Zoran Bulatović Bale, muzičar: Rokenrol više nije opasan, postao je čista zabava

Zoran Bulatović Bale, muzičar: Rokenrol više nije opasan, postao je čista zabava

Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 13. februara 1964. godine u Novom Sadu. Najranije detinjstvo proveo je u centru grada, u kući koja se nalazila preko puta današnje zgrade SNP, a tokom života na Satelitu pohađao je osnovnu školu "Boris Kidrič". Po preseljenju njegove porodice na Liman 2, upisuje se u OŠ "Sonja Marinković", da bi kasnije prešao u osmoljetku "Jovan Popović", te, na posletku, u srednju muzičku školu "Isidor Bajić".

Kao gitarista i autor Zoran Bulatović ušao je u anale jugoslovenskog roka s nepunih 20 godina, prvo kao član Pekinške patke, s kojom je snimio album “Strah od monotonije”, a potom kao muzički  lider sastava Luna –  gde je svirao s dobitnikom NIN-ove nagrade Slobodanom Tišmom – u čiju zaostavštinu ulazi kultna longplej ploča “Nestvarne stvari”, kao i povratnički nastup na Exitu 2004. godine.

Svoj prepoznatljivi stil sviranja gitare utkao je i u albume bendova kao što su Laboratorija i Griva, da bi početkom devedesetih, kao solista, snimio izuzetno ostvarenje “Summer without syphilis”, na čije objavljivanje se čekalo više od deset godina.

Dobar deo života proveo je u Njujorku, gde je, između ostalog, stvarao muziku za pozorište i film, a u poslednjih 11 godina, kao porodični čovek i otac dvoje dece, živi u italijanskom mestu Alberobelo, 60 kilometara južno od Barija.

Prilikom njegove poslednje posete rodnom gradu, kom se uvek rado vraća, susreli smo se s Baletom i porazgovarali manje-više o svemu što ga čini gradskom facom par excellence.

Tvoji prvi ozbiljniji koraci u muzičkom svetu vezani su za gitaru koju si dobio od starijeg brata, zar ne?

- U pitanju je moj polubrat, tatin sin iz prvog braka, koji živi u Makarskoj. U šestom razredu osnovne otišao sam kod njega na zimski raspust i poklonio mi je “framusa” – moju prvu električnu gitaru. On je u Makarskoj svirao u bendu Yeti, imali su i autorskih stvari ali su u vreme turističke sezone uglavnom svirali obrade po baštama hotela i restorana. U to vreme on je već imao neku kopiju “les pola” i “fender” pojačačalo, pa je tog “framusa” dao meni. Par godina kasnije, u Novom Sadu sam se od drugara, koji je svirao harmoniku u KUD “Sonja Marinković”, ogrebao za “honerovo” pojačalo, i onda je krenulo da se piči...


Kad si prvi put zasvirao u nekom bendu?

- Prvi bend osnovao sam s drugom iz odeljenja Edijem Kelerom (kasnije dugogodišnji bubnjar Obojenog programa – prim. aut.), još dok sam išao u OŠ “Sonja Marinković”, negde u petom razredu. Svirali smo na akustarama “Kuću izlazećeg sunca” i te stvari, a imali smo čak i koncert u školi povodom nekog praznika.

Kasnije, u školi “Jovan Popović”, s Firčijem sam svirao u bendovima Alfa i Hush, a probijane smo održavali u kući njegove babe, koja se nalazila u rupi između Limana 1 i 2. Kad su taj kraj počeli da ruše, preselili smo se u Železničku ulicu, kod druge Firčijeve babe, u kuću u kojoj su Buldožeri spavali za vreme svoje čuvene vojvođanske turneje. U to vreme sam bio prodao “framusa” da bih kupio “ibaneza”, kopiju “stratokastera”. To je bilo negde 1977. ili 1978. godine.

Gde se u to vreme najčešće nastupali?

- Mom učitelju gitare – Mišku Džunji, basisti grupe Proces – dopalo se to što smo radili, pa su nas često zvali da sviramo s njima kao predgrupa po seoskim igrankama, u Veterniku, Futogu, Kisaču...

