NOVOSAĐANI: Najveća satisfakcija pirotehničara je da oseti zadovoljstvo drugih

NOVOSAĐANI: Najveća satisfakcija pirotehničara je da oseti zadovoljstvo drugih

Sat otkucava ponoć. Nebom se prolama prasak i sve glave, kao omamljene, podižu pogled i posmatraju erupciju oblika i boja koje šaraju nebo. Svaki pucanj izaziva uzdah, svaki efekat zaslužuje divljenje. Nakon nekoliko minuta hipnoze, buka se stišava, svetlost rasipa, a naše ruke sklapaju u ujednačeni zadovoljni aplauz. I ove godine, vatromet nas je očarao. I ove godine, isti ga je čovek priredio. Upoznajmo ga.

Ljubomir Šimić Šime jedan je od vodećih profesionalnih pirotehničara u našoj zemlji. Ovim poslom bavi se preko 35 godina i za to vreme smo svi mi, makar jednom, bili u prilici da vidimo neke od njegovih spektakularnih predstava. Najpoznatiji je po vatrometima, ali mnogi pamte i njegove efekte na pozorišnim daskama, filmskom platnu, muzičkim događajima i privatnim proslavama. Njegova firma "Šime – specijalni efekti" sinonim je za kvalitet i profesionalizam, a njegovo ime za kreativnost. Uvek je otvoren za predloge i spreman da ispuni neobične zahteve, dokle god je moguće zadržati bezbednost na prvom mestu. A kako je došlo do toga da odabere baš ovaj životni poziv, govorio je za portal Moj Novi Sad.

 


– Sve je počelo 1984. godine. Ja sam se pre toga bavio muzikom i želeo sam da za naš bend pravim interesantne stvari, tako da sam krenuo da eksperimentišem sa dimnim kuglicama i efektima. I onda sam slučajno na koncertu Riblje Čorbe video nalepnicu "Piros Beograd" na kojoj se nalazio kontakt telefon. Okrenuo sam broj i nakon toga upoznao našeg čuvenog pirotehničara Srbu Kabadajića. Pošto sam se pre toga već načitao literature o pirotehnici, on je video da već posedujem određeno znanje, tako da me je odmah pitao da li bi želeo da budem njegov asistent ako se pojavi neki spot ili film. Nije prošlo ni 15 dana kada me je pozvao i rekao – Budi sutra u "Avala filmu" na Košutnjaku, krećemo da radimo film "Vojnik sreće". Taj film se radio oko mesec i po dana, po celoj Jugoslaviji. Baš sam onako u startu odmah uleteo u vatru, svakog dana je bilo nekih eksplozija, rafala, fulminata po telu... Tu sam se onda upecao i ušao u priču sa filmskom pirotehnikom.

Iako su poslovi iza kamere bili uzbudljivi i zanimljivi, Šime nije zaboravio na svoj san. Kako sam kaže, od početka je najviše želeo da izvodi vatromete.

– Ubrzo sam upoznao Branka Banđura, čoveka koji je najstariji u ovoj struci, on je čak Titu radio vatromete za 25. maj. Pošto sam prethodno položio ispit za rukovanje eksplozivnim materijama, ispunio sam prvi zahtev da krenem da radim sa vatrometima. Krenulo je lepim tokom, u početku smo se snalazili i pravili ponešto sami a onda sam polako krenuo i da obučavam druge momke, koji su takođe polagali ispit.


Oko sebe je okupio ozbiljan i stručan tim, momke kojima dug niz godina nesebično poklanja svoje znanje. Ukupno ih je 16, što nije mala stvar ako uzmemo u obzir to da škola za izvođenje vatrometa ne postoji. Kao mentor, uvek ističe da je preduslov za bavljenje ovim poslom briga o bezbednosti na radu. U to se, na teži način, uverio lično još 1998. godine.

– To je bilo u vreme sankcija, kada nismo mogli da nabavimo robu pa smo se snalazili. Od jedne vatrometne bombe pravili smo dve. Tako da mi se jednom desila jedna glupa greška koja me je skupo koštala. Nisam pokvasio kugle od vatrometa pa se napravila varnica i od pola kilograma sam izgoreo 72%. U bolnici su mi dali tri dana života, a evo me sada, 21 godinu kasnije, varam te lekare i njihova predviđanja (smeh). Svoju lekciju sam naučio pa se danas trudim da naučim i druge, posebno najmlađe. Vidim da se klinci često povređuju petardama zato što ih drže u rukama zapaljene i slično. Onda im ja pokazujem svoju ruku, kažem da je stradala od petardi i tako ih momentalno odviknem od ove ružne navike. Tako da ima i neke koristi od toga što mi se desilo.


