje stilske figure upotrebljavaju, kako izgovaraju aforizme da bi ostavili utisak na publiku. To je za mene bila velika škola. Godine 2003. sam se preselio u Beograd, pa sam narednih sedam godina nastupao mnogo više tamo, nego u Novom Sadu.

Aforizam ne može da dođe, aforizam je ozbiljno književno delo na kojem mora da se radi 


Kako izgleda vaš proces stvaranja i čime se rukovodite dok pišete?

– Ustajem rano ujutru i pišem pre posla (radim kao carinski inspektor) kada se prepustim i razmišljam o onome što nam se dešava. Znate ono kada neko kaže, "To ti prosto dođe". Aforizam ne može da dođe, aforizam je ozbiljno književno delo na kojem mora da se radi. Na ideji se radi, na rečenici se radi. Nemoguće je izgraditi rečenicu koja je višeslojna, a da je napišeš iz glave. Ponekad se lakše dođe do cilja, a ponekad teže. Tako da stvaranje nekog dobrog aforizma traje satima... Nekad i danima. Ono što je još bitno jeste to da je jedna stvar pisati aforizme za čitaoce, a druga je stvar pisati za slušaoce. Kada nastupate javno morate da vodite računa, kao i sa poezijom, da imate ritmiku, melodiku, da izazovete reakciju načinom izgovaranja tog aforizma i svojim manguplukom. Oni koji potcenjuju aforizam kao književno delo ili ih nisu čitali ili ne znaju mnogo o književnosti. Proces stvaranja samo poslednje moje knjige, koja je objavljena ove godine i koja ima 800 aforizama, trajao je vrlo dugo. U njenom nastajanju učestvovali su: profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović, Petar Pismestrović i Vladica Milenković.


PREMA UHAPŠENIM DEMONSTRANTIMA, KOJI SU U ZATVORU ŠTRAJKOVALI GLAĐU, POLICIJA SE ODNOSILA KAO PREMA SVOJOJ DECI. TUKLA IH JE, JER NEĆE DA JEDU!

 
Aforizme sve ređe možemo da čitamo u novinama. Šta je razlog tome?

– Sve je manje aforizama u medijima. U "Dnevniku" ne izlaze već više od 15 godina, a što se tiče ostalih dnevnih novina, i tu se vrlo retko objavljuju. Nedeljom se pojavljuju još u "Večernjim novostima" i u "Politici", a i ima ih u nekim listovima enigmatskog tipa. Koliko ima slobode u medijima u Srbiji? Pa nema je. Zato ne čudi to što nema aforizma u novinama. Nema ničega. "Jedan čovek" kaže misao, nekoliko njih to ponavljaju kao papagaji, a mi svi drugi ćutimo. Odigrava se predstava – glumci su na sceni, obasjani su svetlima reflektora, a publika je u tami i mora da ćuti, da bi glumci mogli da igraju svoju predstavu.

Koliko vidim, mi sve više idemo ka ponoru – ka ljudskom i moralnom dnu 


Ko su nove nade srpske satire?

– Kada gledamo odbojku na televiziji, pa naše devojke osvoje svetsko prvenstvo, odmah posle toga, u narednih 10 dana, na hiljade mladih devojčica počne da trenira odbojku. Isto tako će biti i sa aforizmima. Kada se ti, neki naši uspešni, dobri satičari ponovo pojave u medijima, postaće popularni, pa će neki novi, mladi pisci krenuti putem jednog Aleksandra Baljka, jednog Radeta Jovanovića, Milovana Vitezovića, Brane Crnčevića, Duška Radovića... Ako i dalje budemo knjigu gurali u drugi plan, a medijski prostor budemo ustupali bezobrazluku, prostoti i drskosti, mi daleko nećemo dogurati. Nažalost, koliko vidim, mi sve više idemo ka ponoru – ka ljudskom i moralnom dnu.

