Zoran Kolundžija, književni izdavač: "Prometejeva" borba protiv neznanja i zaborava

Tokom protekle tri decenije, "Prometejeva"  izdanja formirala su ukus čitalačke publike u Novom Sadu, a studenti novosadskog Univerziteta sigurno ga pamte po stručnoj literaturi do koje je pitanje da li bi ikada došli da nije bilo ove kuće.

Da "Prometej" predstavlja ogromno kulturno blago našeg grada potvrđuje i činjenica da je ovenčan i prestižnom Oktobarskom nagradom, što je samo jedna od brojnih potvrda kvaliteta njihovih izdanja. Ovo su samo neki od razloga zbog kojih je naš današnji sagovornik Zoran Kolundžija, prvi čovek "Prometeja" i kultne knjižare "Most". 

Naš sagovornik je rođen u Nišu 1952. godine, a još tokom osnovne škole stiže s porodicom u Novi Sad, ovde se školuje i ostaje. Razgovor počinjemo pitanjem koji su mu, kao dečaku, bili prvi utisci vezani za Novi Sad i kakvo je bilo njegovo odrastanje? 

- Imao sam dve godine kada smo došli u Vojvodinu. Po ocu sam Bosanac, zemljak Branka Ćopića iz jednog sela kod Bosanske Krupe, ali rat je učinio da mi se roditelji nađu u Nišu. Pre toga je mamina familija došla iz Splita, rodnog mesta njene majke, jer su shvatili da moraju odande da se sklone radi bezbednosti. Moj deda sa mamine strane je bio rođeni Nišlija i radio je kao činovnik u Gornjoj Toponici, bolnici za duševno obolele u koju je Aleksandar Karađorđević smestio svog brata kako bi uhvatio šansu da mu preuzme krunu. Po završetku rata, moj otac i njegovi roditelji su se takođe preselili u Niš. Deda sa tatine strane mi je umro kao general pre petnaestak godina, bio je ratni komandant Šeste krajiške udarne brigade. Tako su se moji roditelji upoznali u Nišu, venčali i dobili rešenje za stan, ali tik pre nego što su se uselili, dođe tip sa pištoljem i kaže, “Ja sam došao prvi”. Pokušali su da se žale, ali ništa. Malo potom je moj otac skupio sve stvari, napustio Niš i došao u Mladenovo gde je bio kolonizovan njegov deda. Zaposlio se u tamnošnjoj školi i dobili smo kuću na korišćenje. Iz Mladenova smo se preselili u Bačku Palanku, pa iz Palanke u Novi Sad i tu se konačno nastanili 1966.

Da li tada počinje Vaša fascinacija knjigom?

- Ljubav prema knjizi se stvorila još ranije jer je moj otac bio čovek od knjige i čitao sam stalno. Pročitao sam sve živo što smo imali u kući i što sam nalazio po bibliotekama. Meni je prelazak u Novi Sad bio bolan jer sam prolazio kroz pubertet i sve to mi je padalo na pola sedmog razreda. Usledilo je navikavanje na gradsko društvo gde su već postojale klape. Nije mi tada bilo lako i mislim da je to dodatno pojačalo moj odnos sa knjigom. U gimnaziji smo imali tu sreću da nam profesor bude Ljubomir Lukić Luks. Novinari i televizijska publika ga dobro poznaju jer je na TV Novi Sad bio urednik u zabavnom programu i pravio je čuvene emisije od naših dopisnika. On je nas inficirao čitanjem svega onoga novog što izađe. Gimnazija "Svetozar Marković" je tada bila mlada i ambiciozna, baš kao i njeni profesori, a mislim da sam bio peta generacija te škole. U generacijama pre moje bio je dramski pisac Duško Kovačević, kao i naš novinar Duško Bogdanović. Za većinu profesora se može reći da su bili izuzetni, a među njima je i moja profesorica hemije Milena Šurjanović koja je kasnije, u poznim godinama, pod okriljem "Prometeja" dokazala i da je dobar pisac. Milan Nedović, moj dobar školski drug a kasnije i kum, bio je veliki knjigoljubac, tu je bio i Nikola Radaković, te smo počeli da pravimo velike kućne biblioteke, da pozajmljujemo knjige i ukazujemo jedan drugome na nova izdanja. Kad sam rešio da upišem Jugoslovensku književnost, čitanje se dupliralo, jer program propisuje šta sve mora da prođe kroz studentsku glavu. Samo jedan predmet kakav je Svetska književnost nosio je više stotina knjiga...

