Zoran Knežev, hroničar i publicista: Ništa se neće promeniti dok ne budemo složni u zaštiti Grada

Kako je nastao grb Novog Sada? Gde su se u našem gradu održavali prvi balovi? Na kojoj plaži su se okupljali prvi novosadski nudisti? Na ova i slična pitanja odgovore možete potražiti od našeg ovonedeljnog sagovornika, zaljubljenika u istoriju, hroničara grada.

Zoran Knežev već više od deceniju skuplja fotografije Novog Sada i ovekovečava njegove priče iz prošlosti – o pojavi prvih gradskih kafana, o štrandovanju, pravljenju tunela kroz Petrovaradinsku stenu... – od kojih ste neke mogli pročitati i na našem portalu. Rođen je 1. februara, kad i Novi Sad, samo dvesto i "kusur" godina kasnije. Ovo je njegova priča.

Godinama istražujete prošlost Novog Sada. Skupljate i čuvate od zaborava priče i slike koje su od neprocenjive vrednosti za istoriju našeg grada. Recite nam prvo nešto o vašoj sopstvenoj istoriji.

- Odrastao u samom centru grada, u Gajevoj ulici, pored “Dnevnika“. Mladost i detinjstvo bukvalno sam provodio u dvorištu “Dnevnika”, gde su nam radnici bacali stripove, gde smo igrali fudbal, tu u okolini Futoške pijace. U tom kraju sam išao u osnovnu školu “Branko Radičević”, gde su se stvorila neka moja prva sećanja na naš Novi Sad. Na toj obližnjoj lokaciji sam bio do odlaska u vojsku.
Posle povratka,  selim se na sadašnju lokaciju, na Podbaru. Taj deo grada je u ono vreme izgledao potpuno drugačije. Podbara je u to vreme bila kao neko selo. Ako ste u svojoj ulici dnevno videli dva, tri automobila, to je bila premija. Neku svoju mladost, momčenje, fakultet, provodim na tom mestu. Tada se živelo mnogo lagodnije. To je bio sam kraj osamdesetih i početak devedesetih godina. Otprilike tada počinjem da radim u poznatoj novosadskoj videoteci “Stuba”, gde sam upoznao sve viđenije ljude Novog Sada. U principu, neka moja prva ljubav je film. Posle sam i sâm neko vreme držao videoteku.

Šta vas je navelo da krenete u istraživanje istorije Novog Sada?

- Istorija Novog Sada me interesuje od malena. Sećam se još one prve “Istorije sveta”, u izdanju Mladinske knjige, koju sam dobio na poklon negde pred polazak u školu. Sa tom knjigom sam legao u krevet, i budio sam se sa njom. U početku su me fascinirali stari Rimljani, stari Grci, i sve te slike. Negde u dubini duše sam rekao sebi, “kad tad ćeš se baviti istorijom”. I tu se našao Novi Sad. Interesovale su me te stare ulice, stare građevine, o kojima nisam znao ništa. Na pisanje o istoriji Novog Sada podstakla me je priča Svetojovanske crkve i groblja. Istraživao sam u raznim institucijama, i shvatio sam da ljudi malo toga znaju o ovim građevinama i lokacijama. Tada sam uvideo da odgovore na neka pitanja, koje nisam mogao naći u institucijama kulture, moram sam da pronađem na nekim drugim mestima. Takva je, recimo, priča o kipu Svetozara Miletića, tačnije, zašto je okrenut sa uzdignutom rukom prema katoličkoj crkvi. To su neke priče, na koje nisam odmah našao odgovore i krenuo sam samostalno da istražujem, a čim zagrebeš po površini prošlosti, ona postaje deo tebe.

Više od deceniju sakupljate stare fotografije Novog Sada. Sad je to postala to već impozantna kolekcija…

- Oduvek sam bio fasciniran fotografijama Novog Sada. Mi, u stvari, nismo ni svesni koliko je naš grad bio drugačiji pre samo sto godina. Gledajući te stare fotografije, shvatio sam da čovek mora da uđe, da se nađe u tim fotografijama da bi mogao pisati o istoriji Novog Sada. Treba da vidi kako je on izgledao, da vidi kako su se ljudi oblačili, da osmotri pijace i fijakere. Kod mene se stvorio neki spoj privatnih kolekcionara i institucija. Zahvaljujući njima sam stvorio kolekciju od preko deset hiljada fotografija. Išao sam čak dotle da sam fotografisao svu staru novosadsku periodiku koja se nalazi u Matici Srpskoj. Imam, recimo, sliku kada čovek skače zmajem sa katedrale u centru 1939 godine. To je bio Amerikanac koji je bio na proputovanju kroz Evropu. Isto su zanimljive fotografije kada hidro-avion prolazi ispod mosta Kraljevića Tomislava, ili kada gori pozorište Dunđerskih. Ono se nalazilo u današnjem hotelu “Vojvodina”, ali malo ljudi zna kako je teklo gašenje požara, kako su glumci plakali pred zgradom. To su te neke pikanterije, neki rariteti koje čuvam. Jedna od specifičnijih fotografija je i slika Draže Mihailovića, snimljena dok je boravio u Novom Sadu, kod svog školskog prijatelja. To je jedini dokaz da je bio u gradu tridesetih godina, između dva svetska rata.