Kakvu muziku si slušao pre pojave panka i novog talasa?

- Prva dva singla u životu kupio sam još dok sam živeo na Satelitu u drugom osnovne – bili su to “Children of the revolution” grupe T. Rex i “Crocodile rock” Eltona Johna. Njih mi je preporučio jedan stariji komšija. Negde u petom, šestom razredu kupio sam albume Alicea Coopera Welcome to my nightmare i Billion dollar babies, Kimono my house od Sparksa, zatim su tu bili Sweet i pogotovo Slade – imao sam sve njihove ploče koje su bile objavljene u Jugoslaviji.


Kako je došlo do tvog i Maretovog (Marinko Vukmanović, basista – prim. aut.) “transfera” iz grupe Pečat u tad već etabliranu Pekinšku patku?

- Nas dvojica u Patku nismo došli “u paketu”, ja sam u bend upao ranije, još dok je Sreta (Sreten Kovačević) svirao, jer im je trebao još jedan gitarista za žive nastupe. Pošto je izlazak albuma “Plitka poezija” kasnio, ja sam u bendu bio još pre njegovog objavljivanja i vežbali smo za promociju. Jedno vreme u Patki je svirao i Caki (Aleksandar Kravić). Ne sećam se koliko dugo, ali znam da su on i Sreta, od silnog skakanja, na koncertu u Pančevu propali kroz binu (smeh).

S Patkom si snimio album Strah od monotonije, koji se stilski veoma razlikovao od svog diskografskog prethodnika. Koliko ste ti i Mare, kao mlađi i relativno novi članovi, imali kreativnog uticaja na zvuk benda u tom periodu?

- Saradnje što se tiče, sve je to bilo dosta otvoreno, s tim što nam je Čonta svoje muzičke ideje prenosio čontajzerom, pevajući nam melodiju u stilu “na-na-na-na-na”, pa bi smo od toga pravili stvar (smeh). Pre Straha... spičili smo pank singl “Bila je tako lijepa”, jer je tako bilo predviđeno ugovorom s Jugotonom, ali smo već u to vreme krenuli drastično da menjamo stil.
 
Jesi li već imao iskustva u studijskom snimanju pre rada s Patkom?

- Jesam, naravno. Mi smo snimali još kao klinci, kao Hush, sa trinaest, četrnaest godina. Firčijev ćale je radio kao tonac na Radiju Novi Sad, pa smo u velikom studiju snimili “Susie Q” i još nekoliko pesama. Firči kaže da ima te snimke, pa me zeza, kao, ucenjuje me, jer tu ima nekog pevanja, nekog teškog šuketanja, pošto nismo znali tekstove (smeh). Singl “Bila je tako lepa” snimali smo u Meta Soundu, četvorokanalnom studiju u vlasništvu Borisa Kovača i Cakija Kravića. U međuvremenu, Srba (Srbislav Dobanovački) je napustio Patku ili je bio izbačen, pa je Čonta ponovo ušao u studio, da u pesmi “Buba rumba”, koja je bila na B strani singla, opet snimi deo u kom pominje imena članova benda. A na kanalu na kom je bio vokal u pozadini su bile snimljene i zvečke. Prilikom ponovnog snimanja u studiju nije bilo zvečki, pa smo ih Mare i ja u pozadini simulirali glasom – cuke-čuke, cuke-čuke… (smeh).

U vreme dok si bio član Patke još uvek si bio učenik srednje muzičke škole...

- Posle završene osnovne, trebalo je da nastavim deveti i deseti razred u školi “Đorđe Zličić”, a to mi se nije sviđalo. Na svu sreću, u to vreme se bez niže mogla upisati srednja muzička škola, ali samo teoretski smer, pa sam se tu i upisao, te, između ostalog, naučio da sviram klavir.


Dok u Patki nisi imao previše autorskog uticaja, u Luni si, barem kad je o muzici reč, imao potpuno odrešene ruke. Kako je došlo do osnivanja tog kultnog novosadskog benda?

