Slikar Danilo Vuksanović: Umetnost je marginalizovana, ako nije u službi ideologije

Danilo Vuksanović je akademski slikar, umetnik, iza kojeg je više od 40 izložbi, a njegovi radovi se nalaze u zbirkama u zemlji i inostranstvu. Radi i u Galeriji Matice srpske kao restaurator i konzervator, gde čuva našu kulturnu baštinu, ali je i spaja sa savremenim stvaralaštvom. Mnogi Novosađani ga znaju i kao muzičara, jer je početkom 90ih bio pevač i tekstopisac u bendu „Proleće“. Kaže da samo stvarajući može da se potvrdi, kao u nekom razgovoru sa samim sobom.

Danilo Vuksanović je rođeni Somborac je u Novi Sad došao sa 16 godina, gde je završio Srednju pedagošku školu, potom i grafiku na Akademiji umentosti, a magistrirao je crtež. U Galeriji Matice srpske je viši konzervator i urednik edicije „Tradicija i savremeno stvaralaštvo“ koja donosi izložbe savremenih umetnika vezanih za ono što baštini Galerija Matice srpske. Iako je završio grafiku, nije se njome bavio, a počeo je da izlaže kao veoma mlad umetnik. U poslednjih devet godina slike Danila Vukasnovića izlazile su i van granica naše zemlje, pa je imao izložbe u Italiji 2006. i 2008. godine, a godinu dana kasnije predstavio je svoj rad i preko okeana, u Americi. Ovog leta je otvorena njegova izložba u Mađaskoj, u Sent Andreji, koja traje do kraja novembra.

- U Italiji sam se predstavio ciklusom koji se bavio pitanjima granica, pretpostavljenih sukoba, na kojima su bile predstavljene imaginarne bitke, gužve, koje su predstavljale metež, pa sam to onda vezao za neke istorijske događaje. Slagao sam i simbole arhetipske, one univerzalne civilizacijske simbole. U Americi je bila izložba koja je posvećena jednom likovnom ili vizuelnom predstavljanju ćirilice, to jest pisma i imao sam i predavanja.  To je bilo na Frenklin koledžu u Frenklinu u Indijani i na Indijana univerzitetu, 2009. godine. Ove godine sam izlagao u Mađarskoj, ta izložba je još u toku. Inspirisana je kulturnim nasleđem Sent Andreje, to jest spomenika u Mađarskoj. To je bila slikovna obnova, reinterpretacija onoga što tamo postoji kroz ciklus. Kombinovane tehnike slike i jedna zastava, odlomak iz romana „Dnevnik o Čarnojeviću“ gde Crnjanski opisuje sentandrejske ulice. Venclović je bio glavni lik te izložbe, Gavril Stefanović Venclović, taj malo zaboravljeni barokni pripovedač, iluminator, sveštenik i pisac pre svega. Kopirao sam njegove stranice iz knjiga i rukopisa, uradio sam i njegov portret po crtežu za koji Milorad Pavić pretpostavlja da je njegov autoportret. Bila je tu i Saborna crkva, Arsenije Čarnojević, tačke koje su opšte poznate u Sent Andreji. Tamo su bile i dve na srebru, na lazuriranom srebru, kopije stranica i rukopisa zapisa sa ikona. Znači, radio sam nešto kao što inače radim u Galeriji, samo sam ovde to hteo da primenim u nekom savremenom umetničkom pristupu.

U tvojim radovima ima motiva iz srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa. Kako reaguju ljudi na takve slike i kako su reagovali u Americi kada si im predstavio ćirilicu?

- Hteo sam da predstavim ono što znam da njima nije toliko poznato, to mi je bila ideja. Drugo, tad sam se bavio, a i sad se bavim kaligrafijom, i ubacujem u svoje radove elemente rukopisa i slova. Pa sam hteo da im predstavim u stvari ćirilicu kao skup simbola koji može da bude likovno zanimljiv, gde bih kroz istoriju tog pisma ispričao i kratku istoriju svog naroda, pošto treba da se predstavim odakle dolazim. Tu je bio raspon između onoga što se događalo u današnjoj Vojvodini, Mađarskoj, srednjovekovnoj Srbiji. Pokušao sam da obuhvatim sve aspekte i sve vrste ćirilice i štampanu i rukopisnu. Bilo je dobro, zato što mnogi od tih koji su bili, pogotovo neki profesori, oni su dosta poznavali grčki alfabet, pa su videli neke sličnosti sa njim. A studentima je bilo zanimljivo, zato što nisu nikad čuli nešto o drugom pismu.