"Prelazak u Novi Sad mi je bio bolan jer sam prolazio kroz pubertet"

Kao ni stare države, danas nema ni te katedre, ali nasledila ju je Komparatistika. U kojoj meri je "Prometej" ostao vezan za Filozofski fakultet kroz svoj rad? 

- Ostali smo u vezi zbog nekih izdanja i autora. Kada je u pitanju jezik, Prometej je objavio posebno korisne knjige iz oblasti lingvistike i udruživali smo se sa pojedinim profesorima na izdanjima njihovih naučnih radova. Mnogi od njih ostali su nam pouzdani prijatelji i saradnici, među njima je, na primer, i Zoran Paunović koji radi i na katedri u Beogradu, a svakako je bila najznačajnija po saradnji moja nedavno preminula profesorica Jelka Ređep.

"Prometej" ste osnovali 1990. godine zajedno sa suprugom Borkom. Ta godina je bila prekretnica u novijoj istoriji regiona i definitivno je pamtimo kao godinu kada je došlo do velikog rascepa, kako u nacionalnom tako i u kulturnom smislu. Koliko je bilo izazovno otvoriti izdavačku kuću baš u tom momentu? 

- Sve se to zapravo razvija sporije nego što se čini. Dugo sam radio u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, sadašnjem Zavodu za kuturu, i krajem osamdesetih je počelo vreme razmišljanja o tome šta se sve može raditi samostalno i privatno pošto je krenulo ohrabrivanje u tom pravcu. Moja prva želja za imenom kuće bila je "Dositej", ali pošto je ono već bilo zauzeto, odluka je pala da to ipak bude "Prometej". Ispostavlo se da je moja Borka prva napustila državni posao jer smo vremenom stvorili fond knjiga koji ne može da funkcioniše bez knjižare. Tako smo otvorili "Most" 1992. godine na adresi Vojvode Putnika 2. Kasnije nam je tamo postalo tesno pa smo prešli u podrum Sterijinog pozorja kao podstanari, gde smo ostali do danas.

 "Lakše smo radili čak i za vreme bombardovanja"

Kako je izgledala domaća izdavačka scena tada kada ste se odlučili na taj korak? 

- To je bilo zanimljivo doba. Bilo je jasno da jedan svet nestaje. Već na prvom Sajmu knjiga u Beogradu sam znao da ću biti bolji od tadašnjih najvećih srpskih izdavača, a to su bili Nolit, BIGZ, Prosveta, Srpska književna zadruga – SKZ. Tad mi je bilo jasno šta se dešava i da je u prednosti onaj ko radi na ovakav način. Sve firme, osim SKZ, ubrzo su otišle u poludivlju privatizaciju i nestajali su izdavači iz drugih republika. Međutim, i tada je ipak bilo moguće praviti planove na višegodišnjem nivou. Nije se mogao naslutiti ovaj pravac u kojem je sve otišlo. U poslednje dve godine ne mogu da predvidim šta će biti za naredna dva meseca, a ranije sam mogao da vidim najmanje tri godine unapred.

Čak i tokom devedesetih?

- Da. A da ne govorimo da smo lakše radili čak i za vreme bombardovanja.

Čini se da danas manji izdavači pokreću svoje kuće na konto neispunjenih niša na tržištu koje bi svojim asortimanom i znanjem mogli da pokriju. Da li je i kod vas to bio slučaj? Vaše prvo izdanje bilo je “Velika seoba Srba i patrijarh Arsenije II Čarnojević”. Koja je bila Vaša motivacija za izdavanje ovog i sličnih naslova?

