Aleksandar Komaromi, proizvođač viskija: Kad si hedonista, isplati ti se da sam praviš svoje piće

Većina proizvođača alkoholnih pića u Vojvodini proizvodi vino, rakiju ili pivo, a ovaj Novosađanin je nakon smrti oca – koji je napravio autentičan vojvođanski viski – nastavio s njegovom proizvodnjom, te su "Dve golubice" i dalje jedini zvanično registrovan domaći viski u regionu.

Aleksandar Komaromi, nadimkom Komarac, rođen je 12. februara 1976. u Betaniji, detinjstvo je proveo u "najlepšem delu grada – Starom gradu" gde je završio i osnovnu školu "Đorđe Natošević". Srednju hemijsko-tehnološku školu "Đorđe Zličić" pohađao je na smeru "hemijski tehničar" a, kako kaže, iz tog perioda se, osim upoznavanja sa hemijskim procesima, seća i salajačkih kafana u kojima je takođe "pekao zanat" za posao kojim se danas bavi…

Kako je nastao vaš prvi viski?

– Postoji izreka da svako mlado pivo kada poraste želi da postane viski. To je mog oca Šandora navelo, pošto je bio vrhunski tehnolog u pivarstvu – završio je Mikrobiološke procese na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu – da pokuša da napravi viski, prvi put pre skoro 40 godina, i to je bio fijasko. Nije bio dobar ukus, imao je neku fusnotu koja nije valjala. Nije imao sreće s prvim pokušajem jer u ovom poslu ima mnogo začkoljica i on je učio do poslednjeg dana života a i ja učim dan-danas. Svaki dan probam nešto novo… Međutim, nije odustao i onda je, mnogo godina kasnije, kod Roše Radmilovića u Karlovcima, pokušao ponovo i uspeo. Tada smo, pre oko 25 godina, odlučili da kupimo kuću u Đurđevu, dopalo nam se selo, ljudi, nije daleko od Novog Sada, normalan je put. Ovde smo napravili destileriju i tako je to krenulo.

Prvi očev pokušaj da napravi viski bio je potpuni fijasko

Pored toga što je tvoj otac kao tehnolog bio stručan da se bavi ovim, postojao je još jedan razlog...

– Tata je bio hedonista i voleo je da ga pije, pa je zaključio da mu se više isplati da ga sam i pravi, a i ja se slažem s njegovim razmišljanjem.

Čime si se ti ranije bavio?

– Radio sam takođe kod tate, u firmi "Procesing" koja se bavila projektovanjem i inženjeringom u pivarstvu. Otac je, između ostalih, projektovao i pivaru Rodić, Tuzlansku pivaru, a ja sam tamo radio kao tehnički crtač tako da mi je on ceo život bio direktor.

Zašto "Two doves"?

– Kad smo kupili kuću, na njoj je bilo gnezdo para grlica i tati je sinula ideja da viski nazovemo "Dve grlice", ali pošto bi to na engleskom zvučalo "Two turtledoves", bilo bi petljanja jezikom i na kraju bi rekli "daj mi vinjak" (smeh). Zbog toga smo se odlučili za ovaj naziv koji je kraći. Na etiketi su ipak grlice. Viski se prvo zvao "Sakis" jer je ćale bio Šandor – na srpskom Saša, pa smo preko "trostrukog prebačaja" došli do tog imena, a na etiketi je tada pisalo da je piće iz Džordžvila umesto iz Đurđeva, a to je bila ideja njegovih prijatelja.

Tvoj brat Filip takođe učestvuje u radu, posebno od kad vam je otac preminuo...

– On je finansijski direktor, ja sam tehnički i generalni… i kafe-kuvarica, ali ne služimo kafu već samo viski.

Zašto se kaže da je vaš viski autentični vojvođanski proizvod?

– Svi sastojci su odavde – hrast je sa Fruške gore, iz Bačke Palanke je sirovina, voda je iz Đurđeva, a i mi smo "autentični".

Tvoj otac je ponosno isticao da vam je cilj kvalitet a ne kvantitet...

– I dalje se držimo te "filozofije" i ne odstupamo od kvaliteta. Naša mera je oko 500 litara godišnje. Radimo u kontinuitetu oko mesec-dva za celu godinu, zbog utroška energenata, kad je kazan vruć i lepo radi, ne gasimo ga. Kad legnem, ostavim kominu unutra, ujutru me "sačeka" vruć, stavim novu i pičim dalje...

