Krčma u pristaništu, II deo

Krčma u pristaništu, II deo

Tri čoveka sedela su za stolom u uglu krčme iza prljavog platnenog paravana, dopola nabranog i izraubovanog. Tri pohabane, dokone lađarske kape bile su nagnute jedna prema drugoj, gotovo priljubljene, kao u buketu nekih odavno rascvetalih lala.

Za stolom kraj njihovog, sedeo je svirač… star i gluv… držeći pred sobom tamburu bez dve žice. Pored peći, zažarene oko vrata, dremao je krčmar, kao mačor u decembru ili januaru. Očigledno, bilo mu je teško i da zeva, ali to je obavezno činio kada bi ga pozvala ona trojica iz ugla. Lenjo im je točio piće, a još sporijim korakom donosio ga do gostiju i preko volje govorio: “Ovo je treća runda…da ne zaboravimo…”

Tri čoveka nisu obraćale pažnju na njegove reči koje su, inače, mogle biti shvaćene i kao uvreda, ali i kao prijateljska opomena. Bili su zaneti razgovorom iz čijih se odlomaka, izgovaranih povišenim tonom, moglo razabrati da je reč o nekoj velikoj ribi i da se tri prijatelja slažu u tome da će, kad bude ulovljena, sa njome moći da se snabde cela Riblja pijaca…”Bato moj, al' će to događaj da bude!”…

Stari svirač se nije mešao u razgovor, čekao je svoj čas i nije bio nestrpljiv. Uostalom, kadgod bi gosti poručili i on je bio počašćen… u gotovom mu nisu ništa davali… on to i ne traži i retko od koga da i prima novac. Večito je tu, kao pratilac lađara, ribara i nosača… i pije i jede na njihov račun, koliko hoće i može. Spava u ispražnjenoj maloj ostavi iza krčme i nikoga na svetu nema, sem tambure i iluzija da je dobro živeo i da će ostatak života valjano provesti, valjda kao i svi mi…

No došao je najzad i njegov trenutak, kada je poručena četvrta runda pića. Jedan od trojice ljudi dao mu je znak glavom i on je zasvirao. Raštimovano, al' setno…
Pa je i zapevao… 'rapavo… naprežući se, al tužno: “Što se Dunav voda 'ladna s Tisom retko sastaje…Eheeej, što seeeee…”
Tri čoveka mirno su ga slušala. Samo je jedan progovorio: “Šta ćemo bez tebe, kad umreš, nećeš još dugo, znaš li…dobro se držiš, al' nećeš još dugo, a…kaži ? Ti si poslednji svirač-beskućnik ili će ih posle tebe ostati sasvim malo…”.

Napolju je bio potpuni mrak, hladan i vlažan, kakav je samo pored velike i brze vode. Svetiljke su podmuklo gledale iz guste magle, a da njihova svetlost nije dopirala do površine Dunava, nije se kupala u njegovim talasima. Strašno je izgledala velika reka bez tih noćnih kupača. Iz krčme se i dalje čula pesma…”Što se bore misli moje…”, a pevala su i tri gosta…snažnije i lepše nego stari svirač, al' kome je važno u kasne noćne sate, kako ko peva.

Verovatno samo onima, koji nikada nisu bili ni u jednoj krčmi u novosadskom pristaništu…zimi.


Autor teksta: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Oceni vest:
1
181

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan