NOVOSAĐANI: Stabilne zalihe krvi su njena glavna briga

Već 15 godina je saradnik za odnose sa javnošću Zavoda za transfuziju krvi Vojvodine i rukovodilac Odseka za organizaciju akcija davanja krvi na teritoriji Vojvodine. Zadužena je za godišnji plan akcija davanja krvi, kao i za komunikaciju sa davaocima i saradnicima. Pored toga, ne propušta ni da svoju ruku pruži kako bi i sama dala tu dragocenu tečnost koja nema zamenu.

Zorica Bjelić rođena je 1975. godine u Novom Sadu, gde je završila Turizam i ugostiteljstvo, a za vreme studija volontirala je u Domu zdravlja. Oduvek je imala želju da radi u Zavodu za transfuziju krvi i te želje su joj se i ostvarile.

– Vrhunac u mom poslu su stabilne zalihe krvi u svakom trenutku. Moje kolege i ja, uz stalnu pomoć volontera Crvenog krsta, sve ovo vreme radimo punim kapacitetom, a 2010. godine smo bili ponosni na količinu zaliha. Pre tri godine smo ušli u reorganizaciju cele transfuzijske službe, kada smo postali ovlašćena ustanova za prikupljanje krvi na teritoriji cele Vojvodine, uz obavezu da distribuiramo dovoljno jedinica krvi svim bolničkim bankama krvi. To je doprinelo da se oseti pad u broju davalaca. Dali smo sve od sebe da stabilizujemo zalihe i da što svakodnevno budemo na terenima, međutim, onda je stigla korona – objašnjava Zorica za portal Moj Novi Sad.

Pandemija je, kao što je poznato, dovela do velikih promena u celom zdravstvu, pa tako i u davalaštvu krvi. Manji broj davalaca se odazivao na organizovane akcije, s obzirom na to da su se ljudi plašili okupljanja. U skladu sa situacijom, bilo je i manje pacijenata kojima je potrebna krv, pošto su se radili samo hitni programi.

– Ono što nam sada stvara najveći problem je rad od kuće, gde se mnoge banke i privatne kompanije sa kojima smo sarađivali nisu u potpunosti vratile na normalu. Teško je ljude motivisati kada su kod kuće da dođu u Zavod da daju krv. Još veći problem u poslednje dve godine nam je predstavljalo to što smo ostali bez mladih davalaca – srednjoškolaca maturanata, koji su bili na onlajn nastavi, te smo čitave dve generacije izgubili što se tiče davanja krvi, a isto tako je bilo i sa studentima – naglašava Bjelić i dodaje da su dva slobodna dana ipak veliki motiv davaocima.

Kako naša sagovornica tvrdi, sada se sve polako "budi", ali se "bude" i sve one odložene operacije koje su bile na čekanju zbog kovida, te je potrebno obezbediti mnogo više krvi nego ikada.

– Bukvalno radimo van naših kapaciteta. Moje kolege dođu ujutru na posao i ne znaju kad će se vratiti kućama, jer od našeg organizovanja zavisi da li ćemo imati dovoljno krvi. Dešava se da se tokom jedne noći potroše sve zalihe i da narednog dana moramo da pravimo vanredne akcije. Zato je jako važno da svi imamo svest o tome koliko je krv potrebna za svakog pacijenta koji se leči u bolnici. Upućujem poziv svom zdravom stanovništvu da se odazove na naše akcije – apeluje koordinatorka Zavoda i najavljuje skorašnje akcije mobilnim vozilom u centru Novog Sada, čim se stabilizuje lepše vreme, gde svaki prolaznik može da zastane i da krv.

Da podsetimo, muškarci mogu da daju krv svaka tri, a žene svaka četiri meseca, te oko 75% davalaca čine muškarci. Prema statistikama, prosečna starost davalaca je 38 godina, ali zaposleni u Zavodu se nadaju da će se ta cifra "pomladiti", budući da će im se uskoro opet priključiti maturanti.

– U decembru, kada smo imali niske zalihe krvi, javila nam se kompanija Lir, gde su se sami ponudili da nam pomognu. Tada je 137 ljudi dalo krv. Sada su nam se ponovo javili, te je očigledno da njihovo rukovodstvo razume problem u kojem se mi nalazimo, što, nažalost, mnogi ne razumeju, pa se dešavalo da kompanije sa oko 2.000 zaposlenih odbiju saradnju, jer tvrde da ne mogu da zaustave proizvodnju. Ja sam, ipak, duboko uverena da ko ima volje, nađe i način da realizuje ono što želi – konstatuje ova Novosađanka.