Da li je i dalje potpuno prirodan, bez aditiva?

– Apsolutno. Boju mu daje isključivo hrastovina, a volimo da kažemo da je boja ćilibara.

Na koji način je najbolje piti viski?

– Ne mogu nekom da diktiram kako će ga konzumirati. Svako pije kako mu prija, neko ga "buši" kolom, neko voli da ga rashladi i razblaži s ledom. Vrlo je prosto – što je piće toplije, molekuli su življi i obrnuto, što je hladnije, oni su inertniji i ne mogu se osetiti svi ukusi ako je hladno. Preporučujem, ako neko stvarno hoće da proba viski, da ga pije na sobnoj temperaturi. Može se dodati i par kapi vode da se "otvori". 

Šta znači izraz "single malt" viski?

– Znači da je napravljen u jednoj destileriji, isključivo od ječmenog slada (malt je ječmeni slad).

Vaš je tri puta destilisan?

– Što više puta se destiliše, dobije se lepši alkohol ali, s druge strane, gube se performansi komine, odnosno, atributi koje želimo iz komine – gubiš njih a dobijaš rafinisaniji alkohol. Postoji rešenje, takozvano "vađenje srca" s kojim to rešavamo odnosno, pravimo kompromis sa kvalitetom alkohola i ukusom… Nakon trostruke destilacije, sve ide u hrastovu burad na "odležavanje"…

Koliko dugo viski stoji u buretu?

– Najmanje četiri godine. U kupažu ide četiri ili starije ali neetički je staviti u bocu 9 decilitara viskija starog 10 godina i jedan deci viskija starog pet godina i nazvati ga "desetogodišnjakom" jer je taj viski star pet godina. Uvek se gleda najmlađi datum.

Može li jedan čovek sam da odradi ceo proces proizvodnje ovog pića?

– U principu može ali nije lako, svaki put kad brat nađe vremena uskače u pomoć i to mi veoma znači. I drugari često vole da pobegnu iz grada, popiju koju čašicu viskija, a organizujemo i pravljenje klope tako da bude dobro i njima i meni jer je u društvu lakše raditi.

Priča se da ste, dok niste zvanično počeli da radite, drugarima "podvaljivali" svoj viski?

– Nije to bilo klasično "podvaljivanje". Kada je sve počelo, a pošto je tata izlazio u "Dablin", u dogovoru s konobarom, drugarima koji su hteli da piju viski sipali su neki poznat viski u jednu a naš u drugu čašu i uglavom nisu prepoznali koji je naš...

I u ovom poslu se svaki dan nauči nešto novo – nekad pogrešim pa se pomučim i na kraju rezultat  bude bolji

Može li se živeti od ovog posla?

– Može, ne baš luksuzno, ali nisam gladan, a pogotovo nisam žedan (smeh).

Kad se spomene viski, većina pomisli na Irsku ili Škotsku, a ti si pohvalio Japan?

– Japan i Indiju. Sve što rade, Japanci naprave kako valja. Neki japanski viskiji su ipak odležali u Irskoj i Škotskoj a flaširani su u Japanu. Irska i Škotska su postojbine, a i u Indiji prave solidan viski. Zanimljivo je da Nemci i Česi nemaju razvijenu industriju viskija a imaju sve moguće uslove jer poseduju odlične pivare. Kao i svaka profesija, i mi volimo da mistifikujemo proces radi prosperiteta – to je opravdano ali, u principu, svako ko ima novaca i internet može naći recept za viski, trebaće mu vremena, grešiće, ali ako je uporan i entuzijast kao što je bio ćale i kao što mogu da kažem i za sebe, napraviće ga. "Problem" je taj što, da bi se zvao viski, zakonski mora da leži bar tri godine u buretu a što leži duže, to je bolje. U našoj destileriji, najmlađi koji je ušao u boce ima četiri godine a ima i "sedmice". Ponavljam da se i u ovom poslu svaki dan nauči nešto novo, nekad pogrešim pa se pomučim i na kraju bude bolji rezultat. Posao nije težak i ja volim da ga radim.

Koja je vaša ciljna grupa?

