Aleksandar Đurković Drakac: Turbo-folk me podseća na sve ono najgore što nam se dešavalo

Našeg sagovornika najveći broj Novosađana zna kao legendarnog konobara iz nekoliko kultnih gradskih kafića, a neki ga pak poznaju kao nepresušnu enciklopediju fudbalskog znanja i vatrenog navijača FK "Crvena zvezda", s kojim je proputovao pola starog kontinenta. Mnogim našim sugrađanima organizovao je venčanje iz snova, a pojedinci ga se sećaju i kao jednog od prvih limanskih pankera.

Krećući se uglavnom po tim koordinatama, pokušali smo da od Drakca izvučemo delić njegove nesvakidašnje životne priče, udobno zavaljeni u bašti kafea “Macchiato Liman”, gde naša ovonedeljna gradska faca nosi zvanje domaćina kuće i zadužen je za poslove nabavke. Evo šta nam je tom prilikom ispričao Aleksandar Đurković...

Za početak, reci nam kako je i kad nastao nadimak Drakac?

- Od Drakula, a dobio sam ga u prvom razredu osnovne škole. Tačno se sećam, Sloba Seljak, tako su ga zvali, i ta starija ekipa pujdali su nas klince da se boksujemo – znaš ono, “ko je jači, ko je jači”. A kad kreneš u osnovnu školu, onda počnu da ti ispadaju zubi, pa je bilo, “Jao, gledaj ga, k'o Drakula”, i onda “Drakula, Drakula...”, i tako ostadoh Drakula, iako mi je ćale bio zubar po profesiji. Prvo Drakula, a onda je to skraćeno u Drakac. Uglavnom, malo ljudi u gradu me zna po imenu i prezimenu.

Detinjstvo si proveo ovde na Limanu...

- Čitavo detinjstvo proveo sam na Limanu. Pravili smo pljuce, praćke, kolibe, igrali mali fudbal... Koš i cigla bili su jedan gol, klupa drugi, a lopta je mogla da se odbija od zida, kao u hokeju. Uvek se igralo tri na tri, a zimi smo namerno ledili teren, da bude interesantnije. Možda i najčuvenija priča s Limana iz tog vremena desila se kad je došao cirkus “American”. To je priča neviđena. Kad dođe cirkus, to nam je bila jedina zabava, i mi klinci smo se tu stalno motali s loptama, pa je neko od radnika u cirkusu predložio da igramo protiv njihove dece – bilo je tu Argentinaca, Mađara, Urugvajaca... Leto, raspust, skupila se ekipa, napravimo tim. Od hrpe stvari napravili smo stative, a prečka je bila visoka onoliko koliko ko može da dohvati. Igrali smo na pomoćnom terenu “Vojvodine” i sećam se da smo prvu utakmicu dobili sa 7:3. Revanš nam nisu dali da igramo na travi, već na šljaci, tu gde su sad teniski tereni, pa su klinove zaboli kao stative, a Dućak je donosio pokošenu travu da bude mekše za golmana. Vode oni 7:3, ja dam gol, 7:4, a oni posle još traže majstoricu. Na majstorici je bilo 8:4 za nas, imam sve to zapisano. Sudija je bio Italijan, arbitro. Naravno, sve vreme smo imali besplatan ulaz u cirkus. 

Jesi li se kao klinac bavio aktivno nekim sportom? 

- Jesam, bavio sam se fudbalom u “Kabelovim” pionirima. I to je bilo... Pazi, ako imaš keca u školi, ne možeš da ideš na trening, to je bila najveća kazna. Inače, bio sam “večita rezerva”, jednom sam ušao na teren, protiv “Fruškogorca”, kad smo vodili 12:0 (smeh).

S druge strane, u ranoj mladosti postao si zagriženi fudbalski navijač. Otkud “Zvezda” u srcu, kad si praktično odrastao kraj stadiona “Vojvodine”? Porodična tradicija ili nešto drugo?

