Novosađani: Ljubav prema sportu i muzici jača od bolesti

Stojan Kolarov ljubitelj je rok muzike i strastveni navijač Vojvodine. Iako boluje od mukopolisaharidoze koja zaustavlja rast i vezuje čoveka za invalidska kolica, bolest ga nije zaustavila da završi veb dizajn na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu, ali ni u tome da uživa u životu. Ovaj dvadesetosmogodišnji momak iz Novog Sada često posečuje odbojkaške i fudbalske utakmice i odlazi na koncerte svojih omiljenih bendova. Živi sa ocem, društven je i ima mnogo prijatelja. Pre nekoliko godina, kad mu je bilo potrebno oko 25.000 evra za operaciju u Nemačkoj, nekoliko naših poznatih sportista kao i Vošini navijači odlučili su da mu pomognu da prikupi novac.

"Humanitarna akcija počela je pre četiri godine. Prvo sam mejlom slao zahteve za pomoć, ali je odziv bio slab. Onda su se Vasa Mijić i Sportski klub 'Sportisimo Pajp' priključili akciji prikupljanja novca da bi se ubrzo u celu priču uključio i Odbojkaški klub Vojvodina i Vošini navijači. Novac se čak skupljao i na fudbalskim i odbojkaškim utakmicama, da bi na kraju ostatak para uplatio bivši golman Vojvodine Matej Delač," priča Kolarov za portal mojnovisad.com.

Stojan Kolarov i Marko Podraščanin

Stojan boluje od mukopolisaharidoze sindrom morkijo četiri koji zaustavlja rast, ali ne oštećuje intelekt, a 2004. godine je završio u kolicima. Nakon što je skupljen novac za lečenje ovaj Novosađanin krajem 2013. odlazi u bolnicu u Visbadenu, da bi ga u junu sledeće godine tamo i operisali.

"Operacija je trajala dva sata, postojao je rizik od potpune paralize ili smrti, ali bila je uspešna. Danas mi je mnogo lakše, kada sedim dugo u kolicima nema više ukočenosti, pomeram prste na šaci koje ranije nisam mogao, a mogu i polako da se krećem uz nečiju pomoć. Nemački lekari su rekli da ću za tri do pet godina moći ponovo da hodam. Trebalo bi još kolena da operišem i to bi mi puno pomoglo, ali – o tom potom", kazao je Kolarov.

Kolarov i brazilski odbojkaški reprezentativac Brazila Bruno Mosa de Rezende

Sve ovo ne bi bilo moguće da sportski klubovi i navijači nisu prepoznali Stojanovu strast prema utakmicama i da mu nisu izašli u susret kada mu je pomoć bila najneophodnija.

"U okviru moje srednje škole funkcionisala je škola odbojke i ja sam se tamo družio sa sportistima. Ubrzo sam zavoleo tu igru jer je odbojka miran sport bez kontakata. Jedan od školskih drugova bio mi je i Luka Čubrilo koji je kasnije postao poznati odbojkaš, i do današnjeg dana ostali smo u dobrim odnosima. Danas na odbojkaške utakmice idem samo kada dolaze strane ekipe.  Pratim i stranu ligu, i navijam za italijanski Lube jer tamo igraju naši momci, od kojih posebno cenim Marka Podraščanina. Na zidu imam i uramljenu italijansku zastavu na koju su se potpisali njihovi reprezentativci. Kod kuće naravno podržavam Vošu, a na njihove utakmice me najčešće vodi moj prijatelj Petar Plačkov. Šteta što je posećenost slaba. Međutim, kad dođe Zvezda i Partizan 90 odsto ljudi navija za njih, zbog toga mi je žao. Ponekad Petar i ja odemo i na stadion Karađorđe da gledamo fudbal, ali to bude ređe,"  rekao je Kolarov.

Stojan Kolarov i Petar Plačkov

Pored sporta, ovaj mladić voli i rok i metal muziku, skuplja makete brodova i aviona, aktivan je na fejsbuku i član je Moto kluba "Ns rajders".

"Najviše volim YU grupu, Rolingstonse, Vajtsnejk i Motorhed. Kad god mogu odem na rok svirke. Pre nekoliko godina sam kupio gitaru, odneo je na koncert YU grupe i zamolio sve članove benda da se potpišu na njoj. Ta gitara i danas stoji u mojoj vitrini, a s Petrom Jelićem , članom ovog benda, ostao sam u kontaktu preko društvenih mreža. Bez obzira da li se radi o utakmici ili koncertu, ako je moguće, uvek iskoristim priliku da se fotografišem sa poznatim sportistima i muzičarima. Te slike su mi posebno drage i nalaze se na mom Fejsbuk profilu,"  kazao je Kolarov.

Stojanova gitara s potpisima članova YU grupe

Odlazak u Nemačku na operaciju za našeg sagovornika bilo je posebno iskustvo. Tek tad je shvatio koliko se u uređenim društvima drugačije ophode prema osobama sa posebnim potrebama.

"Bolnica je podsećala na hotel A kategorije. Lekari su bili dostupni, ljubazni i poštovali su pacijente. Ljudski odnos je potpuno drugačiji nego u Srbiji. Kod nas te ljudi na ulici gledaju popreko ako si u kolicima. U Nemačkoj nije tako i posmatraju te sa poštovanjem, čak pitaju da li ti treba pomoć. Sasvim drugačiji mentalitet i kultura. U našoj zemlji te teže prihvataju, ali kada te upoznaju bude sve u redu. Međutim kod nas slabo viđate ljude u kolicima na ulici jer im  mnogi prostori i prilazi nisu prilagođeni, a o mogućnosti da se zaposlite ni ne vredi govoriti. Nažalost, mi u kolicima, za našu državu smo živi samo kada treba da se glasa,"  zaključuje Kolarov.

Kolarov s članovima grupe Motorhead, Exit 2015