KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Radomir je pre tri decenije otišao u London da kupi bas gitaru i ostao do danas

KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Radomir je pre tri decenije otišao u London da kupi bas gitaru i ostao do danas

Novosađani, posebno oni srednje generacije su zbog raznih (ne)prilika u tadašnjoj im državi odlazili u inostranstvo "trbuhom za kruhom". Jedan od njih je i pedesetčetvorogodišnji Novosađanin Radomir Grković Rale koji već preko tri decenije s porodicom živi u Londonu.

Iako je Rale rođen u Bosanskom Grahovu, odakle mu je majka, tamo nikada nije živeo. Dečačke dane je proveo u Zrenjaninu, a pošto mu je otac dobio posao u "Naftagasu" sa svojih četrnaest dolazi u Novi Sad na tada novoizgrađeni Liman 4. Radomir kaže kako se vrlo lako uklopio sa ekipom iz kvarta što u ono vreme i nije bilo teško, jer su svi klinci zapravo bili novajlije i približnih godina, i zato su se neka prijateljstva zadržala i do danas. Pohađao je i završio osnovnu školu "Žarko Zrenjanin", a zatim je išao  u čuveni 9. i 10. razred, prvo u Medicinskoj, a potom i u Elektro školi. Nakon toga upisuje Srednju saobraćajnu "Heroj Pinki"  koja se u to doba nalazila na Telepu gde završava za vozača-mehaničara.

– Ti školski dani su mi ostali baš u lepom sećanju, pre svega zbog dobrog druženja. Sa mnogim drugarima iz tog perioda sam i danas u kontaktu i viđamo se svaki put kada dođem u Novi Sad. Zato bih iskoristio priliku da ih sve pozdravim, a posebno Batu, Sakija, Koleta i Radicu. Inače, još kao tinejdžera je počela da me interesuje muzika, jer sam shvatio gle čuda, da devojčice vole momke sa gitarom. Ubrzo sam sa drugarima iz kvarta Mišom Jovičićem  Mikelijem i Sašom Radinom - Ćafom osnovao kultni limanski bend Elzo, u kojem sam svirao bas-gitaru. Od novosadskih bendova sa kojima sam nastupao izdvojio bih Ponoćni Kauboj, Marcipan, Pacifik i Krug, čiji pevač Bubika i dalje drma vojvođanskom rok scenom. To bezbrižno vreme svirki i zezanja mi je ostalo u najlepšem sećanju – priča Rale.


Nakon završene srednje škole i odsluženog vojnog roka, Rale se upisuje na Mašinski fakultet u Novom Sadu, koji napušta u drugoj godini i to zbog odlaska u London. Njegov odlazak u ovu svetsku metropolu i sve ostalo vezano za taj grad izdešavalo mu se spletom slučajnih okolnosti. Rale navodi, kako nikada ranije nije razmišljao o odlasku u inostranstvo, jer mu je bilo lepo u Jugi.

Moja tadašnja devojka je otišla u London da radi kao Au Pair (čuvala je decu) i ona me je i pozvala da dođem kod nje u posetu. Te 1990. godine već sam se vrlo ozbiljno bavio muzikom i odlazak u London mi se učinio zanimljivim iz više razloga. Nekoliko meseci života u Londonu je zvučalo dobro u nekom mom rokerskom CV-u, a i hteo sam da kupim novu bas gitaru. Igrom sudbine kupio sam tog Warwick basa boje trule višnje, zbog koje sam i došao u London, ali posle toga više ništa nije bilo isto, i ja više nikada nisam svirao ozbiljnije u nekom bendu. To me i dan danas muči i proganja – otvara nam svoju dušu Rale.

Naime, Rale je u London stigao krajem novembra 1990. godine, a kako objašnjava na njegovu veliku žalost vrlo brzo su se stvari u toj našoj lepoj Jugoslaviji iskomplikovale, te je bio primoran da produži boravak. Od planiranih mesec-dva, ostao je godinu dana i tada upisuje školu za engleski jezik, a posle toga produžava boravak na još duži vremenski period koji će trajati, verovatno, dok ne ode u penziju. Kao i većina naših sagovornika je mislio da odlično vlada engleskim jezikom i mislio je da neće imati većih problema, jer se ranijih godina na moru odlično sporazumevao sa Nemicama i  Holanđankama. Međutim, udvaranje nije isto što i život u drugoj državi.


