NOVOSAĐANI: Jasminina životna priča o trčanju pokreće ljude

Ako ste od onih koji su skloni trčanju i upražnjavate ovaj vid fizičke aktivnosti, priča naše sugrađanke će vam onda biti potvrda da ste na dobrom putu.

Opet, ako ste zanemarili rekreaciju, verujemo da će vas iskustvo ove Novosađanke pokrenuti i motivisati da nešto promenite.

Jasmina Škunca Sabljar je kao i većina devojčica trenirala gimnastiku i to bi bilo to kad je reč o bavljenju sportom. Ona je dugi niz decenija vaspitačica u "Radosnom detinjstvu ", pa takmičarske igre i dečije poligone eventualno možemo dodati na njenu lošu kondicionu listu. I onda je stigla pandemija korona virusa koja joj je život iz korena promenila. 

− U junu 2020. sam dobila ozbiljnu temperaturu koja se i pored tableta nikad nije spustila ispod 38. Tri puta sam se testirala na korona virus i uvek sam bila negativna. Iz ambulante su me dva puta vraćali kući i rekli da mirujem i obaram temperaturu. Treći put odlazim u Dom zdravlja, tad sam već skoro "mrtva". U Kovid centru mi daju infuziju i šalju u Urgentni centar gde konstatuju da imam dobranu upalu pluća, ali sam i dalje negativna. Znači, tek posle 22 dana strahovitih temperatura zadržavaju me u bolnici. Posle petog dana u bolničkom krevetu, saopštavaju mi da sam pozitivna na virus, a tek nakon osmog dana su uspeli da mi spuste temperaturu. Posle 48 sati bez temperature, šalju me kući bez ikakve terapije. Znači, pozitivna na korona virus i sa upalom pluća kod kuće ležim još skoro mesec dana. Krajem avgusta me prolazi upala pluća. Iako mi je krvna slika bila užasna, nakon pregleda su me vratili kući, a doktorka opšte prakse me je još nakrpila što sam tražila uput za internistu i pulmologa. Mi živimo u dupleksu i dok pređem 17 stepenika do dece, ja padnem, a moje disanje svi čuju oko mene. I onda sam probala da trčim – započela je priču Jasmina.

Dok je ležala u bolnici, na Fejsbuku joj je stalno iskakala reklama za trčanje koja najavljuje početak semestra u septembru. Posle trećeg puta ju je otvorila i otišla na promociju. Kako kaže, pažnju joj je privukla fotografija gomile "manijaka" koji trče po kiši i iako su do guše u blatu, nasmejani su, pa se zapitala koliko moraš biti nenormalan da trčiš po takvom kijametu. 

− Neverovatna je priča jer svi odu tamo s nekim ciljem, da istrče 10 kilometara, da savladaju maraton, da smršaju… Ja nisam imala ideju, samo vidim da svi nasmejani trče i privuklo me je što se sve dešava napolju. Rekoh sebi, možda je to rešenje, možda i ne treba da me pregleda specijalista, možda izmišljam, što da ne probam. Otišla sam i evo trčim i dalje. Posle prvih 50 metara bila sam za reanimaciju (smeh). Srce mi je sve jače lupalo, uši pulsiraju, pritisak u glavi raste, pojavljuje se vrtoglavica, imala sam utisak da ću pasti. Tokom trčanja moraš češće i dublje da dišeš, a ja ne mogu jer me bole pluća, niti imam kapacitet. Onda pored mene protrčava jedna ženica i govori: "Diši, diši, nećeš umreti". Ta rečenica mi i danas odzvanja u glavi i sve vreme je sebi govorim. Izdeljeni smo u grupe i naravno da sam bila u najslabijoj. Svi krenemo zajedno i uvek ja ostanem poslednja, pa me ostali čekaju na cilju da pretrčim pet kilometara. Jao, mene čekaju. Ako ubrzam umreću, ne želim da stanem i prekinem… bila je to borba na svim životnim nivoima – priseća se naša sagovornica.

Prema Jasmininim rečima, tri puta nedeljno se trči, a jednom je trening. Za Žarka Marjanovića, organizatora škole trčanja i fitnes centra Fite Complete, kaže da je fantazija. On za svakoga pojedinačno pravi program i rad u teretani ili na poligonu je uvek napolju jer on preveze sve rekvizite kombijem i postavi ih negde u parku, pored Dunava… 

− Žarko je pre svega dobar čovek, gari. On to voli i celog je života u sportu. Blag je, odličan metodičar i pusti te da realizuješ program koji ti je dao. Imala sam i sreću da kao početnik zapadnem kod trenera Aleksandra Lazića koji nas je ganjao do umiranja (smeh). Svi idemo kući posle treninga i plačemo, sutradan ga psujemo jer sve boli, a prekosutra ne mogu da ustanem iz kreveta jer sam rašrafljena. Nije on bezobrazan i agresivan, već pozitivan, a tim mangupskim karakterom motivisao me je da ostanem i da pored bolova i plakanja, dođem i na sledeći trening. Posle nekoliko meseci, samo sam jednog momenta shvatila da je sve prestalo da me boli. Opremu sam kupila tek posle šest meseci, trčala sam u običnim patikama koje svakodnevno koristim. Otkad trčim, nijednom se nisam ukočila, niti me leđa bole. Verovatno su ojačali mišići. U septembru sam počela, 29. novembra sam istrčala 10 kilometara, a krajem aprila u 50. godini života i polumaraton. Za mene je uspeh već bio što sam počela da trčim. Prikačila sam se na Žarkovu energiju, a i dobra je atmosfera u ekipi. Svakako su olakšavajući faktor ti ljudi i motivišu te, ali je sve do tebe i tvoje lobanje. Nijedan trening nisam propustila za više od dve godine, iako sam priželjkivala elementarne nepogode (smeh), da ne odem na trčanje jer zaista nema drugog razloga da preskočiš trening. Ja sam sebe ovde pronašla, možda neko drugi ne bi – poručuje ova Novosađanka.

