PRVI NOVOSADSKI KORZO, II DEO

U parku je bio ringišpil i ljuljaške za najmlađe, a nešto stariji odmeravali su se u streljani ili zavlačili pod šatru u kojoj su znatiželjno promatrali „žive slike“, dok bi oni stasali za ženidbu, za 20 krajcara iznajmljivali čamce i svoje voljene vozili po jezeru. Ljubavni parovi gledali su da se neopaženo iskradu pod okrilje vrbe, posađene na uzvišici malenog ostrva Eržebet, koje je gimnazijalska i trgovačko-zanatlijska omladina prozvala Olimp, jer su ovde, na klupama skrajnutim u žbunje, nalazili osamljeni kutak za svakojake izlive nežnosti i prvi put iskušavali vrhunac božanstvenih poljubaca. Smiraj dana šetači bi dočekivali, po nepisanom pravilu, kraj kioska poslastičarnice i zaslađivali se kolačima ili sladoledom.


Gotovo istovetno je bilo i sa petrovaradinske strane. Tamo je apotekar Franc Šams, nastavljajući delo generala Antona Molinarija, koji je ukrasio tvrđavske bedeme stablima jorgovana, u prvoj polovini XIX veka podigao park, dok je kapetan Likozer, posadivši kestenove i cvetne leje, uredio čuveno šetalište koje je po njemu nazvano Likoza. Ovamo je pored kupača i posetilaca švimšula, koji su uživali u senovitoj aleji u večernjim satima prelazeći preko Dunava skelom ili pontonskim mostom, na trčanje i gimnasticiranje redovno dolazio Laza Kostić što je šetačima po Likozi skretalo pažnju i uz obostrane osmehe, izmamljivalo usklike bodrenja.

Kasnije, tridesetih godina XX veka, šetalište je premešteno u sam centar grada. Levom stranom Glavnog trga i duž ulice Kralja Aleksandra, od stare zgrade Matice srpske do Jermenske crkve, šetali su Novosađani srednjih i starijih godina, a studenti i đaci po drugoj strani - od Gradske kuće, pored Klajnove palate, do Pariskog magacina. Gimnazijalci su morali nositi kačkete sa oznakom razreda, a gimnazijalke beretke. Oni iz završnih razreda, skidali su kape i išli gologlavi da ih dežurni profesori ne bi prepoznali ako su se zadržali posle 20 časova. Dole niz Gospodsku ulicu prema Dunavskoj, u kojoj je pre podne bila pijaca, paradirale su sa vojnicima i kalfama piroške, zuske i ostale bedinerke i sluškinje, ne mareći mnogo za stalešku podelu na gospodski i purgerski Novi Sad.


Nakon oslobođenja Novog Sada korzo je ponovo premešten u centar grada, prvo ispred hotela “Vojvodina”, za starije, a za đake kod starog “Uzora”, da bi krajem šezdesetih svoje stalno odredište dobio nasuprot Banovine, ispred poslastičarnice “Carigrad”, kojeg se sećaju i naši vremešniji sugrađani.

Pročitajte prvi deo teksta "Prvi novosadski korzo"


Zoran Knežev
Hroničar i publicista

JGSP "Novi Sad" jkp novosadska toplana isključenja struje matičar Vreme u Novom Sadu bez struje Elektrodistribucija Novi Sad vremenska prognoza novi sad isključenje vode dan državnosti Spens NURDOR novosadsko porodilište klinika za ginekologiju i akušerstvo novi sad novosađani novorođenčad vremenska prognoza JKP Vodovod i kanalizacija bebe bez vode Vreme u Srbiji Rumenka Srbija betanija Republički hidrometeorološki zavod elektrovojvodina dan zaljubljenih servisne informacije novi sad Sretenje