Tek nakon dužeg boravka u Engleskoj sam shvatio koliko ja zapravo ne znam njihov jezik. Taj londonski akcent me je ubijao, totalno je različit od "Tarzan" engleskog kojim sam govorio. Sve u svemu taj inicijalni šok je kratko trajao i uskoro sam propričao i taj famozni londonsko - engleski. Uglavnom, u tom periodu sam morao brzo da se snađem za posao i tako odjednom umesto svirki na Spensu ili Domu omladine u Beogradu gde sam nastupao na koncertima i delio scenu sa velikanima poput Divljih Jagoda, Grive, Kerbera, Pilota krećem da radim odnosno da sviram po ulicama Londona i undergroundu. Moj prvi posao bio je ulični svirač odnosno “busker” i na to sam veoma ponosan, jer nije bilo lako izboriti sa za svoje mesto na toj sceni. Naime, u Londonu na ulicama sviraju pre svega odlični muzičari čiji su prihodi bili izuzetni – priča naš sagovornik.

Objašnjava da je tada pre 30 godina na ulici zarađivao oko 20 funti na sat. Ipak kaže, kako nije to sve bilo tako bajno, jer je morao stalno da bude u potrazi za dobrim uličnim mestom, a i policija u to vreme nije baš bila naklonjena, te su ulične svirače neretko kažnjavali i terali. Sada je sve to mnogo bolje organizovano i postoje dozvole za svirku na ulici. Nakon tog posla ovaj Limanac se oprobao i kao konobar u jednom lokalu koji se nalazi u centru Londona na Lester Skveru, a zatim je radio i kao barmen u Pabu kod Trafalgar Skvera. Prema njegovim rečima, u to vreme je počeo i da svira po srpskim klubovima i tim poslom se bavio dobrih 25 godina i zato kaže da nije bilo našeg kluba u kojm nije svirao.


Tih prvih godina sam stalno mislio “još samo nekoliko meseci i vraćam se”, ali je prokleti rat je baš potrajao, a meni se nije nešto ratovalo, pa su tako godine bitisanja u ovom gradu prolazile. Britanske papire sam sredio u međuvremenu, o tome na koji način, ne želim da pričam, ali ko razume shvatiće. Smatram da mi je taj britanski pasos omogućio da legalno ostanem u zemlji, ali i da ujedno mogu nesmetano da putujem. Zato sam u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka posetio mnogo lepih egzotičnih mesta poput Balija, Australije, ronio sam na Great Barrier Reef, a bio sam i na Maldivima i Karibima. Svoj prvi stan sam kupio 1997. godine i to na kredit. Naravno i tad me je sreća pogledala, jer sam ga kupio u momentu kada su cene nekretnina bile veoma niske. Međutim, vrlo brzo cene stanova, uključujući i moj vrtoglavo su porasle. I da skratim priču, u Engleskoj sam vrlo brzo ukapirao  da je investiranje u nekretnine nešto što me interesuje, a zatim sam relativno brzo kupio još tri stana u Londonu i kuću u gradiću Korbiju. Sve to sada izdajem i to mi je glavni izvor prihoda – priča ovaj domišljati Novosađanin.

Međutim, kako kaže nije mu bilo baš tako lako da priušti sve te investicije, te je pet godina radio na tri različita posla. Od ponedeljka do petka je radio kao vozač, vikendom je tri večeri svirao po klubovima, a vikendom preko dana je prodavao naočare za sunce na čuvenom Kamden Marketu (Camden Market). U međuvremenu je upoznao svoju suprugu Veneru, Makedonku iz Strumice koja trenutno radi kao biznis partner u jednoj državnoj kompaniji i koja mu je, kako kaže veoma pomogla u tim njegovim projektima. Ipak, Rale se nije zadržao samo na izdavanju nekretnina, jer je u martu 2009. godine s partnerom Jugoslavom Oreljom otvorio Pab i noćni klub koji je nazvao Black George odnosno Crni Đordje (Karađorđe), a čiju je sliku i stavio iznad paba. Objašnjava kako je to bio šok za uštogljene Engleze, jer tamo nije baš poželjno da nazivaš mesto Black (crno). Međutim, njegv klub ih je još više zbunio jer je Crni Đorđe bio belac. Pab je uradio u Irskom stilu i tu su dolazili lokalci, a klub je korišćen za zabavu Srba i žitelja iz ex juge gde je Rale svirao sa svojim bendom.