- Muzička omladina Novog Sada organizovala je tri svirke – u Pančevu, na Tašmajdanu i na Štrandu – na kojima su nastupali Lačni Franc, Foto-model, La Strada... Nedelju dana pre prve najavljene svirke, Bora (Boris Oslovčan) popizdi i ode iz La Strade, a Senad (Jašarević), klavijaturista Foto-modela je iz nekog razloga bio sprečen da nastupi. Cela situacija je bila pod znakom pitanja, te ti ja u La Stradi uskočim na bas, a kod Foto-modela na klavijuru, odradim te tri svirke i spasim celu situaciju. I onda, šta ćemo dalje, dogovorimo se da nastavimo – Deda (Slobodan Tišma), Firči i ja. Nisam želeo da sviram bas, pa smo jedno vreme probali s Maretom, a onda se desila Mina (Jasmina Mitrušić), klavijaturistkinja koju sam znao iz Muzičke škole, jer mi se jako dopadalo kako je novosadska grupa Grad koristila sintisajzer umesto basa.

Novi talas je, između ostalog, doneo i tu slobodu da nekonvecionalni instrumenti u roku mogu zameniti gitaru, bas, bubanj...

- Tako je. Sećam se da je Pampus (Zoran Palurović, pevač grupa Crkveni pacovi i Neon Vojnik – prim. aut.) negde u to vreme imao ideju da u svoj bend dovede čelistu, i to je do jaja koncept. Samo zameniš “normalne” rok instrumente nečim drugim, pa taman da sviraš sve isto što bi svirao na, na primer, gitari, to zvuči drugačije i otvara neke potuno nove mogućnosti.

Ljubav prema eksperimentisanju i nekonvencionalnom pristupu roku prati te, praktično, od samih početka diskografske karijere.

- To jeste tačno, ali sad mi sve nekako okrenulo. Jesi li slušao ono što radim s bendom Don Bale & PanKZerottI? Toliko sam bio zaglibio u taj eksperimental, da mi je danas challenge da sviram surf muziku, nešto što je normalis, jer ja to ne znam. To je možda obrnut princip, jer ljudi uglavnom krenu od konvencionalnog, pa kasnije zastrane, a u mom slučaju se to, eto, dešava obrnuto. Znanje konvencionalnog, odnosno zanat, uvek sam morao da imam, jednostavno iz razloga da bih mogao da radim za pozorište i film, ali sam ono svoje uvek radio izvan formi, drugačije, a danas me jednostavno pali da radim u što konvencionalnijoj formi, no, ko zna koliko će to trajati (smeh).
 
Da se vratimo na Lunu. Iako je album “Nestvarne stvari” dobio fenomenalne kritike, bend se raspao nedugo po njegovom objavljivanju. Zbog čega?

- U to vreme, a i ranije, Deda je, svesno ili nesvesno, funkcionisao tako što nešto radi, onda to uobliči, da mu neku formu i tu stavi tačku. Izbegavao je da bilo šta bude objavljeno, da dobije svoju konačnu formu, povlačio je svoje knjige iz štamparije, po pričanju Peđe Vraneševića. Jednostavno, Tišma je u jednom trenutku počeo da sabotira situaciju – otkazivao je snimanja, govorio da ne može više da peva, kao, “to više nije to, ne možemo mi to tako” i slično. A, u stvari, sve je to bilo zbog tog nekog, nazovi straha da nešto što radi dobije svoj završni, pojavni oblik, u ovom slučaju album. No, to smo teškom mukom prevazišli, ali samo za period boravka u studiju, te je odmah po završetku snimanja “Nestvarnih stvari” raspad bio neminovan.

 Gradske face: Predrag Peđa Vranešević i Zoran Bale Bulatović

Nakon odsluženja vojnog roka, drugu polovinu osamdesetih proveo si svirajući u više novosadskih bendova – Laboratorija, Griva, Zlatni dijamanti – ali si krajem iste decenije počeo da radiš i sopstvene muzičke projekte. 

