NOVOSAĐANI: Danijela je bila buntovnica s razlogom, a danas je uspešna psihoterapeutkinja koja uči Novosađane da kažu "ne" i "neću" 

NOVOSAĐANI: Danijela je bila buntovnica s razlogom, a danas je uspešna psihoterapeutkinja koja uči Novosađane da kažu "ne" i "neću" 

Naša ovonedeljna sagovornica Danijela Živančević je specijalista iz oblasti psihoterapije i savetovanja. Nosilac je nacionalnog sertifikata za psihoterapiju, a glavna delatnost je bračno i porodično savetovanje, individualna psihoterapija usmerena na lični razvoj, razvoj socijalnih veština i komunikacija, kao i rad na postizanju veće emocionalne stabilnosti i zrelosti. Osim toga, Danijela je i autor posebno dizajniranih programa Emocionalne inteligencije i Asertivne komunikacije. 

Odrasla je na Limanu 1, a detinjstvo je provela srećno uz snažan osećaj pripadanja generaciji sedamdesetih, koja je odrasla na vrednostima poštovanja svih nacija u jednoj multikulturalnoj sredini kao što je Vojvodina. Od ranog uzrasta, kako kaže, naučila je da uviđa bogatstvo različitosti među ljudima.  

Završila je OŠ "Jovan Popović" gde je "naučila da su sloboda, drugarstvo i rad jedni od najvažnijih životnih ideala koji su me izgradili i nosili kroz život". Drugarstvo je bilo imperativ svega. Svakim danom igrališta, livadice ili Kej bili su njihova mesta okupljanja bez ikakvih unapred osmišljenih dogovora.  

Glavna odgovornost mi je bila da naučim šta treba za školu i da ne izgubim ključ oko vrata...

Samo izađeš i nađeš nekoga za druženje. Glavna odgovornost mi je bila da naučim šta treba za školu i da ne izgubim ključ oko vrata. U nešto starijem uzrastu, kada su nam dosadila penjanja po drveću i atomskim skloništima, naši prvi izlasci bili su u andergraund klubove kao što je bio "Mašinac" – to su bili moji prvi "veliki" izlasci, koji su oblikovali moj osećaj za muziku pank-rok kao i Jugoslovenski novi talas. To su bila vremena u kojima je kultura bila značajan deo društvenog delovanja, tako da me turbo folk nikada nije voleo i oduvek sam takve muzičke fenomene posmatrala kao neko podmetanje "zabavnog otrova" u političke svrhe. Međutim, svet u kakvom sam se rodila, prestao je da postoji 1991. godine, kada sam završila osnovnu školu, a na zidu škole osvanuo grafit "Generacija bez budućnosti" – priča Danijela 

Upravo tih godina počinje jugoslovenski građanski rat, a nacija postaje glavna etiketa bitnosti i superiornosti koja je svakim danom sve više podsticala nasilje među vršnjacima i ljudima. Danijela polako gubi neke od prijatelja koji su morali da se sele u svoju "nacionalnu bazu". Takvi nagli gubici u ranjivom adolescenskom uzrasu ostavili su svoje posledice i tako, priča ona, jedva završava srednju školu za fotografa, jer joj je tada bilo zanimljivo da u mračnoj komori izrađuje fotografije.  

Mislim da smo mi bili zadnja generacija koja je takvu izradu fotografija videla. Nikada se time nisam bavila, a kako se približavalo vreme upisivanja fakulteta, bila sam sve sigurnija da ću upisati neku društvenu-humanističku nauku, što je i bio logičan put u odnosu na moj početak života. Upisala sam Filozofski fakultet, katedra za pedagogiju. Imala sam želju da budem školski pedagog. Nakon završetka studija, uveliko je počela nekakva tranzicija moje uništene zemlje. "Tranzicija" je bila ključna reč u mojoj svakidašnjici tada, koja je trebala da ima značenje napretka. Međutim, sa današnje vremenske distance, napredak se nikada nije desio, već kupovina svega što je od opšteg javnog značaja. Takođe, moj lični napredak da se zaposlim u školi ubrzo će postati moja nova pukotina u razumevanju realnog društva, gde su pravila zapošljavanja uveliko promenjena – objašnjava naša sagovornica.  

