Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Sonjа Slijepčević Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Arhiv SNP (Srđan Pablo Doroški)
NOVOSAĐANI: Život na vrhovima prstiju i pod svetlima reflektora
"Don Kihot", "Labudovo jezero", "Grk Zorba", "Romeo i Julija", "Vragolanka", "Dama s kamelijama", "Madam Baterflaj", "Uspavana lepotica", "Žizela" i "Krcko Oraščić" samo neke su od predstava u kojima možete gledati primabalerinu Srpskog narodnog pozorišta.
Dug je bio put Ane Đurić od njenog rodnog mesta do Srpskog narodnog pozorišta. Rođena je u Zaječaru, odrastala u Boru i Kragujevcu, srednju baletsku školu pohađala u Beogradu, a prvi angažman dobila u Operskoj kući u Kairu, sa svega osamanest godina. U Egiptu je igrala nepunih godinu dana, da bi novu baletsku kuću ubrzo pronašla u našem gradu. Priču o tome kako je došla u Novi Sad i zbog čega je odlučila da se zadrži baš ovde podelila je sa čitaocima našeg portala:
– Bila je to puka slučajnost. Nakon srednje škole, otišla sam na audiciju na kojoj je bila direktorka pozorišta "Cairo Opera House", koja mi je predložila angažman. Ja sam tada bila veoma mlada, tako da moji roditelji u početku nisu bili za to, jer je Egipat ipak veoma daleko. Međutim, tokom naredna dva meseca nailazili su mnogi ljudi koji su ih savetovali da me puste, zato što je bolje da odem nego da mi preseku san. Tako da su popustili, otišla sam u Kairo i tamo ostala nekih osam meseci, sve do građanskog rata. Pošto sam imala dva meseca pauze, nisam znala gde dalje da odem. Izbor je pao na Novi Sad, jer tu nikada nisam bila. Ovde sam upoznala Oksanu Storožuk, sa njom sam krenula da radim i od nje sam mnoge stvari naučila. Evo već deset godina sarađujemo i mislim da je ona bila razlog zbog kojeg sam ostala. U početku mi je bilo teško da se naviknem na ravnicu, jer sam iz brdovitih krajeva, ali u međuvremenu sam stvarno zavolela Novi Sad.
U prethodnoj deceniji, koliko je prisutna na sceni Srpskog narodnog pozorišta, igrala je široki dijapazon uloga i u svakoj blistala na sebi svojstven način. Nestvarni talenat ove balerine ne prestaje da očarava, iz godine u godinu.
– Igrala sam brojne uloge, dramske i lirske, i svaka me je naučila nečemu novom – novoj emociji, novoj vrsti mišića na kojem sam morala da radim, saradnji sa različitim koreografima. Na taj način sam dobila značajno iskustvo u komunikaciji i pristupu poslu i radu sa raznim ličnostima. Ako bih morala da izdvojim predstavu koja mi je najvažnija u karijeri, odabrala bih "Labudovo jezero". Mislim da je san svake balerine da odigra glavnu ulogu u toj predstavi, a ja sam taj san ostvarila već sa već 22 godine. Trenutak kada su mi ponudili da je igram mi je ostao urezan u sećanje. Bilo mi je teško, jer su se moja stopala još uvek navikavala na težinu posla i na predstave koje traju i do četiri sata. Imala sam mnogo žuljeva koji su me boleli, sećam se da su i na dan predstave svi bili na broju, i mislim da su mi suze išle u četvrtom činu. To je ostavilo veliki trag na mene, i zato mi je ona posebno značajna. Možda mi je najzabavnije bilo da igram "Vragolanku". Iako mi to nije među omiljenim baletima, stvarno mi je zanimljivo da igram tu ulogu, jer mogu da budem opuštena i da stanem kako hoću i ne moram da imam baletski tačne poze – izdvaja Ana.
Kao značajnu izdvaja i ulogu u predstavi "Ohridska legenda", koju će u oktobru ove godine premijerno zaigrati na velikoj sceni. S obzirom na to u koliko različitih predstava ona i njene kolege igraju u sezoni, pitali smo je kako uspeva da iznesu svaku od uloga na različit način.
– Onaj prvi trenutak kada se prebacujete iz predstave u predstavu bude težak, zato što vam ostane stil iz prethodne predstave, ali nakon nekog vremena naučite da uđete i u druge uloge. Obično imamo u toku meseca i po četiri, pet različitih predstava i kada smo u formi to možemo da iznesemo. Sada bi mi taj tempo verovatno teško pao jer u prethodnih godinu dana, zbog korone, nismo imali tako raznovrstan repertoar. Obično se na jesen uhodavamo, od decembra ulazimo ozbiljno u priču i onda intezivno radimo, pa tek na leto shvatimo koliko smo umorni, kada odemo na godišnji odmor – kaže naša sagovornica.
Na probama se jača fizička snaga, ali i ona mentalna, koja je podjednako važna. Na pitanje koliko je potrebno raditi na sebi, van scene, Ana objašnjava:
– Naučila sam mnoge lekcije, među kojima su najvažnije kako pristupiti ljudima i poslu. Ono što još nisam naučila jeste da ne plačem pred predstavu. Mnogo plačem kada mi nešto ne ide i imam tremu, još uvek ne znam kako da to u sebi smirim. Mada, što sam zrelija, sve više vidim da svaki umetnik ima svoj način prevazilaženja treme i čini mi se da to ipak ne treba gušiti, već pustiti da nekako izađe iz vas. Fizičkog dela što se tiče, pored proba dodatno samo radim trbušnjaka. Kada sam na godišnjem odmoru, tu se trudim da radim na kondiciji i vežbe snage, ali generalno mislim da, ako na probi pravilno iskoristite vreme i date svoj maksimum, nije potrebno dodatno vežbati u teretani ili negde drugo, kako biste više napredovali. Kada je u pitanju ishrana, obožavam da jedem i mogu dosta da pojedm. Stvarno sve jedem – čvarke, kajmak, slanininicu, suvo meso, ma sve (smeh). Balet je prilično zahtevan posao, puno se fizički angažujemo i trošimo kalorije, pa naš organizam traži energiju. Suludo je onda držati se dijete, jer ona šteti organizmu. Ako držite dijetu i puštate svoje telo da gladuje, nedostajaće mu snage, a to može da dovede do čestih povreda.
Za našu sagovornicu balet je jedna od najlepših umetnosti, zato ga je i odabrala kao životni poziv, bez obzira na njegovu zahtevnost.
– U baletu se sve izražava pokretom i usklađuje sa muzikom, to je umetnost kroz koju ne morate mnogo da govorite, što meni odgovara jer nisam pričalica. Muzika, pokret, kostimi i scena, to me je odmah kupilo. Samo umetnici kao što su glumci, operski pevači i igrači, mogu da shvate koliko je scena jedan sasvim drugačiji svet. Mi imamo tu privilegiju da se pojavimo na bini, stanemo u tuđe cipele i iskusimo uloge koje ne možemo u stvarnom životu. Na nekoliko sati, postajemo neko drugi, izlazimo iz stvarnog sveta i sopstvenih problema i ulazimo u neku lepu priču, bajku, koja nas uvek nauči nečemu novom. U tome je najveća čar – zaključuje Ana Đurić.
Zabeležila: Sonja Slijepčević
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Arhiv SNP (Srđan Pablo Doroški)
Ovaj članak još uvek nije komentarisan