Slobodan Tišma, drugi deo: "Sva moja umetnost vezana je za Novi Sad, od toga ne mogu da pobegnem"

U široj javnosti uglavnom poznat kao nagrađivani pisac, svestrani novosadski umetnik najavio nam je skoro povlačenje iz sveta književnosti.

U prvom delu razgovora sa Slobodanom Tišmom, akcenat smo stavili na njegovo detinjstvo, provedeno u kraju oko živopisne Ulice JNA, "samog srca grada", kako ju je nazvao, kao i na tinejdžersko doba, u kom je otkrio čari i snagu filmske umetnosti, rok muzike i poezije. Ovog petka, fokusiramo se na period Tišmine ogromne kreativnosti, ispoljene ponajpre kroz aktivnosti tzv. novosadskog konceptualnog kruga, muziku i tekstove sastava Luna i La Strada, te izuzetno poetsko i prozno stvaralaštvo.  

Naravno, morali smo da se dotaknemo i aktuelnih gradskih problema, vrativši se, nakon dva sata razgovora, tamo gde smo i počeli – u ulicu Pap Pavla. 

 Pod znakom anarhije: Pap Pavla broj 1, današnji izgled zgrade na čijem je prvom spratu detinjstvo i velik deo mladosti proveo Slobodan Tišma

Na samom kraju šezdesetih, na Filozofskom fakultetu, koji se nekad nalazio u strogom centru grada, na početku Njegoševe ulice, okuplja se grupa studenata koja će ubrzo napraviti pravu malu revoluciju na obližnjoj Tribini mladih, a samim tim i u celokupnom kulturnom, pa i društvenom životu Novog Sada. Ne bi trebalo preskočiti ni list “Index”, gde vam je, uostalom, bila objavljena i prva pesma...

- U Njegoševoj ulici je bio Filozofski fakultet, a preko puta restoran “Gurman”, gde smo često sedeli. Pre svih, tu sam se upoznao s Janezom Kocijančićem i Mirkom Radojičićem, zajedno smo studirali književnost i radili smo u “Indexu”. Urednik nam je bio Pero Zubac, a kasnije ga je na tom mestu nasledio Stevan Nikšić. Steva je bio moj drug iz razreda, maturirali smo zajedno, a u “Indexu” je prvo bio urednik podlistka za srednjoškolce “Polet”, te me je, kao svog školskog druga koji se interesuje za književnost, pozvao da radim tamo. Kada sam došao u redakciju, Pero Zubac je tražio da pogleda moje pesme, objavio je jednu, i tako je počela moja saradnja sa “Indexom”, gde sam jedno vreme bio i urednik kulturne rubrike. To je trajalo dve godine, a onda sam prešao na Tribinu.

Kako je uopšte došlo do tog angažmana? Jeste li vi i ostali novosadski neoavangardisti na Tribini bili zaposleni “za stalno” ili ste sve programe radili honorarno?

- Glavna i odgovorna urednica na Tribini mladih bila je Judita Šalgo, a mi smo u to vreme bili u “Indexu” i pohađali smo Filozofski fakultet. Studirali smo jugoslovensku književnost, ali svetska nam je bila glavna. Imali smo i neki kružok za tumačenje svetske poezije, koji je vodio Đorđije Vuković, asistent profesora Srete Marića koji je predavao Svetsku književnost. Đorđije je bio poznati šezdesetosmaš – tvrdo jezgro, uz Lazara Stojanovića, Ljubišu Ristića, Vladu Mijanovića – bivši urednik begradskog “Studenta” koji je došao u Novi Sad, ali su ga posle oterali Mirko Čanadanović i društvo.
Mi smo već od ranije pratili dešavanja na Tribini, i onda nas je Judita pozvala i počela da nas angažuje da vodimo tamo neke programe – mene, Janeza Kocijančića, Mirka Radojičića, Vladu Kopicla, Čedu Drču, Anu Raković, zatim Miroslava Mandića, kasnije i njegovog brata Božidara... Ja sam dobio da vodim književni program, honorarno, Miroslav Mandić je uređivao filmski program, Kopicl i Mirko Radojičić vodili su Likovni salon, likovni program, dok je Čeda Drča bio zadužen za muziku. U takozvanom levom holu, koji je bio skroz ofarban u crno, slušala se avangardna džez muzika, Jusef Latif i takve stvari – ležimo na ciradama, otkačimo se, duvamo, ludilo...