Šime ni sam nije siguran koliko puta nas je uveseljavao atraktivnim vatrometima koji su šarali novosadsko nebo. Počeo je sa onim manjim, na festivalima i lokalnim događajima, da bi se ustalio kao siguran izbor Grada Novog Sada za, uvek rado iščekivani, novogodišnji vatromet. I tako već dugi niz godina.

– U početku sam godinama radio "Zmajeve dečije igre", čak sam im i dve godine sponzorisao vatromet jer mi je bilo žao da deca ne osete ovu radost. A mislim da sam ozbiljnije vatromete za Grad Novi Sad krenuo da radim od 2000. godine. I od tada ih radim svake godine, osim ono pre dve, kada je Princ Karađorđević napravio kraljevski vatromet pa umalo nisu poginuli. Ali najveći vatromet koji sam uradio u životu nije bio za doček, već za svadbu Jelene Karleuše. Pucalo je devet i po minuta, goreli su i nebo i zemlja. A sve to je koštalo oko 35.000 evra, što je zapravo smešno u odnosu na to koliko koštaju ozbiljni vatrometi u inostranstvu. Recimo, Sidnejski vatromet košta 16 miliona evra, a Berlinski deset miliona.


Vatromet od nekoliko minuta, koji nam se, dok ga posmatramo, čini da traje tek nekoliko desetina sekundi, Šime i njegov tim pripremaju u proseku nedelju dana.

– U pripremu novogodišnjeg vatrometa u Novom Sadu uključeno je osam do deset ljudi, pošto radimo na dve lokacije. Ove godine smo imali i podizvođače, tako da je tri firme bilo učestvovalo. Ja sam radio glavni vatromet sa Gradske kuće i Pupinove palate. Otprilike se spremamo nedelju dana, par dana nosimo lansere i opremu, a na sam dan se puni, pred vatromet.

Upoznao je i obradovao mnoge poznate ličnosti. Bio je svedok njihovih privatnih veselja ali i učestvovao u kreiranju profesionalnih dela. Nisu to uvek bili vatrometi, priređivao je i neobične piro predstave i ispunjavao najrazličitije zahteve.

– Za oproštajnu utakmicu Siniše Mihajlovića napravili smo 13 metara teksta koji se polako palio dok nije zasvetlio natpis "HVALA I GRAZIE SINIŠA" . To smo priredili u Futoškom parku, a na stadionu Vojvodine je bio veliki vatromet. Bio je to jedan od najzahtevnijih zadataka jer je u pitanju dosta pipav posao i mislim da ga niko sem mene ne bi radio. Od specijalnih efekata radimo sneg, maglu i dim, imamo mašine za balone, mašine za vetar i td. Ali ubedljivo je najkompleksnije i najopasnije raditi u pozorištu. Može da bude puno efekata, a blizu su kulise koje su zapaljive, što zna da bude nezgodno pa drugi pirotehničari neće ni da se bave time. Ali eto, da ne čuje zlo, nikada mi se nije desilo da povredim glumca ili pevača na koncertu, to je važno.


Naš sagovornik je bio asistent na Kusturičinom filmu "Underground", a radio je i na filmovima "Sabirni centar", "Vukovar, jedna priča", "Kaži zašto me ostavi", "Jevreji dolaze", te sve Žilnikove filmove. Uz to i dosta spotova kao i koncerte Vlada Georgijeva, Zdravka Čolića, Cece, Zorice Brunclik i drugih. Tridesetpetogodišnja karijera iznedrila je mnoštvo uspomena i anegdota za prepričavanje. Za nas je izdvojio neke od njih.