- Prošlo je dosta godina od tada, pa nisam siguran kako mlađa publika percipira to vreme. Ali, objasnimo to ovako… Prošle godine sam obnovio delo Petra Opačića “Solunski front – Zejtinlik”, knjigu značajnu po tome što su u njoj objavljena imena svih srpskih vojnika koji su tamo sahranjeni. Opačić je knjigu prvobitno objavio pri “Jugoslovenskoj reviji” krajem sedamdesetih, zbog čega je bio pod pritiskom da sam da otkaz u Vojnoistorijskom institutu. Po objašnjenju njegovog nadređenog, takvo nešto se nije smelo objaviti! No, stižu osamdesete i slutnje da će doći do rata, te se otvaraju neke teme. Jedan od prvih ozbiljnijih izdavačkih poduhvata bio je izdavanje “Sabranih dela Slobodana Jovanovića” pod okriljem Prosvete. Svi su znali da je on verovatno bio naš najveći intelektualac 20. veka, spominjali su ga, ali se nije objavljivalo ništa njegovo. Kasnije je BIGZ objavio knjigu “Golgota i vaskrs Srbije”, što je bilo senzacionalno i pratio ju je ogroman tiraž. Tada se konačno videlo da je literatura iz nacionalne prošlosti Srba nepopunjena. Bilo je nekih kvaziizdanja od strane određenih akvizitera i paraizdavača, ali ja sam želeo tome temeljno da pristupim. Moju pažnju je privukla knjiga Stefana Čakića koja je tek bila izašla kod novosadskog "Protesta", pa sam mu se javio i objavili smo neko posebno izdanje. To je bio početak, ali nisam hteo da se opredelim da radimo samo to i uvek smo bili otvoreni za saradnju.

 "Već je dugo bilo jasno da je Vujaklija prevaziđen,  ali  je izrada novog rečnika bio krupan zalogaj"

- Kad su u pitanju naša poznata lingvistička izdanja, presudan je bio moj susret sa Milanom Šipkom sa kojim sam pod "Prometejevim" imenom objavljivao popularnu lingvistiku za škole. Takve knjige su već ranije imale pozitivan odjek u Sarajevu, ali je Milan želeo da to nastavi samostalno, pa smo u koprodukciji uradili prve četiri knjige. U takvim izdanjima sam video veliku priliku, jer smo počeli da radimo sa trgovačkim putnicima i njima su baš trebale takve knjige; već je dugo bilo jasno da je Vujaklija prevaziđen, ali izrada novog leksikona ili rečnika stranih reči je bio krupan zalogaj i Milan i ja smo zaključili: prosto se nije moglo bez Ivana Klajna. No, ubrzo smo ipak uspeli i napravili “Veliki rečnik stranih reči i izraza”, a nakon tri godine smo uradili i Šipkin “Pravopisni rečnik”. Tada sam shvatio da sve drugo što je nepraktično i što oduzima puno vremena moram da redukujem, da smanjim broj edicija koje su počele da se gomilaju i da se posvetim lingvističkim izdanjima i novim linijama knjiga. Među njima su bile knjige Dejana Medakovića, Jelke Ređep, te plodna saradnja sa Draškom Ređepom, koja je rezultirala delima njegovih dobrih prijatelja i saradnika – Saše Petrovića, Đorđa Kadijevića, Nikole Miloševića, Mome Kapora i drugih značajnih autora, kao i antologije velikih pisaca poput Mike Antića.

Kako se promenila čitalačka publika nekad i sad? Jeste li se vodili zahtevima čitalaca pri formiranju određenih edicija?

- Na to pitanje je teško odgovoriti kad su u pitanju naše knjige, jer sam se ja uvek nekako vodio onim što mene interesuje. Nismo nikada imali knjige koje trijumfalno prolaze kroz knjižare i koje se obnavljaju kroz velike tiraže, iako jesmo imali knjige sa lepim tiražima i nekolicinom reizdanja. Od početka sam se klonio beletristike. To me jednostavno nije zanimalo, a na tom polju je najveći pritisak prema publici od strane raznih izdavača. Populistički domaći i strani romani su ono što publiku generalno najviše zanima, ali ja u tome nisam video sebe.

 
"Od početka sam se klonio beletristike, to me jednostavno nije zanimalo"

Da li je teže ići tim putem? 

