NOVOSAĐANI: Život od Pekinga i Tokija do Novog Sada

Detinjstvo je provela u zemljama Dalekog istoka. Život u višemilionskim gradovima, upoznavanje različitih kultura, međunarodno obrazovanje i vršnjaci iz svih krajeva planete, omogućili su joj širinu pogleda na svet. Porodičnu sreću je našla u srcu Vojvodine i poslednje dve decenije uživa u gradu koji joj je pružio mnogo. Od nedavno svakodnevno dočekuje goste iz Azije pozdravljajući ih na njihovom maternjem jeziku.

Milena Popov rođena je 1965. godine u Pekingu. Otac joj je bio diplomata pa se porodica često selila po svetu. Rano detinjstvo je provela u Beogradu, osnovno obrazovanje je stekla u Internacionalnoj katoličkoj školi u Tokiju, a Srednju sovjetsku školu je završila pri sovjetskoj ambasadi u Pekingu. Studirala je jezike u glavnom gradu Srbije. Govori engleski, ruski, japanski i kineski. Pre dvadeset godina se skrasila u Novom Sadu. Danas radi u suvenirnici u strogom centru grada. Udata je, majka je dvoje dece i baka jedne sedmogodišnje devojčice.

- Rodila sam se u Kini, jer je tata tamo službovao. U Jugoslaviju su me doveli transsibirskom železnicom kada sam imala nekoliko meseci. Vratili smo se u Peking istim putem kada sam imala tri godine – počinje svoju priču Milena i nastavlja:

- Putovalo se sedam dana i noći. Tata je u kupeu otvorio kartu sveta i svaki dan je beležio dokle smo stigli. Tokom života tu relaciju sam prešla više puta. Sećam se scena iz Sibira kada je ptica sletela na granu i ubrzo se smrzla. U sećanju mi je ostala i stara Amerikanka koja je bila u vozu, jer je išla na pecanje na Bajkalsko jezero. Jednom prilikom smo upoznali i mladi bračni par iz Japana sa kojima sam i danas prijatelj – priča Popov.

Porodica je tada samo nekoliko godina provela u Kini, a uspomenu na taj period čuva i crno-bela fotografija na kojoj Milena kao dete stoji na Kineskom zidu. Krajem 1973. preselili su se za Japan i ostali tamo pet godina. Milena je u Tokiju pohađala Internacionalnu katoličku školu u kojoj se predavalo po američkom programu.

- To je bila ženska škola, a časove su držale časne setre. Atmosfera je bila lepa, akcenat je bio na veri, ali nije to bilo maltretiranje religijom, jer nas je bilo sa svih strana sveta. Osećala sam se tamo dobro. Japan je kulturološki i organizaciono potpuno drugačiji od nas. Zemlju karakteriše velika lepota, finoća ljudi, diskretnost i vaspitanje – priseća se naša sagovornica.

Krajem sedamdesetih njen otac je ponovo dobio premeštaj za Peking.

- Kina je uvek bila čudo i nosila u sebi i kontinuitet i različitost. Tada nismo imali mnogo dodira sa Kinezima, jer je njima to bilo zabranjeno, osim sa njihovim službenicima. Postojala je kineska ustanova koja je bila zadužena da nam pronađe stan u kvartu gde su bili smešteni stranci. Oni su takođe, bračnim parovima koji su imali decu, nudili usluge žena koje su čuvale mališane dok oni rade. Te žene su se zvale aje (ai), ili u prevodu tetke, koje su zapravo bile dadilje. To je bilo povoljno i oni su na taj način zapošljavali svoje ljude. Nikad neću zaboraviti svoju aju, koja je sa mnom uvek bila veoma nežna i pažljiva i lepo mi je pričala dok smo bile same. Međutim, čim bi se pojavili moji roditelji ona bi se uozbiljila – priča Milena.

Sagovornica portala Mojnovisad.com Srednju sovjetsku školu završila je pri sovjetskoj ambasadi, koju je pohađala zajedno sa decom diplomata iz celog sveta.

- Bila sam prestravljena od sovjetske škole. Ali to je bilo pravo obrazovanje. Profesorski kadar je bio fantastičan, a organizacija je bila dobra. Odnos profesora i učenika zasnivao se na obostranom poštovanju i to me je obeležilo za ceo život. Drugarstvo je bilo divno, to su bila deca diplomata iz istočnog bloka. Bilo nas je iz Istočne Nemačke do Mongolije i ostali smo u vezi do današnjeg dana – ističe Popov.

Peking je u tome vreme bio bezbedan grad i mlada Jugoslovenka je sa sedamnaest godina sama otišla u obilazak Zabranjenog grada.  

Milena se sa porodicom 1983. vratila u domovinu i upisala fakultet u Beogradu. Tokom jednog letovanja u Crnoj Gori upoznala je novosadskog časovničara. Poznanstvo je posle nekoliko godina preraslo u zajedničku životnu priču.

- Udala sam se i došla u Novi Sad 1988. godine. Jako sam zavolela ovaj grad i ovo je mesto gde sam najduže živela. Megapolisi su teški za savladavanje, za svakodnevni život. Kada su bila teška vremena Novi Sad mi je pružio mogućnost da lepo podižem svoju decu – kaže naša sagovornica.

Ova Novosađanka danas radi u suvenirnici u strogom centru grada i prima turiste iz celog sveta. Posetioce najmnogoljudnije države planete, kao i one iz zemlje izlazećeg sunca, dočekuje na njihovom maternjem jeziku.

- Japanci ređe dolaze. Nedavno je bio jedan gospodin, koji je inženjer po zanimanju i opčinjen je Nikolom Teslom. Iako su Japanci suzdržani, bio je zatečen kada je shvatio da pričam na japanskom. Kinezi nas posećuju mnogo češće i uvek se obraduju kada čuju da im se obraćam na njihovom jeziku. Stidljivo me pitaju kako sam ga naučila. Međutim, kada saznaju da sam se rodila u Pekingu i vide moju naklonost prema Kini, odmah ih pridobijem. Ako je veća grupa u pitanju svi počnu da se kikoću i smeh ispuni radnju. Interesantno, ali pored suvenira vole da kupe i svilene čuruške bombone – priča Popov.

Milena ima prijatelje širom sveta. Nekada su jedni drugima pisali pisma, ali razvojem interneta i računara kontakte danas mnogo čvršće održavaju zahvaljujući društvenim mrežama.

- Preko Fejsbuka u kontaktu sam sa svim školskim drugarima i prijateljima koje sam stekla tokom života, iako su na raznim stranama planete. Kada možemo idemo u posetu i oni dolaze kod nas. Za vreme našeg obrazovanja po školama u svetu naučili smo da su ljudi različiti i da ima stvari oko kojih se nećemo složiti, ali to nam nikada nije smetalo. Imali smo vremena da razvijamo sebe, jer tada nije bilo tolikog medijskog uticaja u uslovima u kojima smo živeli. U Pekingu u to vreme nije bilo više od dva sata televizijskog programa, a ni to nismo gledali. Mogli smo ostati netaknuti i svoji – završava svoju priču Novosađanka Milena Popov.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Milene Popov