Poslednji motel za konje: U svratištu kod "Obilića"
Za ovaj kraj Podbare, tu na Temerinskoj ulici noć je vrlo važna za prodavce, koji svoju robu iz daleka dovoze, ali i vrlo uzbudljiva, jer za tezgama niko ne spava. Svi budni dremaju i spremaju se da svane i da prve mušterije na veliko, sa punim buđelarima nagrnu na ponuđenu robu. Zimi temperature padne i do -15, pa sve pucketa tanko i britko pred oštrim mrazevima, tako da nema onih pospanih letnjih uzvika.
Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista
U dvorištu, u kafani kod “Obilića”, u Temerinskoj br. 37, pod tremovima niko ne spava na kolima. Sleđeni i skočanjeni pokrovci, kola uprskana sleđenim blatom, guske i ćurke što začuđeno i izbezumljeno dozivaju jedna drugu pred nerazumljivim strahom od noći u nepoznatom dvorištu. Stoje jedna do drugih parkirane lake taljige, nezgrapne teške kočije i odmaraju svoje sasušene i ispucale naplotke, svoje okamenjene blatnjave šine. Jedna do drugih: Mošorin 237, Kovilj 532, Tabanović 45, Neradin 308, itd.
- Pa doterala prasice…neću skoro za džaba da ih prodajem Šapčanima…Ovde su skuplji.
- Pa idi onda pazi prasice da ne uginu na ovom mrazu.
Trupću konji, mirišu amovi, a na decembarskom nebu osipaju se zvezde.
Zlo je sa usevom – šapuću dvojica u uglu i nude se vinom iz ulubljene limene vojničke čuture…Kasno se posejalo. Ona prokleta suša…ma ljudi, Bog nikako ovo vreme da nam opravi. Nije pšenica ni ojačala, a opljiće je ovaj mraz, i ode ko da je nisam ni sejao… Ajde, ljudi na spavanje…sutra će te morati ko vešci rano. Sutra će biti žestoko.
Na “Najlonu” je važno mesto zauzeti ako hoćeš nešto da uvajdiš. Ako hoćeš bolje reći, nekom da utrapiš rage kakve su ove vaše.
- Je li, koliko naplaćuje ovaj naš gazda Ljubomir – pitaju ona dvojica iz Neradina, što se kao blizanci čvrsto držaše jedan za drugoga na ležaju u dnu štale.
- Koliko li si samo mislio da ćete “oderati”, 150 za jednog konja i kola. Ako imaš dva konja, onda 250. Šta se mrštiš…kako bi bilo da imaš automobil, pa benzin, ulje, pa trista čuda…pa ti još pukne guma.
Sa polja ispod kolanice dopire lavež psa zavezanog pod kola.
- Čujete li, laje neko ide ker – našali se neko.
- More ne teraj šegu. Prošlog četvrtka neko mi “digao” tri para ćurki dok sam ja ovde slatko spavao.
Polako zamiru razgovori i sve sporije i umornije prelaze u iznemogli šapat. Neko hrče…a neko mljacka u snu. Sve više steže mraz i bledi okrnjen polumesec. Suze decembarske zvezde na nebu hladnom i čistom kao staklo…
Čika Milan “Šećer” izlazi i zaključava veliku dvokrilnu kapiju. U poslednjem motelu za konje, u svratištu kod “Obilića”, ograđenom i zakapijanom od buke spoljnog sveta, hronično mirišu amovi, trupkaju konji i s vremena na vreme bunovni putnici ustaju i proveravaju belinu na istoku…jel svanulo.
To je sve bilo na Temerinskom drumu, u ulici koja je između dva svetska rata od 106 kuća imala 27 kafana (svratišta).
Ovaj članak još uvek nije komentarisan