NOVOSAĐANI: Aleksa je vozio bicikl do Strazbura i poručuje da studenti neće posustati dok se ne ispune njihovi zahtevi

Novosađanin Aleksa Ognjanović, student prve godine Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, svojim dvotočkašem je prešao put dug 1.400 kilometara kako bi sa ostalim kolegama stigao do Strazbura gde je evropskim institucijama ukazao na nepravdu koja se već duže vreme dešava u Srbiji. Sem do Strazbura, naš sagovornik je vožnjom i pešačenjem stigao i do Novog Sada, Kragujevca, Niša...

Rođen je marta 2005. godine, odrastao je na Limanu 4, a pohađao je osnovnu školu "Žarko Zrenjanin". Posle završenog šestog razreda prelazi u Zmaj Jovinu gimnaziju gde nastavlja 7. i 8. i to u specijalnom odeljenju za matematičare, da bi kasnije u istoj Gimnaziji nastavio školovanje.

Posle "Jovine" upisuje se na smer softversko inženjerstvo na Elektrotehničkom fakultetu, na kom je do blokada položio sedam kolokvijuma. Ovaj pripadnik "Z" generacije još od školskih dana nizao je samo uspehe, a najzapaženiji je bio u takmičenjima na Srpskoj informatičkoj olimpijadi kada je u 8. razredu osvojio 3. mesto, dok je kao srednjoškolac osvajao nagrade i zahvalnice na državnim takmičenjima A kategorije, zatim na Srpskoj informatičkoj olimpijadi, kao i na Eurobot takmičenjima iz robotike, Haktoberfestu, HešKodu.

Aleksa se samostalno bavi razvojem softvera za različite operativne sisteme (Android, iOS, AlpineOs, Linux), a aktivan je i u zajednici za razvoj otvorenog koda (open source community).

Svira klasičnu gitaru što ne čudi jer mu je majka Milica profesorka violine, a otac Nemanja profesor klavira. Prošle godine imali su zajednički nastaup na jesenjem koncertu Tošinih đaka u Domu kulture u Šimanovcima, na kom je učestvovao i njegov mlađ brat Vid.

Od sportova, bavi se košarkom i biciklizmom i upravo je zahvaljujući biciklizmu rešio da kroz vožnju svog dvotočkaša iskaže bunt i revolt kao, uostalom, i većina njegovih vršnjaka.

– Ne mogu da budem ravnodušan na celokupnu situaciju u državi, a posebno ne zbog nesreće koja nas je sve zadesila 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova, kada se na Železničkoj stanici u Novom Sadu urušila nadstrešnica iznad glavnog ulaza pod kojom je stradalo 16 ljudi. Tog dana sam bio u Beogradu i čekao sam oca i mlađeg brata Vida da dođu na protest prosvetara. Sećam se i da smo bili na protestu kada nam je tetka uspaničeno javila da je pala nadstrešnica. U prvi mah, kao i većina, nismo smatrali da se desila katastrofa takvih razmera, već smo pomislili da je ovo samo još jedna u nizu nekih stvari što je pala u Srbiji zbog nestručnosti i da nije ništa strašno. Međutim, pošto zbog studija trenutno živim u Beogradu, a često dolazim kući u Novi Sad, i to vozom, telefon mi se usijao, jer su me zvali bukvalno svi da vide da li sam dobro, ali ja i dalje nisam kapirao da se desilo nešto tako katastrofalno. Tek kada sam došao kući i uključio internet (pošto nemam TV) saznao sam da su ljudi stradali i shvatio da se radi o velikoj tragediji. Od tog momenta, pa do sad loše sam se osećao, kao i većina ljudi u Srbiji. A posebno se loše osećam jer pravda nije zadovoljena – priča Aleksa.

Nakon ove tragedije, pokušao je da se vrati svom normalnom studentskom životu ali, ni njemu, ni njegovim kolegama to nije polazilo za rukom pa su, kako ističe, studenti počeli spontano da se okupljaju i da kreću u blokade svojih fakulteta.

– Priznajem da sam čekao da vidim šta će da se dešava, jer sam ipak prva godina i nisam se tada još uvek osećao tako važnim da pokrenem nešto tako veliko. Ipak, za tako kratko vreme mog boravka na faksu nisam uspeo da upoznam sve studente, kao ni sve profesore. Međutim, nisam dugo čekao, jer su moje starije kolege sa 2. i 3. godine uzele stvar u svoje ruke tako što su krenuli u blokade kojima smo se i mi brucoši priključili. Moram da napomenem da su i pre pada nadstrešnice kolege sa Arhitektonskog fakulteta lepili umrlice za Hotel Jugoslavija i za Savski most, tako da je Arhitektura prva počela, a koliko se sećam oni su pre nas krenuli i u blokadu, zatim se pokrenuo i Građevinski faks, a dan-dva kasnije i naš se priključio blokadama – priseća se Aleksa i dodaje da su ubrzo napravili i Viber grupe u kojima su se dogovarali oko plenuma.

Došao je i 1. februar kada su studenti koji blokiraju Univerzitet u Novom Sadu najavili su da će na Dan grada održati protest i blokirati sva tri mosta preko Dunava, a tada kreće i otkazivanje autobusa i vozova prema glavnom gradu Vojvodine.

– Prvenstveno smo mislili da ćemo ići vozom jer se do 1. februara nije pešačilo, ali je Železnica počela da otkazuje vozove i tada se došlo na ideju da se pokrene pešačka ruta do Novog Sada u kojoj sam i ja učestvovao. Tek posle protesta u Novom Sadu, drug mog starijeg brata došao je na ideju da se krene i biciklima. Inače, na tom protestu sam bio i redar, a nakon dogovora da se ide i biciklima – ni jednu turu nisam preskočio. Bio sam do Kragujevca, do Niša, a išao sam i jednu kraću turu do Novog Sada kada smo sa beogradskog Univerziteta krenuli na bajkovima da uručimo pozivnice za 15. mart – navodi Aleksa.