ČIM JE PRIMETIO DA SE NAROD ZALJUBIO U NJEGA, VOĐA GA JE ODMAH ODVEO U MRAK…


Vaši aforizmi su prevođeni na preko 20 jezika. Da li prevodom aforizam gubi na kvalitetu?

– Zahvaljujući poznatoj književnici Olgi Lalić – Krowicki, uskoro treba da izađe knjiga sa izborom mojih aforizama u Poljskoj. Biće objavljena u jednoj poznatoj izdavačkoj kući i darovana književnim časopisima i kritičarima u toj zemlji, kako bi je oni predstavili široj čitalačkoj publici. Ljudi kažu da aforizam ne može da se prevede, a to je netačno. Aforizmi naših poznatih aforističara prevedeni su na mnoge jezike, a objavljene su i Antologije srpskog aforizma u desetak zemalja.


U toku karijere nagrađivani ste mnogo puta, evo poslednji put baš pre nekoliko dana nagradom "Tipar". Koja je za vas najznačajnija?

– Ima mnogo festivala humora i satire u zemlji, i uopšte na Balkanu, i mislim da sam na svim pobedio. Na "Čivijadi" imam čak četiri prve nagrade, a na "Satira festu", koji je skup najboljih satiričara Balkana, pobedio sam dva puta. To su zaista izuzetni rezultati, ali dok si mlad, nagrade ti mnogo znače. Kako stariš, lepo je da ih dobiješ, jer na taj način jedino možeš da dopreš do medija i da ljudi čuju za tebe, ali mnogo veći dar za svakog pisca su čitaoci. Oni od pisca prave velikog umetnika... ne nagrade. Mislim da je to suština. Pre neki dan sam dobio najveću nagradu, nagradu "Tipar", koju dodeljuju "Festival humora i satire", koji se 34. put održava u Pljevljima. Ove godine zbog cirkusa korona festival neće biti održan, ali su nagrade dodeljene. Ja sam nagradu "Tipar" dobio posle Moma Kapora, Matije Bećkovića, Emira Kusturice, Milovana Vitezovića... To je jedna plejada pisaca kojima čovek može samo da skine kapu, a kada se dogodi da se i vi nađete u takvom društvu, preostaje vam samo jedna stvar, da sami sebi kažete, "Bravo majstore".

TO ŠTO NAM JE OKUPATOR OKRUTNO I SVIREPO RADIO VEKOVIMA, NAMA NAŠA VLAST VEĆ NEKOLIKO DECENIJA RADI S PUNO LJUBAVI I PAŽNJE.


Šta biste poručili onima koji vas insipirišu da pišete, a šta onima koji im slepo veruju?

– Nisam za to da iko ikome slepo veruje, jer ja razvijam dijalog i sa svojom decom. Imam troje dece i trudim se i da sa najmlađom ćerkom, koja ima samo deset godina, vodim dijalog. Diktaturu nisam zaveo u svojoj kući, jer svako ima pravo glasa i pravo na mišljenje. Dokaži ti tom detetu, ako imaš znanja, ako imaš umeća i živaca, da nije u pravu. Navedi ga na pravi put, a ne ono balkanski "Ja sam tako rekao i tako će i biti". To nije vaspitanje, tako se ne vodi porodica, tako se ne vodi ni država. Dijalog je ono što stvara bolju klimu i jedino se tako dolazi do rešenja. A ako neko nije sposoban da vodi dijalog, treba da se povuče a ne da vodi državu.

Dijalog je ono što stvara bolju klimu i jedino se tako dolazi do rešenja


Živeli ste u nekoliko gradova ali uvek ste se vraćali Novom Sadu. Zašto?

Iako nisam rođen u ovom gradu, iako sam živeo u mnogim drugim gradovima, ja sam dušom i srcem Novosađanin. Ovde su rođena moja deca i jednostavno ovaj grad mi je pomogao da postanem bolji čovek. Mislim da je ovaj grad svojim duhom pomogao da svi mi postanemo bolji ljudi. Svi pričaju da je Novi Sad pre devedesetih bio bolji i lepši. Nije, nego smo mi bili mladi, pa nam je sve tada bilo lepše. Sve se menja pa i Novi Sad, treba da ga prihvatimo ovakvog kakav je i da radimo na tome da bude još bolji. Da poboljšamo mi njega, kako bi on poboljšao nas.

NEKE IZNENAĐUJE TO ŠTO OVDE MRTVI I DALJE GLASAJU. MENE MNOGO VIŠE ČUDE ŽIVI.


Razgovarala:
Sonja Slijepćević
Aforizmi: Ninus Nestorović
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Ninusa Nestorovića

Oceni vest:
9
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Pele

    pre 24 dana i 21 sat

    Vrhunski satiričar ostrog pera, dobar čovek i fudbaler

    Oceni komentar:
    1
    7
  • debeli

    pre 24 dana i 21 sat

    Klara,stigao je Nonijus!

    Oceni komentar:
    1
    5
  • DanE

    pre 17 dana i 21 sat

    Sogore svaka ti je na mestu

    Oceni komentar:
    1
    3
  • Dr Milanče Mitovski

    pre 9 dana i 6 sati

    И НАШЕ ЧУДО НЕ МОЖЕ БИТИ ЧУДНИЈЕ!

    Наслушали смо се хвалоспеве и бајколажи како нам је добро, ми смо најбољи, економија је на врху континента, а у задње време тренд је тога експоненцијално напреднији. Све је то тачно док слушамо, а када искључимо ТВ видимо и осећамо да смо гори но пре. Наравученије, стално слушати једног човека и свако чудо не може бити чудније од себе, а зашто(?):

    ♣ Некада били смо познати у свету по скоку у вис, а данас по паду што ниже. Свакодневно обарамо државни рекорд у томе.
    ♣ На заказаним састанцима једне министарке, од страха позвани чак и не смеју да се јаве на телефонски позив, а камо ли да дођу на састанке у владу. То је поштовање строгоће.
    ♣ Председник ради углавном on-line, а уз дигитализације слушају и извршавају налоге роботизовани сарадници и климоглавци
    ♣ Препоруке у време корона вируса је да перемо што чешће: руке, косу, лице, зубе, једино не морамо прати мозак. Већ нам га довољно испрали!
    ♣ Џо Бајден неће бити председник САД док не постане? Пре тога ттреба да склони Доналда Трампа из Беле куће.
    ♣ Наше политичке вође увек се крећу у кругу своје покварености.
    ♣ Да ли вође знају да се криминал не уништава другим криминалом, а мафија ново компонованом мафијом?
    ♣ Амери свуда се мешају у свету. Сада, како су сејали дошло време да тако и жању.
    ♣ Најгопре је када он не верује у оно што нам прича. Зато ми му верујемо у целости.
    ♣ Лишће пада само у јесен. Стандард грађана непрекидно.
    ♣ Криминалу је објављен рат, а “рупе” у закону остају.
    ♣ Од свих случајева код нас су најзаступљенији социјални.
    ♣ Сваки грађанин има право на слободу мишљења и изражавања све док званичник не каже другачије.
    ♣ Политика наших је најбоља? Кренули смо као беда и сада смо исти са најбољој економији у свету?
    ♣ Пола грађана не уме да се нахрани и поред тога економски смо шампион Европе?
    ♣ Када буду сви грађани сити бићемо економски најјачи не у Европи, већ у свету овом?
    ♣ Пола грађана не уме да се нахрани и поред тога економски смо шампион Европе?
    ♣ Само код нас је економија са дно дна окренула се у врх врхова.
    ♣ Наша економија је као вода и пара, вода са дна оде на врх и обрнуто пара с врха пада на дно.

    Oceni komentar:
    2
    2