- Sve je počelo kad sam uzeo kompjuter, Atari ST 1040, kojih je u to vreme bilo možda dva ili tri u gradu. Ubrzo potom, krenuo sam da šljakam s Peđom Vraneševićem na pozorišnoj i filmskoj muzici i tako sam ušao u taj fazon, videvši da se mnogo toga može uraditi i na računaru, bez žive svirke.

Kombinujući snimanje na kompjuteru i živu svirku, uradio sam svoj prvi solo album "Summer Without Syphilis", a za tu veliku prekretnicu u mom načinu razmišljanja ključnu ulogu imao je prvi album američke grupe Mr. Bungle – tada mi je kliknulo u glavi i video sam da, u stvari, mogu “i babe i žabe”, kombinovanje najrazličitijih stilova i formi, a sve zajedno, na jednom mestu.


Jednu od tvojih najpoznatijih pesama, “Prince of chaos”, napravio si u vreme pada Čaušeskuovog režima u Rumuniji.

- Pobuna protiv Čaušeskua počela je u Temišvaru, a pošto je naša, novosadska televizija bila najbliža tom gradu, ekipe TV Novi Sad poslate su da snimaju dešavanja u Rumuniji, i to je posle emitovano u celom svetu. A šta ja radim u to vreme? Prčkam nešto po kompjuteru, kad u jednom trenutku ulazi burazer i kaže mi da pesma na kojoj sam upravo radio poliva malo na rumunski melos, mada se ja s tim ne bih složio. I onda dođem na ideju da snimim spot s režiserom Aleksandrom Davićem. Tad sam već imao neki mali sempler, semplovao sam delove iz “Drakule” i završio stvar. U studiju Borisa Kovača ubacio sam i sempl cimbala, dosnimio neke gitare, a potom smo u tek otvorenom studiju televizije 3P, u zgradi SNP, montirali spot koristeći snimke TV Novi Sad iz Rumunije.

E, onda sam, po nekom ko je išao za London, kopiju spota poslao Marti, Firčijevoj sestri, koja je tu BETA traku odnela pravo u MTV i sve je stalo na tome. Kad, jednog dana zove me Voja Ušar (Vojislav Vilić, novosadski gitarsta – prim. aut.) i kaže mi, “Mamicu ti tvoju, najavila te je najbolja pička na MTV-ju!” (smeh). Pip Dann je bila u pitanju. Nakon emitovanja, Daveta i mene pozvali su u studio 3P da pričamo o tome, kad, tokom razgovora uživo, uleće producent programa Jale s vešću da francuski Canal Plus želi da otkupi spot. Njima je to mnogo značilo, jer su bili tek nedavno pokrenuta televizija, ali sad sledi klasično novosadsko...govno. Odgovornost za prodaju prebačena je na RTV Novi Sad. Zovem posle nedelju, dve dana da vidim dokle se došlo s prodajom spota, a oni svi prebacuju odgovornost jedan na drugog. Na kraju, saznam šta se zapravo desilo – Francuzi zovu, traže nekog da se dogovore, a ovi naši svi beže po kancelarijama, jer nikad to nisu radili i nisu imali pojma koliko para da traže, te su jedva dočekali da Francuzi prestanu da zovu.

Zanimljiv je podatak da smo Davić i ja na TV Novi Sad radili spot i za pesmu “Prince of chaos 2”, koja se nalazi na albumu "Summer Without Syphilis", spremajući se da ga objavimo nakon nekih od onih prelomnih glasanja u Srbiji, mislim da je u pitanju bio Milan Panić protiv Miloševića. No, do promene vlasti nije došlo, te ni spot nikad nije javno prikazan.

Nedugo nakon snimanja “Summer Without Syphilis”, po drugi put si otišao u Njujork i ostao tamo punih 13 godina. Kako su ti proticali prvi dani u Velikoj jabuci?

