Aktivisti koji su prepešačili put do Aušvica: Rešenje nije u ogradama i žicama – već u izgradnji mira

Aktivisti koji su prepešačili put do Aušvica: Rešenje nije u ogradama i žicama – već u izgradnji mira

Krajem februara dosta se pisalo o neobičnom poduhvatu jednog Zagrepčanina i jednog Zrenjaninca koji su, iz solidarnosti sa izbeglicama sa Bliskog istoka, prepešačili preko 700 kilometara dug put do Aušvica. O specifičnostima, motivu i izazovima ovakve jedne akcije, specijalno za portal mojnovisad, pričali su aktivisti-pešaci glavom i bradom.

Pre svega, treba napomenuti da je ovo zapravo četvrta solidarno-humanitarna akcija za izbeglice koju je organizovala PAOR organizacija iz Zrenjanina u okviru programa “Walking Ideas”. Kako kaže Srđan Papić Đurić, inače novinar i aktivista PAOR organizacije, ideja se rodila iz potrebe da se ljudima pokaže da "izbegličke kriza ili problemi izbeglica" ne postoje, već da postoje jedino krize rata i ili ratnog profiterstva. Iz ovih razloga, ova dva momka i njihovi istomišljenici smatraju da rešenja ne mogu i ne treba da budu ograde, žice i sigurnosni sistemi, već izgradnja mira. U ovu akciju stupili su sa ciljem da ljudima pokažu sa čime se u realnosti suočavaju izbeglice koje prelaze više stotina kilometara od rata ka miru. Muzej Aušvic-Birkenau je za cilj izabran kao simbol zločina i stradanja u 20. veku gde su ljudi ograđivani električnom bodljikavom žicom, ubijani masovno, mučeni i eksploatisani robovskim radom do smrti. Ova akcija je ujedno i poziv domaćoj i međunarodnoj javnosti, posebno donosiocima i donositeljkama odluka da rešenja usmere na uzrok problema – a to je rat.

Dalibor Piskrec, po profesiji i opredeljenju takođe je novinar i aktivista, a trenutno živi u  Brdovcu, blizu Zagreba. Dalibor se u ulozi voditelja na hrvatskim radio stanicama oprobao još sredinom devedesetih, da bi kasnije na nacionalnoj frenkvenciji počeo da radi kao snimatelj i autor originalnih programa. Njegove autorske emisije su obuhvatale teme aktivizma, anarhizma, antifašizma, socijalne pravde, samoodrživosti, prehrambenog suvereniteta, nezavisnog izdavaštva, permakulture. Srđan i Dalibor se poznaju desetak godina, a njihovo prijateljstvo i saradnja rodili su se na kursevima Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva. Prošle godine su na 70. godišnjicu proboja zarobljenika iz logora Jasenovac napravili sličnu akciju, pa ovu šetnju smatraju svojevrsnim nastavkom saradnje.

Recite nam nešto više o tome kako je došlo do ove ideje? Koji je bio vaš motiv pri svemu ovome?

Srđan: Dalibor i ja delimo bliske ideje i tako smo zajednički rešili da hodamo zajedno u njihovo ime. Preživljavamo u vrlo sličnim društvenim okruženjima koja dele bliske socijalne probleme. Nisam totalni "hejter" ali jesam kritičar svega negativnog u svom okruženju. Mislim da nas, između ostalog, i to povezuje. Mislim da smo dovoljno popizdeli na neke društvene pojave i iste osobe koje te negativne i pogubne društvene pojave ponovo donose u javnu sferu. To su desni ekstremizam, nacionalizam, mržnja, klerofašizam i neofašizam, a deo toga je i  ksenofobija koja se posebno usmerava prema izbeglicama. Ono što nas posebno nervira jeste činjenica da te pogubne ideološke matrice nose isti oni koji su profitirali ratom devedesetih i raspadom bivše Jugoslavije. To su ljudi koji profitiraju na nacionalizmu, mržnji, ratovima, zločinima i eksploataciji sopstvenog naroda. Ovom akcijom želeli smo da podsetimo narod na ovim prostorima na milione izbeglica koje su tokom rata i "jugoslovenske krize" morale da napuste svoje domove. Zato smo se odlučili na ovako tešku turu hodanja od 740km u najtežim uslovima, po hladnoći sa minimum novca, hrane, bez dogovorenog smeštaja i prenoćišta, pa dalje kako se snađemo.

