NOVOSAĐANI: Kako je Oliverina ljubav prema tkanju prerasla u biznis

Novosađanka Olivera Šarić već deceniju i po svojim vrednim rukama od raznih materijala na razboju pravi prava umetnička dela, kada konac spretnim prstima pretvara u unikatne komade garderobe.

Olivera nije "obična" žena, jer čim se ugleda - ona zrači drugačije - po stavu, manirima i stilu oblačenja, može se zaključiti da je prava dama. Zato ne treba da čudi što je zapravo ova pedesetjednogodišnja sugrađanka najpoznatija po svojim šeširima "SarahKay" koji su njen zaštitni znak, a koje sve više nose i ostale novosadske, kako mlade tako i starije, dame.

– Odrasla sam na Grbavici, a živela sam u kuli preko puta stadiona "Vojvodine". Pohađala sam osnovnu školu "Žarko Zrenjanin", a 9. i 10. razred završavam u  Srednjoj medicinskoj školi "7. april“. Kasnije se usmeravam u Srednju pedagošku, jer sam oduvek  želela da radim sa decom. Naime, od malena sam pravila krpene lutkice i razne druge igračke i zato mogu slobodno da kažem da sam već u ranom detinjstvu bila kreativna. Pošto sam uporedo sa redovnim školovanjem, pohađala i nižu muzičku odsek klavir, a i išla sam na gimnastiku, vrlo rano sam počela da odlazim u pozorište na predstave i na opere, te mi je želja bila da jednog dana otvorim muzičko zabavište. Međutim, moji planovi se nisu ostvarili, pošto zbog povrede kičme nisam ni pokušala da upišem Pedagošku akademiju jer sam iz fizičkog ostala neocenjena. Međutim, upisujem se na Filozofski fakultet smer -  srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost, a i sve vreme zarađujem za džeparac tako što konobarišem prvo u Atrijumu, a zatim  u Kazablanki i Tremi.  Inače, nisam baš uvek bila ženstvena, jer sam se zahvaljujući starijem bratu klikerala i penjala na drveće, a omiljena igra mi je bila "Kauboji i Indijanci" – priseća se svog detinjstva Olivera.

Sa žaljenjem priznaje da nije završila fakultet pošto joj se ukazala prilika da u okviru jedne kladionice pokrene privatan biznis gde je držala svoj šank, a tim poslom se bavila od 1994. do 2004. godine. Olivera se u međuvremenu udala i rodila tri ćerke Jelenu, Ivanu i Minu, koje su joj i danas najveća podrška i inspiracija u poslu kojim se bavi. I taman kada se cela priča nekako zaokružila, Olivera je bila prinuđena da napusti privatan biznis, a taj period je za nju bio vrlo stresan jer jedna plata nikako nije mogla da pokrije sve troškove ove petočlane porodice. S obzirom na to da je ostala bez sigurnog prihoda počela je da traži izlaz iz ove nezavidne situacije. Budući da je od malena bila kreativna bilo je prirodno da je privlače rukotvorine i generalno kreativni poslovi. U tom svom beznađu i očaju da nađe posao, počela je da obilazi prve gradske manifestacije "Novosadsku jesen" i "Novosadsko proleće".

– Prijalo mi je da idem tamo, jer sam se na taj način relaksirala. Sećam se te 2004. godine, otišla sam na Spens gde se nalazila jedna tezga na kojoj je bilo pregršt interesantnih odevnih predmeta  - kapa, šaleva, pončoa, ešarpi. Tada sam poželela da imam neki komad garderobe, ali u to vreme nisam sebi to mogla da priuštim. Sećam se kao da je bilo juče, tu famoznu tezgu su držale žene iz "Udruženja tkalja Novog Sada". Jako sam se oduševila njihovim rukotvorinama i zato mi je palo na pamet da bih mogla i sama da naučim tkački zanat.  – objašnjava sagovornica.

U proleće 2006.  sasvim slučajno nailazi na nevladinu organizaciju "Čovekoljublje" koju je finansirala norveško-finska Vlada, a koja je radila na socijalnom osnaživanju žena i u okviru tog programa su imali i besplatni kurs tkanja. 

– Bila sam presrećna, kurs je trajao tri meseca, a imali smo tri časa nedeljno s tim da je čas trajao tri sata. Ispočetka mi je bilo teško, ali sa druge strane sam se zaljubila u tkanje na prvi pogled. Sećam se kako su mi se na prvom času sve niti pobrkale, ali kasnije kada sam savladala tehniku, nisam želela da idem na pauzu za kafu, već sam ostajala i da učim i vežbam. Praktično morali su da me teraju sa časa. Pošto sam imala veliku podršku porodice, šire familije i prijatelja, već sam tokom kursa počela da prodajem svoje rukotvorine. Prvo što sam prodala bio je šal, a usput sam dobijala i sve više narudžbina naravno od familije i prijatelja – priseća se Olivera.

S obzirom na to da je od malena bila uporna, vredna i radna, a za tkanje se ispostavilo i veoma talentovana, 16. februara 2007. godine sve se menja, jer joj roditelji kupuju prvi razboj koji i dan danas stoji u njenom kutku gde spretnim prstima pravi unikatne komade garberobe, ali i sitnice za domaćinstvo. To je period kada je ponovo ušla u privatni biznis i od tada do danas njen razboj nikad nije prazan. Olivera navodi da sada kada treba negde da putuje, uvek nešto započne da radi na njemu, čisto da ne bude prazan. 

Iako se nije držala nikakvog određenog plana, Oliverina ljubav prema tkanju je polako ali sigurno počela da prerasta u ozbiljan biznis, te su joj se pojavile i neke nove vizije, ali i misije, a njene rukotvorine našle su put do srca kod kupaca u Australiji, na Novom Zelandu, Kanadi , Engleskoj, Rusiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj pa čak i u Izraelu.

– U Srbiji je i dalje kupovna moć građana vrlo niska, a sa druge strane i dalje je više žena koje se okreću konfekcijskim komadima garderobe. Ipak, na svu sreću  postoje i one žene koje znaju da cene tuđ trud i rad i što je još bitnije znaju da iznesu modele koje pravim. Ne mogu svoje odevne predmete da dajem za džabe  jer i ja ulažem novac za materijal i opremu. Zato mi neka garderoba stoji i po dve godine, a neku prodam dok je još na razboju. Na kraju krajeva – svaka roba nađe svog kupca – veli Olivera.

Valjalo bi napomenuti da ova Novosađanka prilikom tkanja ima lični stil i ne vodi se tradicionalnim motivima s narodnih nošnji. Njeni radovi su krajnje originalni,  moderni i nesvakidašnji, jer Olja želi da ta gadredoba bude nosiva u svako doba dana ili noći. Njena ciljna grupa su uglavnom, žene starosti od 30 do 70 godina života, ali joj se desi da i mlađe devojke poručuju. Inače, prilikom tkanja, Olivera kombinuje razne vrste tkanina i materijala, najčešće pamuka, vune i lana. Olja je od pre tri godine član Udruženja tkalja Novog Sada i sa njima učestvuje na izložbama. Prestala je da učestvuje na gradskim manifestacijama, a svoje rukotvorine prodaje isključivo preko Fejsbuk stranice "Radionica Tkački Snovi" i Instagram stranice @handweaving.byolivera. U zavisnosti od odevnih predmeta komad garderobe košta od 2.000 do 15.000 dinara koliko staje pončo ili jakna.

– U ovom poslu se neprestano uči i napreduje, stoga i ja svakodnevno učim i saznajem nešto novo, a najveća nagrada mi je zapravo kada znam da se sugrađanke u garderobi koju su kupile od mene osećaju samouvereno i zadovoljno. Pojedine mušterije mi daju kratko upustvo šta žele da im napravim i koje boje da kombinujem i time mi ukazuju potpuno poverenje. Ipak, najviše volim da izrađujem garderobu za osobe koje poznajem ili ih lično vidim. Tada imam jasnu sliku o kakvom je tipu osobe reč i tada mogu da im sugerišem koje im boje najbolje stoje  – zaključila je Olivera.