- Isprva je najbitnije bilo da se nađe šljaka, da se iznajmi gajba, neko vreme nije bilo ni “m” od muzike. Prvi posao imao sam u freezeru, hladnjači, na pakovanju sladoleda, a radio sam između 10 i četrnaest sati na dan, tako da, po povratku kući, o nekom kreativnom radu nije bilo ni govora. Druga šljaka bila je štampanje majica, a radno vreme mi je bilo od 8 do 19 sati, uključujući i subotu. Kad mi se u Njujorku priključila Mira, tadašnja devojka, donela mi je moj Atari, tako da sam tu skockao klavijaturu i onda se već moglo raditi na muzici, uglavnom za pozorište, a kasnije i film.

Posle izvesnog vremena, obreo si se, opet kao basista, u njujorškom hardkor bendu I. C. U. (Intensive Care Unit). Kako je došlo do tog angažmana?

- Singer (Siniša Lučić), bubnjar iz Novog Sada, i ja živeli smo u istom kraju i zajedno smo otišli na audiciju. Kad nas je čuo, njihov gitarista je samo rekao, “Ovaj bend nikad nije zvučao bolje” – i automatski smo upali u postavu. Išli smo s njima na turnejice i snimili album “O No No O Zone”, s čuvenim njujorškim producentom Donom Furyjem.

 Može li se u SAD živeti od svirke u jednom, uslovno rečeno, andergraund bendu?

- Brat naše pevačice bio je vlasnik diskografske kuće, i on mi je kupio bas, pojačalo, pedale i sve što treba. Finansirao nam je i dve turneje, ali je honorar bio neka che miseria, nekih, recimo, 200 dolara nedeljno ili manje, tek da možemo da pokrijemo gajbe i Njuci i neke osnovne potrebe. No, ipak, bili smo profi muzičari u NYC.

 Bale u legendarnom njujorškom klubu CBGB

Jesi li barem imao priliku da sa I. C. U. proputuješ Amerikom?

- Sa I. C. U. smo išli dole do Atlante, pa je trebalo da sviramo u Nju Orleansu, a potom da pređemo na zapadnu obalu SAD – San Francisko, Sijetl... Međutim, iz nekog razloga, cela ta turneja bila je loše organizovana, u smislu da dođemo u neki klub, a oni nas pitaju, “Koji ste sad pa vi?”, kao, recimo, u Klivlendu, gde je bila skoro prazna sala. Zbog toga je pevačica potpuno prolupala, pa se dešavalo da je uzimala kombi i nestajala u nepoznatom pravcu, a nije imala ni dozvolu. Čekamo je dva sata, zovemo njenog brata, pitamo zna li gde je, a ona se odjednom vrati kao da se ništa nije desilo. E, onda smo se u Atlanti u kombezi popičkali na smrt, vratili se nazad, i to je bio kraj moje epizode s tim bendom. Vredno je pomena i da sam jednom prilikom, za vreme turneje "Lollapalooza", džemovao na tonskoj probi sa Cypress Hillom.

Nakon 13 godina provedenih u SAD, na Stari kontinent te je vratila ljubav, zar ne?

- S jednom filmskom ekipom iz Njujorka išao sam kao tonac u Francusku, u mesto Sen Mari de la Mer, gde postoji crkva u kojoj se nalazi statua Svete Sare, i gde se svake godine skupi ekipa iz cele Evrope da prisustvuje ritualu u kom taj kip iznose iz crkve, pa ga onda šetaju, vozaju po moru i vraćaju nazad. Uglavnom, u vozu od Pariza do Avinjona upoznam Đuliju, koja se švercovala, krila se u toaletu. Kad ju je uhvatio kontrolor, moj drug Sean Foley uspeo je da ga ubedi da joj ne naplati kaznu, i ona je potom sela s nama u kupe. Kad smo stigli u Avinjon, dvojica iz ekipe, inače rođena braća, odvela su nas u svoju kuću u obližnje selo Majan (Maillane), gde smo proveli noć – eto, zato se naš sin zove Mayan.


Kakav je život u Alberobelu, gde danas živiš, posebno u odnosu na metropolu kakav je Njujork?