Na koji način i kojom tehnikom slikaš?

- Sve uglavnom radim kombinovanom tehnikom. Tu ima gustih nanosa i slojeva gita i boje, i preslikavanja, i kombinovanja različitih materijala. Postoji i kolaž kao sastavni deo slike. I onda sukob tih, ili susretanje prikaza slova i određenog motiva. Tako je jedan ciklus koji je nazvan „Impresum“ bio inspirisan knjigama koje su oslikane i vezane konopcem za platno. Te slike sam izlagao u Novom Sadu. To je isto kao simbol paralelan sa ovim, samo je knjiga. Uloga knjige danas u društvu. Koliko je to kao objekat totalno promenilo svoju funkciju, koliko knjiga nema moć, čini mi se, kao ranije. Savremene tehnologije, društvene mreže i elektronska knjiga prelaze u neka druga obličja, pa mi se čini da knjiga može biti zanimljiva kao motiv. Taj rukopis u stvari na slikama, bio mu je potreban još jedan akcenat, to je umentuta knjiga koja je vezana, znači sputana, Znanje je zatvoreno kao tajna koja se negde stalno krije i beži. Sve iz domena nasleđa mi je interesantno. Imam taj razgovor između istorije i savremenog trenutka, jer smatram da je potreban kontinuitet, to jest veza između onoga što je nekada bilo, da bi se bolje sagledala sadašnjost. Nisam sklon ideološkim i nekim drugim vrstama angažovanosti, zato što ne prepoznajem sebe u toj dnevno-političkoj varijanti, ali elementi kulture, komunikacije i znanja i dalje su prisutni i u savremenom dobu i potisnuti. To jeste i pismo i kultura i nasleđe i knjiga, znači u stvari znanje. Taj rukopis, on je zapravo mimohod koji predstavlja moj svakodnevni tok, to je lični rukopis koji se svugde može pronaći i koji, samo eto zadavanjem tema samom sebi, može da bude interesantan za novo stvaranje.

Aktivno izlaganje Pripadam onoj grupi umentika koja smatra da je aktivno izlaganje jedini način da se ideja za koju se zalažete prikaže javnom mnjenju i publici. Imam više od 40 izložbi koje su bile u galerijama i muzejima, ne računajući izložbe drugog tipa koje su bile na javnim prostorima. Izlagao sam na dosta mesta, najviše u Novom Sadu, Beogradu, Somboru, a bilo je izložbi i u Vrbasu, Šapcu, Loznici. 

Izlaganje van granica zemlje ne dešava se često našim umetnicima. Kako je to tebi uspelo i kako je došlo do odlaska u Italiju, Ameriku i Mađarsku?

- U Italiju sam otišao zajedno sa kolegom, Draganom Bartulom iz Loznice. Išao sam na njegov poziv i na poziv jedne fondacije. Poziv za Ameriku sam dobio od Svetlane Rakić istoričarke umetnosti, poreklom sa naših prostora, koja predaje na Frenklin koledžu. U Mađarsku, konkretno u Muzej pravoslavne Eparhije budimske tu sam išao na poziv Koste Vukovića, direktora Muzeja. Pošto je sada u Sent Andreji nekadašanja zgrada Preparandije vraćena Srpskoj pravoslavnoj crkvi , tu se pojavio novi izložbeni prostor koji je bio zanimljiv. On me je zvao i ranije, ali sam hteo da se pripremim i nakon dve godine sam se napravio tu izložbu, koja je otvorena letos i biće otvorena do kraja novembra. Tamo imam skoro 40 radova.

Na čemu trenutno radiš i kada planiraš narednu izložbu?

- Čeka me izložba koja će biti otvorena 14. decembra. To su kolaži, a tema je Pavle Simić, poznati novosadski slikar 19. veka i njegova slika „Majska skupština“. Tu mi je ideja da napravim jednu transpoziciju poznatog prikaza masovne scene kada je proglašena Srpska Vojvodina i da u stvari pomoću tih kolaža napravim, postavim nekoliko pitanja koja su vezana za ulogu umetnika u tom vremenu i ulogu umetnika u današnjem vremenu. Pošto je Pavle Simić uradio svoj portret kao učesnik Majske skupštine, bio je aktivni učesnik. A pitanje koje želim da postavim jeste koliko je danas savremeni umetnik uopšte prisutan u bilo kom obliku društvenog, pa i političkog odlučivanja. Pomeranjem likova i promenom rasporeda unutar te scene, isticanjem umetnika koji je sebe stavio kao jedva vidljivog želim da promenim tu opštu sliku koja je prepoznatljiva. Šta je to u stvari Majska skupština? Ta patriotska ikona koju je on napravio, naslikao u manastiru Kuveždinu, a pozirao mu je gotovo svaki od učesnika. Slika je nastala na nagovor igumana Nikanora Grujića, a on je bio ideolog cele priče. Ima jako puno zanimljivih simbola i jako puno istorijske priče. Postoji i litografija , malo drugačija verzija iste slike, koja je litografisana u Beču po ovoj slici. Zato što Pavle Simić nije imao novaca da plati izradu litografije, ostala je u Beču i 1976. godine profesor Pavle Vasić je pronašao u Budimpešti i vraćena je u Novi Sad. Od onda je izložena kod nas, u Galeriji Matice srpske. I slika ima zanimljivu istoriju.