– Recimo, kada me je Kokan Mladenović pitao da li bi mogao za predstavu "San letnje noći" da napravim takav efekat da glavnom glumcu iz polnog organa ide vatromet. Ja sam mislio da me zeza ali je on rekao da je ozbiljan. Pristao sam da probam, napravio sam nešto i naravno – prvo probao na sebi. Kako je sve prošlo kako treba, saopštio sam da mogu da mu ispunim želju. Miroslav Fabri, glumac na kojem je trebalo da uradim efekat, mi je samo rekao – "Budeš li ovo upropastio ubiće te moja žena" (smeh).

– Na filmu smo ponekad priređivali šale glumcima. Međutim, i oni su meni jednom namestili "igranku". Radio sam fulminat na Žilnikovom filmu, Feđa Stojanović je trebalo da bude upucan. Namestio sam pušku, uradio sve po propisu i spremio se. Bio sam tek par godina u poslu, pa je još uvek bio prisutan veliki strah. I sad, pukne fulminat, onako pocepa garderobu na glumcu, izbaci krv, glumac pada. Vičemo "Gotovo!", ja mu prilazim ali on ne ustaje. Svi počinju da viču na mene, kreće presija – "Šta si uradio, jesi li normalan?!". Noge su mi se odsekle, kad on napokon ustaje i govori mi "Prpa, majstore, a?". Cela ekipa mi se smejala.


Sarađivao je i sa našim kaskaderima, svemogućim i na filmu "nevidljivim" momcima bez kojih filmska industrija ne bi opstala. Priseća se scene sa početka karijere čuvenog kaskadera Slavoljuba Plavšića Zvonceta.

– Srba i ja smo tokom fillma "Vojnik sreće" radili u jednoj pećini kod Dubrovnika. U nekoj sceni je trebalo da upalimo Zvonceta. Rekli smo mu, "Brojiš do 50 i onda padaš dole a mi na tebe bacamo mokru ćebad da ugasimo vatru". Mi smo ga zapalili i valjda ga je peklo iznutra pa se preplašio i počeo da beži, nismo mogli da ga uhvatimo. Na kraju mu je Srba podmetnuo nogu da padne pa smo uspeli da bacimo ćebad na njega (smeh).

Ljubomori Šimić je u svom poslu ispunio mnoge želje i planove. Pitali smo ga da li ima nešto što nije uspeo da ostvari.

– Uvek mi je bilo interesantno rušenje zgrada. To smatram za umetnost, kada se, na primer, onaj odžak od ciglane složi na jedno mesto. Upoznao sam minera iz Kamenoloma Rakovac, Branka Radonjića, koji je genije za rušenja. On je ušao u našu ekipu i sa nama radio vatromete. Jedno vreme sam bio zaluđen da registrujem firmu koja bi se bavila time i došao sam sasvim blizu toga, ali su onda počele sankcije pa sam odustao.


Za kraj, rekao nam je šta je ono što ga drži u ovom, nimalo jednostavnom poslu i objasnio kako je do danas sačuvao dečiji entuzijazam.

– Mi svake godine spremamo nove efekte, trudimo se da uvek radimo bolje i lepše. Ali nije to lako. Mene recimo još prati prehlada od Nove godine, jer biti deset sati na trinaestom spratu, po onoj temperaturi, pa u kosti se uvuče hladnoća. Ali zaboravim na sve loše kada na snimku čujem kako ceo trg kliče "WOW". Bude mi puno srce i znam da sam uspeo. Najveća mi je satisfakcija da osetim zadovoljstvo drugih.



Razgovarala:
S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
14
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • nejasno

    pre 273 dana i 17 sati

    A zasto prodaje petarde? I to u centru grada?Ja bih mu zatvorila radnju..Ako je nesto zabranjeno, onda je zabranjeno za sve..

    Oceni komentar:
    7
    8
  • JA

    pre 272 dana i 18 sati

    E bas mu hvala za sve stresove koje prezivljavam kada mi klinci iz moje ulice gurnu pod noge petardu pa ista eksplodira. Sa svojih 75 nit mogu da ih stignem pa da ih nateram da u stanu gurnu petardu da eksplodira pod nogama mame ili tate nit mogu da pobegnem da bih bila sto dalje od eksplozivnog zvuka. Nemam gde da organizujem forum a smatram da svu pirotehniku treba zabraniti. Za vreme nekih praznika neka se time bave profesionalci na za to odredjenim mestoma a ne besprizorna deca u hodnicima zgrada i pred ulazima ili setalistima

    Oceni komentar:
    2
    3