- Život tamo je previše opušten, previše spor. Trebalo mi je mnogo vremena da povučem ručnu i da se prilagodim njihovoj brzini, mada se još uvek nisam skroz navikao. Presporo je i skroz je okej ako nećeš ništa, ali kad hoćeš nešto, onda se sve to mnogo tegli, ali, eto, uspevamo da odradimo razne stvari.

Dođosmo i do ponovnog okupljanja Lune i čuvenog nastupa na Exitu 2004. godine? Šta vas je navelo na taj korak, osim, naravno, novca?

- I onda, kao i danas, bilo je bitno da neko na organizacionom nivou napravi da to bude izvodljivo. U stvari, kad bi neko hteo time da se bavi, mi bismo mogli i sutra da sviramo. A 2004. godine desilo se da je neko hteo da stane iza toga, pa se tako  desio i taj nastup na Exitu. Ipak, mnogo bi bolje bilo da smo nastupili noću, to bi tek bio pravi ugođaj, ne znam čiji je to propust, no nije ni važno. Finansijski je bilo okej.


Prilikom ponovnog okupljanja Pekinške patke, po drugi put si u postavi benda zamenio Sretu (smeh).

- Sreta me je još u maju 2008. godine zvao da sviram s njima pre Sex Pistolsa, ali meni su centar univerzuma moja deca i tačka. Pokušali smo nešto da uštimamo, trudio sam se da mu objasnim da moram u sve to nekako da uštimam i dolazak moje ćerke iz Njujorka, ali on me je, kao stari, suvi profi, samo pitao “hoćeš ili nećeš?” i kraj. I, eto, tako se nismo dogovorili. Kad me je 2010. Čonta ponovo pozvao u bend, za mene je to bio veliki izazov, jer sam želeo da vidim da li to može da se otprži onako kako treba, a ne samo da ljudi kažu, “eto, baš lepo, živi su, mrdaju još”. Kad smo održali prvu svirku u Beogradu, video sam da može, a posle je sve bilo samo rutina.

Šta misliš, zbog čega je danas – a brojke to i pokazuju – rok muzika stvarana 70-ih i 80-ih godina 20. veka popularnija od onog što sviraju savremeni bendovi tog žanra?

- Najveći problem s rokenrolom jeste u tome što je većina bendova prihvatila da je to entertainment – nema više bunta, rok je prestao da bude opasan. Sve je to danas jedna velika zabava, prežvakavanje već viđenog, kao i narodnjaci, jebi ga. Iako rep nikad nisam slušao, naložio sam se kad sam u Njujorku video naslove da Kongres raspravlja o rap lyrics. Rekoh, jebo te, tu mora da ima nečeg dobrog. Ali rokenrol više nije opasan, postao je čist entertainment, čitaš te intervjue i ne znaš ko se više uvlači publici u dupe – “da nije bilo vas, ne bi bilo ni mene” – povraća mi se od toga. Tako da rok više niti slušam niti me interesuje. Sviđa mi se, recimo, bend Secret Chiefs 3, oni su mi trenutno i početak i kraj univerzuma. Oni sviraju sve, a, poput Mr. Bunglea, kompleksni su do bola i jednako bezobrazni, i imaju tu životnu pank energiju.

Iako više od dve decenije živiš u inostranstvu, Novom Sadu se često i rado vraćaš…

- Stalno mu se vraćam jer su mi se prve važne prekretnice u životu desile u Novom Sadu. Video si omot albuma “Summer without syphilis “ – to je stara slika Đave. Na papiru i po pasošima imam raznih “vjekovnih ognjišta” (smeh) – ali samo jedno je original.
 
Gde najviše voliš da izađeš u rodnom gradu? Ko čini tvoj krug prijatelja u Novom Sadu?

- S Maretom se uvek vidim kad dođem, takođe i s Firčijem, sad kad ponovo živi u Novom Sadu. Viđam se i s ekipom iz osnovne, svratim do Štranda… Najbolje sam prolazio onda kad bih napravio raspored časova pre nego što dođem, zato što se dešavalo da stignem u Novi Sad i odmah me napadne njih stotinu – “ajde, kad ćemo se videti” – a ja ih poodbijam iz straha da neću sve postići, ili odlažem susrete, pa se dešavalo da sve poodbijam i na kraju završim kod kuće buljeći u TV.