Kratki film o Majskoj skupštini U sklopu izložbe „Asistenca“ Vuksanović planira da napravi i kratki film Majskoj skupštini. To će biti umetničko-dokumentarni film koji se bavi tragovima Pavla Simića koji su preostali u Novom Sadu. Kaže da to radi, jer je kao umetnički izraz likovno postalo sve manje dovoljno.

Da li to pomeranje likova na slici i pomeranje lika Pavla Simića sa skrajnutog mesta, znači da umetnici treba da zauzmu neko važnije mesto i u društvu?

- U renesansi su umetnici sebe slikali unutar slike, da bi ostvarili komunikaciju između posmatrača i slike, kao neku vezu. To se zove asistenca i radni naziv izložbe je „Asistenca Pavla Simića“  Biće oko 24 kolaža i jedna zastava koja je izvučena na osnovu kazaljki sata Pavla Simića. Hteo sam da ukažem na to koliko je Pavle Simić tada bio blizu i bliže nekih važnih društvenih događaja, a sa težnjom da kažem da je danas umetnost marginalizovana. Osim ako nije, naravno, u službi jedne vrste ideologije. Ali kao pojedinac, kao individua, umetnik je u problemu, jer autorstvo na taj način ne postoji više kao ranije. Genij koji svojim potpisom to završava, to više nije toliko poželjno. To je prevaziđen model. Umetnik, samostalan umetnik ima problem kako da bude svojim radom dovoljan. Od njega se traži da kaže i nešto više, Mora da upozorava, mora da učestvuje u društvenim kretanjima. Možda je više nego ikada prisutan, ali njegova vidljivost je mala. Više nego u vreme 1848. kada je Pavle Simić slikao, ali ne vidim umetnost kao delatnost koja ima svoje mesto.

Ima li rešenja za takvu situaciju?

- Ne znam ni da li bih ponudio rešenje. Pre bih ukazao na tu transformaciju. Sada su mnoge stvari pripisane umentičkom delovanju. Vi više i ne znate šta je pravo lice umetnosti, koji su njeni alati. Savremene tehnologije i sve to što imamo danas i društvene mreže, jednako su dobra oruđa za savremenu umetnost. E sad, poruke su jedno, a način na koji se dolazi do jednog umentičkog dela je nešto sasvim drugo. Mislim da se tu negde nalazi i rešenje i kad bi umetnici mogle da pomire te dve stvari, da u isto vreme budu i moderni i ispred vremena, ali da ne zaborave podneblje i da se odupru ovoj uniformnosti koja je trenutno prisutna. Gradovi liče na šoping molove, a šoping molovi na takozvane države, a države liče na svoje vladare. Karakteristike su slabo bitne. Ti sitni detalji po kojima se ljudi međusobno razlikuju, a u isto vreme i prepoznaju.

Šta su ti detalji?

- To su recimo detalji koji više nisu prisutni u savremenom društvu, a konkretno mislim na probleme koji su svima jednaki. Samo ih vidimo različitim očima. Mislim da umetnički angažman, ne kažem da je ono što ja radim pravi način, mora biti višestruk. Ne mislim da je dovoljno baviti se samo slikarstvom ili samo jednom tehnikom. Mislim da umetnik treba da istražuje stalno, nečemu da se preda, a ne da slika 30 godina jednu sliku. To je autistično, kao neka vrsta onanisanja. Makar po cenu greške, umetnik treba da proba da se menja. Zato ja sada probam sa kolažima, da vidim da li će se nešto desiti. Bio sam se opteretio slikanjem za Sent Andreju. Moram na neki način da odmorim. Nije svaki umetnički poduhvat, i ako je moj, podjednako dobar. Neki je manje zanimljiv, interesantan, po nečemu me prepoznaju. Možda po gradovima koje sam ranije radio, to može dobro da se proda, ali to više nije izraz koji me zanima. Tako da u stvari i dalje tražim.