 


I tada Danijela biva suočena sa novim izazovima adaptacije koji su je doveli tamo gde danas profesionalno stoji i uporno radi više od 15 godina. Izlaz je pronašla u specijalističkim studijama za psihoterapiju na katedri za psihologiju na Filozofskom fakultetu i kroz dugogodišnje školovanje je izgradila svoj profesionalni identitet u pomaganju drugima u prevazilazenju raznih životnih kriza. 

U toku školovanja desio joj se još jedan značajan trenutak koji nikada nije prestao da traje. Postala je mama i njen mozak od tada počinje da misli u množini. Uporno je ostajala da živi na Limanu 1, tako da je i svoju ćerku podigla na livadicama, Štrandu, Keju žrtava racije, Danubiusu i Dunavu gde je trenirala veslanje, zbog čega je Daca beskrajno zahvalna jer, kako kaže, nikada nije imala problema sa kompjuterskim igricama i besmislenim šetnjama po tržnim centrima. 


Njena ćerka je uvek sama birala da se igra napolju. Danijelina devočica je sada odrasla punoletna devojka i polako preuzima odgovornost za kreiranje sopstvenog života.  

Govoreći o svom profesionalnom statusu, naša sagovornica ističe da je psihoterapijom počela da se bavi u srednjim dvadesetim godinama kada je na preporuku upisala edukaciju iz Transakcione analize. To je jedan od priznatih psihoterapijskih modaliteta koji podrazumeva složenu dugotrajnu edukaciju koja traje najmanje pet godina i obuhvata teoriji ličnosti i interpersonalne komunikacije, kao i psihoanalizu sopstvenog života u cilju ličnog napretka i na kraju supervizijski rad sa profesorima, a tada počinju i njena prva iskustva u terapijskom radu. 

Pored svog posla, naša sagovornica uglavnom uspeva da proprati i skupove gde je potrebno pružiti podršku masovnošću. Njoj je i dragoceno iskustvo volontiranja u Kuhinji solidarnosti Novi Sad.  

– 
Preporučujem da ih potražite na društvenim mrežama i pomognete njihovom naporu da našu zajednicu učine makar malo humanijom, socijalno pravednijom i solidarnijom, jer biti siromašan i bez krova nad glavom nije uvek i isključivo odgovornost samo pojedinca, već zajednice i političkog delovanja. U Kuhinji solidarnosti Novi Sad upoznala sam puno mladih ljudi izuzetno društveno osvešćenih, koji su se samoorganizovali u kuvanju obroka za naše sugrađane koji žive na ivici potpunog siromaštva ili su ostali bez krova nad glavom. Iako, sam već u srednjim godinama života, tada sam se prvi put suočila, na žalost, sa nevidljivim ljudima za našu zajednicu, ali jako zahvalnim zato što imaju ručak – zaključila je Danijela. 


Kao i svaki početnik bila sam jako uzbuđena, ali taj unutrašnji osećaj zadovoljstva i lakoće u učenju bio mi je nepogrešiv znak da sam na pravom mestu i da će to biti moj životni poziv. Upravo ta prva iskustva i početna praksa bili su moji unutrašnji pokretači da upišem i specijalističke studije iz psihoterapije na Filozofskom fakultetu što mi je omogućilo i da na akademskom nivou usavršim druge psihoterapijske modalitete kao što su Sistemska porodična psihoterapija i Integrativna psihoterapija. Diploma Filozofskog fatulteta i ostali sertifikati su mi otvorili put da konkurišem u Savezu društava psihoterapeuta Srbije za profesionalni rad psihoterapeuta, dobijem sertifikat i zvaničnu dozvolu za rad. Dakle, sertifikat Saveza društava psihoterapeuta Srbije znači da ste stekli sve kompetencije da zvanično počnete da se bavite psihoterapijskom delatnošću – navodi Danijela.  


Imala je sreću da uči od naših svetskih priznatih stručnjaka kao što je između ostalih i
prof. dr Snežana Milenković, njoj omiljena. Bila su to za Danijelu jako lepa iskustva i motivacija da nikada ne odustane. Nakon nešto više od decenije rada i dalje sa zadovoljstvom uči i radi. Kaže da je posao ispunjava jer joj je omogućio da istinski razume čoveka i da čuje različite priče ljudi iz svog okruženja o kojima nikada ne bih mogla ni da pretpostavi da postoje baš tu u njenoj i našoj bizini. 