- Mislim da je tako lakše. Sad je, doduše, teško startovati. Primetan je uspeh beogradske kuće "Booka" koja je uspela da pronađe svoje mesto i naslove i pored velikih izdavača koji imaju svoje lance knjižara. Ovi izdavači veoma dobro prate šta se dešava i imaju dobre urednike, ali i povlašćen položaj kod agencija koje prava za nova atraktivna izdanja uvek prvo ponude njima.

Ipak, i pored brojnih izazova, "Prometej" već 28 godina uspeva da izbaci i preko 100 izdanja godišnje. To je ukupno preko 3.000 naslova, što je zapanjujuć broj za nezavisnog izdavača.

- Jedna trećina je ono što mora da izađe zbog ugovora potpisanih sa državom, druga trećina je ono što se uradi kao koprodukcija sa drugim izdavačima ili sa zainteresovanim pojedincima za čija dela smatramo da su vredna truda i da će moći da se prodaju. Treći deo predstavljaju knjige iz popularne lingvistike i drugih edicija koje negujemo, ali od kojih ne zarađujemo, ali ne odustajemo od njih.

Pričali smo generalno o čitalačkim navikama, no, interesuje me da li se promenio ukus kupaca? Kao što ste već spomenuli, "Prometej" stoji iza jedne od najstarijih knjižara u Novom Sadu, a to je "Most". Verujem da samim tim znate kako se vremenom menjao odnos Novosađana prema knjizi?

- Danas je veliki problem taj što novo knjižarstvo zastrašujućom brzinom menja ukus čitalačke publike. Srećom, Novi Sad ima kulturnu publiku i to se vidi po tome što je ostalim izdavačima uvek bila želja da imaju knjižare ovde. Pre nego što smo počeli sa radom 1990. godine, održali smo veliki sastanak kod mene u kancelariji na kojem je prisustvovalo više akvizitera koji su razmišljali o tome da otvore izdavačke kuće. Neverovatno, ali u tom trenutku u Novom Sadu je bilo više od 110 predstavništava izdavača iz velike Jugoslavije. Uglavnom su to bili magacini trgovačkih putnika koji su prodavali komplete knjiga, jer svi su znali da u Novom Sadu može dobro da se proda knjiga. To sad zvuči nezamislivo. Uzgred, zanimljivo je, crna tačka na mapi, barem kada je u pitanju prodaja knjiga, uvek je bio Zrenjanin, ali ne umem da objasnim zašto.

 "Devedesete godine svi su znali da u Novom Sadu knjiga može dobro da se proda"

Može se reći da "Most" danas pomalo odskače od ostalih knjžara u gradu – i to po tome što je ostao klasična nezavisna knjižara, oaza za knjigoljupce, i to sve posle kriznog perioda 2013. godine kada se umalo zatvorila. Kako ste prevazišli ovaj period?

- Prevazišli smo ga, ali to ne garantuje opstanak. Krizu smo samo donekle prevazišli, ali je situacija krajnje neprijatna. Izjednačene su sve knjige: i one za koje kažemo da su treš imaju jednaku poziciju na tržištu sa ozbiljnom literaturom. I porez koji plaćamo je vrlo problematičan jer je - za sve knjige, bio to šund, visoka literatura ili neko naučno delo – isti, porez od 10%, umesto da knjiga koja nosi neku vrednost bude potpuno bez poreza kako bi se lakše prodala. Većina izdavača radi pošteno i legalno, uplaćuje ogromnu sumu poreza, a država kasnije kroz otkup knjiga i kroz subvencije za odlaske na sajmove u inostranstvo i za nova kapitalna izdanja vrati knjigama gotovo pet puta manje sredstava.

Kako je došlo do toga da književnosti postane porodična profesija u kući Kolundžija?

- Ima tu dosta toga lepog, ali i onog što nije toliko lepo. Dugo nas je morilo osećanje da nismo bili dovoljno sa našom decom, Koranom i Isidorom, zbog posla. U 1996. smo organizovali 123 programa u knjižari, ili sam ja putovao u Beograd na druge događaje i susrete sa novinarima. Kulturni centar grada je iste godine na Tribini mladih imao samo tri događaja više od nas, a sve smo to radili, kao i uvek, isključivo vlastitim sredstvima. Takođe, u nekom periodu smo imali i sopstvenu štampariju koju je vodila Borka, no sve to je stalno podrazumevalo neku jurnjavu i bojali smo se da naša deca neće imati ni kad da zavole knjige. No, lepo je to što smo bili u potpunoj zabludi. Ćerke su pročitale silne knjige za koje mi nismo ni znali. Danas "Most" vodi moja ćerka Korana, ali ne uspeva samostalno da živi samo od toga.

