Sličice iz novosadskih jazbina: Lake žene i rđavo vino

Što da se krije, Novi Sad nije ništa bolji i ništa gori od drugih gradova, samo ima jednu manu... ne ume dugo da čuva svoje tajne...

Novi Sad pred Drugi svetski rat nije bio Pariz, gde vas na uglu svake iole mračnije ulice na Monparnasu, dočekuje jedna od onih „ponoćnih ptičica“, lako obučena i teško našminkana sa pitanjem: “Hoćeš li sa mnom, mali ? Tu blizu, imam zgodan stan i toplog čaja“. Toga nije bilo, ali je bilo niz noćnih lokala „u podzemlju“, u kojima se može dobiti sve: rđavo vino za skupe pare, dobra crna kafa, izgoreli ražnjići...ali i o tome kasnije...

Novi Sad nije bio ni San Francisko „grad prljavštine i pokvarenosti“, ali zato je imao svoje Ostrvo ljubavi, svoj „Podzemni raj“, „Šangaj“ i druge delove „podzemlja“. Novi Sad je imao i Milku Ofnerku, veliki broj „nudistkinja“ i „nudista“, po profesiji, a u njemu se svake godine otkrivala bar po jedna „ljubavnička“ afera, kao na primer one sa maloletnim devojčicama.

Što da se krije, Novi Sad nije ništa bolji i ništa gori od drugih gradova, samo ima jednu manu...ne ume dugo da čuva svoje tajne...

Jedna čkiljava svetiljka osvetljava ulaz u jedan lokal gde se može dobiti „sve“. Trošne stepenice vode u prostoriju koja mnogo podseća na podrum. Kroz oblake dima naziru se na nekom podijumu sanjivi svirači, čije kreštanje violine skoro para uši. Ispred njih sede dve pevačice, namazane i raščupane, podbulih i pospanih očiju sa crveno nafarbanim noktima.

Stolovi svuda u neredu, čaršavi „na štrafte“ ispreturani, zgužvani i ispolivani vinom. Po podu parčići stakla i nekoliko izvrnutih stolica. Za jednim stolom pijani radnik, čakšire mu nose tragove stotinu boja. Sigurno je moler. Kaput je odavno prestao biti kaput. Košulja razdrljena. Do njega sedi polupijana i raskopčana, jedna od „besprizornih“. Podlaktila se na mokar čaršav i pilji u svog „klijenta“.

„Halo, primaš...daj onu moju...“Sad znanci smo samo...“...a zatim se okrene i obrati dotičnoj dami za stolom...

Ti me voliš, je li ?

O, da ! Za pet banki, isuviše...zakikota se ona...“

U jednom mračnom uglu pijani mornari deru se do iznemoglosti. Pevaju na svoj način, a jedan od njih obuhvatio oko struka jednu plavušu. Ona se pravi „nevešta“ i koščatim prstima ljušti kikiriki.

Posao je posao.

Ona smatra da je i njen rad isto tako pošten, recimo kao i onog molera. Uverena je, čak, da je sa te strane ispravnija od svog gazde, koji u sve vrste pića meša vodu i koji od njenog „dohotka“ uzima polovinu. Ona daje sebe, svoju mladost.

Troši se nemilosrdno, skoro po ceni kako ko hoće. I ona smatra „veliki obrt - niska cena“ najboljim trgovačkim principom.

Imam sve...vrišti jedan, šta ti možeš da mi daš ?...

Devetnaest godina za trideset dinara !...odgovara ona...

Nastaviće se...

Odeljak "Kafanologija" za posetioce portala mojnovisad.com uređuje hroničar Novog Sada i publicista Zoran Knežev.