Dalibor: Od općenitih motiva ljudskih, humanih vrijednosti izdvojio bih i jedan osoban. Naime, sretan sam što u mom kraju postoji građanska inicijativa, odnosno grupa žena i muškaraca koja nakon svojih uobičajenih poslova i obveza posvećuje svoje vrijeme, prikuplja donacije, informira, organizira, te odlazi na samu hrvatsko-slovensku žilet žica ogradu i tamo pomaže ljudima kojima je pomoć doista potrebna. Ja sam se ovom akcijom, na neki način, pridružio tim ljudima.

Koliko vam je dana bilo potrebno da stignete do Aušvica? Koliko ste najviše uspeli da pređete u jednom danu i da li vam je vreme uopšte išlo u ruku?

Srđan: Putanja koju smo izabrali duga je 740km i podrazumeva sporedne puteve pored kojih se može hodati, a da nisu autoputevi. Sve smo prešli za 12 dana. Put je bio izuzetno naporan, a najviše smo prelazili od 64 do 75 kilometara dnevno, no to je bilo u tri najteža dana. Poslednje deonice pred cilj bile su nešto lakše. Takođe, vremenski smo bili ograničeni zbog godišnjih odmora i ostalih obaveza kod kuće. Uz to, snimali smo audio materijale za naše radijske emisije, kao i za Fejsbuk stranicu "Ulični radio". Takođe smo obavili i video snimanje i fotografisanje za našu stranicu "Walking ideas", preko koje smo se trudili da tokom puta, gde god uspemo da dođemo do internet konekcije, sve to postujemo i informišemo ljude o našem putu i akciji. Vreme je uglavnom bilo hladno, vetrovito, uz kišu i suznežicu. Često smo na kraju dnevnog pešačenja bili mokri i morali smo da se utopljavamo kako se slučajno ne bismo prehladili zato što bi to bio izvesni kraj pešačenju i celoj akciji.

S kakvim ste se nezgodama sretali u putu i jeste li imali ikakvih problema sa policijom ili na granicama? S druge strane,  da li ste osetili ikakve predrasude od strane nadležnih, ali i običnih građana?

Dalibor: Sreća nas je pretila što se tiče nezgoda, jedino što mi je sad u procesu otpadanja drugi nokat na nozi. Kod susreta sa policijom mogu primijetiti da je Srđan sa svojim pasošem bio nešto sumnjiviji od mene, te su mu posvećivali malo više vremena. Svojim izgledom i doma izazivam predrasude, pa sam i tokom puta nešto osjetio, a možda su to ipak samo moje predrasude.

Da li se iskustva u putu razlikuju od zemlje do zemlje?

Srđan: Zemlje kroz koje smo prolazili preko Srbije, Mađarske, Slovačke pa sve do Poljske dele slične, da ne kažem zajedničke socijalne probleme. Osetili smo jaz između onih koji imaju više i onih koji imaju vrlo malo. To nam je još jedna bliskost sa zemljama istočne Evrope.  Prisutan je i osetan uticaj ekstremno desne ideologije i neofašizma iako je njihova manifestacija drugačija od zemlje do zemlje. Na primer, prilikom izlaska iz Srbije, na naše pitanje možemo li da raširimo šator negde u blizini graničnog prelaza, uz osmehe su nas uputili preko na Mađarsku stranu, jer je tamo navodno bolje da to uradimo. Tu osetite da neko jedva čeka da vas se "otarasi". Na drugoj strani, u Mađarskoj, bili su sličnog stava. Na 100 metara od graničnog prelaza gde su nam rekli da možemo da raširimo šator u jednom napuštenom objektu, stigla je policijska patrola da nas legitimiše, proveri naše namere i planove, što se ponovilo i ujutru. Neko bi rekao da je ta provera u zemljama EU normalna i rutinska, ali zašto onda isto tako "rutinski“ ne proveravaju i ostale koji putuju na drugačiji način.  Pitanja su se odnosila na to jesmo li imigranti, a zatim je usledila duga provera dokumenata. To se ponovilo šest ili sedam puta tokom prolaska kroz ovu policijsku zemlju. 

BEZ NACIJA, BEZ GRANICA: Dana 13. februara, Srđan i Dalibor stigli su u Budimpeštu baš u vreme održavanja neofašističkog skupa. U isto vreme, antifašiti su organizovali protest uz podršku aktivista i aktivistkinja iz Sofije i Drezdena. U neposrednoj blizini mesta na kojem se okupio veliki broj neofašista, vijorile su se zastave i transparenti sa natpisima: "No nations, no borders", "Refugees are welcome"...

Srđan: U Slovačkoj je situacija malo drugačija, tamo vas neće susresti policijska patrola, već će vas prijaviti građani. To nam se desilo ispred jedne robne kuće u Banskoj Bistrici. Nekoliko prolaznika nas je gledalo i odmeravalo, a videli smo jednog čoveka koji se odmah uhvatio telefona. Za nekoliko minuta ispred nas na parkingu pojavila se patrola civilne policije sa opet istim pitanjim. Nisu, naravno, svi ljudi bili takvi, ali radnici javnih službi većinom jesu. Nekoliko puta smo zbog hladnoće u Slovačkoj spavali na stanici. Tu su nas službenici železnice budili i držali nam „moralne kritike“ o kulturi ponašanja. Najljubazniji su bili u Poljskoj. Oni će vam dati informacije o putnim pravcima, mestima, ulicama, ali ništa više od toga. Budući da se u Poljskoj glavna železnička stanica otključava tek u četiri ujutru, i poslednju noć pred Aušvic proveli smo napolju ispod nadstrešnice, na vlažnom i hladnom. No, baš nam je na toj stanici prišao i Blažej, student iz Krakova koji nas je prethodno video kako tumaramo gradom. On nam je doneo sok, čokoladu i konzervisanu ribu. Nudio nam je čak i 10 zlota za vozne karte do Krakova i pravio nam društvo nekoliko sati. To je jedini čovek koji je u tih 12 dana prišao da nam pruži pomoć.

Šta vam je najviše falilo u putu i šta se pokazalo kao najveći izazov?

Dalibor: S obzirom da nisam sportaš i da sam na put krenuo bez ikakvih priprema, meni je ovo bilo popriličan izazov. Uzeo sam godišnji, kupio tenesice i ruksak i bacio se na glavu. Nakon dosta vremena sam ponovo jeo meso jer mi se vegetarijanska prehrana nije činila prikladnom za ovakav oblik egzibicionizma.

LEŽANJE NA KLUPAMA NIJE "KULTURNO": Najteži deo puta definitivno je bio onaj kada se prolazilo kroz venac Niski Tatri u Slovačkoj, gde se zimi noćna temperatura spušta debelo ispod nule. Evo šta su naši aktivisti napisali na stranici "Walking Ideas" o tom delu puta: „Težina ranaca je jedva izdrživa. Bolovi nisu za prepričavanje pošto je o tome bolje ne razmišljati, lakše se hoda... Dovoljno je samo ovo napisati: bole ramena od ranca, kukovi, kolena, zglobovi i na kraju naravno stopala i žuljevi. Za noćenje na Niskim Tatrama, odustali smo od napuštenih prostora zbog hladnoće, tako da je utočište bio Železnički kolodvor, odlično mesto koje radi non stop. Ono što je bilo loše na toj stanici jeste zakucana željezna šipka po sredini klupica. Pretpostavili smo da je taj izum postavljen kako bi se sprečilo da se neko previše raširi ili spava na tim klupama... No, to nas nije sprečilo da zaspimo, osim što nas je ujutru šef železničke službe u plavoj uniformi probudio i objasnio da takvo ležanje na klupama u stanici nije "kulturno".

Da li ste se na putu javljali kolegama iz drugih organizacija i poznanicima koje možda imate u tim zemljama? Ako jeste, da li je došlo do nekih novih saradnji sa drugim aktivističkim ili humanitarnim organizacijama?

Srđan: Prva organizacija koja se ponudila da pomogne u izvođenju akcije i koja je u potpunosti podržala ideju i potrebu za zajedničko organizovanje bila je Kikindska inicijativa mladih - KiM sa kojima smo dogovorili dalju saradnju kroz zajedničke programe. Slično je bilo sa organizacijom iz Budimpešte. U Zvolenu u Slovačkoj upoznali smo se i udružili sa ekološkom organizacijom Slatink, a u Poljskoj sa Zadrugom Karika iz Krakova. Pored toga, tu su drugari i drugarice antifašisti/kinje u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj i Poljskoj koji su nam posebno pomogli prilikom stizanja na cilj. Jedan od njih je Slobodan Topalov iz Krakova koji nam je tamo organizovao doček, boravak i prezentaciju našeg puta u javnom prostoru. Važno je i to da napomenemo da je veliki deo organizacije puta, susrete, kontakte i komunikaciju vodila Marija Papić Đurić, predsednica PAOR u Zrenjaninu.

Putovali ste sa namerom da svojim gestom simbolički pokažete deo onoga sa kakvim se izazovima i rizicama izbeglice suočavaju na ovakvom putu. Zanima me koliko su vaša iskustva, kao iskustva građana Evrope, pritom muškaraca i belaca, u tom smisliu verodostojna?

Srđan: Ne bih to mogao tako da posmatram. Smešno je i tužno, u isto vreme istinito da stereotipi poput tih uslovljavaju neke reakcije ljudi prema drugim ljudima, nazovimo ih "strancima". No, nije ni to dobar izraz. Mislim da nas dvojica na prvom mestu nismo ispunili taj bazični "stereotip" o dva "bela muškarca". Naš izgled, brade i način odevanja tome ne idu u prilog, a dokaz tome su i provere i legitimisanje od strane policije. Jedino što je bilo olakšavajuće za nas jesu naši pasoši. Bilo im je zanimljivo što to zajedno putuju dva čoveka, jedan iz Hrvatske drugi iz Srbije. Jedan Poljak je to vrlo dobro objaosnio uzviknuvši: "Aha, Jugoslavija!“. Smejali smo se tada zajedno sa njim. Posle smo ćutali i nije nam bilo toliko smešno. Bili smo tužni besni. Popizdite kada shvatite da se takozvani obični ljudi iz ovih državica nastalih ratovima devedesetih u stvari odlično slažu, a da to vide i neki tamo drugi ljudi iz Evrope. Ne možeš da budeš ravnodušan onda na ove nacionalističke i neofašističke spodobe na vlasti koje profitiraju na instalaciji straha, podele, mržnje i nasilja.

Dalibor: Naša iskustva uopće nisu vjerodostojna i to ne samo zato što je boja kože označitelj koji mijenja perspektivu već i zbog činjenice što je moje dijete doma i igra se s prijateljima, a nije na mojim leđima i ne moram ga sutra nositi kilometrima u bolje nepoznato. Mogu samo reći da si iz svojih fotelja preko monitora nikako ne možemo dočarati što ovi ljudi proživljavaju tokom marševa ka boljem, i da sam boravak na otvorenom zadnjih mjeseci nije pogodan za zdravlje.

JEZA I TUGA: Poslednjeg dana, nakon pređene deonice od 40 kilometara uz izuzetno loše vremenske uskove, Dalibor i Srđan , onako mokri, umorni i puni emocija, stigli su do svoju odrednice. No, kako kažu, osmesi su im nestali sa lica kada su došli do bodljikave (a nekada i električne) žice na ulazu u ovaj nacistički logor iznad čijeg ulaza stoji natpis "Rad oslobađa"("Arbeit Macht Frei"): "Razmišljali smo o stručnjacima koji su učetvovali u kreiranju idejnog rešenja, dizajna, ljudi koju su radili na arhitektonskom i građevinskom planiranju te fabrike smrti. Gledajući visoke dimnjake krematorijuma pored gasnih komora i vešala osećali smo jezu i tugu. Kroz razgovor smo se podsetili i na 'konačno rešenje' nacista i fašista tog doba, zbog kojeg su milioni ljudi deportovani i ubijani u Aušvicu. Ponovo smo postavili pitanje: kako se u 21. veku, kao rešenje nekog problema može postaviti zid, ograda, bodljikava žica“.