Da li umetnik ikada prestaje da traži?

- Tako bi trebalo da bude. Ja tako vidim umetnika. Ne može imati misiju koja je konačna. Može samo da prelazi iz stanja u stanje, koje nije više zatečeno stanje.

Može li da se živi od umetnosti?

- Ako postoji negde tržište u okviru tog liberalnog društva to je na zapadu. Kod nas takvo tržište ne postoji. Umetnost se mora živeti. E sad, da li se može od nje živeti, to je sasvim druga tema, drugo pitanje. To spada u domen komercijalne prirode. I uslovljeno je ljudima, ukusima i aparatima i agentima koj rade na tome da umetnost unovče, tačnije da obezbede novac koji će proći u ime te umetnosti. Negde i po ogromnim ciframa. To ne vidim kao stvarnu vrednost te umetnosti, čak i kad je u pitanju Pikaso ili bilo koji drugi savremeni umetnik. Sigurno da postoji način da se živi od umetnosti. Ali ja sam zaposlen, imam ulogu u društvu da čuvam ono što čuva najstariji muzej kod nas, da brinem se o tom fondu, da ga prezentujem. Mislim da je to negde ono što me oduvek privlačilo.

Šta sve radiš kao restaurator u Galeriji Matice srpske?

- Radili smo srpsku crkvenu umetnost u Mađarskoj, ta izložba je bila u Briselu, čak i u Moskvi, i u Sent Andreji, i u Novom Sadu. Radili smo na svakoj od stalnih postavki gde je bila potrebna restauracija. Poslednjih sedam godina od kako radimo nove postavke, to je od 2008 godine, pa nadalje. Trenutno je u toku konzervacija i restauracija materijala iz Temišvarske eparhije, a radimo preventivnu zaštitu umetničkih dela, opremu, izlaganje i transport. Upravo smo se vratili iz Peruđe, gde imali izložbu ikona iz 17. i 18. veka i jedne ikone iz 15 veka, „Zografi  - između tradicije i modernosti“. U Peruđi smo bile izložene 34 ikone, koje su prelaz između vizantijskog načina slikanja ikona i baroknog. To su radili zografi, ljudi koji nisu bili obrazovani. A oni su radili skroz do severa Mađarske, u Rumuniji, Slavoniji, po celoj Vojvodini, na prostorima na koje se srpski narod doselio posle prve seobe 1690. godine. To su ikone iz naše stalne postavke. To je u stvari muzejski posao. A muzejski posao danas kod nas nije ograničen samo na jednu delatnost. To znači da radimo i neke druge stvari koje su tehničarske, jer nema tehničara koji to rade, nego moramo mi. Zahvaljujući uspesima koji su do sada postignuti, negde smo se pozicionirali kao jedan od umetničkih muzeja koji na dobar način spaja tradiciju sa modernim, baš kao što se i zvala ta izložba u Peruđi.

Hard-kor karijera Moja hard-kor karijera je trajala nekih pet godina, početkom 90ih, to je bio angažman u bendu „Proleće“ i u bendu MFT, čisto naseljski, prvi bend, koji je bio u graind fazonu. Buka, noise. To je pod uticajem hard kor, treš, ded metal, uzora. Pevao sam i pisao tekstove. Teme su imale neki apokaliptični prizvuk. Čovekova nemoć pred onim osnovnim ljudskim porocima, kao što su pohlepa i želja za novcem, To je bila kritika tog savremenog trenutka onda. U suštini kraj 20. veka nagoveštavao je velike promene. Ovo su odresci toga, kao apokalipsa u tragovima. Mnoge od tih stvari koje nismo mogli da pretpostavimo da će se dogoditi, su se dogodile. Da ih ne pominjemo. Ono što je najvažnije jeste da smo preživeli i ja volim da kažem da ćemo ih preživeti. Znači da ima još mnogo stvari koje nas čekaju. Mnogo se sada češće i brže menja društvo, u odnosu na ranije doba, kada je čovek mogao da sastavi krug unutar jednog razdoblja, da on bude manje-više stabilan. Sad su velike turbulencije, velike promene i čovek unutar njih pokušava da pronađe svoje mesto, ali čini mi se da pojedinac danas sve manje ima prilike da se iskaže, da se zaštiti. Jedan od načina jeste upravo literatura i umetnost. Za mene lično. Da ostanem stabilan i uverim sebe da sam stabilan. Pošto stvarajući mogu da se potvrdim. Kao u nekom razgovoru sa samim sobom.