 


Bilo je tu odličnih žurki i gostovanja poznatih pevača, od kojih bi posebno izdvojio gostovanje Bore Čorbe. Izuzetno sam ponosan što je Bora na čuvenom nastupu Riblje Čorbe u Areni povodom 30 godina postojanja nosio majicu Black George Pub, koju sam mu poklonio. Ipak je Bora dok sam bio klinac bio moj idol. No, vratimo se poslu, nakon toga otvaram i restoran francuske kuhinje, ali me to nešto i nije uspunjavalo. Zato smo se posle nekoliko godina moj partner i ja sporazumno razisli,  gde je on preuzeo restoran, a ja pab i klub. Nažalost pored mnogo lepih stvari koje su se dešavale u pabu i klubu, bilo je i onih manje lepih. Po našem dobrom običaju žurka nije žurka ako se ne pošibaš sa nekim, a policija i opština jedva čekaju tako nešto da mogu da te zatvore.  Pošto sam imao licencu da radimo do 4 ujutro, a to se njima nikako nije sviđalo, samo su gledali pogodan momenat da me zatvore. Ipak najviše problema smo imali zbog kriminala između crnaca takozvanih “black on black crime”. Najgora stvar koja se desila bila je pucnjava ispred kluba, gde je frajer izleteo iz kola i počeo da puca u nekog lika koji je upravo izašao iz našeg kluba. Dvoje nedužnih ljudi je tada lakše ranjeno i naravno da smo tada izgubili dozvolu za rad. Posle duge i ne baš jeftine borbe, Viši Sud je preinačio tu odluku, a mi smo dobili bitku, ali smo izgubili rat. Nakon tog događaja policija nas je zajedno sa opštinom konstantno proganjala, te je bilo otežano uspešno vođenje kluba – objašnjava sagovornik.

 


Zato je Raletu sve to postalo preteško, te je nekoliko meseci pred kovid vođenje biznisa prepustio menadžerima. Ispostavilo se da je to bila dobra odluka jer vođenje paba i kluba u vreme kovida, za njega bi bila nemoguća misija. Kako kaže, za vreme korone i dok su trajala ograničenja, on je vreme koristio za odmor i kvalitetno vreme sa porodicom u Londonu, ali i u Novom Sadu gde mu žive otac Bogoljub, brat Igor i sestra Dragana sa porodicama. Pričajući o Londonu, Rale kaže da je to u najmanju ruku čudan grad koji zapravo i nema puno veze sa Engleskom osim geografskog položaja. Za ovaj grad kaže da je  jedna "luda" mešavina ljudi iz celog sveta koja ima i dobre i loše strane.

Komšija ti se uglavnom ne javlja na ulici i deca se ne druže kao kod nas. Nema ono ajmo na ulicu da se zezamo, uglavnom se druže preko plej dejta odnosno roditelji se dogovore da se deca nađu u nečijoj kući na nekoliko sati i to je to. Zbog te mešavine raznih rasa i religija, biti stranac u Londonu nije nikakav problem. Ja sam došao ovde početkom devedesetih, u vreme kad je najgore bilo biti Srbin, pa opet nisam imao nikakvih problema zbog toga. Privatno se najviše družim sa ljudima iz ex Jugoslavije, ali isto tako imam puno prijatelja Engleza, Iraca i Škotlanđana koje sam uglavnom upoznao držeći pab. Britanci su veoma interesantni kada je reč o izlascima i alkoholu. Kad dođe vikend, tad se zaboravlja na posao i na probleme, odlazi se u pab ili klub, gde se uglavnom ubiju od alkohola. Što se više razbiju, to im je bolji provod. Žene piju isto kao i muškarci, a pogotovo omladina po klubovima. Lokalni pab im je bukvalno druga kuća i kad ih jednom pridobiješ kao gosta oni će tu svaki dan biti, a ići će kući samo da prespavaju. Nažalost droga je puno uzela maha, tako da su trava i kokain najnormalnija pojava po pabovima i klubovima – veli Rale.


Inače, Rale i njegova supruga su u idiličnom braku pune dve decenije i u njemu su izrodili dvoje dece, ćerku Maju koja ima 17 i sina Marka od petnaest. Njihova deca pohađaju školu u koju idu svaki dan od 8.30 do15.30, s tim da i dva puta nedeljno imaju obavezne aktivnosti pri školi. Interesantno je da kod njih ne postoje ocene, kao kod nas, međutim na kraju godine dobijaju opisne, gde se u okviru svakog predmeta napiše da li je dete ispod proseka, prosečno ili je iznad proseka. Kada je reč o samoj školi, disciplina je poprilično visoka, a za svaki nestašluk, neurađeni domaći zadatak ili loš rad na času, kažnjavaju ih tako što moraju da ostanu još 30-45 minuta u učionici nakon završene nastave. U ovoj školi nema ni bežanja sa nastave, jer se roditelji odmah obaještavaju uz pitanje zbog čega dete nije na nastavi. Školska godina im se završava mesec dana posle naše, polovinom jula. U slobodno vreme Maja i Marko treniraju košarku i fudbal, a i sviraju - Maja klavir, a Marko je krenuo ćaletovim stopama i svira gitaru i bas.  