Koliko pratiš aktuelnu muzičku scenu u našem gradu?

- Ono što mi se dopalo jeste album Keckec & Acid Folk Orchestra – to mi je do jaja i to sam stvarno vrteo i slušao. Takođe, dobio sam i prvi album Piknika, i to mi je dobro. Sviđaju mi se i oni (peva) “ferari, ferariiii”…

Pero Deformero? Nije valjda (smeh).

- Rokenrol, pre svega, mora da ima energiju. Ako je ima, ako to prži, ako je bezobrazno, opasno – ne smetaju mi ni narodnjačke harmonije. U Novom Sadu postoji gomila bendova koji su svojom ili zaslugom okoline zapostavljeni, kao, na primer, Minstrel ili Mitesers. Imaš bendove koji sviraju pod uticajem bluza i mnogi to nazivaju pravim rokenrolom, valjda zbog toga što koriste r’n’r šablon, ali ako je to slinavo i njanjavo, bolje mi daj prževinu narodnjak.

Ono što me i inače najviše interesuje od muzike jesu bugarski ili turski ritmovi i skale, to je zanimljivo, tu ima šta da se čuje. Bluz ne mogu da vidim ni na televiziji, a kamoli da ga slušam ili sviram. Od bluza mi se dopada Stevie Ray Vaughan, a Clapton i ostali – sačuvaj bože. Rokenrol je, pre svega, stav, a muzika mu tu, u 99% slučajeva, dođe kao saundtrek za stav. Taj princip je i doveo do toga da je danas zvezda onaj 50 Cent – jedan beat, jedna nota, plus recitacija. Znači, muzički tu nema ničega.


Nakon četiri decenije sviranja, na koji album u karijeri si najponosniji?

- Nažalost, malo toga je ostalo zabeleženo na traci. Kad su bendovi u pitanju, to je svakako Luna, tu nema zbora. Ceo taj proces bio je mnogo zahtevan i koliko god da se ostalim članovima nije dopadao moj način rada – nazivali su me čak i diktatorom – u bendu  mora postojati reditelj, kao i u pozorištu. Demokratija u bendu? Ma kakvi. Svi bi da se pitaju, a niko ne preuzima odgovornost.  Ja sam rešio da stoprocentno stanem iza toga, i za mene je to zdrav način funkcionisanja u rok grupi. Žao mi je što Luna nije duže potrajala – da smo snimali albume svake godine ili svake dve, tri, da smo odrastali u javnosti…

Gde vidiš sebe kao 60-godišnjaka? Praviš li dugoročne planove u životu?

- Ne pravim i možda je to greška. Neki generalni plan je da od kuće, gazdinstva na kom živimo napravim svoju državu. Nije mi bitno da se izražavam samo kroz muziku, jer me pali i način na koji ću urediti taj prostor, da sve to ima neki statement. Da uđeš unutra, pogledaš, i da ti sve bude jasno. To zahteva mnoga praktična umeća kojima baš nisam vičan, al’ polako, ne žurim se. Od kad verujem u reinkarnaciju, ne žurim – što ne postignem u ovom životu, završiću u sledećem.

Tekst: Stevan Gojkov
Foto-portreti Zorana Bulatovića: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
27
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Mario

    pre 291 dan i 21 sat

    Odličan intervju!
    Kreativna generacija koja se nije bojala ni da zasuče rukave kad je bilo potrebno!

    Oceni komentar:
    1
    6
novosadsko porodilište ljubavna veza horoskopski znaci Hitna pomoć servisna informacija novi sad isključenja struje partnerski odnosi porodilište Vreme u Srbiji horoskop bebe štrand havarija studenti vremenska prognoza posao elektrovojvodina novosađani vreme danas JGSP "Novi Sad" vremenska prognoza novi sad JKP Vodovod i kanalizacija betanija novorođenčad RHMZ novi sad Vreme u Novom Sadu Isključenje struje požar bez struje