PRVE ŽENE SAOBRAĆAJCI

Posle oslobođenja Novog Sada, već krajem oktobra 1944. godine, novoformirani Narodno-oslobodilački odbor je odmah u ovoj današnjoj gradskoj, a ondašnjoj varoškoj kući organizovao novu gradsku administraciju. Veselje na ulicama, ali i tuga u srcima za izgubljenim najmilijima pod santama leda u Raciji, u koncentracionim logorima... Tramvaji ne rade, nema hleba, mesa, električne struje, još se dime zgarišta razorenih domova, ali, na žalost, sve su to posledice rata. Tutnje topovi na južnim obroncima Fruške gore, a u gradu se lepršaju trobojnice sa petokrakom u sredini.


Prvi kolporteri u Novom Sadu viču…”Slobodna Vojvodina”…sada je zaista…slobodna. Beograd je oslobođen…pokušaj admirala Hortija da izvuče Mađarsku iz rata…Crvena armija je pred Budimpeštom … polovina nemačkih snaga u Italiji je uništena…probijen je neprijateljski front u Sremu, uz velike gubitke našeg ljudstva. Sa već požutelih stranica “Slobodne Vojvodine” čitamo prve vesti…neopisivo je oduševljenje kojim je stanovništvo Novog Sada dočekalo svoje oslobodioce, borce XII vojvođanske brigade. Slavoluci i cveće, razdragano klicanje i zavetovanje nisu mogli da izraze svu radost stanovnika koji su se iz jezivog sna fašističke vladavine probudili za radosni dan potpunog oslobođenja.

Početak rada Službe javne bezbednosti posle II svetskog rata u Novom Sadu je veoma zanimljiv, a još je zanimljiviji i podatak o prvim ženama saobraćajkama u našem gradu. U novosadskom „Dnevniku“ se šezdesetih godina XX veka pojavio jedan veoma zanimljiv članak o damama koje su prve regulisale gradski saobraćaj, neposredno posle oslobođenja Novog Sada.


„Ja sam jedna od žena sa fotografije (prva s desna) i zovem se Stevka Rajić. Rodom sam iz Šajkaša i spremna sam da vam pružim podobnije podatke o svom radu u posleratnoj Službi bezbednosti. Koleginice sa kojima sam radila su Desanka Meglaj i Živka Bekvalac. Zajedno smo radile u saobraćajnoj miliciji od oktobra 1944.  do 1946. godine (čini mi se avgusta). Mi smo u to vreme obavljale veoma odgovorne dužnosti s obzirom da su naši drugovi bili na frontu. Na front je slato oružje, sav ubojni materijal i prevozna sredstva tako da smo mi naporno ali savesno i marljivo radile. Za 14 dana smo završile školu, ali sa uspehom i na opšte zadovoljstvo naših starešina. Bila sam saobraćajac na najprometnijem mestu u gradu, kod katoličke crkve, odnosno sada spomenika Svetozaru Miletiću. U početku nas je bilo samo šest, a onda je stiglo pojačanje iz jedinica JNA. Brzo smo dobili uniforme. Bile su teget plave boje sa žutim opasačima, a imale smo i žute čizme, a na glavama Titovke. Na levom rukavu uniforme bila je oznaka trobojnice, a u sredini je pisalo Saobraćajna milicija“.

Eto tako se pre sedamdesetak godina rađala sloboda u našem Novom Sadu, a prve žene policajci su brinule o bezbednosti saobraćaja.


Zoran Knežev
Hroničar i publicista

dan zaljubljenih Republički hidrometeorološki zavod isključenje vode bebe Srbija Sretenje klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija novorođenčad betanija vremenska prognoza novi sad novosadsko porodilište Vreme u Srbiji bez struje dan državnosti vremenska prognoza Rumenka novosađani isključenja struje JGSP "Novi Sad" novi sad Elektrodistribucija Novi Sad NURDOR Vreme u Novom Sadu jkp novosadska toplana elektrovojvodina Spens bez vode servisne informacije novi sad matičar