Međutim, mnogo godina kasnije, ispostavilo se da je tadašnja “narodna milicija” imala u posedu više fotografija sa Tribine nego sama ta institucija i svi vi zajedno, odnosno – da ste tokom čitavog tog angažmana bili “posmatrani”. Koliko ste u to doba bili svesni činjenice da se vlast interesuje za rad vašeg malog kolektiva? Jeste li ikad razmišljali o autocenzuri, o tome dokle se sme ići s provokacijom?

- O tome uopšte nismo razmišljali. Stvar je postala ozbiljna tek kad su Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović bili optuženi, kad je protiv njih pokrenut postupak, onda smo videli da je vrag odneo šalu i da može svašta da se desi. Svi smo bili u opasnosti, ali su ceh platili Miroslav i Slavko, iako su možda njih dvojicu i namerno odabrali, jer su oni bili “najtvrđi”, možda su vlasti procenile da oni to mogu da izdrže. Da sam ja na godinu dana otišao u Mitrovicu, teško da bih to preživeo, budući da sam bio baš razmaženo, gradsko dete, i uopšte nisam bio svestan ozbiljnosti situacije, da to može da mi se desi.

Kad je protiv Miroslava i Slavka pokrenut sudski postupak – videli smo da je vrag odneo šalu

Nekih naznaka da će stvari na Tribini krenuti po zlu ipak je bilo, pritom mislim na razne pretnje kojima ste bili izloženi tokom tog perioda...

- Profesori sa Akademije – ti naši “veliki” novosadski umetnici, da im ne pominjem imena – stalno su slali neke svoje studente, koji su nam pretili da će nas tući i šta ti ja znam. To i nije bilo toliko strašno, ali sad nam je pretio zatvor, hapšenje. Miroslav je bio osuđen na godinu dana, a odležao je devet, dok je Slavko u zatvoru proveo osam meseci.

Tom presudom praktično je stavljena tačka na delovanje novosadskog neoavangardnog kružoka. Ipak, jednom prilikom ste izjavili da su vas možda “rasterali” u pravo vreme, budući da ste pred kraj delovanja na Tribini “već počeli da se ponavljate”.

- Svaka avangarda je kratkoveka, ne može ona dugo da traje. Avangarda postavlja jako visoke ciljeve, te propozicije su jako isključive i jako je teško u tom režimu izdržati drugo. I, onda je bolje da se stvar raspadne nego da preraste u nešto ružno, a već 1971. godine bilo je primetno da smo počeli da se kvarimo.
Mi smo, u suštini, bili protiv institucija. To, u stvari, uopšte nije bila Tribina mladih, već smo mi konceptualisti tu “orcali” čitavih godinu, možda i godinu i po dana, niko nam ništa nije mogao. Tribina je bila otvorena 24 sata, tu se i spavalo, stalno su išli programi. Dolazio je ko je hteo, dovodili smo koga smo hteli, tu su defilovali razni stranci, Pistoleto, Soto, grupa OHO iz Zagreba, nema ko nije bio, prava internacionala. Normalno, nekom je to smetalo...

Na kakav odziv novosadske publike su nailazili programi koje ste organizovali na Tribini?