Magija zvana kiša

Jasmina je saglasna da se sad ne zadiše kad se penje stepenicama i da ju je trčanje pomerilo u svim segmentima života.

− Imam tetka Miru koja ceo život živi u Sloveniji i otkad znam za nju, u fazonu je zdrave ishrane i planinarenja, a sa 50 godina je počela i da trči. Isto kao ja (smeh). Ona ciljano dođe u Novi Sad da bi istrčala maraton, pa smo se svi čudili da li je normalna što dolazi da bi trčala po kiši. Sad tek vidim, da zapravo jeste divno trčati po kiši, šumi, sneg još nisam doživela. Ne znam da opišem tu magiju trčanja po kiši, ali jeste poseban doživljaj. I dalje nemam opremu za kišu, pa pokisnem kao budala, ali je uživanje. Nedavno je bilo užasno nevreme, a ja sam izašla da trčim i bila sam na ulici. Ustvari, gde god odem, ja trčim. I kad vodim decu na ekskurziju, ja ustanem rano i istrčim, pa posle znam gde da ih vodim u obilazak. Posebna je to perspektiva upoznavanja gradova. Nema ništa lepše, nego kad trčiš pored morske obale, a nigde nikog nema – jasna je Jasmina.

Kad je počinjala da trči, Jasmina je radila dva posla i na kraju dana bi išla još na trening. Kako kaže, uvek je na početku kasnila, svoju decu nije viđala ceo dan, izmorena i katastrofalnog fizičkog stanja, imala je milion razloga da ne ode na trčanje, ali nije odustala. I sama zna, da je jedan trening preskočila, da više nikad ne bi ni trčala. Tokom trčanja počelo bi preispitivanje, zašto to radi sebi, da li je luda da u tim godinama trči, napraviće sebi samo još veće zlo…

− Iako sam karakter, nisam znala da ću izgurati do kraja. Ne znam ni zašto sam ostala u tome jer trčanje je dosadno, a malo i opasno jer ostaneš sam sa svojim mislima. Mnogi trče sa slušalicama, ali one mene ometaju. S obzirom da sam uvek bila spora, nekako se nametnulo da trčim sama i to mi je u početku smetalo jer krenu misli da ti naviru, a ne možeš da ih odbaciš. Vremenom počinješ da razgovoraš sam sa sobom, na jednom drugačijem nivou. Sad kad kažem da idem da istrčim, znači da se desila situacija koja je van mojih domašaja da je rešim ili se pojavio problem za koji moram naći rešenje. Tog momenta ne znam da izgovorim i rešim stvar, ali se sa trčanja vratim mirna i rešenje se nekako namesti. Ukućani primećuju da sam drugačija, manje nervozna, pa klinci govore: "Pusti je neka istrči, biće bolje" (smeh). Ljudi reaguju kao i što sam ja na početku. U fazonu, vidi budalu ustaje rano da trči, neće doći na svirku i roštilj zbog trčanja. Uvek gledam da istrčim s ekipom, ali kad imam obaveza sama sebi isplaniram termin. Glava je ključna i poenta je da odlučiš. Smršala sam 20 kilograma iako jedem najnormalnije, ali se metabolizam promenio i navikao na napor. Mnoge koleginice su krenule na trčanje kako bi skinule kilograme, pa su prestale. Ne možeš ti otići na nekoliko treninga i smršati – čuli smo od Jasmine.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Fit Complete (@fit_complete)

Naša sagovornica smatra da u Novom Sadu nema gde da se trči, da ostaje samo kej koji u jednom smeru ima pet kilometara, pa vremenom malo dosadi. Kamenički park ističe kao idealan zbog uspona i drveća, ali to zahteva drugačiji način disanja, kao i tereni na Fruškoj gori. Ona sa klubom jednom mesečno odlazi na Avalu, Palić i druge lokacije.

− Pluća su mi definitivno oslabila od korone. Letos sam imala bronhitis, pa sam opet trčala. Nijedan metar mi ne fali u odnosu na program. Ja da sam slušala ljude i pratila moj bol u plućima, ne bi izašla iz kuće. Ako tako razmišljaš, onda ostaneš u gajbi i umreš na WC šolji. Istrčala sam polumaraton, ali nemam neke ciljeve. Jednostavno, trčim i dišem. Nema granica. Ne ideš da probaš, već da uradiš. Imala sam sistematski pregled preko ustanove u kojoj radim, pa su me najzad, posle skoro tri godine pregledali. Dijagnoza je astma, terapija pumpica i nema trčanja jer je stanje pluća kritično. Niti ću koristiti pumpicu, niti ću prestati da trčim. Meni trčanje olakšava život – zaključila je ova žena od čije priče treba svi koji kažemo "ne mogu" da se postidimo.