- Tata je bio funkcioner FK “Novi Sad”, bio je u upravnom odboru s pokojnim Hugom Ruševljaninom i ostalima. Ali on u upravnom odboru nije bio zbog para – nekad je bila čast da budeš u upravi fudbalskog kluba, plaćao si članarinu. I tako, stalno sam se motao po stadionu Radničkog, redovno pratio utakmice, a “Vojvodinu” smo gledali jer je na stadion moglo da se uđe sa zastavom – napraviš zastavu od pionirske marame i uđeš za džabe, prvo na istoku, a posle na jugu. “Zvezdu” sam verovatno zavoleo posle one utakmice s “Realom” iz Madrida, 1975. godine, Džajić je još igrao, kad je pobedila na penale. U to vreme smo, u “Torpedu” ili u “Lovcu”, kupovali one plastične pištolje sa šaržerom i prigušivačem, pa se kupi i pet raketa, staviš prigušivač na cev i ispaljuješ ih. Mislim da smo posle svakog gola ispaljivali po jednu.

Kad si počeo redovno da ideš na “Zvezdine” utakmice?

- Od meča “Zvezda”-“Bajern”, 1979. godine. U Minhenu su izgubili sa 2:0, a u Beogradu je bilo 3:2, i to nakon vođstva od 3:0. Sećam se, za “Zvezdu” su igrali: Stojanović, Jovanović, Jovin, Muslin, Milovanović, Jurišić, Petrović, Blagojević, Savić, Milosavljević i Repčić. Padala je i kiša... 

S koliko godina si počeo da ideš na prva gostovanja van Beograda? Pretpostavljam, negde u srednjoj školi?

- Da, u srednjoj školi, i to uglavnom u Osijek, Suboticu, Vinkovce – kad je tamošnji “Dinamo” bio u prvoj ligi – ali, pravo da ti kažem, u Zagreb i Split nikad nisam išao, to mi je bilo previše heavy. Prvo gostovanje u inostranstvu bilo mi je na utakmici protiv “Milana”, na San Siru, kad je bilo 1:1. Prvi put smo išli autobusom iz Beograda, ali smo posle shvatili da to može i kolima, avionom, a počeo si već da radiš, nisi bio oženjen... 

Sa “Zvezdom” i reprezentacijom Jugoslavije obišao si više od pola Evrope...

- Sve od Barselone pa gore do Škotske. 

Osim, logično, Barija, koje ti je još fudbalsko putešestvije u inostranstvo ostalo u lepom sećanju?

- Dobro, Bari je Bari. Bari se pamti zato što su svi nekako očekivali tu titulu. Mada, u Bariju mnogi nisu ni gledali penale. Sećam se da sam se okrenuo i rekao, “Kako da ne gledam, čekao sam ovo toliko godina, prevalio toliki put, i gde sad to da propustim...”. Lopta ulazi u gol, a ti prosto ne veruješ. Još ni sad nisi svestan da je to bilo to.

- Ostalih putešestvija što se tiče, ne mogu da zaboravim putovanje u Prag, na utakmicu Jugoslavija-Češka. To je bilo fenomenalno, pogotovo kad je Savo Milošević dao gol. Išao je pun autobus iz “Macchiata”, dok se kafić još nalazio u Masarikovoj ulici. U pitanju su bile kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Francuskoj, na kom sam takođe bio.

Bio sam i na SP u Italiji, kad je Jugoslavija na San Siru izgubila od Nemačke 4:1. E, to je bilo putešestvije. U to vreme sam radio kao konobar u Crikvenici, pa sam u Milano išao iz Rijeke. Usput smo, na benzinskoj pumpi kod Venecije, sreli autobus sa Novosađanima, Škecmi, Jakša, sve poznata ekipa, “Gde si Drakac!” i tako to, a posle smo se sreli i na stadionu. Uglavnom, ja posle utakmice zaboravim gde je parkiran naš autobus za Rijeku. Već sam bio krenuo do konzulata da mi daju neku kintu za povratak, kad natrčim na svoj sopstveni autobus na nekoj raskrsnici. Tako sam se vratio u Rijeku, a potom i u Crikvenicu.

Koliko je u to vreme bilo huliganizma na stadionima i oko njih?