- Sećam se, na primer, organizovali smo predstavu Mikelanđela Pistoleta (“Lo Zoo”, odigrana u Novom Sadu u septembru 1970. godine – prim. red.), bila je to komedija dell arte u stilu arte povera – “siromašna umetnost” bila je glavni umetnički pravac u Italiji u to vreme. Mi smo Pistoleta doveli na Tribinu i sala je bila krcata, nisu mogli svi da uđu, morali smo da ponovimo predstavu da bi je videli svi zainteresovani. Svi ti koji su nas napadali, koji su bili protiv toga, svi su oni bili prisutni, došli su to da vide, to je bilo izvanredno. Glavni glumac Karlo Kolnagi vratio se posle mesec dana u Novi Sad, ulazi na Tribinu i kaže, “Ja sam došao i hoću da živim ovde s vama”.
Međutim, onda je napravljen taj iskorak – Miroslav je spominjao Tita u tekstu “Pesma o filmu”, dok je Slavko u pesmi “Tribina undeground Novi Sad” spominjao, mada na vrlo prikriven način, CK, Pokrajinski komitet. Ali, nije to bilo ništa posebno, bilo je naivno, u suštini.
 

Nakon odlaska s Tribine, u prvoj polovini sedamdesetih, izvesno vreme provodite u “dobrovoljnom izgnanstvu” u Beogradu. O tom periodu, o tih nekoliko godina pre povratka u rokenrol, u vašoj biografiji nema mnogo podataka. Šta vas je navelo da napustite Novi Sad?

- Već u jesen 1970. godine otišao sam u Beograd. Osećao se taj pritisak, bile su tu i sve te pretnje, teško mi je bilo i da izlazim negde... Onda je i među nama došlo do nekog razočarenja, ostali smo sami, iako Miroslav i Slavko u to vreme još nisu bili u zatvoru, ali bilo je jasno da će sve ići ka tome. Tako sam otišao u Beograd i tamo sam živeo neke dve godine, praktično u potpunoj anonimnosti. Doduše, u to vreme tamo je počinjao da radi Studentski kulturni centar, onaj na Terazijama, gde je kao urednica radila Biljana Tomić, supruga Jerka Denegrija, koji je bio glavni za te nove umetničke pravce i tendencije. Ja sam se znao s njih dvoje, bili smo jako dobri, i onda, kad sam otišao u Beograd, Biljana me je često vodila u SKC i na neki način me je, kao konceptualistu, predstavila tamošnjim umetnicima. Ali, oni još uvek nisu ništa znali o tome. Marina Abramović, Neša Paripović, Zoran Popović, Raša Todosijević – oni su se još uvek bavili štafelajnim slikarstvom, išli su na akademiju i možda su tek nešto načuli o konceptualnoj umetnosti. I, onda Biljana kaže, “Ovaj čovek je konceptualista, ali on nije slikar. On je, u stvari, pisac”. Kako sad to? Bilo im je teško to da shvate.
Posle, po povratku u Novi Sad, Čeda Drča i ja počeli smo da se bavimo takozvanom nevidljivom umetnošću, na Limanu, ispred samoposluge, gde smo godinama radili neke umetničke akcije.

Istorija popularne kulture uči nas da je pojava Seks pistolsa i panka sredinom sedamdesetih bila gotovo “istorijska nužnost”, budući da se muzika stvarana u prvih pet godina te decenije sve više udaljavala od suštinskih vrednosti i korena rokenrola. Kakvu ste muziku vi slušali do 1977. godine?

- Već sam spomenuo da smo voleli Pink Flojd, ali sad sam se setio da smo na Tribini izvodili neke predstave – “Zglob” i “Tri tri”, tako su se zvale – i onda smo puštali rok muziku. Ali, nismo puštali Pink Flojd već Led Zepellin III i Paranoid od Blek Sabata, ložnjava, “Immigrant song” i te stvari.
Međutim, ja sam oduvek bio poklonik klasike. Sećam se da sam još u Pap Pavla – dok sam išao u osnovnu školu, sa trinaest, četrnaest godina – imao neke ploče klasične muzike. Na primer, “Koncert za violinu i orkestar u d-molu” poljskog kompozitora Henrika Vijenjavskog, to sam obožavao, uživao sam u tome. Šopena sam isto slušao, imao sam njegove mazurke, nokturna, to sam takođe jako voleo. Ali, slušao sam i Adrijana Ćelentana, pesmu “Venti-quattromila baci”, “24.000 poljubaca”, to sam isto voleo kao klinac.