 "Bojali smo se da naša deca neće imati kad ni da zavole knjige"

Korana vodi i novu ediciju "Reka" koja pomalo odskače od klasične "Prometejeve" ponude. Koju publiku ste želeli da privučete ovom edicijom i šta ste njom hteli da postigenete? 

- Ta edicija je 100% Koranin izum. Ona veruje u to da se kvalitetnim izdanjima može privući nova mlada publika, baš kao što je to uradio Ivan Bevc sa "Bookom" ili njena prijateljica Nina Gugleta iz male izdavačke kuće "Areté". Meni je iskreno hladno oko srca kad pomislim na to što one rade, jer neki minimum podrazumeva da se startuje sa tridesetak naslova koji će biti traženi da bi to moglo da prolazi kroz knjižare i da “kaplje” dovoljno kako bi moglo da se obnavlja. U Srbiji danas verovatno ima oko 100 prodajnih mesta, ali od toga većinu drže veliki izdavači koji od malih izdavača uzimaju tek poneki atraktivni naslov. U tom smislu gledano, glavna se snaga "Prometeja" ogleda u ogromnom broju naslova koji su i dalje živi.

Edicija "Reka" specifična je ne samo po izboru snažnih savremenih naslova, već i po specifičnom vizuelnom identitetu (ilustracije: Sonja Bajić)

Kada pričamo o "Prometejevim" naslovima koji su i dalje aktuelni, ne možemo a da ne spomenemo i ediciju “Srbija 1914-1918” koja je osvojila i nagradu Beogradskog sajma 2014. godine. Ova edicija sada broji oko 50 dela, šarenolikih u smislu forme i žanrova, a svi se odnose na ovaj, kako Vi kažete, jedan od najvažnijih perioda u srpskoj istoriji. Šta bi našim čitaocima bilo zanimljivo o istoriji Novog Sada iz tog perioda a da se slabo zna – i da se još slabije na to priseća?ž

- Suština je da se za vreme bratstva i jedinstva prelazilo preko mnogo toga. Za ogroman zločin nad srpskim narodom izvršen tokom Prvog svetskog rata niko nije odgovarao. Sve do izlaska ovih knjiga nisu se smela govoriti imena ubica od kojih su neki bili procesuirani, a neki ne. O tome kako je izgledao život u Novom Sadu u to doba istraživao sam dok sam se bavio radom Jaše Tomića, kojeg izuzetno cenim, kada smo radili njegova sabrana dela. Odnos prema istoriji grada u tom periodu je potpuno zapušten. Na primer, od serije o Lazi Kostiću napravljena je limunada zbog koje gledalac ne ume ni da shvati da je Laza Kostić bio ozbiljan čovek koji je odavde a zastupa državu Srbiju na Berlinskom kongresu kada se crtala mapa Evrope. Tu su još drugi politički prvaci Srba prečana kao Svetozar Pribičević, Jovan Subotić, Vasa Stajić, te Joca Lalošević i Tihomir Ostojić koji su, na primer, bili drugačija politička opcija od Jaše Tomića. Sve ove priče mi donosimo u ovim knjigama da bi se videlo šta je ko govorio. Biblioteka grada Novog Sada je objavila dosta knjiga na tu temu i danas se sve više piše o tome kako se živelo u Novom Sadu u to vreme. Smatram da je naš zadatak veoma jednostavan – da donosimo ono što je zaboravljeno i ono što nikad nije objavljeno. Jednostavno rečeno, mi se borimo protiv neznanja i protiv zaborava.

"Za vreme bratstva i jedinstva prelazilo se preko mnogo toga"

Vratimo se malo na Novi Sad danas. Živite na Grbavici, u delu grada koji je u poslednjih nekoliko godina pretrpeo brojne promene. Kako na to gledate? Koje su dobre, a koje loše strane maltene mahnitog povećanja grada?