- Ma kakvi, to je bilo... Sećam se da su na SP u Francuskoj Englezi igrali u Marselju, pa su Marokanci palili njihovu zastavu, a onda su ovi podivljali i tako je došlo do šorke. To je, u stvari, bio okidač za nerede. Ali, kad igraju reperezentacije, tu nema mnogo huliganizma, to je više turizam, hoteli, avioni, nasilja tamo nema. Možeš da se obučeš kako hoćeš. U Parizu, recimo, sediš gore na Monmartru, ovde sedi Danac, tamo Brazilac, svi se slikaju, razmenjuju dresove... Ja sam sa sobom bio poneo neki pijačni “Zvezdin” dres, ali sam uspeo da ga menjam za dres “Sanderlenda” s jednim Englezom. Eno mi ga kod kuće i dan-danas, Asixov, znaš kakav dres! Sa Škotima je isto super, zezanje, smejanje, cuganje, bilo je tu i Hrvata, ovih i onih... Znaš li koji su dresovi u to vreme bili najprodavaniji u Parizu? Argentinski i hrvatski. A Hrvati su posle dogurali i do trećeg mesta.

KAKO JE DRAKAC “BRIJAO” MUŠTERIJE: “Brijanje je konobarski izraz koji se koristio kad hoćeš nekom nešto da naplatiš. Bio sam skupljao pare za odlazak na SP u Francusku i kad odem da uzmem račun sa šanka, Dragan Bosanac kaže, 'Doktore, je l' može jedno brijanje?'. Na hemijsku olovku sam bio zalepio BIC-ov brijač i krenem, 'Račun je 250 dinara, plus 50 dinara meni za Francusku, za džeparac' (smeh). Svi su navijali da odem u Pariz, na to svetsko prvenstvo, dve nedelje, gospodski, ništa klošarijat. Kupio sam dva odela, poklone svima i još mi je i ostalo para,” priseća se Drakac.

 Ideš li još uvek na inostrana gostovanja?

- Ne, prestao sam. Čak ni ne pamtim kad sam poslednji put bio u Beogradu na utakmici. Bio sam na “Zvezda”-“Ventspils”, kad je bilo 7:0, vodio sam čak i klinca, ali njega fudbal uopšte ne zanima, on ide na veslanje i, uz internet i sve ostalo, lopta kao takva mu je strana.

Kad smo već kod jaza generacija, kako to da nisi nastavio očevim stopama i postao stomatolog, već si se obreo u ugostiteljskim vodama, te u njima ostao više od 30 godina?

- Trideset i tri, trideset i četiri godine skoro... Kad sam bio klinac, moja porodica je svake godine išla na more u Opatiju, u privatan smeštaj. Međutim, to je bilo, što volim da kažem, “doba humanizma i renesanse u Jugoslaviji”. Recimo, 1978. i 1979. godina, to je bilo fenomenalno vreme. Sećam se da smo jednom prilikom kupili “Politiku ekspres” – koju, inače, nikad nismo kupovali kod kuće – gde smo u tekstu pod naslovom “Gde i kako na more?” saznali da na primorju nije bilo mesta čak ni u kampovima! Crnu goru tad niko nije ni računao, tamo niko nije ni išao. Uglavnom, u to vreme se preko “Vojvodinatursa” mogao uplatiti 14-dnevni paket-aranžman, i to na rate, a išlo se avionom – pravo u hotel “Adriatik”. Tu sam zapazio turističke vodiče, dovedu grupu, rade, a na moru su, znaju jezike, svi elegantni... e, otad je to počelo da me zanima.

Odatle je sve počelo: Drakac na letovanju u Opatiji

Shodno tome si, nakon dve godine “šuvarovke”, upisao i ugostiteljski smer...

- Za konobara, kod profesora Varge, srednja škola “Svetozar Marković”. Tu sam se upisao jer sam hteo da idem dalje na hotelijerski fakultet u Opatiji. To mi je bio cilj kad sam se 1989. godine zaposlio u Crikvenici, u odmaralištu Izvršnog veća. Sa mnom je u to vreme radio drugar iz razreda Mire Panker, koji me je upitao, “Što ti ne bi probao da se zaposliš kod ovog gazde u konobi,” – danas se zove “Trabakul” – “pitao me je za tebe”. Znao sam dva jezika, naučio još i italijanski, onoliko koliko mi je trebalo za posao, i ubrzo sam od gazde dobio gajbu i platu od 900 maraka.