Deo vaše zbirke dostupan je i preko interneta, putem portala Portret Novog Sada.

- Na sajtu se nalazi preko 1.500 fotografija. Na tu ideju sam došao 2009. godine. Tada sam napravio DVD monografiju putem koje sam mojim sugrađanima, u dva sata i petnaest minuta, predstavio naš grad. Znači, neko ko nikada ništa nije znao o prošlosti grada, kada pogleda ovaj film, može bez problema sa svojim gostima da prošeta kroz centar, i da im ispriča kada je ovuda prošao prvi tramvaj ili autobus i još mnoge slične zanimljivosti.

Tramvaj prolazi kroz ulicu Kralja Aleksandra, 1936. godina (foto: digitalna kolekcija Zorana Kneževa)

Nedavno je izdata vaša prva samostalna knjiga “Novi Sad – priče iz prošlosti”, koja obuhvata praktično svaki segment urbanog Novog Sada? Šta čitaoci mogu da očekuju od ovog izdanja?

- U knjizi se nalazi 140 priča iz prošlosti Novog Sada. One su podeljene u tri celine. Jedna od njih je Prvi novosadski, gde imamo priče kada i kako se desilo nešto prvi put u gradu. Druga celina zove se Kafanologija, i ona izaziva najviše interesovanja i pažnje. Tu čitaoci mogu da se upoznaju sa raznim kafanskim anegdotama. Na kraju imamo Stare gradske priče, koje su možda i najteže za čitanje, ali su i najobimnije, jer sadrže najviše podataka. Pored toga, knjiga sadrži i preko 200 fotografija. Komentari su, za sada, izvanredni. Knjiga se može nabaviti isključivo preko mog Fejsbuk profila. Poručena je čak i u Hrvatsku knjižnicu, u Zagreb, u latiničnom, ali i u ćiriličnom izdanju, što mi je posebno drago. Ovo je ipak jedna multikulturalna knjiga o žiteljima ovog grada.

Kako ste došli do ovih priča? Kako je teklo istraživanje?

- Ja uvek volim da idem po ivici noža. Najinteresantnije su uvek one priče koje su povezane sa kafanom, prostitucijom, policijom. I ja sam krenuo po toj nekoj liniji. Svaka moja priča krije neki zanimljiv događaj iz prošlosti Novog Sada. Materijal za ovu knjigu sam skupljao deset godina. Đorđe Rajković, naš prvi novosadski hroničar, to je lepo sročio – “da bi napisao monografiju jednog mesta, potrebne su godine, ako ne i čitav ljudski vek”. Ovo nije baš monografija, ali je mnogo slična, gde se govori o stanovništvu, o tome šta se jelo i šta se oblačilo, gde su bile pijace i sa čime su se ljudi bavili. Jednostavno, jedna široka gradska priča.
Drago mi je da sam, u nekoj meri, uspeo da zainteresujem sugrađane za te gradske priče. Jedino mi je zasmetalo što je ovu knjigu trebalo da finansira Grad, i da se besplatno deli građanima Novog Sada u godini kada on postaje Evropska prestonica kulture. Nažalost, taj projekat nije prošao. Preko medija i društvenih mreža obratio sam se svim dobronamernim građanima i za tri nedelje uspeo da prikupim sredstva da bi ova knjiga mogla da ugleda svetlost dana.

Novi Sad je ove godine izgubio nekoliko vrednih objekata. Porušena je zaštićena zgrada kod nekadašnje Jermenske crkve, zatim, ne tako davno, i trščare u ulici Kraljevića Marka. Da li je ovim postupkom Novi Sad izgubio delić svoje različitosti i istorijske vrednosti?

- Smatram da od početka 2000. godine niko ne vodi brigu o Novom Sadu. Mom velikom prijatelju Siniši Jokiću, direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture, kroz šalu sam rekao da uskoro neće imati šta da štiti. Mi praktično nemamo zgrade u gradu koje su starije od sto godina. Osim Petrovardinske tvrđave, Katedrale, pa zgrade Belog lava, građevine na uglu Zmaj Jovine i Dunavske, koja je postojala već 1720. godine, nemate građevine koja bi, u pravom smislu te reči, bila zaštitarski odrađena. Treba da sačuvamo ono što je ostalo. Danas se nove zgrade grade jedna za drugom, nemate mesta za parkiranje. Od plodne zemlje, koja vredi pravo bogatstvo, pravimo građevinsku zonu. Rušimo staro, da bi se izgradilo nešto novo u samom centru grada. To se nigde ne radi. Nažalost, biće potrebno još dosta godina da bi se promenila svest građana, a i strukture koje odlučuju o ovim pitanjima ne shvataju Novi Sad kao svoj grad. To je najveći problem. Postoje građanske inicijative da bi se sve to sačuvalo, ali to ne donosi pravi efekat. Ništa se neće promeniti dok ne budemo složni u zaštiti Grada i njegovih kulturnih zdanja.