- Kada sam otišao na Liman, bio sam opsednut baroknom muzikom. Tu preko puta (pokazuje u pravcu robne kuće “Bazar” – prim. red.) bila je neka američka izložba, gde je radila izvesna gospođa Natalija, a mogao si da dobiješ ploče na slušanje – klasiku i džez – i mi smo ih uzimali. Posebno je bila aktuelna pohara džez ploča, to se kralo naveliko. Neki ljudi – neću da kažem imena, poznati su – nikad te ploče nisu vratili. Ja sam uzimao klasičnu muziku, Hendlovog “Mesiju”, na primer. Zime na Limanu uz tu ploču, to je bilo nešto veličanstveno. Stanovao sam na trećem spratu u Fruškogorskoj ulici, imao sam fenomenalan pogled na snegom prekriveni Liman 2, koji tada još nije bio izgrađen, tek je počinjalo nešto, tu su bile neke šume i baruštine, još neisušene, tu gde će posle sagraditi Most slobode.
Jedno vreme se uopšte nisam interesovao za rokenrol. Imao sam komplete Vagnerovih opera, “Parsifala”, “Prsten Nibenlunga“... Pošto nisam voleo da idem u grad, obično sam uveče sedeo kod kuće i slušao Treći program Radio Beograda. Slušao sam dobru muziku, dobre govorne emisije iz filozofije i književnosti, to je za mene bila škola. Treći program počeo je da se emituje negde 1967, 1968. godine i u to vreme sam i počeo da ga slušam, kad sam se doselio na Liman, a slušam ga i dan-danas. Naravno, uz radio nisam mogao da steknem neko temeljno obrazovanje, to je teško, ali mogao sam da se informišem, da imam neke koordinate, da imam predstavu šta je to strukturalizam ili ruski formalizam, da se upoznam sa novom avangardnom muzikom, filozofijom egzistencije, Hajdigerom, kasnije i sa tzv. dekonstrukcijom, to je bilo jako dobro iskustvo. Da nisam imao te strahove, da sam visio svaki dan po gradu, mislim da možda ništa ne bih ni naučio, a to mi je kasnije bilo korisno za pisanje.

 Detalj iz stripa Aleksandra Rakezića "Dopisnica iz Novog Sada" (sa ljubaznom dozvolom autora)

Koliko znam, vaš prvi susret s novom estetikom koja se pojavila u roku desio se u automobilu, na novosadskim ulicama.

- Pošto tata nije voleo da vozim njegov auto, 1975. godine kupio mi je nov “mini moris”, plavi, šerpa boje, koštao je četiri miliona i devetsto hiljada. Jednom sam se vozio tim autom po Novom Sadu, u vreme dok je saobraćaj bio dozvoljen u čitavoj Miletićevoj ulici, išao sam prema Zmaj Jovinoj i na radiju sam čuo Seks Pistolse, pesmu “Pretty Vacant”. I, otkačio sam, potpuno, “Bog te video, pa ovo je ludilo!”. Gitare prašte, pa ta Rotenova afektacija, taj izobličeni glas, to kreveljene, poruga, ismevanje... Bio sam oduševljen i pomislio sam – pa to je umetnost (smeh). To je bilo 1977. godine. Ali, nisam odmah imao ideju da pravim bend…

Jedno vreme uopšte se nisam interesovao za rokenrol

Neko vreme nakon toga, došlo je i do zajedničkog, “ritualnog” šišanja s Biljanom Babić, o čemu je za naš portal pričao njen brat Kebra. Kako je ostvaren kontakt između pripadnika novosadske konceptualne ekipe i prvih gradskih pankera, mahom gradskih srednjoškolaca i studenata?

