Nakon Drugog svetskog rata mnoge Podunavske Švabe bile su primorane da napuste svoju domovinu. Među njima je bila i Marija Šmit koja se kao trinaestogodišnjakinja sa ocem i jednim koferom zaputila za Nemačku.

Prilikom nedavne posete novinara seosko-turističkom domaćinstvu u Čereviću, danas osamdesetčetvorogodišnja Marija pristala je na razgovor za informativni portal Mojnovisad.com.

– Rođena sam u Bukinu (današnje Mladenovo), 1939. godine. Otac mi je bio iz tog mesta. Nažalost rat je rastavio porodicu. Tata je izbegao mobilizaciju za nemačku vojsku, ali to ga nije spasilo radnog logora nakon završetka Drugog svetskog rata. Majka je imala još manje sreće, jer je završila na prinudnom radu u rudniku u Rusiji. Zajedno sa njom izgubio se i svaki trag mom mlađem bratu – počinje svoju priču Marija Šmit.

Iako je tada imala jedva šest godina, to nije bilo dovoljno ni za Mariju da se spase slične sudbine. Zajedno sa bakom, našla se u logoru u Bačkom Jarku, gde su mnogi umrli od gladi i iscrpljenosti.

– Dobijali smo malo hrane. Sećam se da je baka svoja sledovanja davala meni. Srećom mene su kasnije prebacili u manastir Privina Glava na Fruškoj gori, gde su smestili decu Podunavskih Švaba. Bilo je puno dece i svi smo imali vaške kada smo stigli. Tamo su bili dobri sa nama. Bilo je tri obroka dnevno i brzo smo se oporavili – priseća se naša sagovornica.

Baka nije imala toliko sreće i skončala je u logoru.

Kada se našao na slobodi, otac ju je pronašao preko Crvenog krsta i odveo je u Crvenku gde je počeo raditi kao građevinac.

– Tamo me je upisao u školu koju sam pohađala sa srpskom decom. Znala sam dobro srpski i imala sam petice i po koju četvorku. Sećam se da je učiteljica bila besna na mene, jer je od porodica ostale dece dobijala hranu, a mi ništa nismo mogli da joj poklonimo. Bio je to posleratni period – kaže Marija Šmit.

Posle dosta vremena porodica se ponovo ujedinila u Nemačkoj 1952. godine kada su saznali da su njena mama Ana i brat Franc živi.

– Nikad neću zaboraviti kada smo stigli u Nemačku, tata i ja sa jednim koferom. Ugledala sam planine i rekla mu da ne želim ostati ovde i da idemo natrag u našu vojvođansku ravnicu. Naravno, ništa nije moglo zameniti radost kada sam ponovo zagrlila najmilije. Porodica je ponovo bila zajedno i to je bilo najvažnije. Živeli smo u gradiću Lautlingen u saveznoj državi Baden-Virtemberg – priseća se Šmit.

Tamo je nastavila školovanje i sa petnaest godina počela raditi u poznatoj fabrici "Mey" za proizvodnju donjeg rublja. Prvo je bila angažovana na šivaćim mašinama, ali pošto je bila vredna tokom vremena je napredovala do rukovodećih pozicija. U početku nije ni sanjala da će ceo radni vek provesti tamo.

Poznavanje srpskog jezika ispostavilo se korisnim. Naime, kada su počeli dolaziti radnici iz Jugoslavije, mnogi od njih nisu znali nemački.

– Šef mi je rekao da ću biti zadužena za njih. Trebalo je da im objasnim šta i kako da rade. Stigli su radnici iz Bosne, Hrvatske i Srbije. Svi su se slagali i dobro su radili. Problemi su nastali početkom devedesetih kada je izbio građanski rat. Tada su se počeli međusobno svađati. To je bio vašar, nikad neću zaboraviti. Vlasnici fabrike su im zapretili otkazom ako se ne smire. Rekla sam im da se ne raspravljaju i da treba da budu zahvalni, jer su zaposleni u dobroj firmi – kaže Marija.

Sagovornica portala Mojnovisad.com je i sama zasnovala porodicu sa suprugom Ginterom sa kojim je dobila troje dece, blizance Silviju i Armina i Manfreda koji se rodio desetak godina posle njih.

Bez obzira na protok vremena, ljubav prema rodnom kraju nikad nije iščezla. Porodica je doputovala u Jugoslaviju prvi put posle rata 1968. godine.

– Brat je imao želju da vidi gde se rodio. Došli smo sa decom i radovali smo se. Smestili smo se u auto-kampu na Ribarcu. Obišli smo dedin grob u Bukinu, posetili i dedinu i babinu kuću i fotografisali se. Javili smo se vlasnicima i pozdravili ih. Rekli su nam da dođemo ponovo. Jedan od njih nam je poklonio i živu patku, koju sam kasnije zaklala u kampu i napravila paprikaš – priseća se sa osmehom na licu Marija i nastavlja: – Posle nekoliko godina smo ponovo posetili dedinu kuću, ali vlasnici su se promenili, pa nas je neka debeljuškasta gospođa sa psom verbalno napala. Više se nismo tamo vraćali – objašnjava vremešna Nemica.

Dolasci u Jugoslaviju su se nastavili. Prilikom jedne posete Čereviću upoznali su porodicu Kuzmanović.

– Tražili smo da kupimo dobro vino. Uputili su nas na tu kapiju. Kada smo ušli zatekao nas je prizor kačare gde su visile šunke. Gazdarica Dragica odmah nas je poslužila kobasicama, šunkom i vinom. Ubrzo je stigao i njen suprug Spasoje i proveli smo veče družeći se sa njima – kaže Marija.

Iz tog slučajno susreta izraslo je prijateljstvo koje traje do današnjeg dana. Nemačka porodica od tada redovno dolazi u ovo veliko sremačko selo, ponekad i dva puta godišnje. Uspomene čuvaju zajedničke fotografije svinjokolja, poljoprivrednih radova i druženja.

– Nikad neću zaboraviti kako smo ovde brali breskve, kajsije, šljive i višnje. Dvorište je uvek bilo puno ljudi. Odlazili smo u Novi Sad na riblju čorbu i slušali tamburaše. Porodica Kuzmanović je takođe posećivala nas u Nemačkoj – priseća se Marija.

Od njene prve posete Čereviću do danas prošlo je pedeset i četiri godine. Dragica i Spasoje su preminuli, a sremačko  domaćinstvo preuzela je njihova ćerka Nada i unuka Jovana.

Etno-budžak u malom sremskom selu

Marija je u međuvremenu postala udovica, ali nije ostala sama. Pored troje dece ima petoro unučadi i sedmoro praunučadi.

Iako teško hoda, Srbiju i dalje posećuje u pratnji svog novog životnog partnera Edgara Helea.

– Obišla sam ceo svet putujući kruzerima. Bila sam i u Londonu i u Kanadi, svuda, ali uvek se vraćam u Čerević. Ovde je lepo i prijatno, zadovoljna sam kad boravim ovde. Imam 83 godine i vreme je prošlo. Ne znam da li ću opet doći, teško hodam, noge su me izdale. Čujemo se sa Nadom i Jovanom preko telefona. Ako Bog da, doći ću i sledeće godine – završava svoju priču Marija Šmit.

Tekst: Aleksandar Jovanović

Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva porodice Novakov