Sledeće godine sam došao ponovo, nameravao da tokom zime radim u ski-centru u Insbruku i potom upišem hotelijerski faks u Opatiji. To je bio moj plan, koji bi me, da se ostvario, odveo ko zna gde, možda se nikad ne bih vratio ovde. Naravno, 1991. sam opet dobio poziv od gazde da dođem, u maju, međutim, počelo je šta je počelo, krenula je već rezerva...

Otad si, manje-više, neprestano u Novom Sadu. U kom kafiću si prvo počeo da radiš? 

- U “Atrijumu”. Tačno se sećam tog momenta. Bio sam krenuo u “Točak”, prolazim kroz Pašićevu ulicu i vidim da se stvorila neka gužva. Ginja stoji na vratima i kaže mi, “Ajde, Drakac, uđi unutra”. Mislio sam da je to neka galerija, neki ljudi tu stoje, kad silazim dole i u šanku vidim Cupu, Pecu i Kosu. Onda sam tek shvatio da je to kafić! Odmah mi je bilo neobično što je lokal bio u podrumu, a nije bilo dima – znači, prvo su ventilaciju fenomenalno odradili. Tu je, naravno, bila i muzika, koja nema veze s ovim što se danas vrti po kafićima. Puštao se stari rokenrol, grupa Cactus, za koju sam tad prvi put čuo, Dire Straits, neka normalna muzika. U kafiću je bio i Revoxov trakaš, pa je neko od gostiju prokomentarisao, “Gle, ovi imaju i bioskop!” (smeh), služilo se točeno pivo...

- U to vreme nisi mogao da se zaposliš kao konobar ako nisi imao završenu ugostiteljsku školu, morao si imati diplomu. Sišao sam dole, Bata me je pitao hoću li da radim, pristao sam i tako je to krenulo. Bata mi je kasnije pričao da mu je jednog dana došao Gara iz “Pantera” i rekao, “Daj mi ovog konobara na mesec dana, daću ti hiljadu maraka” (smeh). Počeo sam da valjam fazone dok radim, jer sam mnogo voleo jugoslovensku, a i kimenatografiju uopšte, kao i replike iz filmova. I dan-danas u svakodnevnom razgovoru imam običaj da ubacim celu rečenicu iz nekog filma. Ili iz knjige. Kad s nekim razgovaraš uvek ćeš primetiti da li je čitao ili nije – čim on govori “ovaj”, “onaj”, ako koristi poštapalice, odmah ćeš znati da je tanak, da ne može da ubode rečenicu.

E, onda je počelo zezanje, filmovi, utakmice i – prvi otkaz (smeh). Kaže Bata, “Srce me boli, ali ne mogu da idem protiv svojih principa”. Išao sam da gledam “Zvezda”-“Real”, nisam mogao da nađem zamenu i nisam otišao na posao. Potom me je Miša Vučetić zaposlio u “Kafe Mišu”, i kod njega sam “peglao” pet godina. Kad je otvorio i “Zlatno zvono”, ekpresno me je prebacio tamo, jer je to bio malo high lokal, a ja sam uvek nosio kravatu. Godine 2001. prešao sam u “Macchiato” i tu sam i dan-danas.

Ipak, u jednom trenutku ti se pružila prilika da otvoriš sopstveni lokal, mesto gde bi komotno mogao da se skrasiš do penzije, ali, nažalost, “Kafe Drakac” nije opstao duže od tri godine. Zbog čega?

- Kafić je prvenstveno bio zamišljen kao mesto za moje drugare, i oni su dolazili jer se znalo kakva će se muzika puštati. Muziku sam puštao u skladu sa sopstvenim raspoloženjem – a da li će to biti Doorsi, Pistolsi ili The Jam, nema veze. Gosti su mi čak za godišnjicu kupili disko-kuglu sa spot svetlom, imao sam i “hall of fame” – zid na kom su bile fotografije s mojih i s putovanja mojih prijatelja – kao i zid sa izloženim šalovima fudbalskih klubova. Tu su se gledale utakmice i održavale sjajne žurke, dolazio je uglavnom komšiluk i pila se dobra kafa.