- Imali smo neko društvo u vreme kad je Vlada Kopicl predavao u Karlovačkoj gimnaziji, i svakog četvrtka igrali smo fudbal na Đačkom igralištu – Čeda Drča, Želimir Žilnik, Miroslav Mandić, Vujica Rešin Tucić... a i neki Kopiclovi đaci, oni su takođe počeli da dolaze na Đačko, upoznali smo se s Biljom Babić, pa preko Bilje sa njenim bratom Kebrom, zatim i sa njenim drugaricama, Ksenom, Višnjom, Jasnom i tako je sve to počelo.
Mislim da smo se Bilja i ja ošišali 1979, otišli smo kod Luluške u frizeraj na Limanu 3, ja sam u to vreme već počinjao nešto da drndam kao La Strada. Te godine sam bio u Zagrebu na koncertu Strenglersa i još uvek sam imao dugačku kosu, do pola leđa, i bio sam u džinsu, skroz, u zvoncarama, čizmama na štiklu...

Ubrzo ste, kažu vaši prijatelji, stekli sasvim solidnu kolekciju ploča “novotalasne” muzike...

- Imao sam nekih dvadesetak albuma, a kupovao sam ih po preporukama Saše Stojanovića Punkertona iz “Džuboksa”, i to sve ono najbolje što je bilo u nju vejvu – Divo, Suzi end d Benšiz, Megazin, Ramonse, Eks Ti Si, Džem... Bili su tu i Geng of for, Mekons, Stif litl fingers, takođe i Slits, ženska grupa...

La Strada (l-d): Slobodan Tišma, Jasmina Mina Mitrušić, Robert Radić, Danijel Stari i Žolt Horvat (foto: privatna arhiva)

"NOSI TU GITARU KUĆI...": “Braća Mandić imala su neku staru akustičnu gitaru koja je, tamo kod njih na Podbari, bila u sobi. I, kad god odem kod njih, ja uzmem tu gitaru i drndam nešto, pošto sam znao da sviram te stvari iz šezdesetih, Bitlse, koliko-toliko, znao sam akorde i znao sam nešto malo da pevam. Svirao sam to za društvo. Onda su mi jednom Mandići rekli, ‘Nosi ti tu gitaru kući na Liman, pa ako hoćeš nešto na njoj da napraviš...’. Poneo sam je kući i tu sam – na toj staroj 'akustari' koja nije mogla da se naštimuje, bila je katastrofa – napravio prve stvari za La Stradu. Telekastera mi je posle iz Francuske doneo Miroslav Radojičić, koji je tamo radio kao lektor. Kupio mi je i pojačalo, nekog rolanda “, priseća se Slobodan Tišma muzičke opreme o kojoj piše i u priči “Pojačalo i gitara” (Urvidek, 2005).

Nakon prvih demo snimaka i nekoliko uspešnih koncertnih predstavljanja, La Strada nikako nije mogla da ustali postavu, a Bale nam je pričao da su česte izmene članstva tog benda na kraju i dovele do osnivanja Lune.

- Članovi su se menjali, grupa je bila nepostojana. Jedna od poslednjih postava, koja je svirala na Omladinskom festivalu u Subotici, bila je – Firči je bio bubnjar, ja sam svirao gitaru i pevao, Predrag Ostojić je svirao gitaru, a Bora Oslovčan bas, Bora Pomora... Bo Pestilence. A, u poslednjoj postavi La Strade svirali smo samo Bale, Firči i ja. Firči je time oduševljen, on uvek govori, “Ta La Strada je ubijala!”. Svirali smo te pesme od La Strade, ali kako? Bale i Firči ritam sekcija, to je strava, oni su razbijali, a ja samo “polivam” akorde od gore i pevam, ništa više. Međutim, to je neverovatno dobro zvučalo. Svirali smo nekoliko koncerata, na Štrandu, u Pančevu, u Beogradu, tri ili četiri koncerta.

Početak kraja: Slobodan Tišma na koncertu Lune u pozorištu "Ben Akiba", Novi Sad, 1983. godina (foto: Predrag Popović/Ogledala Lune)

Kad govorimo o Luninom diskografskom prvencu, jedincu, dozvolićete mi da se složim s književnikom Vladislavom Bajcem, koji smatra da Nestvarne stvari nisu na pravi način prenele energiju vaših demo snimaka i živih nastupa. Imate li i vi danas slično mišljenje?

- To je zato što je izbor producenta bio pogrešan, mojom krivicom. Ja sam insistirao na tome da dovedemo “najboljeg producenta u zemlji”, pa smo pozvali Sašu Habića. Boris Bele (urednik Helidona, ljubljanske diskografske kuće koja je objavila album Nestvarne stvari – prim. red.) bio je spreman da ga plati, jer je Habić bio skup, a s njim u paketu dobijaš i najboljeg snimatelja, Đorđa Petrovića, i to bolje ne može biti. Ali, nije bilo. Dobro, Đorđe nije kriv, on je to snimio najbolje što je mogao, ali mislim da je Saša album ipak doterao po nekim svojim uzusima, previše je “ulickao” produkciju, a to ubija tu energiju.
To snimanje bilo je jedno veoma ružno i teško iskustvo, tu sam pukao potpuno, jer tu se otkrilo da ja, u stvari, pojma nemam, najblaže rečeno... Tonski studio je surov.

Ipak, to vas nije obeshrabrilo da uskoro ponovo "pripašete" gitaru i reoformite La Stradu...

- Šta sam drugo mogao? U Luni je postojala ta disproporcija, jer su Bale, Mina i Firči bili mnogo bolji izvođači od mene, bili su fenomenalni. Oni su komotno mogli da odu u London, da nađu tamo nekog pevača Engleza i da budu svetska grupa. Ja falširam, užasno sam neprecizan, ja sam u pank fazonu, s tim što nisam bio ni panker, nisam se dernjao. Ali, šta je tu je, nešto je od toga nastalo.
Ipak, uvek kažem da je Bale najzaslužniji za postojanje Lune, jer je to, u suštini, njegova muzika. Ja sam tu više bio recitator.

OVAKO SU NASTAJALE LUNINE PESME: “Radili smo tako što, na primer, ja uzmem neki tekst pa uz gitaru smislim neku melodiju, za pevanje, i onda to odnesem na probu. Tu je postojala neka melodijska vokalna linija, pa je Bale dalje razrađivao raspored instrumenata, gitaru, tražio je određeni ritam, dogovarao se s Firčijem. Instrumentalni deo je apsolutno njegov. Onda oni bek vokali, to je isključivo Bale smišljao, on i Mina su to pevali i to je nešto najbolje, to vrištanje i ta dernjava je 'strava'“, rekapitulira danas kreativni proces grupe Luna naš 71-godišnji sagovornik.

Luna 2016. godine (l-d): Zoran Bulatović, Ivan Fece, Jasmina Mitrušić i Slobodan Tišma (foto: Predrag Popović/Ogledala Lune)

Nakon što ste, po drugi put u životu, skinuli “masku” rokenrol frontmena, ponovo ste se vratili u svet književnosti, ali, ovog puta, i kao prozni pisac. Kako je došlo do pisanja prvih priča, kasnije i romana?

- Nisam imao u planu da se bavim time. Prvu priču objavio sam kad sam imao negde pedeset godina. Sad imam sedamdeset i jednu, znači, dvadeset godina pišem prozu, što nije baš mnogo. Eto, za tih dvadeset godina napisao sam pet knjiga, tri sam objavio i imam dva neobjavljena romana – jedan je gotov, a ovaj poslednji, peti, isto je napisan i treba možda samo da se popravi – s tim što ne znam da li ću to ikad i objaviti.

Nisam imao nameru da se bavim prozom, to je došlo spontano, iz pesničke inspiracije

- Počeo sam kasno, jako kasno za prozu, nisam imao nameru time da se bavim, ali to je došlo spontano, to je isto iz te neke “pesničke inspiracije” naišlo. Prva priča se zove “Uteha kose” i posledica je neke vrste vizije. Na Limanu, u stanu, stajao sam u sobi i gledao s prozora prema Limanu 2, 3, ta panorama se jako lepo vidi, zgrada NIS, taj grad u daljini… I, imao sam viziju tog Újvidéka, to jest – Urvideka, koji “tone na kulisama večeri”, tako ta priča i počinje. U stvari, “Uteha kose” je neka vrsta proširene pesme, jer je taj prozni diskurs nastao u okrilju poezije. Posle sam sve priče koje sam pisao za Urvidek tako radio. Postojalo je ipak neko uzbuđenje, ta inspiracija gradom, taj grad, bilo da je u pitanju neka reminiscencija iz detinjstva – setio sam se neke slike iz Pap Pavla, još iz šezdesetih – ili kasnije, iz, recimo, osamdesetih, tako da je junak Urvideka, u stvari, grad, on je taj koji govori. Tako je nastala prva knjiga.
Za prvi roman, Quattro Stagioni, već sam morao da pravim neke planove, da gradim neku strukturu, neku formu koju sam morao na ispunim, što je bio posao nekad naporan, nekad lakši, ali to je išlo u nekom pravcu.

