Vladan Joler, profesor: Nadgledanje građana postalo je osnovni biznis model na internetu

Naš ovonedeljni sagovornik veoma rano je počeo da radi na Akademiji umetnosti, ali i da se uporedo bavi aktivizmom, te analizom situacije i slobodama na internetu.

S Novosađaninom Vladanom Jolerom razgovarali smo o tome da li i u kojoj meri postoji privatnost na internetu, o prirodi njegovog posla, kao i o nomadskom životu po aerodromima koji neprestano vodi.

Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Novom Sadu?

- Rođen sam 1977. godine i imao sam tu privilegiju da se doselimo na Liman III tek pošto je on izgrađen. U to vreme stanove su dodeljivali po nekom ključu, gde su dom prvo dobijale porodice sa tek rođenom decom. Čitav blok zgrada u kom sam živeo činile su porodice sa decom približno istog godišta, tako da je to bilo poprilično interesantno okruženje za odrastanje, veoma zabavno za malu decu. Mislim da mi je odrastanje stvarno bilo super, skoro idilično.

Čime su ti se bavili roditelji?

- Tata je radio na televiziji. Po vokaciji je bio slikar, a bavio se dečijom ilustracijom, dok je na televiziji radio u marketinškom odeljenju. Mama je bila profesor ruskog jezika, ali je radila u banci.

I sam si završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Misliš li da da je očev posao uticao na t tvoj izbor fakulteta? Jesi li od početka pokazivao "umetničke tedencije"?

- Verovatno je to podsvesno uticalo na mene. Tata je uvek crtao, oduvek sam bio okružen takvim radom, pa valjda kao dete to vidiš kao prvu opciju u životu. Plus, nisu me roditelji iritirali, nisam razvio bunt ili mržnju prema tom polju rada, mada se ne sećam da su oni bili baš presrećni idejom da upišem Akademiju. Bili su više u fazonu "okej, lepo je to, sine, ali..."

...ali nećeš imati hleba da jedeš?

- Upravo tako! Išao sam u gimnaziju i jesam voleo umetnost u različitim oblicima. Bio je to klasičan tinejdž pristup umetnosti. Kao, čitaš Dostojevskog i jako dramatično doživljavaš svet. Mislim da sam u gimnaziji bio okružen mnogo boljim matematičarima od sebe, pa sam veoma brzo shvatio da u tim sferama možda i nisam najbolji. Tražio sam neko svoje polje. Kada malo bolje razmislim, postoji taj neki obrazac u mom ponašanju, gde se ja natičem u polju koje sam izmislim. Posao koji danas radim sa Share Labom nešto je do čega sam ja došao, malo ljudi na svetu se time konkretno bavi.

Koji smer si završio?

- Grafičke i vizuelne komunikacije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, što je, praktično, grafički dizajn. Studirao sam u zaista zanimljivom vremenu, između 1996. i 2000. godine. Kada sam krenuo na fakultet, počeli su protesti, a završio sam ga leto pred Petooktobarsku revoluciju. Bilo je to vrlo turbulentno vreme i poprilično zanimljivo za studiranje. To vreme je bilo i poprilično stravično ali meni i super na momente. Nekako iz tog dna se javila neka vizija da postoji nešto bolje negde drugde ili u nekom drugom vremenu, na istom mestu ali u budućnosti. Takođe, pomoglo mi je to što smo sa ekipom sa Akademije organizovali dosta tih antisistemskih akcija.

Jesi li  imao prilike da putuješ tokom studiranja?

- O, da. Koristio sam najrazličitije načine da se dočepam viza ili kojekakvih jeftinijih voznih karata. Čak sam u nekim periodima putovao Evropom i autostopom. Trudio sam se da iskoristim svaki sekund dopuštenog vremena boravka u Šengenu, pošto se vize tada nisu dobijale na duži period. Danas je potpuno drugačija situacija, imam porodicu, a putujem skoro konstantno, pa težim tome da budem što više kod kuće. Budem, na primer, u Berlinu četiri dana, pa dva dana u Barseloni pa zatim putujem u Poljsku. Puno ljudi misli da je to fenomenalan život, ali mene to veoma zamara. Provodiš vreme po aerodromima, a dete ti sedi kod kuće, bez tebe. Danas mi je posao takav da držim gomilu radionica i predavanja, gde moraš prosto da “zabaviš publiku“, a to je vrlo iscrpljujuće.

Koje ti je omiljeno putovanje do sada?

- Kuba, pošto sam tamo upoznao svoju suprugu, koja je morala da prođe niz peripetija, pre svega administrativnih, kako bi došla da živi ovde. Venčali smo se tek pošto sam saznao da je moguće da se venčaš sa nekim i ako taj neko nije fizički prisutan, tako što je Bojan Bošković dobio ovlašćenje da se venča sa mnom u ime Olivije Solis sa Kube.

Šta ti danas najviše smeta u Novom Sadu, posle života provedenog s koferima u rukama?

- Jako sam osetljiv na vizuelne elemente u prostoru, a naš grad je veoma “zaprljan“, pogotovo u odnosu na osamdesete godine 20. veka. Bilbordi, svuda reklame, natpisi kompanija, sve me to dosta pogađa pošto ne možeš da ih izbegneš. Za sve ostalo možeš da izradiš neku vrstu mehura, okružiš se prijateljima, ideš na neka mesta koja su ti lepa i koja ti ne vređaju estetiku. No, kada sedneš na bicikl i provozaš se po gradu, ne možeš da pobegneš od tih nekih stvari. Mislim da se i količina sadržaja koja se nudi i zanimljivih događaja takođe oseti poslednjih nekoliko godina.

A šta je ono što voliš u Novom Sadu?

- Volim što mogu da stavim svoje dete na bicikl, provozamo se kroz park, odemo do Keja, Ribarca, sednemo na čamac i provozamo se Dunavom. Mi ovde svi kukamo, ali, u suštini, imamo i dovoljno slobodnog vremena da popijemo kafu, da uživamo, odemo na Frušku goru, u nečiju vikendicu... Život ovde nije toliko stresan, nema tog pritiska na poslu u tolikoj meri, ali problem leži u depresiji koja se uvukla u društvo.

Imao si do sad nekoliko poslova u više različitih polja. Koji je bio prvi?

- To je bilo slaganje cigala, sa trinaest, četrnaest godina. Sa drugarom Rankom sam slagao cigle u nekom dvorištu u Temerinu, ne bih li skupio novac da kupim maketu aviona. Posle tog iskustva dosta brzo sam odustao od fizičkog rada (smeh). Što se tiče posla u struci, postojao je časopis koji se zvao “Bulevar“, sa Nedimom Sejdinovićem i tom nekom ekipom, pravio sam naslovne strane tog časopisa. Bio je to vrlo zanimljiv, u tom trenutku provokativan posao. Posle 2000. godine, priključio sam se Exit festivalu i u tom trenutku je to bilo potpuno suludo, u smislu da smo mi, neki klinci koji su tek završili fakultet, odjednom radili veće kampanje, koje su imale veći doseg nego što su naši profesori na fakultetu, recimo, imali ikada u svojoj karijeri. Ono što je radio Exit tih godina je pomeralo neke granice, a treba razumeti da je to dolazilo od manje-više neobučenih, odnosno neiskusnih mladih ljudi. Meni je i dalje čudo kako je to sve funkcionisalo tih godina.

 Danas predaješ i kao profesor na Akademiji koju si završio, kako se to desilo?

