Snežana Vuković, direktorka kompanije "Clover Serbia": Kombinacija različitosti učinila je Novi Sad posebnim

Snežana Vuković, direktorka kompanije "Clover Serbia": Kombinacija različitosti učinila je Novi Sad posebnim

Naša ovonedeljna sagovornica uspela je da prevali naporan put od poslovnog sekretara pa sve do vodeće pozicije u kompaniji koja se bavi reprodukcijom kertridža za laserske štampače. Pod njenim kormilom, a uz svesrdnu pomoć ostatka tima i matične kompanije, objekat u Novom Sadu postao je vodeći u svojoj oblasti u čitavoj Evropi.

Prvi utisak koji se stekne o Snežani Vuković jeste da je reč o blagoj osobi kojoj je empatija glavna karakterna osobina. Odmah po dolasku ponudila nas je kafom i kolačem koji je sama zamesila i donela na posao, da ga podeli sa svojim zaposlenima. Međutim, njen prijatan način ophođenja i toplina kojom zrači nisu odlika slabosti, već potpuno suprotno, snage osobe koja je uložila veliki trud i rad kako bi se našla na današnjoj poziciji direktorke jedne od uspešnijih firmi u regionu.

"Clover Serbia", kompanija za koju radi, pod njenim je rukovodstvom konstantno rasla i danas zapošljava preko 600 radnika različitih profila. Sa Snežanom smo razgovarali o važnosti napornoga rada i neophodnosti obrazovanja stručnih kadrova, kao i o položaju i izazovima sa kojima se žene na pozicijama moći susreću u svakodnevnom radu.


Gde ste rođeni? U kakvoj ste porodici odrastali?

- Rođena sam u Beogradu ali me je roditeljsko preseljenje u vrlo ranim godinama dovelo u Novi Sad. Tada sam imala samo tri ili četiri godine tako da se u potpunosti osećam kao Novosađanka.
Kada se uzme u obzir porodični background, što sam starija, sve više mu pridajem na značaju. Nekada sam mislila da je sve u nama, u našim potencijalima i kako ih iskorišćavamo, ali vreme protiče vidim da zapravo bi trebalo i u porodici tražiti temelje nečije ličnosti i čitavih sudbina. Moja porodica je bila slična svim ostalim porodicama socijalističkog vremena, u kom nije bilo velikih razlika. Roditelji su mi bili službenici, pristojno obrazovani, ali to nije bila porodica “sa pedigreom“ i nije bila građanska porodica, što bi vam dalo neki vetar u jedra kojim biste, čini mi se, lakše dosegnuli za tim što jeste. Ali nema veze. Opet smo stigli negde i putujemo i dalje.


Kako je izgledalo vaše odrastanje i koji je bio vaš utisak o gradu u kom ste odrastali?

- Uvek sam volela Novi Sad i uvek sam se tu osećala svojom, pa nikada nisam imala velikih iskušenja da iz njega negde odletim, a uvek sam mu se rado vraćala sa svih putovanja. Tokom života sam imala prilike da putujem na stvarno divna i daleka mesta, ta putovanja su me uvek vraćala promenjenom, ali sam se Novom Sadu uvek rado vraćala.

"Volim što vam se u Novom Sadu prijatelji zovu nekim čudnim imenima i što vam to uopšte nije važno"

 

 Šta je to što volite kod našeg grada?

- Mislim da mi odgovara taj neki duh grada, tj. ono što je danas od njega ostalo. Odgovara mi i ta njegova mikrolokacija. Volim Frušku goru, Dunav, volim što smo tu gde smo i volim što ima tako mnogo različitosti, kao i našu multikulturalnost. Volim što vam se prijatelji zovu nekim čudnim imenima i što vam to uopšte nije važno. Mislim da je ta kombinacija različitosti ono što je Novi Sad učinilo posebnim. A ima, ipak, on i taj austrougarski pedigre. To je sada malo izmenjeno, ali ko ume da prepozna, još uvek vidi taj njegov duh i šmek. 

OMILJENA PIJACA U GRADU: "Moram da priznam da sam sa Riblje prešla na Limansku pijacu jer mi je lepše tamo i najbolja je ponuda. Ne mogu da kažem šta najčešće kuvam jer retko kuvam iste stvari, tako da se uvek trudim da otkrijem neke nove ukuse. Čak i kada neka jela uspeju i kada mi kažu da sve to ponovo napravim, zaista ne uspevam da jelo bude identično. Ali volim da kuvam jer je to divno, kreativno je i okuplja i zbližava ljude. Volim kada kuhinja nedeljom miriše na kuglof, a kada kuća miriše na pečeni hleb. To su iskonski mirisi koji podsećaju na dom.", priča nam naša ovonedeljna sagovornica. 


Koja su Vam omiljena mesta u Novom Sadu?

- S godinama se sve više zagledate u sebe i svoj unutrašnji vrt. Ono što se u poslednje vreme promenilo, a što meni lično predstavlja mali problem, jeste velika gužva na svim mestima, a u gužvi nekako ne mogu da doprem do sebe. Tako da preferiram mesta na kojima mogu da osetim neku specifičnu energiju. Imam, na primer, jedno omiljeno mesto na Ribarcu gde volim da sednem i gledam kako Dunav teče i to činim kada god imam neke velike muke. Dunav je kao neki filter koji prolazi kroz vas i odnese sav taj pesak i kamenčiće, pa dođete nekako pročišćeni. Volim i Tvrđavu odakle mi je omiljeni pogled na petrovaradinske krovove. Za odlazak na kafu uvek predložim mesto za koje smatram da je primereno mojim godinama i duhu je – Apsolut.

Snežanino imanje u Divošu


Imate i vikendicu u Divošu, u blizini jezera Bruje. Koliko  vam znači beg iz grada vikendom? Da li Vam pomaže da se izopštite iz svega?

- To je nešto što je došlo sa godinama. Samo sledite sebe, to je veoma bitno. Mislim da je ta veza sa prirodom i sa zemljom negde u svima nama ali da je maskiramo vremenom i godinama, pa više ne možemo da prepoznamo da je to ono šta nas čini srećnijima. Pupoljci cveća, organska bašta, zvezdano nebo uveče umesto televizora, posmatranje kiše Perseida u mestu u kom nema zagađenja svetlom... To su neke iskonske stvari za koje sam srećna što sam prepoznala i koje negde balansiraju stres korporativne stvarnosti, koji bi trebalo da procesuiram i iznesem. To je jedan divan balans i mislim da je priroda nešto u čemu definitivno možemo da se lečimo, a nekako mi se čini da se savremeni čovek sve više otuđuje od prirode. Žao mi je što je tako jer mislim da bismo se svi bolje osećali kada bismo više vremena provodili u njoj. A negde i jeste tako. Kada odete u Švajcarsku, tamo su šume prepune mladih ljudi koji sa štapovima planinare s decom i provode tu mnogo vremena. Samo se nadam da je to otuđenje kod nas jedna privremena faza i da ćemo se polako vraćati tom okruženju.


Sami održavate celo imanje u Divošu?

- Da. To je jedna velika radost i protivteža radnoj nedelji tokom koje imate jedan veliki psihološki pritisak i odgovornost, na plećima nosite veliki teret a pri tome ste fizički potpuno neaktivni. Kada se uveče u 21 čas vratim u stan, ja sam previše umorena da bih mogla da se fizički pokrenem. Zato su moji vikendi - prsti zakopani u zemlju i posmatranje bubica, guštera, ježeva, pupoljaka koji rastu... Jedan psihički odmor i divan fizički umor. To mi pomaže da održim neki balans.

Bašta koju naša sagovornica sama održava

ZAČIN KAO SUVENIR: "U poslovnim putovanjima vi vrlo često osim hotela, kancelarije i restorana za večeru, ne možete da zaista doživite to okruženje. Uglavnom se tek na privatnim putovanjima može zaista doživeti zemlja u kojoj boravite. Ja sam zaluđenik prirodom i uvek me više fascinira priroda nego urbani deo, mada obožavam da posetim divne muzeje. Kao kombinacija svega toga mogu vam reći da su Portugal i Irska bile destinacije koje bih izdvojila jer su prijale i mom oku i duši. Sa putovanja uvek donosim začine. To se lako donese i miriše mi na tu zemlju. Srećna sam svaki put kada uzmem tu bočicu i jave mi se sve slike sa tih dalekih putovanja.", kaže naša ovonedeljna Gradska Faca. 


Otkako ste došli na čelo kompanije čija ste direktorka, veoma brzo ste unapredili poslovanje i od malog pogona došli ste do firme sa preko šesto zaposlenih. Čini mi se da vam je u prirodi da negujete i podižete stvari, bilo da je u pitanju bašta ili biznis. Smatrate li da je to tačno?

- Nikako ne bih samo sebi pripisala plodove i uspeh naše firme, na to je uticalo više faktora. Činjenica je da sebe doživljavam kao glavnog baštovana odnosno dirigenta simfonijskog orkestra koji pokušava da proizvede jednu skladnu melodiju. Smatram da se uspeh ne postiže ni slučajem ni srećom, već samo disciplinom i marljivšću. Moglo bi se reći da ta pravila važe i za baštu i za firmu.


Kako ste došli do toga da postanete direktorka firme, koji je bio vaš razvojni put?

- Počela sam da radim u prodaji pa sam postala zamenica direktora. Godine 2011, do koje smo radili pod imenom TRS Europe, kupila nas je velika američka korporacija, Clover Technologies Group, te se desio veliki rast firme a tada sam i ja krenula da radim kao direktorka. Akvizicija od strane jedne takve uspešne kompanije za nas je značila jednu veliku odskočnu dasku, ukazao nam se čitav niz prilika koje smo mi iskoristili. Uspeli smo da našim osnivačima pružimo jednu kvalitetnu radnu snagu i oni su upravo kod nas, u Novom Sadu, označili neke od najznačajnijih funkcija i kod nas se obavljaju poslovi i na globalnom nivou. Sve više poverenja nam se ukazuje i naši kadrovi, koji su, ponavljam, vrlo kvalitetni, koriste se od strane matične kompanije, što mi je posebno drago. I dalje imamo najviše pomoćnih radnika, u okviru kompanije, na globalnom nivou. Pored proizvodnog sektora, posedujemo i kadar za istraživanje i razvoj, veb dizajn, programiranje, kontrolu kvaliteta, nabavku, prodaju... Sve što bi jedna kompanija trebalo da ima. Mi radimo i podršku mušterijama za čitavu Evropu i tehničku podršku, centralno planiranje za Evropu je upravo u našoj firmi u Novom Sadu. To su veoma napredne i uspešne funkcije, koje mi zauzimamo.


Šta vašu čini toliko pogodnom za sva ta zaduženja? Kažete da je u pitanju obrazovan kadar, koliko je teško pronaći ljude sposobne i odgovorne za sve te poslove?

- Sve je teže. I dalje su nama najpotrebniji ljudi za najjednostavnije poslove, za direktan rad u produkciji. No, sve je teže pronaći obrazovane ljude koji vešto barataju stranim jezicima, što je za ostatak rada, koji nije rad u pogonu, conditio sine qua non, znači obavezno. Naša zemlja bi u budućnosti tome trebalo najviše da se posveti, obrazovanju mladih ljudi koji su potrebni savremenom tržištu rada.Mi se ne zadovoljavamo time da nam neko priloži diplomu, već organizujemo velika testiranja, kompleksne testove opšte kulture, inteligencije, poznavanja stranih jezika, logike. Uglavnom se oslanjamo na rezultate tih testova i na intervju sa kandidatom, sama diploma nam ništa ne znači. Naš sistem obrazovanja je takav da ne iznedri ljude koji su stekli dovoljno znanja da se odmah uključe u tokove rada, već oni praktično kreću od nule. A znate milenijalce, oni odmah očekuju sve i nemaju strpljenja i upornosti i svesti da je potrebno prvo uložiti veliki rad i trud, pa tek onda ostvariti neki uspeh. U krajnjem slučaju nisu ni sve diplome iste, neke su zarađene ozbiljnim trudom i radom, dok su druge dobijene nešto lakše i smatram da ljudi greše upravo u tome što biraju lakši put do svega. Upornost i rad uvek olakšavaju prepreke koje im naposletku mogu otvoriti put ka nekim sjajnim karijerama.

 

"Nisu sve diplome iste – neke su zarađene ozbiljnim trudom i radom, dok su druge dobijene nešto lakše" 

 

Uspeli ste da dođete do najviše pozicije u svojoj firmi, koji su to kvaliteti bili presudni za uspeh?

- Nikada nisam bežala od teškoća. Jako sam se temeljno posvećivala ne samo onome što je bilo u okviru mojih nadležnosti već sam se uvek trudila da pretpostavljenima pružim neku vrstu dodatne sigurnosti i informacija koje im mogu biti od pomoći. Mislim da je presudna bila moja disciplina, temeljnost i istrajnost i težak rad. Poslodaci su uvideli da mogu da se oslone na mene, da mogu da mi povere značajne stvari i da će one biti temeljno i besprekorno urađene. I kada je bolelo i kada je bilo teško, ja sam bila tu. Ta lojalnost i znanja na kojima sam stalno radila, ulivale su sigurnost i mogućnost da me postave na sadašnje mesto direktorke.

Koliko traje i kako izgleda vaš radni dan?

- Oko osam časova ujutru pregledam mejlove, odgovaram na njih pa se polako spremam i krećem na posao. Rad u samoj firmi se najčešće završi oko 18 časova, ali pošto radim za matičnu kompaniju iz Amerike uvek postoji i neka korespondencija i u kasnim večernjim časovima, tako da mi se radni dan zaista oduži.

 


Jesu li se ljudi u našoj sredini navikli na ženskog direktora, da li ste se na početku susretali sa predrasudama?

- To je zanimljiva tema o kojoj se u poslednje vreme dosta razgovara. Stvari se tu menjaju na bolje. U tokovima kapitala, u velikim kompanijama, a i u politici žene na vodećim pozicijama nisu više toliko retka zverka, ali je činjenica da nas je mnogo manje. Žene vlasnice kompanija i one na upravljačkim funkcijama, u upravnim i nadzornim odborima i na direktorskim mestima, ipak nisu toliko česte kao suprotni pol. Na ženu direktora se još uvek gleda sa mešavinom neke podsmešljivosti i strahopoštovanja. To nije uvek slučaj, naravno, ali mislim da muškarci često budu zbunjeni ženom na nekom visokom mesto. Razlozi za to su kombinacija tih biološko-tradicionalnih faktora, pošto u njihovim očima je žena izašla iz svog prirodnog habitusa, kuhinje i kuće i ušetale se na to njihovo igralište moći. Oni tu naprosto budu zbunjeni i pomalo uplašeni ženama u krugovima moći pošto mi imamo tu malu biološku prevlast u odnosu na muškarce, pa oni nisu sigurni kako da odreaguju i kakva će akcija i reakcija da usledi.

"Na ženu direktora se još uvek gleda sa mešavinom neke podsmešljivosti i strahopoštovanja"

 

- Zapravo, mislim da je tom uglavnom muškom poslovnom svetu potrebna i naša, ženska energija i nečega što je ženski arhetip. Savremeno poslovanje koje je i dalje bazirano na muškim arhetipovima, na samouverenosti, hladnokrevnosti i odlučnost alfa mužjaka prosto vapi za ženskim arhetipima. Mi donosimo empatiju, mekoću, više razumevanja, multitasking sposobnosti.  No, to će i dalje napredovati i menjati se. Deset procenata više žena završi fakultete od muškaraca u Srbiji. Generalno su obrazovanije a teže dolaze do odgovornih radnih mesta. Postoje izuzeci, naravno. Nije reč o tome da mušku dominaciju zameni ženska, već je potrebno napraviti balans. Postoji podatak i da kada investitori procenjujuvrednost kompanija za 65% je procene više ako u upravnim odborima sede i žene, u poređenju sa kompanijama u kojima sede samo muškarci. Tu nije u pitanju politička korektnost, već su ljudi uvideli da je kvalitet tih kompanija na višem nivou. Verujem da su tu ključni i intuicija i taj naš “ženski“ instikt, koji je često nepogrešiv. To se jako dobro kombinuje sa odlučnošću i čvrstinom muškaraca i da je taj spoj idealan za poslovne sisteme. Konkretno u mom slučaju, moja protivteža u firmi je Miroslav Petković, direktor operacija, čovek na kog se najviše oslanjam.

SAVET MLADIMA KOJI TRAŽE POSAO: "Sad ću vam reći šta ne bi trebalo raditi. Kao posledica dosta slabašnog obrazovanja, najčešći profil ljudi koji dolaze su oni koji ništa ne znaju i nemaju sigurnost u sebe. Oni ne znaju ni šta žele, gde sebe vide, niti šta znaju da rade. Mislim da bi trebalo da razmišljaju o tome da je znanje potrebno vama, a ne papir diplome. Ne samo za karijeru, znanje vam je potrebno za život. Ljudi ne bi trebalo da beže od toga da stiču znanja koja su sada tražena i potrebna, a to su pre svega znanje jezika, poznavanje aplikacija, softvera i Windows paketa, jer je to nešto bez čega se više ne može. Sve ostalo je, verujte, pitanje stava i da vi vidite da osoba stvarno želi da počne da radi i da nešto kreira, a to vrlo često izostane. Zbunjeni su, ne znaju šta žele i gde idu. Često mi ih bude i žao.", iskrena je naša ovonedeljna sagovrnica. 


Čime se konkretno Clover u Novom Sadu bavi?

- Naša osnovna i jedina delatnost je reproizvodnja potrošnog materijala za štampače, toner ketridža. To je nešto što je neophodno većini kompanija i postoji stalna potreba za našim proizvodom. Iako se danas u poslovanju teži da se smanji upotreba papira i štampe i da se gleda da se što više stvari obavi elektronskim putem, što i ja podržavam, ipak imamo industrije u kojima je to neizvodljivo. Preko 95% proizvoda koji se naprave u našem pogonu izvozimo i to na tržišta gde vlada ozbiljna konkurencija. Srećom pa svima možemo da pariramo kvalitetom.