Ovde bi bilo zanimljivo pomenuti opservaciju Peđe Vraneševića, koji je Urvidek nazvao "knjigom pripovedaka koja je komotno mogla biti roman”.

- Ta knjiga ima elemente romana, jer se roman danas jako žanrovski promenio, ta forma se razbila, nije više tako stroga, skoncentrisana u nekom narativnom smislu. U Urvideku postoji to prvo lice, to ja, postoji integralni gradski prostor gde se sve to povezuje, razna iskustva, tako da se može reći da tu nastaje jedna slika grada kao pozornice na kojoj se događaju razne stvari, pojavljuju se razni likovi… U priči “Nekoliko sitnih koraka unazad” izranjaju ti razni mali gradski likovi, koji su imali neki momenat koji sam ja uhvatio i koji su nestali u toj tami, potonuli su. Jer, kaže se da Urvidek nije nestao, on je samo potonuo, tako da postoji ta arheologija grada, postoje te dubine, koje su, na primer, u nekoj pripovedačevoj uobrazilji, u njegovom sećanju – iz koga može to da se oživi. Pojavljuju se neki razni domari, bokseri, neki tapetari, sitni činovnici, ljudi koji imaju te neke ulogice koje će odigrati i nestaće. Tako da, u tom smislu, Urvidek jeste roman, i on je čak bio te godine u izboru za NIN-ovu nagradu, doduše, u širem.

Ne mogu da ne primetim da je vaša prozna trilogija – reizdata pre tri godine pod naslovom Kvadratni trouglovi – za čitavih dvadeset strana tanja od Gatalicinog Velikog rata, koji je NIN-ovu nagradu dobio godinu dana nakon vas (smeh).

- Nikad nisam imao nameru da budem neki “pisac”, da izigravam nešto, da gradim taj imidž pisca, tu personu, mene to uopšte ne zanima, ja sam pola života proveo na ulici. Evo, sad sam u situaciji da se, na neki način, opraštam od toga, ne želim da umrem kao pisac. Imam sedamdeset i jednu godinu, mator sam, želim da se distanciram od toga. Na primer, iako imam napisana ta dva romana, pred odlukom sam da ih uopšte ne objavim, imam važnija posla.

S druge strane, mnogi s nestrpljenjem, već godinama unazad, čekaju “novog Tišmu”.

- Mnogi nešto očekuju, traže, prijatelji me nagovaraju… Napravio sam veliku glupost što sam taj roman pokazivao, i ovaj drugi sam pokazivao nekim ljudima, a nisam to trebao da uradim. Čak je ovaj pretposlednji, neobjavljeni roman, zove se Grozota ili…, već emitovan. Prošlog decembra, na Trećem programu Radio Beograda, trideset dana je čitano svako veče po petnaest minuta, iz rukopisa koji sam dao Ivanu Milenkoviću. Ali, štampanje? Ne verujem, pošto više uopšte nemam volje to da radim.

Jesu li vaša prozna dela mogla nastati igde drugde osim u Novom Sadu?

- Potpuno sam vezan za ovaj prostor. Prozu ne možete pisati iz ničega, mora uvek postojati neki predložak, neki model, tj. neko iskustvo. To se onda oneobičava, transformiše kroz jezik i tako dalje, ali iza uvek postoji neki doživljaj. A, ja sam ceo život proveo ovde, na ovom prostoru, i sva moja umetnost je vezana za Novi Sad, od toga ne mogu da pobegnem. Ovaj poslednji roman, koji se zove Astal – tisch, riba – fish, to je non-fiction roman, u njemu se pojavljuju realni ljudi pod pravim imenom i prezimenom – Vladislava Gordić Petković, Vladimir Kopicl, Relja Dražić, Vojislav Bekvalac, Siniša Tucić…

Kad već pominjete poznata novosadska imena, pamtim da Pišta Petrović, junak Bernardijeve sobe, nema baš visoko mišljenje o režiseru Aleksiću, koji je, kaže knjiga, “bio rođen u logoru”. Kakvo mišljenje Slobodan Tišma ima o Želimiru Žilniku, slavnom gradskom reditelju sa identičnim detaljem u biografiji?

- To je sve fikcija i nema nikakve veze sa stvarnim ljudima, u prozi su uvek moguće neke slučajne asocijacije, to je teško izbeći.
Željko je moj, da ne kažem – idol, gledao sam sve njegove filmove. On je bio na Tribini pre nas, bio je tamo čak glavni i odgovorni urednik, a bio je često prisutan i na našim nastupima. Žilnik je u to vreme snimao filmove zbog kojih je imao velikih problema – “Sloboda ili strip”, pa i “Rani radovi”, to su filmovi koji su bili zabranjivani, “bunkerisani”. Željka sam oduvek izuzetno uvažavao i voleo, on je jedan od naših najvećih režisera, najveće novosadsko umetničko ime. Imaš Aleksandra Tišmu i Žilnika – ko je još od novosadskih umetnika poznat u Evropi? Ima li još neko? Ne znam.

Na samom kraju, budući da je ovo intervju za lokalni informativni portal, moramo vas, kao pasioniranog gradskog šetača, pitati i sledeće – šta je ono što vam u poslednje vreme najviše “bode oči” na ulicama Novog Sada? Kako vam grad u kom ste proveli čitav život izgleda u 2017. godini?

- Jasno je da se Novi Sad promenio u urbanističkom smislu. On je preživeo urbanističku katastrofu, to se događa, to nije ništa novo, a ovo što se sad događa – to je samo neka finalizacija. Poslednja katastrofa je rušenje nekadašnje zgrade Komunalne banke, na sto metara odavde. Tu će sad biti izgrađen jedan ordinarni kič, onaj najružniji, u staklu, ali, naravno, presudan je bio finanijski momenat – neko je odlučio da zaradi pare i to je to. Ne znam ko je to uradio, ne želim da ulazim u to, ali bilo je krajnje degutantno i surovo kad su srušili zgradu i na skele obesili fotografije banke. To je bilo mor-bid-no, tu se samo vidi koliko ljudi koji to rade uopšte nemaju elementarnog ukusa. To može da uradi samo neki prostak, neko ko apsolutno nema pojma ni šta je estetika a ni etika. Zgrozio sam se na to.

Nekoliko modernih višespratnica niklo je i u ulici Pap Pavla, te i kraj u kom ste odrastali polako gubi stari izgled...

- To je strašno, ali, dobro, ti Romi koji su stanovali dole tu su sad dobili stanove i oni su sretni, njima je to super, 'baška što je zgrada ofarbana u drečeće plavo ili je crvena (smeh).
Katastrofa je počela kad je probijen bulevar (Tišma misli na današnji Bulevar Mihajla Pupina – prim. red.), kad se izgradila pošta, šezdeset i neke godine, išao sam već u gimnaziju. Posle je srušena i jedna strana Ulice JNA da bi napravili ovaj bunker od pozorišta, koji je isto užas. Za mene je sve to toliko neukusno, da nemam reči.
Treba uvek čuvati to staro jezgro grada, stare zgrade treba adaptirati, doterati ih, držati ih u dobrom stanju, lickati ih, negovati... To je dobra urbanistička politika, a ne rušiti da bi se izgradio neki kič od betona i stakla – kaže nam na kraju razgovora Slobodan Tišma.

Razgovarao: Stevan Gojkov/mojnovisad.com
Foto-portreti Slobodana Tišme: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com