- Prvo moram da kažem da imamo srećan grad jer ljudi ovde vole da žive. Centar privlači ljude, ima mladosti, šansi za posao. Dobro je kada idete novim bulevarima i kako je uređen izlazak na autoput. Veliki se napor čini da se privuku stranci, veoma bih voleo da postanemo pravi finansijski centar, a da prestanu da dolaze ovi investitori što unapred u milimetar vagaju plate. Nedavno sam pravio knjigu o predškolstvu u našem gradu i kroz ovaj primer se odlično vidi kako je lepo rastao Novi Sad. Ovde je postojalo obdanište i pre 150 godina, mada nije imalo tekuću vodu, pa su nova obdaništa počela da se otvaraju, vodilo se potom računa o kvadraturi, o broju dece i da se dobar deo dana provodi napolju… Samo po broju predškolskih ustanova koje su građene specijalno za tu namenu se vidi kako je vremenom Novi Sad prerastao u velik i ozbiljan grad. Ali kada se radi o čistoći, to je druga stvar. Tokom osamdesetih, Novi Sad i Maribor često su spominjani kao najčistiji gradovi Jugoslavije, a sada smo daleko od toga. Uzmite u obzir da se u to vreme, pre 30 godina, čak pri bacanju smeća staklo razvrstavalo po bojama u odgovarajuće kontejnere, a sada ne znate ni gde da bacite bateriju kao opasan otpad! Takođe, znamo da bi bilo mnogo bolje kada bi se smanjio bespotrebno visok broj zaposlenih u javnom sektoru i to pretvaralo u nov kvalitet za građane.

Uzevši u obzir sve rečeno, šta mislite – da je Novi Sad književni lik, u kom žanru bi o njemu pisali? I u kojoj ediciji "Prometeja" bi se našao?

- Malo sam subjektivan pa ću reći da bi otišao u smeru neke lepe priče. Što se edicije tiče, mislim da bih to ostavio Korani da ona odabere.

NOVI SAD NA STRANICAMA "PROMETEJA"

Izdavačka kuća "Prometej" objavila je više desetina naslova posvećenih Novom Sadu, uključujući monografije, autorska dela i preko deset tomova “Enciklopedije” Novog Sada na kojoj su radili zajedno sa Novosadskim klubom. Ovo je naš izbor "Prometejevih" naslova posvećenih vojvođanskom gradu.

1. Monografija “Mostovi Novog Sada” koju potpisuje naš sagovornik. Knjiga je objavljena šest godina nakon bombardovanja kada su bili srušeni svi glavni mostovi u Novom Sadu. U knjižari "Most" održana je i istoimena izložba, a gotovo sav materijal sakupili su naši verni sugrađani.

2. U knjizi “Moje novosadske godine”, bivši gradonačelnik Jovan Dejanović priča o ključnom periodu u razvoju našeg grada za vreme njegovog mandata kada su sagrađena neka od njegovih najzanačjinijih obeležja i kada je urbanistićka mapa grada dobila novi izgled.

3. Kao što gospodin Kolundžija posebno pominje, “Vek i po novosadskog predškolstva” koju potpisuje Risto Prentović, na slikovit način prikazuje razvoj Novog Sada iz male varošice u veliki grad iz ovog nesvakidašnjeg ugla.




4. "Hronika Novog Sada 1970-1990", autora Vladimira Vrgovića jedna je od knjiga novijeg datuma. Kako je rečeno u najavi, zapisi u ovoj knjizi o Novom Sadu nastavljaju se na prvu knjigu koja je pratila period od 1944. do 1969. godine, a oslanjaju se na dnevnu štampu iz tog perioda. Кroz kratke navode čitalac može da stvori sliku jednog dana života Novosađanina u Jugoslaviji.

5. Na kraju, tu je i jedan od favorita redakcije, monografija “Novosadski strip” u kojoj je Svetozar Toza Obradović sakupio 42 autora koji su svojim poreklom ili radom vezani za novosadsku strip scenu, i definitivno predstavlja obavezno štivo za sve ljubitelje devete umetnosti sa ovih prostora.

Razgovarala: Branka Malenica
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, "Prometej"