PRVI NOVOSADSKI KORZO, II DEO

U parku je bio ringišpil i ljuljaške za najmlađe, a nešto stariji odmeravali su se u streljani ili zavlačili pod šatru u kojoj su znatiželjno promatrali „žive slike“, dok bi oni stasali za ženidbu, za 20 krajcara iznajmljivali čamce i svoje voljene vozili po jezeru. Ljubavni parovi gledali su da se neopaženo iskradu pod okrilje vrbe, posađene na uzvišici malenog ostrva Eržebet, koje je gimnazijalska i trgovačko-zanatlijska omladina prozvala Olimp, jer su ovde, na klupama skrajnutim u žbunje, nalazili osamljeni kutak za svakojake izlive nežnosti i prvi put iskušavali vrhunac božanstvenih poljubaca. Smiraj dana šetači bi dočekivali, po nepisanom pravilu, kraj kioska poslastičarnice i zaslađivali se kolačima ili sladoledom.


Gotovo istovetno je bilo i sa petrovaradinske strane. Tamo je apotekar Franc Šams, nastavljajući delo generala Antona Molinarija, koji je ukrasio tvrđavske bedeme stablima jorgovana, u prvoj polovini XIX veka podigao park, dok je kapetan Likozer, posadivši kestenove i cvetne leje, uredio čuveno šetalište koje je po njemu nazvano Likoza. Ovamo je pored kupača i posetilaca švimšula, koji su uživali u senovitoj aleji u večernjim satima prelazeći preko Dunava skelom ili pontonskim mostom, na trčanje i gimnasticiranje redovno dolazio Laza Kostić što je šetačima po Likozi skretalo pažnju i uz obostrane osmehe, izmamljivalo usklike bodrenja.

Kasnije, tridesetih godina XX veka, šetalište je premešteno u sam centar grada. Levom stranom Glavnog trga i duž ulice Kralja Aleksandra, od stare zgrade Matice srpske do Jermenske crkve, šetali su Novosađani srednjih i starijih godina, a studenti i đaci po drugoj strani - od Gradske kuće, pored Klajnove palate, do Pariskog magacina. Gimnazijalci su morali nositi kačkete sa oznakom razreda, a gimnazijalke beretke. Oni iz završnih razreda, skidali su kape i išli gologlavi da ih dežurni profesori ne bi prepoznali ako su se zadržali posle 20 časova. Dole niz Gospodsku ulicu prema Dunavskoj, u kojoj je pre podne bila pijaca, paradirale su sa vojnicima i kalfama piroške, zuske i ostale bedinerke i sluškinje, ne mareći mnogo za stalešku podelu na gospodski i purgerski Novi Sad.


Nakon oslobođenja Novog Sada korzo je ponovo premešten u centar grada, prvo ispred hotela “Vojvodina”, za starije, a za đake kod starog “Uzora”, da bi krajem šezdesetih svoje stalno odredište dobio nasuprot Banovine, ispred poslastičarnice “Carigrad”, kojeg se sećaju i naši vremešniji sugrađani.

Pročitajte prvi deo teksta "Prvi novosadski korzo"


Zoran Knežev
Hroničar i publicista

lisje sahrane novi sad novosadska policija bebe raspored sahrana novi sad novosadsko porodilište betanija opens 2019 Spens gradsko groblje almaško groblje sahrane Elektrodistribucija Novi Sad jkp lisje novosađani policija raspored sahrana i ispraćaja isključenja struje JKP Vodovod i kanalizacija bez struje elektrovojvodina opens distrikt novorođenčad štrand bez vode Novo naselje klinički centar vojvodine servisne informacije isključenje vode servisne informacije novi sad