I, šta se onda desilo? Prva godina, leto, drugar mi od colarica napravio baštu, ma sve super. A onda je počelo kopanje Radničke ulice (dubok uzdah). Naravno, molio sam grad da me oslobodi rente. Nakon prve žalbe su mi vratili pare, međutim, kad su drugi put počeli da kopaju, nisu hteli ni da čuju i morao sam zatvoriti kafe jer jednostavno nije dovoljno zarađivao.

DRAKČEV RECEPT ZA SAVRŠEN ESPRESO: “Najvažniji su dobar aparat i kvalitetna kafa, naravno. E, onda ide stari dobri mlin, zatim treba da ti istrči 7,5 do 7,7 grama kafe, i da ti ne curi duže od 19 do 23 sekunde, da bude, što se kaže,  'mišiji rep'. Takođe, šoljica ne treba da bude jako vrela,” savetuje nas Drakac.

Kakvi su, prema tvom dosadašnjem iskustvu, Novosađani kao gosti? Jesu li preveliki sitničari?

- Nisu toliki sitničari, pre je bilo više vremena pa su mogli da izmišljaju. Ali sve se to radi da bi se uspostavio neki kontakt, jer ne vole ljudi samo ono, “dobar dan, hvala, molim”, oni traže i neposredni kontakt, da im ispričaš neku priču, saopštiš im fudbalske rezultate – “Matori, je l' si gledao utakmicu sinoć?” – dve, tri reči, malo pažnje, to uvek prolazi. Da je u pitanju samo klasično “dobar dan, hvala, molim” – to možeš svugde da dobiješ. Gosta ponekad moraš i da posavetuješ, da mu nađeš reči utehe, i da zoveš direktora škole da pitaš da l' ima mesta, da mu zoveš taksi... to sve konobar treba da zna.

Zanimljiv je podatak da se baviš i organizacijom venčanja. Koliko dugo si u tim vodama?

- Petnaest godina, ali to radim više iz hobija i samo po preporuci. Skoro sam organizovao venčanje jednog para iz Nemačke u Novom Sadu. 

Objasni nam šta sve spada u tvoj posao?

- Ja sam, što se kaže, v. d. – vršilac dužnosti. Oni naprave plan kakav žele, a ja sam tu da sprovedem u delo to što oni zamisle.  To znači  da treba da smestiš goste,  da proveriš da li ima vegetarijanaca, ima li invalida, koliko ima dece... I onda samo gledaš šta se dešava, treba da si tu, da vidiš da li po protokolu sledeće ide slikanje, gledaš da to obaviš tokom dana, zbog svetla i da bi fotograf otišao da razvije slike. Onda kažu, “E, sad ćemo tortu,” ali ja s tim ne počinjem dok fotograf ne dođe. Jebeš kameru,  kamera je nešto drugo, fotografija je večna. Na svadbi nema popravnog i moraš uvek biti snalažljiv. Na jednom venčanju desilo se da matičarka nije ponela penkalu – držim onu pecaljku od mikrofona i vidim da ova nešto traži po pregradama torbe, a ja uvek uz sebe nosim Parkerovo nalivpero i dodam joj ga, “Drži!” (smeh). Mladoženja s te svadbe i dan-danas kad me vidi mi kaže mi, “Gde si, zlotvore?”, jer sam mu dao penkalu kojom se potpisao u matičarsku knjigu (smeh).

Kako se najradije opuštaš u slobodno vreme? Imaš li vremena za knjige, filmove, muziku, prenose utakmica?

- Imam vrlo malo slobodnog vremena. Jedina zabava mi je da, nakon posla, kod kuće izvrtim malo kanale na IPTV-u ili odem na Štrand, na špic, gde se skupljaju gradski gulanferi, a subotom sam obično kod “Beze”, gde padne i neki neobavezan ručak, malo se nabode nešto, onda kod Labuta… To mi je jedini užitak jer više skoro ni ne putujem.  Bio sam ponovo u Crikvenici, pre dve, tri godine, ali samo na četiri dana – meni dosta. A tamo ne možeš platiti piće, nema šanse, to samo stiže tura za turom, ne znaš ni odakle. Kaže mi bivši gazda, “Sašo, imamo Ribarski tjedan, hoćeš li da mi pomogneš?” – i šta ću, tacna u šake i gotovo. Tamo me svi znaju – “gde si Zvezdaš?”, “gde si pankeru?” – sprdačina.