Novi Sad je oduvek krasio multikulturalizam, raznovrsnost njegovih žitelja. Da li je tako i danas?

- Mislim da je Novi Sad i dalje multikulturalan grad, ali treba raditi na toj multikulturalnosti. Danas ljudi ne shvataju značenje te reči. Ipak, postoje tu i primeri koje treba istaći. Spomenuo bih predstavu “Neoplanta”, koja se izvodi na mađarskom jeziku u Novosadskom pozorištu. Nju bi trebalo da odgledaju svi Novosađani. Problem je u nama, jer pravimo problem ni od čega. Ne treba da nam smetaju različitosti. Radi naših sugrađana, komšija, svako bi trebalo da zna da na mađarskom, rusinkom, slovačkom, kaže dobar dan, hvala, izvolite. Potrebno je samo malo podići stepen razumevanja. Rođen sam u Novom Sadu i nikada me nije interesovalo da li je neko Nemac, Mađar ili Jevrej. To je nama, deci Novog Sada, bilo potpuno nebitno. Nažalost, današnje generacije potenciraju te razlike. Za to su krivi političari i mediji. Mnogi ne shvatalju da bez te različitosti Novi Sad ne bi bio grad kakav jeste. Pa najlepše priče i anegdote su se izrodile iz čarki između Mađara, Nemca i Srbina! Na ovim prostorima mi smo jednostavno predodređeni jedni na druge.

Posle svega, moram da vas pitam i ovo – mislite li da Novi Sad može 2021. godine dostojno poneti titulu Evropske prestonice kulture?

- Iskreno, mislim da ne može. Pojam Evropska prestonica kulture je jedna veoma ozbiljna odrednica. Mi je uzimamo zdravo za gotovo. Naravno da mi je drago da je Novi Sad dobio tu titulu, ali ima još dosta posla do 2021. godine, i potrebno je ozbiljnije poraditi na ovom projektu. Mi prvo moramo rešiti neke komunalne probleme. Evropska prestonica kulture ne sme da dozvoli da u Bockama nema vode, da nema parking mesta, da se kontejneri preko celog dana prelivaju od smeća, da ugostitelji i privatne firme okupiraju centar grada i Dunavski park. Ima tu stvari i za pohvalu koje je grad uradio. Ja ću uvek podržati neki dobar projekat. Građani Novog Sada ipak zaslužuju mnogo više. Dosta je bilo lažnih obećanja. Sve u svemu, ima još dovoljno vremena da se uradi neki iskorak. Ja apostrofiram neke osnovne stvari. Nije dovoljno otvoriti klizalište u Dunavskom parku i hvaliti se time. To je lepa stvar, ali hajde prvo da poradimo na tome da se više ne pale starci po ulicama, da se ljudi ne ubijaju metalnim šipkama.

MANE NOVOG SADA : “Najveće mane su nam političari. Novi Sad u poslednje dve, tri decenije nije imao ozbiljnog gradonačelnika. Stiče se utisak da oni misle da je grad njihova svojina. Kada bi se taj odnos promenio, sve bi bolje funkcionisalo. Ima tu i lepih stvari. Sviđa mi se, na primer, što je Grad počeo intenzivnije da se bavi kulturom. Evo, pre neki dan je bilo pet značajnih kulturnih manifestacija u isto vreme. Počelo je da se radi na kulturnoj edukaciji stanovništva i grad za to zaslužuje sve pohvale,” kaže Zoran Knežev.

Za sam kraj,  vratimo se još jednom u prošlost. Koja priča ili  anegdota  vezana za Novi Sad vam je najviše prirasla za srce ?

- Ispričaću vam anegdotu koju sam podelio sa prisutnima na promociji moje knjige. To se desilo pre jedno dve-tri godine. Nije daleka, ali ipak jeste prošlost. Bili smo na postavci muzeja u restoranu “Lipa”, u jednom od najstarijih ugostiteljskih objekata u Novom Sadu. Odjednom, ulazi žena koja četrdesetak godina nije bila u Novom Sadu. Tu je na 12 plakata bila izložena čitava istorija Novog Sada. Konobar je uvodi na tu postavku u “Lipi », i žena posle desetak minuta počne da plače. To je bila jedna starija gospođa, imala je možda sedamdesetak godina. Setila se svoje mladosti, svoje prošlosti, evocirala je svoje uspomene i zaplakala. Prošlo je jedno petnaestak minuta, a mi ne vidimo ni konobara, niti ženu. Ustajemo da pogledamo šta se dešava, i susrećemo jedan zbunjujući prizor. Plače žena, plače konobar. Ostali smo u čudu. Posle smo saznali da je konobar bio izbeglica iz Hercegovine, i kada je saznao zašto ta žena plače, i on se setio svog kraja i zajecao za zavičajem. Poenta je da svako od nas voli svoj rodni kraj. Ma koliko imali malo vremena, mi moramo da znamo svoju prošlost, da je što bolje upoznamo, i da istoriju našeg rodnog grada prenesemo nadolazećim generacijama.

Razgovarao: Lajoš Vajda
Foto-portreti Zorana Kneževa: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com