- Oduvek sam vodio neki šizofren život i imao po dve, tri karijere koje su se odvijale paralelno i povremeno. Odmah posle završetka fakulteta, ostao sam tamo da radim, prvo kao pripravnik, a potom kao asistent. Uvek me je zanimalo bavljenje umetnošću kroz nove ideje i tehnologije a baš u tom periodu je krenuo da se formira smer na kom i danas predajem – Novi likovni mediji. Trebalo mi je desetak godina da prihvatim da ja tamo zaista i radim. To je pozicija koja ti pruža poprilično veliku dozu sigurnosti, ali je i velika obaveza. Dok sam bio mlađi, to mi je povremeno i smetalo, a sigurnost mi nije bila potrebna, dok danas volim taj aspekt svoje karijere. Stalno sam u kontaktu sa tim mladim ljudima i njiihovim idejama, koje umeju da budu svežije od naših. Postoji neka vrsta razmene među nama.

Pored toga, radio si i Share konferenciju, vodiš Share Lab, držiš predavanja o važnosti privatnosti na internetu. Šta je ono čime se danas konkretno baviš, koje ti je glavno polje interesovanja?

- Trenutno mi je glavna preokupacija Share Lab, koji je proizašao iz Share fondacije, organizacije nastale 2011. godine. Prvo smo pravili konferencije koje su se zvale Share konferencije, i koje su, po meni, bile poprilično kul, dovodili smo ljude iz Pajretbeja, Vikiliksa, ali smo u jednom momentu shvatili da, koliko god to nama bilo zabavno, to nema nekog dubinskog smisla. Ljudi dođu, odlično se provedu, idu na vrlo zanimljiva predavanja, budu motivisani, ali sutradan kada se probude i nešto loše se stvarno desi, ti juče motivisani ljudi nemaju stvaran kapacitet ni sredstva da odgovore na probleme. Bavili smo se temama poput privatnosti na internetu, otvorenošću i dostupnošću novih tehnologija, svim dobrim i lošim stranama našeg života i rada na internetu. Tada je pravljenje konferencije tog tipa bila poprilično nova i avangardna ideja, dok ih danas ima mali milion. Pravili smo konferenciju u Beogradu, ali i u Bejrutu, gde je, nedelju dana posle Sharea, pala bomba tik do našeg smeštaja. Iz toga se izrodio Share Lab, u okviru kog okupljam ekipu koja je, manje ili više, ekspertska ekipa u svom polju. Imamo pravnike, sajber-forenzičare, teoretičare medija... Krenuli smo da radimo istraživanja koja se tiču sloboda i prava na internetu, svim pitanjima kojima se bavila i Share konferencija, a fokusirali smo se na Srbiju i region. Vremenom se to pretvorilo u istraživanja nečega što se zove “nevidljiva struktura“.

Šta podrazumeva pojam “nevidljiva struktura“ ?

- Internet je najveća nevidljiva struktura koja postoji. Svi mi koristimo uređaje koji se "kače" na internet, a malo nas ima pojma o tome šta se dešava kada, na primer, pritisneš određeno dugme ili odeš na sajt ili aplikaciju poput Fejsbuka. Prvo smo se bavili mrežama internet servis provajdera, pokušavali smo da shvatimo kako to sve zapravo izgleda. Iza toga stoji svojevrsna “magija“. Ukucaš facebook.com i ti neki paketići tvojih informacija krenu da “luduju“, i zbog toga što se sve to dešava iza interfejsa tih aplikacija i sajtova, iza toga što vidimo mi, korisnici, ne obraćamo pažnju na to. Krenuli smo da crtamo mape i mreže prenosa tih podataka, kome su sve dostupni naši lični podaci. Uvideli smo da stvari postaju sve kompleksnije i kompleksnije. S jedne strane smo imali istraživanja Edvarda Snoudena, koja su govorila o tome kako je NSA koristio naše metapodatke da prati ljude, pa smo njihovu metodologiju iskoristili kako bismo pratili grupu hakera, Hacking Team, koji su po mom mišljenju strašno zli i koji prave alate koje prodaju različitim državama kako bi one pratile svoje stanovništvo.

U jednom intervjuu tvrdio si i da je Republika Srbija kupovala neke od tih alata za praćenje stanovništa...