Kao starom limanskom pankeru, sigurno ti je bilo drago što si, makar i u ovom veku, u Novom Sadu imao prilike da vidiš neke od najdražih bendova iz mladosti, poput The Damned, Sex Pistols...

- Naravno, čak sam od Pećinka iz SKC dobio akreditaciju, pa sam se slikao s Captainom Sensibleom, gitaristom Damneda, slikao sam se i s Markyjem Ramoneom... Vidi, gledao si u Novom Sadu Pistolse, Damnede, Ramonese, fale još samo The Clash da se kompletira “velika pank četvorka”.

Šta je ono što te i dan-danas privlači u toj vrsti muzike?

- Ritam, prvenstveno. S druge strane, The Clash su imali pesmu “White Riot”, bela pobuna, a za mene je pank danas pobuna protiv ove seljane koja nas okružuje, protiv ovog turbo-ničega, muzike koja tera na agresiju... Pitaju me zašto toliko mrzim turbo-folk – zato što me ta muzika podseća na pljačku, na ratove, na sve ono najgore što nam se dešavalo. Pogledaj na šta liče ljudi koji to slušaju, to su neke kockaste glave, vrat k'o hidrant, imaju onaj pačiji hod, tašna toplomerka ispod miške...

Imaš li ponekad utisak da nam se devedesete vraćaju, ili pak smatraš da, zapravo, nikad nisu ni odlazile?

- Nisu, samo što je to sad malo upakovano u neki celofan. Znaš kako kažu u filmu “Profesionalac”: “Umesto da policija radi za narod, narod radi za policiju” (smeh). Ono što mi smeta jeste to što su svima puna usta privatnog biznisa, a kad otvoriš nešto onda te “sašiju” s kojekakvim taksama. Ti ovde imaš 400 parafiskalnih nameta za ugostitelje i firme, dok ih u Hrvatskoj, recimo, ima 200. Plaćaš sve i svašta. Stalno neke pretnje, čim se probudiš stalno ti neko traži neke pare.... Ma, pusti me da radim, daj mi šest meseci, od čega da ti platim to sve? Četiri nedelje sam držao kafić i odmah su me zajahali. Čekaj, čoveče božji, da prodišem malo. Dođu ti sanitarci, sve bude u redu, a platiš pet hiljada. Zašto? “Zato što smo izašli na teren”. Pa, niko vas nije ni zvao.  Mada, da se ne lažemo, inspekcija je prema meni uvek bila korektna, valjda i oni imaju neki kodeks ponašanja.  Narod ima kratak fitilj i inspektori imaju tolerancije, nije ni njima lako, izlaziš na teren, radiš s ljudima, a nikad ne znaš koliko je ko nakrivo nasađen. Ali često se dešava da ti upadnu usred posla, gosti te čekaju... daj, čoveče, dođi posle. Nemam ništa protiv da kontrolišu, ali zašto kontrolišu samo neke? Ajde dole na Ibarsku magistralu ili u Guču, ako smeš.

Kako komentarišeš žalopojke nekih naših sugrađana da je Novi Sad u poslednjih par decenija izgubio dosta od svog “prepoznatljvog duha”, koji ga je krasio u 70-im i 80-im godinama prošlog veka?

- Izgubio je rokenrol. A izgubio ga je zato što, ako hoću da čujem neku alternativnu ili andergraund muziku, moram da idem po kojekakvim ćoškovima. Zašto moram da idem tamo, zašto to nije u centru? I onda moram da čekam da čekam Vladu Pećinka ili Zgroa da organizuju Markyja Ramonea na trgu, da uzmem slobodan dan, dobro se iskačem i uživam. Sad više ni ne biram, daj Evu Braun, daj bilo šta, samo da je gitara.
 

KAD IZGLED PREVARI: “Radio sam jednu svadbu u 'Dva anđela', didžej je puštao muziku, kad prilazi mi lik, dvoredni sako, šimike, i kaže, 'Alo, zemljače, imaš li ti neku normalnu muziku? Imaš li Doorse, Toma Waitsa?'. Ja zinuo, ne mogu da verujem, došlo mi je da ga poljubim.  Tražio mi je i Keitha Jarreta, gde se njega setio,” uz osmeh kaže Aleksandar Đurković.