Iako mnoge životne tegobe, kao što su smrt bližnjih, razvojne poteškoće, gubitak posla, ljubavni problemi, raskidi, razvodi i slično,  mogu biti iskustvo svih nas, ipak neke životne priče nose u sebi previše bola i patnje. Zato treba biti ljubazan prema ljudima, jer nikada ne znate kakvu istoriju čovek iza sebe nosi. U toku studija i rada, na seminarima i sličnim okupljanjima upoznala sam i druge terapeute, moje kolege koji su većinom svi visoko učeni i pristojni ljudi, ali svako od nas ima tu posebnost svoje autentične ličnosti. Upravo se po tome i razlikujemo – ističe Danijela.  

Za sebe kaže da je neposredna i duhovita, vodi se etičkim kodeksima struke i nije dosadni formalista, ne osuđuje, ne morališe, a sva snaga i znanje su joj usmereni na to da što preciznije razume čoveka. Stoga, Danijela ima isključivo individualni pristup i u skladu sa tim i način komunikacije joj je različit – nekada više ili manje direktan.

Za sebe kaže da je neposredna i duhovita, vodi se etičkim kodeksima struke i nije dosadni formalista, ne osuđuje, ne morališe...


Radim u opuštenom srdačnom okruženju u kojem mi pravi društvo moja kuca patuljasta pudla, kod mene vlada princip slobode izražavanja svih misli i osećanja. To ljudi uglavnom prepoznaju kao kvalitet, jer nije lako otići na neko nepoznato mesto i pričati o svojim najdubljim bolima i tajnama o kojima se često i decenijama ćuti. Međutim, mozak je organ "zlopamtilo": arhivira sve događaje. Upravo zbog toga ljudi imaju potrebu da govore o svom životu u poverljivim uslovima, jer mozak traži obradu događaja i emocionalnog iskustva i jako ga je teško prevariti. U nekim slučajevima, terapija medikamentima može biti od koristi, a negde je i neophodna. Ukoliko to prepoznam kao dobru mogućnost za brže olakšanje ili neophodnost onda imam kolege psihijatre koje preporučujem, jer ja nisam školovani lekar i nemam te vrste kompetencija da prepisujem lekove – napominje.

Danijela je autor posebno dizajniranih programa Emocionalne inteligencije i Asertivne komunikacije, pa smo je upitali da nam objasni o čemu su tu radi i šta zapravo predstavljaju ti programi? Odgovara da je u toku rada primetila jednu zajedničku tačku zbog čega ljudi dolaze na psihoterapiju, a to su emocije 

Mali je broj ljudi koji odmah to prepoznaju i uglavnom imaju verbalnu barijeru da govore o emocijama. Na prvim susretima ljudima je potrebno da dođu u stanje otvorenosti, što se kod većine postiže dosta brzo, zato što je odlučivanje da se obratite psihoterapeutu uglavnom proces koji duže traje. Tako da, kada dođe do tog trenutka da me pozovu i zakažu termin, uglavnom su spremni da otvoreno i iskreno govore o svojim problemima. Gotovo svaka krizna situacija, problem, teskoba, dilema je povezana sa nekim bitnim događajima u životu, a sve što nam je bitno i u vrednosnom sistemu zauzima visoko mesto mora biti praćeno intenzivnim emocionalnim reakcijama. Zbog toga smatram da su emocije u centru gotovo svakog našeg razgovora. Iz tog razloga osmislila sam program koji se popularno u svetu zove Emocionalna inteligencija – objašnjava naša sagovornica. 


Kako kaže, s obzirom na to da je čovek emocionalno biće kao što je i (i)racionalno važan deo mentalnog zdravlja, važno je razumeti svoje emocionalne reakcije, a posebno ona neprijatna stanja koja su neizbežna u životu. Pošto je čovek sklon da ih tumači kao slabost, pri čemu ih sebi zabranjuje, potiskuje ili negira njihovo postojanje. Svako negiranje realnosti, objašnjava Danijela, uvodi nas u dublji problem i tako u krug, problem se ne rešava već samo usložnjava. 

Takođe, odrađujemo teme samoosećanja kao reakcije na unutrašnje predstave o sebi, kao što su samopoštovanje, samopouzdanje, samoljubav, samoljutnja, samoprezir. Osim toga, jedan od čestih motiva dolaska na psihoterapiju jeste preterana submisivnost, ugađanje i podređenost potrebama drugih ljudi, uvek na svoju štetu. Dakle, na psihoterapiju često dolaze previše socijalizovani ljudi koji imaju poteškoću da odbiju bilo kakav zahtev drugih – navodi sagovonica. 