Sada sigurno imate neki novi ugao iz kojeg posmatrate čitavu situaciju. Da vaše iskustvo ikako može da dipre do ljudi koji mogu da utiču na način na koji se pristupa ovom problemu, šta biste im poručili da promene u svojoj politici i ophođenju prema izbeglicama?

Dalibor: Sama konstrukcija "politika i ophođenje prema izbjeglicama" treba biti upitna jer postoji li ikakav izbor, može li se ljudsko odnošenje gradirati, može li ono biti malo manje ili više ljudsko? To manje-više ljudsko odnošenje govori i o manje-više slobode u našim društvima, jer samo slobodan čovjek se može prema čovjeku ponašati kao čovjek. No, problem je u tome što oni koji odlučuju ne vide ljude. Ljudi se kategoriziraju. Jedni su izbjeglice, drugi su migranti, jedni su muslimani, drugi kršćani, treći Kurdi, a svi skupa potencijalni teroristi.

Sada kada ste se vratili i kada ste naišli već na neke reakcije, čini li vam se da ostvarili svoj cilj?

Dalibor: S obzirom da nova Vlada Republike Hrvatske najavljuje postavljanje vojske na granice i prihvat sve manjeg broja ljudi, s obzirom da se u ministarstva postavljaju "stručni, birani kadrovi dojmljivih znanstvenih i ne samo znanstvenih radova u eminentnim znanstvenim i ne samo znanstvenim publikacijama“, s obzirom da čelni ljudi u politici RH relativiziraju i sami moral, i s obzirom da samo ponekad Zagrebom maršira i s ponosom uzvikuje stari hrvatski kvislinški pozdrav toliko ljudi (iako je to ustaško salutiranje kažnjivo zakonom) da ih policija nije uspjela sve pohvatati, čak ni jednog od njih, možemo si priznati da smo daleko od bilo kakvog cilja i da se borba nastavlja.  Evo, već sam ove nedjelje bio na protestu na glavnom zagrebačkom trgu gdje se postrojavala crnokošuljaška stranačka garda pod zastavom koja vas pozdravlja starim, kvislinškim, ustaškim al dobro poznatim hrvatskim pozdravom. No, optimist sam što se tiče bliže okoline, lokalnog utjecaja ovakvih akcija. Ljudi prilaze, pozdravljaju, odobravaju. S vremenom počnu i cijeniti ovakve akcije. Još samo da se počnu priključivati aktivnoj manjini.

ŠETANJE IDEJA: "Walking ideas" je program sportskog angažovanog delovanja oranizacije PAOR. „Šetanje ideja“, kako kaže Srđan Papić Đurić, inače inicijator ove ideje, posledica je dugogodišnjeg bavljenja planinarskim ultramaratonskim hodanjem sportskih aktivista/aktivistkinja iz regiona. Važan moto programa glasi da je za svaku dobru ideju potrebno mnogo ličnog zalaganja, hrabrosti, upornosti, truda, doslednosti i borbe, kao i to da se svaka od njih može ostvariti zajedničkim zalaganjem. Iz tog razloga, cilj ovih akcija je prelazak više desetina i stotina kilometara hodanjem, što se takođe smatra odličnom motivacijom za angažovano delovanje. "Walking ideas“ svoje delovanje usmerava za izgradnju mira, za borbu protiv neofašizma i desnog ekstremizma, za ljudska prava i socijalnu pravdu, za zašitu životne sredine, ali i za promociju amatersko-rekreativnog sporta kao kuture zdravog načina života. Do sada je sprovedeno nekoliko desetina lokalnih, regionalnih i međunarodnih sporstkih akcija. Više o dosadašnjim akcijama pročitajte na Fejsbuk stranici projekta.

