NOVOSAĐANI: Odlučila da postane fizioterapeut i logoped kako bi pomogla bolesnom sinu

NOVOSAĐANI: Odlučila da postane fizioterapeut i logoped kako bi pomogla bolesnom sinu

Započeti studije, učiti i brinuti o petočlanoj porodici sa troje dece, od kojih jedno od rođenja ima hipoplaziju (nerazvijenost malog mozga), a pride pomagati majci oboleloj od karcinoma, pravi je poduhvat, jer morate biti spremni na sve. Ipak, naša sugrađanka se odvažila da svom rasporedu prenatrpanom obavezama doda još aktivnosti i to – u vidu studija fizioterapije i logopedije, kako bi još više pomogla svom sinu.

Ivana Malić rođena je 1989. godine u Novom Sadu. Odrastajući u ne tako skladnoj porodici, od malih nogu je bila prinuđena da se uči odgovornosti. Završila je Karlovačku gimnaziju, gde je i upoznala svog sadašnjeg supruga Zorana. S obzirom na to da tada nije imala mogućnosti za dalje školovanje, godinama je radila u trgovini. Sada pohađa strukovne studije fizioterapije, koje je upisala pre tri godine u novosadskom ogranku Icepsa, kao i studije logopedije na Visokoj školi socijalnog rada u Beogradu, jer veruje da nikad nije kasno za obrazovanje, ukoliko postoji volja i želja.

Sa suprugom Zoranom je zajedno već petnaest godina, od toga jedanaest u braku. Zajedno su prošli kroz mnoge životne nedaće, i ne sluteći da će život pred njih postaviti mnogo veći zadatak nego što su mogli da zamisle. Njihov prvenac ubrzo po rođenju dobija teške dijagnoze.


– Pre osam i po godina saznali smo najradosniju vest, da ćemo po prvi put postati roditelji. Bili smo veoma srećni, ali takođe i pod velikim strepnjama i brigama, jer je tada moja baka, koja mi je bila kao majka, doživela moždani udar i ostala nepokretna. Iako smo želeli da joj što više pomognemo, ubrzo je preminula, a tu je bio i deka koji neposredno nakon bakine smrti, koju sam ja jako teško podnela, pao u krevet. Nevolje su se nizale jedna za drugom i, kao posledica mnogih stresova, naš Nikola je na svet stigao prerano, u 29. nedelji trudnoće
– priča Ivana za portal Moj Novi Sad.

Procenjeno je da je Nikola poslednjih mesec dana u maminom stomaku ostao bez plodove vode, te je njegov stepen razvoja u potpunosti odgovarao 25. nedelji trudnoće. Ivana je imala velike tegobe, ali lekari, nažalost, nisu na vreme prepoznali problem i dečak se rađa ekstremno nezreo, sa 880 grama, da bi i kalirao na 740 grama. Dobio je vrlo nisku ocenu, reanimacije su usledile odmah po rođenju, a potom i inkubator i kiseonik.

– Rodio se uoči velikog svetitelja Svetog Nikole, koji je, između ostalog, i zaštitnik dece, te sam verovanja da mu je on i pomogao. Moj Nikola je veliki borac i moj životni učitelj. Od samog početka je kasnio za vršnjacima, ali nas to tada nije zabrinjavalo, jer smo dobili stručno objašnjenje da se to za prevremeno rođenu decu toleriše do druge godine. Nakon skoro četiri meseca, napuštamo odeljenje neonatologije u Dečijoj bolnici, sa četrnaest dijagnoza koje su pripisali prevremenom rođenju – nastavlja svoju priču ova hrabra majka.


Većina njih se odnosila na samo oštećenje centralnog nervnog sistema, te odmah kreće mnoštvo kontrola, kao i fizikalne i radne terapije. Sa Nikolom su roditelji neprestano radili, vežbali su i u bolnici i kod kuće. Međutim, napredak nije bio odgovarajući, što je porodicu Malić izuzetno zabrinulo.

– Nisu nas slali kod neurologa, jer su smatrali da je sve sanirano, a pride je i ultrazvuk glave bio uredan. Zvaničnu dijagnozu smo saznali tek kada smo se odlučili da "na svoju ruku" uradimo magnetnu rezonancu glave. Sećam se tog dana, kiša je lila kao iz kabla, a ja sa zebnjom u srcu ulazim u ordinaciju i uzimam nalaz. Nije bilo nikog da mi ga prokomentariše, bio je kraj radnog vremena, rekli su da se za dalje obratimo dečijem neurologu – priseća se buduća fizioterapeutkinja.

A, dijagnoza je glasila: Dandy Walker varijanta (hipoplazija - nerazvijenost malog mozga), koja se javlja kod jednog od 30.000 rođene dece. Nikolini roditelji od prvog saznanja o tome bili su rešeni da saznaju sve potrebne informacije, kako bi maksimalno pomogli svom detetu.