"Na nešto što je reproizvedeno ili reciklirano se vrlo često gleda kao na status manje vrednosti"


- Novosadski Clover je sedište izvoza za Evropu, a prisutni smo i na tržišima Afrike i Bliskog Istoka, dok smo na domaćem tržištu veoma malo prisutni. Što se tiče našeg tržišta, na nešto što je reproizvedeno ili reciklirano se vrlo često gleda kao na status manje vrednosti i postoji ta vrsta predrasuda. Ali onda kada pogledate, oko 650 porodica na neki način ima prihode ili koezistenciju od ove kompanije koja je maksimalno uređena i koja je izdašni poreski obveznik, kako to poreska uprava lepo voli da kaže. Nikada nismo bili u nekim velikim pričama vezanim za subvencije tako da smo sve što postigli uradili potpuno sami i to vam pruža jednu veliku slobodu. Međutim, bilo bi lepo da imamo neke prednosti barem kada je u pitanju javni sektor, tj. da više prodajemo prema javnom sektoru, tu gde i plaćamo poreze. Ali uglavnom tu gubimo utakmicu sa dalekoistočnim proizvodima koji dolaze po jako niskim cenama alii uz kršenje prava intelektualne svojine.


- Ozbiljne kompanije to neće da koriste jer ne žele da imaju posla sa tužbama i advokatima. Kada se pogleda deo koji se odnosi na kvalitet i tehničku podršku koju imate nakon kupovine, vi imate saradnju i jedan normalan odnos prodaje. Dok ovi prodaju proizvod i odu, mi ostajemo sa njima i tu smo da rešima svaki problem ako se bude javio. Ali to je naša komercijalna stvar, mi smo privatna kompanija, mi smo na tržištu i ja ne očekujem od države neku intervenciju. Međutim, kada se taj dalekoistočni proizvod potroši, on završava na deponiji i ne može da se ponovo uvede u neki tok reproizvodnje i tu je najveća razlika u odnosu na ono što mi radimo. Sve te gomile plastika se raspadaju po deponijama, potrebno im je 1000 godina da se razlože i ne mogu se upotrebiti drugačije, niti iko brine o tome šta se sa time dešava.

Odakle vam dolaze sirovine i kako izgleda celokupan proces reciklaže?

- Imamo uspostavljenu poslovno-tehničku saradnju sa oko 300 kompanija u Srbiji, a pošto su to savesne kompanije, one nam predaju to kao svoj otpad, mi im izdajemo potvrdu o preuzimanju otpada, platimo im to po našem cenovniku. Međutim sa svim tim mi ne možemo da skupimo više od 4% naših potreba. Zbog toga smo prinuđeni da imamo svoje centre za kolekcije po Evropi i da odande dovozimo te osnovne sirovine. Zatim u fabrici ide selekcija, rasklapanje, zamena delova, čišćenje, punjenje, sklapanje, testiranje, obeležavanje, brendiranje...


Na šta ste najponosniji  kada je vaš proizvod u pitanju?

- Na mere predostrožnosti koje primenjujemo s’ aspekta bezbednosti naših proizvoda i kako one utiču na zdravlje ljudi. Znate da štampač vrlo stoji na metar od vas i kad on radi, stvara se emisija i u pitanju su mikronske čestice, a ljudi se često ni ne pitaju šta je unutar toga, šta udišu ili šta je na tom papiru koji drže i da li je prah za štampu zdravstveno bezbedan. Mi o svemu tome brinemo, a takvo poslovanje meni kao nekome ko je dirigent pruža jedan veliki smiraj duše, zato što znam da sa etičkog aspekta činimo ono što je najbolje i za našu zemlju, jer prikupljamo ono što bi završilo na deponijama, za budžet naše zemlje kroz plaćanje poreza i doprinosa, a i za zdravlje ljudi koji koriste naše proizvode.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Foto: Aleksandar Jovanović, Igor Krivokapić

Oceni vest:
21
7

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

fk vojvodina horoskop Vreme u Novom Sadu Republički hidrometeorološki zavod Vreme u Srbiji isključenje vode Isključenje struje RHMZ novosadsko porodilište novosađani porodilje JKP Vodovod i kanalizacija Spens bez struje prognoza vremena vojvodina ns seme trg slobode servisne informacije novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević novorođenčad horoskopski znaci betanija bebe Hitna pomoć isključenja struje vremenska prognoza klinika za ginekologiju i akušerstvo elektrovojvodina matičar novosađanin