Razgovor vodila: Branka Malenica

Oceni vest:
3
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Slusaj me dobro:

    pre 1286 dana i 23 sata

    Da Vi 'anti-fasisti' niste malo promasili vek? Idete, sirite svoje parole - tipa ''smrt fasismu'', itd. Kom' fasismu? Voleo bih da Vas vidim da ste to radili '41. Sad je lako u "demokratiji" izaci na ulice, razvezati jezicine, pricati ne vezane stvari...pesaciti do Auschwitz-a. Nadjite drugi nacin da skrenete paznju na sebe! Idete mi na zivce, zestoko. I ne samo meni. Takozvane "Fasiste" necu ni da racunam. Jer ne znam ko je gluplji i zbunjeninji: Vi ili oni...??? Anti-fasisti? Fasizam je mrtav, ako niste culi, vec 70 god. Kom Fasizmu ste vi 'anti' (u protivu)? Znate li sta je fasizam u opste??? Isto tako bi mogli izaci na ulice sa "anti-staljinizam" parolama - i postigli biste isto-bas nista... A, sto se tice 'pomaganja migrantima', ne vidite ni srz problema, a ni cilj koji ce on ostvariti... Bolje dignite te parole protiv S.A.D.-a, i N.A.T.O.-a, jer ratovi koje amerika vodi i zapocinje, kao sto druge drzave zatpocinju biznis, na bliskom istoku je dovelo do ove migrantske krize. Prekjuce je Madjarska proglasila vanredno stanje i grupise trupe ne samo na granici sa nama i mozda rumunima, nego po celoj drzavi. Vi jednostavno od dveca, ne vidite sumu...

    Oceni komentar:
    1
    1
  • Politicki ne korektan?

    pre 1286 dana i 22 sata

    Pitanje za Vas sto ste bili u Auschwitz-u. Niste li primetili te "dimnjake", to jest dimnjak pored takozvane gasne komore, da nije ni povezan sa krematorijumom pored? Nego stoji kao spomenik... Jel' su Vas mozda vodili da vidite bazen? Ne, to uvek preskoce. Niste ni videli da su "trovali ljude" 10 metara od menze za 'SS'-ovce i baraka? A, da je komandant logora ziveo sa svojom porodicom ni 30 metara (niz vetar) od navodne gasne komore? Da vrata gasne komore nisu hermeticki zatvorena, nego da stoje naj obicnija vrata sa staklenim prozorom (!??), koja imaju kvaku i spolja i iznutra... Zanima me pise li i dalje 2 miliona zrtava, ili oko milion, jer je pre 30-ak godina pisalo 4 miliona zrtava. Kada je cifra smanjena na 2 miliona. Nakon kanadskih E.Zundel sudjenja. Pa, onda za jos skoro milion, pre par godina. A ukupan broj jevrejskih zrtava je i dalje 6 miliona. Kao i pre nego sto su promenili prvi put tablu na kojoj je pisalo "...preko 4 miliona jevreja ubijeno od strane nacista". Zanima me jesu li moja pitanja "politicki korektna", hoce li moj komentar biti odobren? P.S. Mogli ste pitati kustosa Auschwitz muzeja da li mozda zna zasto u New York-skom "muzeju holokausta" pise da je u 'Jasenovcu' poginulo preko pola miliona jevreja i svega par hiljada Srba... ...?

    Oceni komentar:
    0
    0
novosadsko porodilište Elektrodistribucija Novi Sad jkp lisje gradsko groblje servisne informacije bez struje almaško groblje havarija na vodovodu elektrovojvodina betanija sahrane novi sad OK Vojvodina odbojka groblje lisje raspored sahrana novi sad Spens novorođenčad servisne informacije novi sad bebe radosne vesti epk 2021 Isključenje struje bez vode Fruška gora isključenja struje JKP Vodovod i kanalizacija opens 2019 sahrane Daško i Mlađa