Pošto je i pešačio i vozio bicikl upitali smo ga šta mu je bilo teže. Kaže da mu je malo teže pala vožnja bicikla, jer je njegov prilagođen za veću brzinu, pa mu je bilo teško kada je trebao da vozi sporije. Inače, osim Alekse, turu do Beograda su vozili i njegov otac i desetogodišnji brat Vid.

Pošto se vlast oglušila na studentske zahteve, ovi mladi i istrajni ljudi su rešili da načine korak više te su se "u hodu" dogovorili oko vožnje do Strazbura.

– Ta ideja da putujemo do Strazbura je nastala kad smo istovarali naše bicikle, odnosno – kada smo se vratili iz Niša. Tada smo, uključujući i mene došli na ideju da krenemo na put kako bi našu priču ispričali čitavom u svetu. Cilj nam je bio da se naš glas čuje širom sveta, da pokažemo jedinstvo u zalaganju za naša prava i da poručimo da ni udaljenost ni prepreke neće stati na put ostvarivanju naših zahteva. Svi smo se dogovorili, a ostalo je samo da odlučimo kada ćemo da krenemo – objašnjava Aleksa.

Odluka je pala i Aleksa 3. aprila sa ostalim kolegama kreće na put dug oko 1.400 kilometara. Oni su do konačnog cilja prošli kroz šest evropskih država i 15 gradova za 13 dana. Na put su većinom krenuli studenti koji su se ranije bavili nekim sportom ili se i dalje bave, ali Aleksa naglašava da je sigurno bilo i 10 odsto onih koji nemaju sportsku kondiciju, ali su izgurali put do Strazbura kao veliki sportski profesionalci. U pratnji su imali i dva kamiona, ali su stvari poput vode i nekih sitnica nosili na biciklima.

– Nije mi bilo teško ni kada sam pešačio, jer nisam imao nikakve povrede nogu niti sam dobio žuljeve. Takođe mi nije teško pala ni vožnja kroz Srbiju, ali kada smo krenuli put Strazbura kroz glavu su mi prolazili samo roditelji, da li će me možda tamo sačekati ili neće – priča Aleksa.

Do Strazbura su vozili preko Subotice, Budimpešte, Bratislave, Beča, Linca, Salcburga, Minhena, Augsburga, Ulma i Štutgarta. Naš sagovornik kaže da će mu ovaj događaj ostati kao jedan od najlepših u životu, jer još uvek u glavi ima slike ljudi koji su ih s nestrpljenjem očekivali, a kasnije i prelepo ugostili. Ističe da su veličanstvene dočeke imali su svakom gradu, od Budimpešte, preko Beča do Linca. Ipak, njemu je najupečatljiviji i najlepši doček bio u Lincu. Predočava da je u ovom gradu bila neka nesvakidašnja pozitivna energija koja im je svima vratila snagu da svoj put nastave dalje.

Biciklistima koji putuju do Strazbura priređen doček i u Lincu (VIDEO)

– Na ulazu u grad dočekali su nas članovi "Kritične mase" iz Linca, uz pesmu "Bella ciao", kasnije su nas smestili kod domaćina i pripremili su nam zaista divnu hranu. Meni ništa nije tako teško padalo ni vožnja, ni kiša, ni hladno vreme, kao onaj deo kada stignemo u neki grad kasno uveče, pa dok se ispričamo sa svima i sa domaćinima, pa dok jedemo već bude oko 1 iza ponoći, e tad su nastajale moje muke jer od uzbuđenja nisam mogao da zaspim, uprkos činjenici da rano ustajem. Na tom putu sam jedva uspeo da zaspim na tri-četiri sata. Evo ni sada kada smo se vratili, patim od nesanice. Nadam se da će se to ubrzo srediti – navodi naš sagovornik.

Dodaje da mu je najteži deo puta onaj kroz Mađarsku jer je bilo dosta hladno, ali i da se sve to brzo zaboravi, jer zna da je krenuo sa svojim kolegama da se izbori za pravdu.

– Divan je to osećaj, kada se čovek umori, kada se smrzne, a onda stigne u neki grad i tamo mu prirede veličanstven doček. Zaista ne mogu rečima da vam opišem kako to sve izgleda. Ipak, najsrećniji sam bio kada sam u Strazburu ugledao moje roditelje i braću koji su me svojim dolaskom jako raznežili, iznenadili i obradovali. Mislio sam da neće doći, isto su prošle i moje kolege koje su takođe bile prijatno iznenađene dočekom prijatelja, rodbine, momaka i devojaka, jer su nam zapravo govorili da ne mogu da dođu u Strazbur, a na kraju su došli. Svi oni su hteli da nas iznenade i mogu vam reći da su uspeli – priseća se.

Upitan da li studenti imaju nešto novo u planu, Aleksa je rekao da ne sme da nam otkriva, ali je poručio da se njihova borba nastavlja sve dok im se ne ispune zahtevi.

– Svakako nećemo posustati dok se ne ispune svi naši zahtevi, ali koliko vidim očigledno je da ova vlast to neće učiniti, što znači da moramo da je menjamo. Što se tiče izgubljene godine, verujem da do toga neće doći, jer postoje neki dogovori kako bi ona mogla da se nadoknadi, a sve i da je izgubimo, šta je jedna izgubljena godina faksa naspram izgubljenih života – zaključio je Aleksa.