Izuzmemo li Crikvenicu i Opatiju, jesi li ikad poželeo da napustiš Novi Sad i skrasiš se, poput mnogih drugih, negde u inostranstvu?

- Posle bombardovanja, 1999. godine, otišao sam na Kipar. Tu je trebalo da se skrasim, međutim, ćale se razboleo i morao sam da se vratim. Potom je došao peti oktobar i svi smo se ponadali da će sve biti kako treba...

U toj nadi, izgleda, živimo i dan-danas...

- Posle petog oktobra svi su počeli i decu da prave, kao, ajde, krenuće, ali situacija u zemlji nikako da se pomeri s mrtve tačke. Stalno ti fali nekih 200 evra, stalno si u nekom minusu (smeh). Ali verujem da bih se snašao u inostranstvu. Nije ni tamo lako, ali u razvijenim zemljama nemaš neizvesnosti. Znaš da autobus polaz u sedam sati, ne moraš svakog prvog oktobra da slušaš na vestima ono, “Dobar dan. Evo nalazimo se ispred Toplane jug, i pitamo glavnog majstora: Šta mislite, da li će grejanje krenuti? – 'Pa, znate, svi sistemi rade ali još uvek čekamo mazut...'“. Ma koga je briga za to? Nemoj da mi u 21. veku govoriš hoće li biti grejanja ili neće, to ti je obaveza! Ili kažu, “sutra počinje isplata penzija”. Zamisli da takvu vest čuješ na jednom ARD-u, ZDF-u ili Sat 1. Nemoguće! Smetaju mi i stalna poskupljenja, razna povećanja akciza... daj, pusti nas da radimo, čoveče.

U septembru puniš 50 godina. Kad se osvrneš na svoj dosadašnji život, žališ li za nečim? Postoji li nešto što si odavno želeo da uradiš a nisi?

- U životu sam mnogo toga preturio preko glave, ali mi je samo krivo što moja kafana nije uspela da opstane. Ali, da sam ja bio vlasnik lokala, da nisam bio pod kirijom, to bi onda bilo to. Mislim da bih u tom slučaju do kraja života bio kao Rene iz serije “Alo-alo” – pustim stomak, pripašem kecelju i udri (smeh). Takođe, životna želja mi je da izađem u grad odeven po klasičnoj pankerskoj modi – jam shoes, bele farke marke Lee Riders, crna kožna jakna, katanac oko vrata i majica Ramonesa ili Clasha. Pank je nastao iz revolta, a ova vremena i ova situacija su dušu dali za takvu vrstu bunta. Ne govorim o politici, govorim o poplavi ničega, o nebuloznim stvarima koje se dešavaju oko nas, počev od kulture pa do ko zna čega. Naravno, kritičari će reći, “Pa, kome je do toga, on uvek može da nađe...”. Ali zašto mi onda namećeš ovo, a ne namećeš mi to? Zbog svega toga, voleo bih da se ponovo obučem kao stari panker, stavim minđušu u uho, pojavim se negde, na primer, u “Dva galeba”, i da svi kažu, “Ej, vidi ovog!” (zadovoljan osmeh).

DRAKAC PREPORUČUJE IDEALNE KOKTELE ZA RASHLAĐIVANJE NA 35°C : “Volim fisove, džin fis klasični, long drink koktel. Sedamdeset posto koktela ne mora da ide u šejker, ali fis mora, da bi se razbio šećer. Dakle, ide kocka ili kašika šećera, džin, sok od limuna i, kad ga izmučkaš, dodaš sode, ne mineralne vode, da zapeni. To ili dobri, stari mohito uvek prolazi. Tu je i pomalo zaboravljeni miš-maš, koji su Nemci nekad pili na moru. U Hrvatskoj je to bio 'Lero', ovde 'Jupi', danas 'Fanta', oranžada, preko koje, ako staviš puno leda, možeš i bez kašike da sipaš crno vino. Efekat je potpuno isti i dobije se ta lepa žuto-crvena boja,” poručuje na kraju naš sagovornik.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-potreti: Aleksandar Jovanović