Govoreći o troškovima, kaže da je London veoma skup za život i to uglavnom zbog visokih cena nekretnina, bilo da su za kupovinu ili za rentiranje. Kako kaže u delu Londona koji je relativno blizu centra, za duplu sobu sa kupatilom i kuhinjom koja se deli sa ostalim stanarima teba izdvojiti od 750-900 funti  mesečno. Za trosoban stan plaća se od 1.500-2.000 funti mesečno plus troškovi, koji sad sa ovim poskupljenjem energenata iznose negde oko 400-500 na mesečnom nivou. Kada je reč o kupovini, trosobnan stan košta između 400.000 i 500.000 funti, a cena zavisi od lokacije.  

Naravno ovde govorim o prosečnim cenama na relativno dobrim lokacijama. U delovima Londona kao sto su Knightsbridge, Chelsea, Hampstead, Richmond nekretnine su mnogo skuplje i tu već pričamo o milionima funti. Cene prehrambenih proizvoda su prihvatljive upoređujući ih sa ovim u Novom Sadu. Potrošačka korpa je možda za nijansu skuplja u Londonu nego u Novom Sadu. Dobra stvar je isto to što se uz malo pretrage ovde može pronaći kvalitetna garderoba i to relativno jeftino, što je kod nas u Novom Sadu gotovo nemoguće. Isto je velika razlika i ta što ovde u Londonu bukvalno možeš da nosiš bilo šta na sebi i niko neće ni da trepne, dok mi se čini da u Novom Sadu baš i nije tako, bar kada je reč o mladima. Naravno to je moje subjektivno mišljenje, koje sam formirao kroz česte posete,a moguće je i da grešim – priča ovaj Limanac.


Objašnjava i kako posla u Londonu uvek ima, posebno za ljude koji poseduju dozvolu za rad i da hoće da rade, a najtraženiji su oni po kafićima, pabovima, restoranima, jer je dnevnica oko 10 funti po satu. Za ostale poslove je nezahvalno govoriti, kao i o platama, jer to zavisi od mnogo faktora kao što su pozicija u firmi, iskustvo, vrsta posla. Uglavnom, Rale kaže da posla ima, ali ako neko i nije baš dobro plaćen ili ako oboje u porodici ne rade teško je da se nešto može uštedeti. Dobra stvar u Britaniji je ta što oni koji se baš i ne snađu u životu primaju socijalnu pomoć od države. Obezbeđen im je krov nad glavom po nekoj minimalnoj ceni i dobijaju oko 77 funti nedeljno za osnovne potrebe, plus razni dečji dodaci. Sa druge strane to je i mač sa dve oštrice jer mnogima, pogotovo nekvalifikovanim radnicima se ne isplati da nađu posao jer onda gube beneficije i realno im ostane manje novca nego kad su na benefitima. Pogotovo je mnogo mladih devojaka kojima je jedini cilj u životu da od države dobiju stan i benefite i zato vrlo mlade rađaju po dvoje ili troje dece (naravno većina ih je neudata) i zato nemaju nameru da ikada rade, već žele da žive isključivo od socijalne pomoći.

– Naš život u Londonu je dobar i relativno bezbrižan i stvarno ne bi bilo u redu da se ja nešto žalim, ali uvek ostaje ta nostalgija za Novim Sadom. Iako živim ovde već preko 30 godina i dalje se osećam Novosađaninom. Sve češće i na duže dolazim u Novi Sad i uvek postoji ta želja da se jednog dana i vratim, ali trenutno zbog dece i njihovog školovanja to nije realna opcija. Vrlo je moguće da će jednog dana i do toga doći kada ptići napuste gnezdo. Možda ću zvučati kao neka sentimentalna budala, ali i pored svega što sam postigao, sve bih to promenio u sekundi kad bi moglo vreme da se vrati. Da nije bilo tog prokletog rata, i dalje bih živeo u Novom Sadu i radio bih ono što najviše volom – svirao bih, naravno pod uslovom samo kada bih upoznao moju ženu, recimo na nekom koncertu u Strumici – zaključio je naš sagovornik.  

 

Razgovarala: Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: privatna arhiva sagovornika

 

 

Oceni vest:
21
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Djoko

    pre 63 dana i 4 sata

    Bas lep intervju, procitao sam ga u dahu. Sve najbolje!

    Oceni komentar:
    4
    25
  • Gordana

    pre 62 dana i 20 sati

    Lepa prica. Sve najlepse Rale.

    Oceni komentar:
    4
    20
  • Vekica

    pre 62 dana i 5 sati

    Sve receno...*ali je prokleti rat bas potrajao, a meni se nije nesto ratovalo*? A vidis i mom muzu se nije ratovalo, pa su ga pokupoli na radnom mestu u Novom Sadu da ide na ratiste i mozda pogine, a ti si produzio boravak, bas te briga i sad uzivaj i ne vracaj se!

    Oceni komentar:
    17
    12