– Suočavanje sa samom dijagnozom za mene je bilo veoma emotivno i moram da priznam - nešto najteže u životu. Osećala sam nemoć, strah, zebnju, kao da gubim tlo pod nogama... Kasnije je to preraslo u prihvatanje, dobila sam neku neverovatnu snagu, koju i danas imam. Znala sam da ne smem da pokleknem, jer sam Nikoli potrebna 100 posto
– kaže Ivana.

U narednom periodu, njihov prvenac dobija i dijagnozu epilepsije, te je iza ove novosadske porodice mnogo rada, truda i neprospavanih noći. Kažu da je mnogo napredovao od onog bebca koji nije mogao ni sopstvenu glavicu da drži. Ovaj mio i topao dečak danas hoda samostalno, brz je, ali ima poteškoća sa učenjem, pažnjom, hiperaktivnošću, izražavanjem emocija. U potpunosti je neverbalan, ne priča ništa, ali ga roditelji i pored toga uglavnom razumeju.

Mama Ivana je veoma zahvalna svojoj kumi Branislavi, koja joj je, pored supruga, bila najveća podrška tokom trudnoće i kasnije, za vreme boravka u bolnici. Veliku pomoć dobila je i od kumine majke Gordane, koja im je donosila hranu u bolnicu, kao i od svekra koji joj je svakodnevno dolazio u posetu i bodrio je. A posebnu podršku od momenta kada su stigli kući pa do danas je Ivanina svekrva, a Nikolina baka Bosa. Uz ovakvu potporu, mlada majka je smogla hrabrosti da ubrzo upiše studije.



– Nakon tri i po godine od Nikolinog rođenja, na svet stiže naša devojčica Tijana, jer smo želeli da Nidža raste uz brata ili sestru. Mnogo znači svom bratu i zaista je potpomogla njegovu socijalizaciju. Nakon sto je Tijana napunila godinu dana, odlučujem se, tojest usuđujem, uz suprugov podstrek i bakinu pomoć oko čuvanja dece, da upišem studije fizioterapije. Motiv mi je bio da se osposobim da što više pomognem Nikoli, jer mu je fizioterapija mnogo pomogla tokom ranog perioda, a i dan danas mu znači. U planu imam i da zavrsim studije logopedije koje sam takođe započela. Mnogo mi znači ovo obrazovanje na mom životnom putu – deli sa nama vredna i uporna Novosađanka.

Porodicu Malić u međuvremenu je upotpunio još jedan član, mali Dušan, koji sada ima godinu dana. Ivana je zbog porođaja napravila malu pauzu u učenju, ali se sada vratila ispitima, te se uskoro nada i diplomi.

– Snagu i volju crpim prvenstveno iz svoje dece, a želju da fakultet i završim je da sto bolje mogu pomoci Nidži. Svaki naš dan je prilično dinamičan, predaha nema, bar za mene. Čak i uz bakinu pomoć, to je žongliranje sa vremenom. I neprestana borba da se posvetim svima podjednako, a Nidži ipak i malo više. On ima dosta terapija u toku dana, ali se trudim da uvek bude vremena za igru i šetnje. Slobodnog vremena trenutno nemam nikako, jedini vid opuštanja je poneka pročitana knjiga i šolja kafe – opisuje Ivana.


Nikola je danas učenik prvog razreda škole "Milan Petrović", a pre toga je naišao na veliku podršku i razumevanje u vrtiću "Pikolino". U interakciji sa ostalom decom je dosta slab, ali se Malići nadaju poboljšanju i na tom polju.

– Bude i lošijih dana, ali naučila sam vremenom da sama sebe "podignem" i nastavim dalje ovu našu borbu. Najviše ne raduje Nikolin napredak, pa i onaj najmanji, nekome neprimetan, nama je velik kao kuća. Drži me vera i nada u bolje sutra, da moj sin bude što samostalniji, sposobniji za život, da mogu da ga naučim osnovnim životnim aktivnostima. Živim za bolje sutra, za njegovo bolje sutra – optimistična je naša sagovornica.

Uz majku koja ne posustaje pred životnim nedaćama, već hrabro i energično grabi napred, kao i veliku posvećenost oca, bake i bliskih ljudi, čvrsto verujemo da osmogodišnjeg Nikolu zaista čeka bolje sutra. Jer, samo borba i hvatanje u koštac sa problemima koji se zadese može doneti - pobedu.

Oceni vest:
30
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Žena

    pre 91 dan i 2 sata

    Što može žena, ne može niko.
    Svaka čast i poštovanje.
    Želim vam puno uspeha na putu na kom ste i snagu od Boga!

    Oceni komentar:
    0
    29
  • Nenad

    pre 77 dana i 20 sati

    @Zena - slazem se sa vama uz jednu ispravku. Sto moze MAMA, ne moze niko.

    Oceni komentar:
    0
    6
  • Zora

    pre 65 dana i 15 sati

    Bravo. To moze samo majka. Ko nije prosao bitku za zdravlje svog deteta, taj ni ne zna sta su muke. I sama vodim bitku 8 godina za zdravlje mog sina.
    Molim se Bogu za zdravlje sve dece na ovom svetu.

    Oceni komentar:
    0
    4