Kada se to posmatra na širem društvenom nivou zaključak je da smo mi u psihološkom kontekstu duboko podeljeno društvo na one koji se ponašaju pasivno oduzimajući sebi prava, dostajanstvo i vrednost koje im pripada, s jedne strane i agresivne "gospodare" koji sebe doživljavaju superiorno u odnosu na zajednicu i pojedince koji smatraju da im pripada više, često su umišljeni u proceni svojih realnih kvaliteta i pokazuju agresivno, bahato ponašanje koje često eskalira u nasilje. 

Upravo zbog masovnosti ovog problema Danijela je i osmislila program Asertivne komunikacije za obuku stručnjaka iz oblasti društvenih nauka koji rade sa decom i mladima, studentima, roditeljima, dnevnim programima na psihijatrijskim klinikama, firmama i svim drugim sistemima gde je poželjno unaprediti kvalitet međuljudskih odnosa.  

Korist od ove edukacije imaju svi oni koji žele da poboljšaju samopouzdanje u trenucima kada je potrebno da se zauzmu za sebe u oblastima, znanjima i veštinama u kojima imaju realnih kapaciteta, ali zbog naučene submisivnosti i preterane potrebe za ugađanjem drugima ostaju u pasivnom stavu, na svoju štetu. Osobe koje žele da nauče da prepoznaju manipulacije i nauče kako da se suprotstave prevarama i lažima i nauče kako da izraze kritiku bez omalovažavanja drugih. Dakle, radim obuke za stručnjake i tako širimo mrežu asertivnih trenera, kako bi se u što većoj meri osnaživali ljudi u našem društvu. Takođe, radim i individualno ili u malim grupama u sklopu moje psihoterapijske prakse – objašnjava ova Novosađanka.   


Danijela je uvidela da naši sugrađani najčešće dolaze kod nje zbog svih onih važnih oblasti života, kao što su: vaspitanje i razvojne krize dece i mladih, uključujući i sve više zastupljen problem koji zovemo
"prazno gnezdo". To podrazumeva zadnju fazu u odrastanju koja ima za cilj da mladi postignu određen stepen emocionalne i ekonomske autonomije u odnosu sa roditeljima (starateljima) i započnu samostalan život izvan "porodičnog gnezda". Naravno to ne podrazumeva gubitak svakog kontakta sa roditeljima, već prelazak u jedan novi nivo odnosa u kojem roditelj postepeno prebacuje odgovornost sa sebe na potomstvo.  

Pored psihoterapije, moja preporuka je da se povezujete u socijalne grupe sa kojima imate slična interesivanja, kao sto su ljubitelji prirode, životinja, sporta, rekreacije, kulture, muzika, ples, aktivizam za opste društveno dobro itd.

Efikasnost psihoterapije je posebno uočljiva kod osoba koji imaju samoinicijativu da aktivno rešavaju vlastite probleme i unapređuju kvalitet svog života. Kroz moje iskustvo u radu zaključujem da ljudi i u našoj sredini sve više uočavaju da imaju koristi da se obrate psihoterapeutu, sve češće preporučuju drugima i dele svoja iskustva. Mislim da smo polako izašli iz društvene predrasude da je sramota zatražiti pomoć psihoterapeuta i da je to samo za "lude". S tim da živimo u vremenu okrutnog Balkanskog kapitalizma, koji je doprineo sve većoj otuđenosti među ljudima i velikih klasnih razlika, ostalo je veoma malo onih srećnika koji imaju jaku mrežu bliskih prijatelja ili šire zdrave porodice, koji u velikoj meri mogu da pomognu pojedincu u prevazilaženju raznih životnih kriza o kojima sam govorila. Svaki blizak, iskren i poverljiv odnos među ljudima deluje lekovito na mentalno zdravlje. Dakle, pored psihoterapije, moja preporuka je da se povezujete u socijalne grupe sa kojima imate slična interesivanja, kao sto su ljubitelji prirode, životinja, sporta, rekreacije, kulture, muzika, ples, aktivizam za opste društveno dobro itd. Čovek je društveno biće i veoma teško podnosi dugotrajnu izolovanost i otuđenost u koju nas uvlače savremeni trendovi konzumerizma. Učestvovati u grupama koje se zalažu za solidarnost u zajednici menja našu percepciju da smo usamljeni u našim teskobama – kaže Danijela.  

Oceni vest:
22
5

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan