Sanja Ignjatović Eker, novinarka: Najveći izazov je ostati čovek dok prenosiš vest

Sanja Ignjatović Eker, novinarka: Najveći izazov je ostati čovek dok prenosiš vest

"Tokom poslednje godine posebno se istakla po profesionalnom izveštavanju iz Vojvodine. Pokazala nam je da novinarska upornost može da pokrene čak i ovdašnje atrofirane institucije".

To su razlozi zašto je nagradu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) za istraživačko novinarstvo dobila naša današnja sagovornica. Drčna Sremica, uporna Vojvođanka, istrajna Novosađanka, energična žena rođena 8. marta, borac za istinu, nepokolebljiva u potrazi za pravdom, poznato TV lice. Razgovaramo sa Sanjom Ignjatović Eker, novinarkom i dopisnicom TV Nova S.  

− Rođena sam i odrasla u Pećincima, a s obzirom da postoji i srednja škola, bilo je zgodno da je tu završim. Ceo život sam htela da budem novinar. Jednostavno sam nešto osećala, ali toga tad nisam bila svesna. U sedmom razredu već znam da ću živeti u Novom Sadu, raditi na televiziji i studirati žurnalistiku. U srednjoj školi sam pohađala novinarske sekcije, radila na lokalnom radiju. I tad je bio aktuelan "Utisak nedelje" koji sam redovno gledala sa mamom, pa mi i sad zvuči neverovatno da sam imala rokovnik u kojem sam pisala beleške. Nisam to nigde videla, niti mi je neko rekao, da bih posle shvatila da to rade novinari. Kao mala sam dolazila kod brata u Novi Sad i u sećanju mi se urezao natpis "Dnevnik" na Bulevaru. Bila sam ubeđena da je to TV Dnevnik, da ga tu snimaju i emituju (smeh) – rekla je Sanja na početku razgovora.  

Studije te dovode u Novi Sad?

− Stižem 2000. godine, a još tada pričaju da će se pokrenuti novinarski smer na Filozofskom fakultetu. Nisam htela da idem u Beograd. U međuvremenu sam studirala prava i višu poslovnu školu, čekajući da otvore smer. Upoznala sam Slavka Pavlovića, snimatelja sa TV Panonije i počinjem da radim na toj televiziji, gde sam naučila osnove novinarskog televizijskog posla, radeći sve formate, studijske emisije, izveštavanje sa terena, od zabave do informative. Dok sam čekala studije upisala sam Novosadsku novinarsku školu. Prvi prilog na Panoniji je bila veštačka stena na Štrandu. Visila sam na njoj i tako uradila razgovor, pa me sve podseća na ovo danas što radim i proživljavam. Tadašnji direktor televiziji Zoran Andrić je video prilog u montaži i rekao "ova mala ima srce, od nje će biti novinar". Sve vreme me je gurao u informativnu redakciju za koju ja tada nisam htela ni da čujem, a danas je ne bih menjala ni za šta na svetu.

Kako je prošlo studiranje?

− Proces je kod mene bio obrnut. Prvo sam počela da radim, pa da studiram i čini mi se da sam i studije u letu završavala. Imala sam utisak da sam protrčala kroz fakultet. Večito sam kasnila i u poslednjem momentu spremala ispite. Bio je i taj poseban osećaj, da ti neke predmete predaju kolege koje srećeš na terenu. Studije su mi pomogle da utvrdim osnovna načela novinarstva. Koliko god bili mladi, puni entuzijazma, fakultet nam je pokazao koliko ne znamo i koliko toga smo još morali da naučimo. Možda sam tad bila i drčna, ali je poenta da sam zaljubljena u svoj posao kao da sam juče počela da radim.  

Mnogi tu prvu generaciju ističu kao najuspešniju?

− Upisali smo se 2004. godine, a tu su Maja Dragić, Bane Šovljanski, Nataša Kovačev, Svetozar Krstić, Petar Klaić, Aleksandar Latas, Danijel Apro, Duška Latas… Do dan danas smo ostali bliski i imamo dva datuma – 5. oktobar i 29. novembar – kad se obavezno viđamo. Dosta njih s klase i danas je u novinarstvu i dobar je osećaj kad se sretnemo na terenu. Pogotovo danas, kad dosta kolega razmišlja da ode iz branše, a ne da ostane u novinarstvu. Tu je nas nekoliko upornih.  

I karijera kreće svojim tokom?

− Praksu sam radila u "Dnevniku" gde i počinjem da radim posle Panonije. Radila sam i za RTV u dva navrata, Infobiro, Blic, B92, TV Prva i sad sam na TV Nova S. Čak se jednog trenutka poklopilo da radim na više mesta, da studiram i da sam trudna.


Da li to znači da si zadovoljna u novinarstvu?

− Situacija u medijima danas je, verovatno – nikad gora, ali meni nikad nije bilo bolje, nikad se bolje nisam osećala dok radim i nikad nisam bila zadovoljnija u svakom smislu. Zagovaram tezu da, kad je novinar profesionalac, poštuje etičke standarde, ima svoj integritet, stoji iza svoje napisane i izgovorene reči, može da radi u bilo kom mediju, pod pretpostavkom da mu dozvole. Svaka tema može da se uradi na način kako struka nalaže i da niko na tebe ne utiče. Verovatno je moja sreća što se tako poklopilo sa TV Nova S. I, eto, moguće je raditi u medijima, biti zadovoljan strukovno i finansijski, a najviše međuljudskim odnosima jer je to najvažnije u svakoj redakciji.

Zagovaram tezu da kad je novinar profesionalac, poštuje etičke standarde, ima svoj integritet, stoji iza svoje napisane i izgovorene reči, može da radi u bilo kom mediju...

Zanimljivo je da radiš sa suprugom Darkom u paru?

− Pitaju me ljudi često kako možete da ste sve vreme zajedno, a meni je to super. On je pre svega montažer, a postao je snimatelj kad je radio za B92. Upoznali smo se na Panoniji i od njega sam naučila prve osnove novinarstva, ali i montiranja priloga. Kad sam počinjala bila sam derle, nisam imala pojma o novinarstvu i meni je bila kao zapovest kad mi on kao stariji i iskusniji nešto kaže. Osećala sam se kao na ispitu i naravno da sam imala tremu pred njim (smeh).

Jednog trenutka ste pokrenuli sajt Infonet Vojvodina?

− Ponosna sam što smo ga Darko i ja sami napravili i jako mi je žao što više ne fercera. Nismo uspeli da izguramo priču zbog poslova i obaveza koje imamo. Dok je radio, svi su bilu u čudu kad bi saznali da sam ga samo ja novinarski pokrivala, a izgledalo je kao da nas je deset u redakciji. Za jako kratko vreme smo stekli poverenje građana. Od malog portala, za dve nedelje smo postali sajt koji su prenosili nacionalni mediji.  


Živa ili pisana reč?

− Volim ja i pisanu reč, i začas bi se vratila u štampu. Kad sam počela da radim u "Dnevniku", prvi put sam imala osećaj da sam baš pravi novinar. Gledaš sutradan novine i tražiš svoj tekst u njima. Televizija mi je draža zbog te brzine, stalno prisutnog adrenalina, kratkih rokova bez kojih ne bi mogla da funkcionišem, pozitivne tenzije koja se stvara tokom posla i situacije da brzo donosiš odluke.  

Ne manjka ti motivacije za rad?

− I dalje nisam izgubila energiju i žar. Ujutru imam uključenje i ne mogu da dočekam da odem na njivu, sednem u traktor, sejem kukuruz i pričam o problemima paora. Imam slobodu i komfor u poslu, a imamo i različite formate na televiziji, od uključenja do priloga. Nekad se desi da sam u šest ujutru uživo, a posle toga već na drugom kraju Vojvodine. Ne mogu rečima da dočaram kako izgleda neki radni dan. Izazov je raditi uživo uključenje, uklopiti se u tri minuta, ispoštovati sagovornika da kaže šta ima, a ostati objektivan i izbalansiran.

Nedavno je usledila i nagrada NDNV?

− To mi je prva i najdraža nagrada. Bilo je lepo slušati obrazloženje nagrade, što je neskromno od mene (smeh). Znači mi priznanje i srećna sam jer su me predložile i odabrale kolege, odnosno, moj bivši urednik, bivši profesor i sadašnji kolega. To je posebna čast.


Ima li sujete među kolegama?

− Kad se kaže sujeta, prvo pomislim na novinare i glumce. Nepopravljivi smo (smeh). Međutim, sad se i dele informacije među novinarima i nije kao pre, pa sa te strane nema sujete. S obzirom na to gde nam je ovog trenutka novinarstvo, više imamo razloga da pričamo o solidarnosti među kolegama. Pogotovo u vreme kada su moje kolege izložene najgnusnijim pretnjama, što su predmet najgorih manipulacija i izvrtanja činjenica, što te pretnje izgovaraju poslanici vladajuće stranke usred Narodne skupštine. Sada nam je solidarnost potrebnija, čini se, više nego ikad pre. Toliko ima situacija da nekad svi treba da napustimo događaj. Društvo je do krajnje mere podeljeno, pa ispada da i mi u medijima moramo da se polarizujemo.

Izazov je raditi uživo uključenje, uklopiti se u tri minuta, ispoštovati sagovornika da kaže šta ima, a ostati objektivan i izbalansiran...


Šta ti je onda najveći izazov?

− Svakoj temi isto pristupam jer znamo da nema malih i velikih. Najveći izazov je ostati čovek dok prenosiš vest. Preneti informaciju da je tačna, da nikoga nisi oštetio ili zloupotrebio. Pogotovo kad je crna hronika u pitanju. Ujedno, izazov je kako preneti kompletnu priču od početka do kraja, kada nemaš drugu stranu. Danas je to najizraženije. Mi sa Nova S i N1 nemamo drugu stranu i onda moraš da se dovijaš.

Uopšte ne dobijaš odgovore od gradskih zvaničnika i institucija?

− Ništa ne dobijam od grada, pokrajine, države… Na kraju se prilog svede na to ko sve nije odgovorio. Poslednji primer je masovna seča na Fruškoj gori. Poslala sam pitanja Ministarstvu zaštite životne sredine, Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Nacionalnom parku "Fruška gora"… Odgovora sam dobila nula i onda treba da izveštavam o nečemu što ljudi vide svojim očima i hoće da znaju šta se dešava. Danas je jednostavno nemoguće imati sve strane. Nije uvek bilo tako. Aktuelna vlast je u početku i davala izjave, a sad informaciju možemo dobiti samo ako se pojavimo na nekom protokolarnom događaju, da bi pitali šta nas zanima. Doduše, nekad se i desi da se zabune, pa nam pošalju odgovore.


Zbog čega se to dešava?

− Često imam utisak da nas novinare kojima ne odgovoraju na pitanja svrstavaju u neke svoje političke oponente. Nismo mi stranka, niti mi sebi smemo da dozvolimo kad postavljamo pitanja da zazvučimo kao političari i budemo ostrašćeni. Atmosfera je takva kao da vlast ne shvata šta je njen, a šta naš posao. Oni su naš servis, a mi njihovi pretpostavljeni. Biću blaga i sarkastična, pa reći da ne shvataju. Pošto oni, naravno, kapiraju sve to, jasno je da živimo u državi gde su vlastodršci toliko drski i ponašaju se osiono jer im se može.

Da li doživljavaš neprijatnosti na terenu?

− Bude neprijatnosti, čak i obični građani begaju od nas kao đavo od krsta. Mi smo nepodobni i onda ljudi svakodnevno to slušaju na državnim medijima, a ne mogu da nas gledaju. Međutim, više je lepih scena. Pogotovo u poslednjih godinu dana i posle izveštavanja o zarobljenoj stoci na Krčedinskoj adi. Sve češće čujem rečenicu "nema ko da izvesti ako vi to ne uradite". Ljudi su počeli masovno da mi pišu, toliko da ne mogu sve ispratiti. S jedne strane ti imponuje što imaju poverenja u tebe dok mi je, s druge strane, veliki pritisak jer ne mogu sve fizički postići, a hoću, da ih ne bi izneverila. I onda vidiš da nema kraja, da sistem ne funkcioniše, pa se nama obraćaju. Koliko si ponosan što ne radiš uzaludno, ujedno si i besan jer nadležni reše problem tek posle našeg priloga.  

Društvo je do krajnje mere podeljeno, pa ispada da i mi u medijima moramo da se polarizujemo...

Vide li se promene kod ljudi kad razgovaraš s njima?

− Da, ljudima je sve gore i gore. Ako želiš da vidiš stanje društva u kom živiš, uzmi mikrofon i kameru i idi uradi anketu na ulici, kakvo god pitanje bilo, od cveća do izbora. Građani su besni, ljuti, rezignirani, nezainteresovani, izgubljenog pogleda… Obraduješ se čoveku koji ima mišljenje o nekoj temi.

Zašto su beogradski mediji nezainteresovani za vojvođanske teme?

− Mi, dopisnici se borimo za našu Vojvodinu i izguramo svaku vojvođansku temu. Slažem se da u studijskim emisijama neće često zvati Vojvođane i baviti se temama koje nas tište, ali tu smo mi dopisnici da to korigujemo. Najvažniji zadatak dopisnika iz Vojvodine je da uredniku u Beogradu objasni da su Vršac, Pančevo, Kovin… samo na karti u Vojvodini, ali su geografski bliže njima u prestonici.


Kako obaveze utiču na ulogu roditelja?

− Lako usklađujem roditeljske obaveze. Sve je stvar organizacije, tu je baka da uskoči, a i sve je jednostavno kad imaš dobru decu. Kosta je pre podne u vrtiću, kad i mi većinu stvari obavimo. Sve se može stići kad radiš s voljom, ništa mi nije naporno, a i deca mi ulivaju posebnu energiju. Imamo mi našu dnevnu rutinu i mir u Sremskim Karlovcima gde je lepše i mirnije za život od Novog Sada.

Sinovi su se već navikli da je mama stalno na televiziji?

− Kosta ima tri godine i kad me vidi na televizoru, ide iza njega da me traži (smeh). Kad je Viktor imao sedam godina, nije ga zanimalo što je mama na televiziji. Bio je haos sa migrantima na granici, a mi smo radili uživo uključenje za vesti B 92 i Viktor je baš tad gledao TV. Stotine ljudi je trčalo ka nama, bacali su suzavac, palili automobilske gume, gotovo se nismo videli od tog dima, a ja sam sve vreme pričala uživo u programu. Na snimku se čuje kako Darko jednog trenutka kaže da ne može da diše, ali ja moram da nastavim pričati. Tad je Viktor poludeo na mene i prokomentarisao: "Tata ne može da diše, a ona mora još što-šta da kaže" (smeh).

Nisu deca izazov, nego kako ih odbraniti od svih tih loših uticaja koji su svuda oko nas...

Roditeljstvo u današnje vreme nije nimalo lako?

− Nisu deca izazov, nego kako ih odbraniti od svih tih loših uticaja koji su svuda oko nas. Potrebno je sačuvati porodicu, bazu i gnezdo, da imaju gde da se vrate, da im ona bude oslonac. Nisam od roditelja koji kažnjava decu, više kroz priču pokušavam da objasnim, da osete da imaš poverenje u njih, da im daješ slobodu, pa ćeš onda u njima razvijati disciplinu, empatiju, samopouzdanje. Nisam ja njima najbolja drugarica, ali je važno da shvate da imaju pravog prijatelja.

Imaš li vremena i za neki hobi?

− Volim da pravim nameštaj i majstorišem. Kada bih napuštala novinarstvo bila bih dizajner enterijera. Volim i da se bavim baštom i cvećem. Pasija su mi roleri, na njima sam ceo život. 


Šta ćemo sa kafanom?

− Kafana je institucija oduvek bila, volim je, kao i tamburaše. Obožavam kafanske priče. Ljudima baš nedostaju izlasci. Nisam čovek od planiranja, ceo život mi je improvizacija i spontano radim stvari. Volela bih kad bih imala rutinu, da mi svaka druga subota bude rezervisana za kafanu. Kafana je neophodna injekcija da se isključim iz svega. Posle boravka u njoj, sledeća dva dana sam kao leptirić.

Prva asocijacija na Novi Sad?

− Džungla u saobraćaju, urbicid, prljavština i nehigijena. U Novom Sadu se više ne možeš kretati autom. Niču crkve na svakom ćošku. Sad smo se malo smirili, pa nema ubistava i mafijaških obračuna na svakom koraku, ali grad nije bezbedan za mlade. Na svakom uglu grupe navijača tuku klince jer današnji manir tinejdžera je da se moraš opredeliti za koga navijaš. Nedostaje mu više parkova, dešavanja za decu i skejt parkova.

Nestao je onaj dobri duh grada?

− Te dobre stvari po kojima je Novi Sad bio prepoznatljiv ostale su u zapećku jer ih guše nova dešavanja. Otići na Štrand nekad je bila milina. Čisto, lepo, kulturno, kao neko primorsko mesto. Pođite sad na Štrand i umesto lepe muzike koja te opušta u večernjoj šetnji sve deluje kao veselje pod šatrom. Kad se to ukombinuje sa smećem koje je na svakom koraku, onda se zapitaš šta je razlog. Ne znam šta je problem? Ljudi, nadležni, ugostitelji…

Ja sam uvek zadovoljna svojim život i kad bih se selila bio bi to izazov, da vidim kako ću se snaći tamo negde...

Gde su Novosađani u celoj priči?

− Volim ljude u Novom Sadu, volim tu opuštenost kod Novosađana i što svi misle da mi imamo kade, a nije baš tako. Novi Sad je veći grad, a zapravo je mali kao džep i svi se znamo. Svuda si dobrodošao, Novosađani su prijateljski nastrojeni za ljude sa strane. Uvek se ističe negacija, pa sam ih i ja pomenula. Ne kažem da treba ulepšavati stvari, ali hajde da istaknemo nešto dobro i lepo.

Nisi razmišljala o selidbi?

− Moram priznati da u poslednje vreme često pomislim na selidbu. Ja sam uvek zadovoljna svojim životom i kad bih se selila bio bi to izazov, da vidim kako ću se snaći tamo negde, a ne bekstvo iz ove sredine. Korupcija, nepravda, komplikovana birokratija me iznervira, pa pomislim da neću da mi deca odrastaju u takvoj atmosferi. Međutim, i ta primedba je postala toliko izlizana, pa i izbegavam da o svemu tome pričam.

Šta bi poručila na kraju?

− Obavezno idite na vojvođanske salaše, dođite u Sremske Karlovce da pijete dobro vino i jedite rezance sa makom.

Oceni vest:
19
10

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Manipulacije ljudima

    pre 41 dan i 18 sati

    Nekad su se novinari bavili kvalitetnim prenosom INFORMACIJE.
    I tu je bio kraj.
    A danas se bave od izmene informacije, prikrivanja nekad svetih činjenica oko informacije - pa do zlokobnog TUMAČENJA informacije.
    Svojim tumačenjem, oni prvo vređaju čitaoca, objašnjavajući mu da nije dovoljno pametan da je razume, a zatim prelaze u funkciju propagatora, najčešće za interese trenutne vlasti.
    Kao što je radio umro, tako je umrlo i pravo novinarstvo.
    Umrla je i televizija, koja više nije zabava, već..

    Oceni komentar:
    2
    21
  • Goks

    pre 40 dana i 2 sata

    Kao rodjeni novisadjanin imam mnoge zamerke i pohvale za grad,u opšte...Ali gospođa turbo-haj žurnalist je oplela po gradu kao po Sodomi i Gomori...Ja kad izadjem iz kafane,dva dana ne znam gde sam,ali da se rehabilitujem u njoj,teško...Nekom je život majka,nekom maćeha,nekom usvojitelj.

    Oceni komentar:
    4
    6
  • Imre sa keja

    pre 36 dana i 17 sati

    Koliiko novinara u Srbiji....bas me interesuje ko jos kupuje stampane novine, koliki su stampani tirazi...

    Oceni komentar:
    0
    3
  • Milan

    pre 34 dana i 8 sati

    Bravo za Sanju, vrsnog vojvođanskog novinara i čestitke za nagradu! Samo tako i nadalje da nastavi da nas makar ona izveštava…bravo!

    Oceni komentar:
    1
    2