Ona ističe i činjenicu da ljudi promene mišljenje onda kada su oni sami zdravstveno ugroženi. Tako su neki od sugrađana spremni da daju krv samo za nekog koga poznaju, što, nikako nije dobar motiv.

– Ima raznih izgovora da se ne daje krv, od straha da se ne "navuku" na iglu, do strepnje da se organizam ne navikne na redovno davanje krvi, što, naravno, nema veze sa istinom. Neki se boje zaraze ako daju krv, pa stalno naglašavam da je sav pribor sterilan i za jednokratnu upotrebu, a sva krv davaoca se testira na bolesti koje se prenose putem krvi – navodi Zorica.

Zapravo, svaki davalac pre davanja krvi mora da obavi jedan mali sistematski pregled, što je odlično i za njih, jer nije retko da lekari tom prilikom otkriju neke zdravstvene probleme i upute ih na specijalističke preglede. Tada neki od njih dolaze i da se zahvale, jer je pitanje kad bi saznali za to.

– Novosađani koji su godinama redovni davaoci su toliko često kod nas, da ovu ustanovu doživljavaju kao drugu kuću. Sa mnogima od njih sam postala i prijatelj. Takođe, trombocitafereza je poseban vid davanja trombocita i to može da se daje na dve nedelje, te imamo vrlo mlade ljude koji već imaju iza sebe po 100 davanja – ističe naša sugrađanka.

Od nje saznajemo da postoje i čitave porodice koje redovno daju krv, gde roditelji prenose deci ovaj human čin. Dešava se čak da maturanti koji prvi put daju krv povedu i svoje roditelje i tako i njih motivišu na isto.

– Imali smo jednog maturanta koji je napunio 18 godina i tražio od svojih drugara da mu ne kupuju poklone, već da umesto toga njegov rođendan proslave tako što će dati krv, što je potom učinilo 36 njegovih drugara – priseća se portparolka Zavoda za transfuziju.

Tokom prošle godine, za teritoriju Vojvodine prikupljeno je preko 43.000 jedinica krvi, a mobilne ekipe Zavoda su imale preko 1.000 izlazaka na teren. Novi Sad je, prema Zoričinim rečima, dobar što se tiče broja davalaca, u prethodnoj godini ih je bilo oko 9.500, ali je to ipak dosta manje u odnosu na ranije. Zato je i radno vreme Zavoda produženo, pa davaoci krv mogu dati svakog radnog dana od 7 do 19 časova.

Zoričin radni dan počinje u 5.30 časova ujutru, a već od 7 sati počinju da zvone telefoni, jer ona koordinira svim akcijama koje se tog dana dešavaju u Vojvodini.

– Čujem se sa svim ekipama, proveravam da li su stigli na vreme i da li je sve u redu. Često od dnevnog plana mora i da se odstupi, jer ne bude dovoljno krvi, pa se mora brzo organizovati veći broj akcija, a ništa od toga ne može da čeka. To jeste malo stresan posao, jer nikad ne znam kako će mi dan izgledati. S obzirom na to da moji saradnici i davaoci imaju moj broj telefona, ja pozive imam i nakon radnog vremena i moram biti dostupna za informacije i pomoć, a zadužena sam i za odgovore preko društvenih mreža. Kad bih imala bar još pet sati dnevno, možda bih sve i stigla što planiram – nabraja naša sagovornica.

Uz obaveze koje ima oko svoje dve ćerke, koje jedva čekaju da postanu punoletne i upišu se u knjigu odraslih tako što će dati krv, Zorica ima i svoj privatni posao, jer vodi salon venčanica "Just in". Vrlo često je ljudi pitaju kako postiže sve, a uz to je uvek nasmejana i dobro raspoložena.

– Mislim da mi je ovaj posao ušao u krv. Krv mi je u krvi (smeh). Zaista se trudim da pomognem ljudima koliko god mogu – kaže Bjelić.

Preko 70 % zaposlenih u Zavodu su dobrovoljni davaoci krvi, a Zorica to čini na svaka četiri meseca, kad god je zdrava. Samim tim, dobrovoljne davaoce ne motiviše na akciju samo rečima, već i sopstvenim delima, a od toga nema jačeg podsticaja.

– Jedna jedinica krvi spasava tri života, a svakoj četvrtoj osobi je bar jednom u životu potrebna transfuzija. Ako bar jednu osobu ovaj naš razgovor bude motivisao da postane davalac, mogu da kažem da sam veoma srećna – kroz osmeh kaže naša sagovornica.