- Da, vijali smo tu priču dosta dugo. Postojale su indikacije da su državne službe poput vojske i BIA pregovarale sa dve različite firme o kupovini softvera za nadgledanje. Ti softveri su u stanju da uđu u sve vaše Fejsbuk, Mesindžer i Skajp komunikacije, kao i u vaše i-mejlove, šta god, u bilo koju aplikaciju koju koristite za komunikaciju na internetu. Jedan od hakera je uspeo da dođe do mejlova Hacking Teama i kroz analizu metapodataka smo krenuli da otvaramo tu priču, ko su ti ljudi i kako to čitavo “podzemlje“ interneta funkcioniše.

Misliš li da je veći problem to što ljudi nisu svesni činjenice da su nadgledani, ili ih, jednostavno, nije briga?

- Problem leži u tome da su ta nadgledanja građana postala osnovni biznis model na internetu danas. Nisu samo države te koje nadgledaju građane. To je osnovni biznis model i za korporacije poput Fejsbuka, Gugla i većinu ostalih kompanija, koji prodaju vaše podatke oglašivačima koji vam na osnovu toga što klikćete pokušavaju da prodaju svoje proizvode. Mi kada kažemo "nadgledanje", obično u glavi imamo “Balkanskog špijuna“, dok se danas ljudi prate preko mašina i algoritama. Mašina danas određuje šta je anomalija u ponašanju pojedinca i koga treba dodatno proveravati klasičnim sredstvima uhođenja.

Čini nam se da Fejsbuk tu prednjači?

- To je jedna od naših poslednjih tema. Izučavali smo Fejsbuk algoritme i to je jedna od najvećih “crnih kutija“ koje danas postoje, a koje utiču na naš svakodnevni život i na društvo. Postoji između milijardu i šesto hiljada i dve milijarde korisnika Fejsbuka koji tamo provode veliku količinu vremena i preko toga komuniciraju sa ljudima, a sva ta komunikacija je moderirana od strane mašina i algoritama i, naposletku, ljudi. Kako je to moderirano, mi u suštini nemamo pojma, a to veoma utiče na naše mišljenje pa čak i na raspoloženje tog dana. Na primer, desi se neki teroristički napad, a na našoj stranici iskaču samo neke ugodne slike kučića ili mačića. Što je manje krvi, bićemo manje opterećeni, ali ako u news feed koji nam izlazi na stranici sajta "gurnu" neku potresnu priču, ceo dan ćemo provesti pod većom količinom stresa. Male promene u algoritmima i filtriranjima na Fejsbuku mogu da donesu različite reakcije. Ti algoritmi sakriveni su od nas različitim metodama i malo ljudi može u njih da pronikne. Drugo, kompanije ne daju otvoreni pristup svojim podacima i algoritmima, a ujedno ih i stalno menjaju. Ti njihovi sistemi su pravo remek-delo u određenom smislu, gde se koristi rad naučnika i programera i ta neka ogromna količina kreativne energije koja se, nažalost, koristi samo da bi se ljudima prodalo nešto, i to je tragedija. Brilijantni naučnici i sav taj potencijal obrade i analize podataka, umesto da učestvuju u nečemu što će svet učiniti boljim mestom – uvaljuju ti neki proizvod.

Na koji način vi pokušavate da ih razumete?

- Tako što smo pronašli određeni broj patenata koje oni koriste i pokušali smo da napravimo mapu koja povezuje segmente njihovog rada i da rekonstruišemo kako se naše aktivnosti na sajtovima pretvaraju u profit tim kompanijama. To je priča o “nematerijalnom radu“ pojedinaca. Kada smo na Fejsbuku, mi praktično radimo za Fejsbuk time što im kreiramo sadržaj svojim postovima. To jest, mi smo sirovi materijal iz kog se nešto izvlači, dok su radnici u stvari ti algoritmi. Postoji mišljenje da smo mi samo glumci u rijalitiju koji režiraju algoritmi koji ti kreiraju realnost na internetu. Danas se, dakle, sve manje bavim aktivizmom a sve više se bavim istraživanjima putanje naših podataka i čini mi se da tu mogu više da doprinesem.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Fotografije: Aleksandar Jovanović