I ovo je bilo: Kako je tamburaš iz “Bele lađe” postao dirigent u Metropolitenu

I ovo je bilo: Kako je tamburaš iz “Bele lađe” postao dirigent u Metropolitenu

Neobična je bila karijera Vlade Marjanovića, retka je to karijera i za nekog u Americi, zemlji svih mogućih nemogućnosti, u koju je Vlada otišao tražeći sreću… A, Vlada je od "običnog" tamburaša u “Beloj lađi”, postao dirigent najveće opera na svetu, pa malo li je …

 

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

 

A, Vlada se u Novi Sad vratio posle 28 godina provedenih "preko bare", i tada je za jedne novosadske novine dao intervju. Razgovor se vodio, a gde bi drugde, u “Beloj lađi”, gde je Vlada i odseo.

 

 

Mešajući engleski i naš jezik, nekadašnji novosadski tamburaš, potonji dirigent “Metropoliten” opere u Njujorku, počeo je da priča svoju životnu priču:

“Iz Novog Sada sam otišao 1907. godine, sa dvojicom drugova. Svirajući u tamburaškom orkestru ovde, u ovom lokalu (“Bela lađa”), koji je onda vodio Dimitrijević, mi smo s mukom uštedeli toliko da smo jedva imali dovoljno za putni trošak. A u Americi, u Filadelfiji, imao sam jednog rođaka, brata od tetke, koji je tamo bio berberin. On mi je pisao da dođem pošto ću tamo moći da dobijem neki angažman, koji će mi donositi više prihoda od onoga koji sam imao u Novom Sadu. U novi svet smo došli skoro gladni i žedni. Pri sebi smo imali svoje tambure sa kojima bi loše prolazili, ne poznavajući jezik, da nismo imali moga rođaka koji nam je dao utočište u svom domu. U početku nam je bilo prilično rđavo. Bili smo se skoro pokajali što smo došli u Ameriku. Međutim, tek kasnije kada smo angažovani u jednom noćnom lokalu bilo nam je bolje. Naše tambure bile su pravo otkrovenje za američku publiku, a naše nacionalne pesme sa svojim zvučnim melodijama, koje smo svirali, takođe. Svuda gde smo svirali publika je bila oduševljena našim pesmama, te je pljeskala do iznemoglosti. Sa svoja dva druga imao sam odlično uvežban trio. Sa svih strana nudili su nam angažmane, a naše gaže postajale su sve veće.

Jedne večeri kada sam gostovao u jednom njujorškom lokalu, posle programa, pozvao me je u bar jedan menadžer “Metropoliten” opere i ponudio angmažman. Ja sam prihvatio, tako da sam već sutradan potpisao ugovor. Mesec dana nakon toga dirigovao sam već jednim orkestrom od 120 tamburaša.

Punih godinu dana prikazivali smo u “Metropolitenu” popularnu Leharovu operetu “Vesesla udovica” koja je bila specijalno režirana za američku publiku, a kasnije smo obišli i sve veće gradove Sjedinjenih država. Moji prihodi su bili odlični, tako da sam već posle dve godine imao toliko da sam mogao da se povučem u miran život. Kupio sam jednu vilu sa manjim imanjem pored Čikaga i otpočeo miran i bezbrižan život. Oženio sam se jednom našom Srpkinjom, pa smo u braku dobili dva sina”.

 

 

Prošao je i rat, a Marjanović je još živeo kao rentijer u Čikagu. Njegova dva sina išla su već u školu. Bili su to pravi Amerikanci, iako su naučili i maternji jezik.

“Život rentijera, najzad mi je dosadio pa sam zbog toga u jednoj živoj čikaškoj ulici otvorio restoran, koji je za razliku od drugih imao tamburaški orkestar. Baš zbog toga je moj restoran brzo ušao u modu, tako da sam bio uvek odlično posećen. Time sam i privukao pažnju gangstera na sebe, koji su počeli da me ucenjuju, pa sam zbog njih morao da zatvorim restoran, jer su njihove ucene postajale sve veće i drskije…Danas sam običan rentijer, a jedan sin mi je kapetan američke vojne avijacije, a drugi šef odeljenja jedne velike trgovačke kuće”.

A na pitanje o utisku na Pupinovu smrt, čuveni tamburaš i dirigent govori sledeće:

“Svi smo iskreno oplakali njegovu smrt. Bio je sjajan čovek, izvanredna duša, a pri tome i vrlo društven. U svoje vreme on je mnogo doprineo da ja uspem. On me je u stvari uveo u kuće njujorških milionera, gde sam sa svojim triom uzimao učešća u domaćim umetničkim priredbama. Sećam se kao danas profesora dr. Pupina jedne noći u domu poznate njujorške milionerke, g-đe Džendž. Povučen u jedan mali salon on je tražio da mu zasviram onu našu:

“Sinoć mi je dragi dolazio,

S konjem mi je cveće pogazio”…

Bio je te noći neobično tužan, verovatno se setio svoje pokojne supruge, jer sam mu sagledao suze u očima”.

Marjanović je u Novom Sadu imao dve kuće i planirao je da ostane dok se potpuno ne oporavi od operacije, a tek kada se oporavi planirao je da se vrati u Čikago. Međutim…kasnije kada je počeo da oboljeva on se iz “Bele Lađe” preselio u jedan miran stan na Šumadijskom trgu, a tu je u miru i tišini 9. avgusta 1935. godine, daleko od svojih sinova i rodbine koji žive u Čikagu, preminuo.

Oceni vest:
16
148

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ljilja

    pre 1333 dana i 6 sati

    Od nedavno me interesuje istorija Novog Sada. Naišla sam i na ovaj članak, koji je kod mene izazvao nedoumicu. Zar nije "Bela lađa" bila kafana? Gde god se sponjinje svuda piše da je to kafana. Ako jeste kako je Vlada Marjanović odseo u kafani i "kasnije kada je počeo da oboljeva on se iz “Bele Lađe” preselio u jedan miran stan na Šumadijskom trgu". Da li se to potkrala greška autoru ovog teksta, ili je "Bela lađa" bila hotel, što ostali koji su pisali o toj kafani ne znaju?

    Oceni komentar:
    0
    5
  • redakcija

    pre 1331 dan i 7 sati

    Kafana Bela lađa je u svojoj dugoj istoriji bila pored kafane i hotel i svratište sa sobama za prenoćište, a jedno vreme se tu nalazilo i čuveno Bibićevo kupatilo. Autor

    Oceni komentar:
    2
    0
raspored sahrana novi sad opens distrikt gradsko groblje novorođenčad horoskop betanija novosadska policija jkp lisje Spens JKP Vodovod i kanalizacija štrand raspored sahrana i ispraćaja lisje bez vode sahrane isključenja struje sahrane novi sad Novo naselje servisne informacije novi sad almaško groblje policija bebe havarija na vodovodu servisne informacije bez struje elektrovojvodina isključenje vode opens 2019 Elektrodistribucija Novi Sad novosadsko porodilište