– Pre svega, poznavaoci viskija i oni koji nisu skeptični što jedan neendemski proizvod dolazi iz Đurđeva. Taj soj ljudi…

Na sajtu Whisky Flavour "Two dowes" se prošle godine našao među pet najboljih manje poznatih viskija na svetu…

– To su ljudi shvatili pogrešno u prvi mah. Nismo mi izabrani za pet najboljih viskija u svetu, već, nazovimo, među pet kraft viskija, mada ne volim da se poredimo sa kraft pivarama pošto kraft pivo danas pravi svako. Radije koristim izraz "neendemski". Nikad mi neće biti jasno kako ga je taj čovek probao, ali je očigledno bio zadovoljan ukusom i stavio je "Two doves" u društvo viskija iz Australije, Amerike, Japana i Škotske…

U slučaju da su se čitaoci zainteresovali za vaš vojvođanski viski, reci nam gde mogu da ga kupe?

– Ako žele da ga popiju u kafiću, onda su to "Rakija bar", "Cirkus", "Diego", picerija "Mačak" u Petrovaradinu, "Imperija", "Bibinjo", "Kibic", "Bezec", "Mazut"… Ukoliko žele da kupe flaširan viski, mogu ga naći u prodavnicama pića "Vino i tako to", "Cerpromet" u Beogradu, a naravno, mogu nas i kontaktirati preko sajta i Fejsbuk stranice.

Kod našeg štanda je uvek gužva i dobro raspoloženje

Izlažete li na "Novosadskom noćnom bazaru" i drugim manifestacijama?

– Svaka manifestacija je interesantna. U poslednjih mesec-dva izlagali smo na sajmu "Lorist", "Noćnom bazaru" i "Ukusima Vojvodine", a redovni smo i na Beogradskom sajmu... Na bazarima najčešće delimo štand sa vinarijom "Benišek – Veselinović" sa kojima imamo odličnu saradnju i ta kombinacija se pokazala kao savršena. Kod našeg štanda je uvek gužva i dobro raspoloženje. Na sajmovima izlažemo ispred Turističke organizacije opštine Žabalj. Kupcima se isplati da dođu tu da pazare jer je tada i cena nešto niža, u prodavnicama je preko dve hiljade.

U kojim bocama se može naći vaš viski?

– Viski se puni u boce od 0,7 litara a imamo i bočice od jednog decilitra koje je ova Turistička organizacija uvrstila u svoju ponudu. Oni imaju prigodan paketić koji sadrži flašicu vina, svilene bombone, brošure o putevima meda i sira i o golf terenu i tu bočicu "Two dowes" viskija… Litarsku ambalažu smo izbacili.

Da li ga izvozite?

– Ne, prekomplikovano je jer nismo u EU. Dok se luksuzna roba ocarini i oporezuje cena bi bila prevelika, a nisam uspeo da "pokrijem" ni delić Srbije…

Nismo imali problem da nađemo destileriju jer ispred kuće stoji tabla "Two doves"...

– Turistička organizacija opštine Žabalj nam je mnogo pomogla i pomažu nam i dalje. Oni smatraju da je naša destilerija zanimljiva turistima koji svrate u opštinu. Imali smo više zanimljivih poseta ove godine od kojih bih izdvojio dve. U maju su nam bili Šveđani, njih 22 koji su uživali uz domaće proizvode – organske lešnike sa poljoprivrednog gazdinstva "Bogdanov", "Farmer" sir iz Čuruga, domaći med, vino iz vinarije Benišek – Veselinović, kuglof iz Sremskih Karlovaca i, naravno, uz pravi vojvođanski viski. Njih je doveo BG buking – čuli su za nas i predložili da se to uvrsti u posetu. U septembru smo ugostili desetak starijih Engleza koji su više puta bili u Novom Sadu pa su sad hteli da obiđu nešto novo. Bili su jako zadovoljni...

Jesi li planirao da se takve stvari češće dešavaju?

– Apsolutno, uvršteni smo na kartu Turističke organizacije opštine Žabalj kao opcija za nešto što treba videti i otvoreni smo za saradnju.

PREPORUKA STRUČNJAKA: "Osim 'Two dowes', preporučio bih 'Džejmison' ('Jameson') koji je odličan malt viski a može se kupiti već za 1.900 dinara. Znači, nije najbolji već jedan od najprodavanijih jer su kod njega najbolje izbalansirani kvalitet i cena. 'Glenfiddich' od 12 godina košta oko 4.000 dinara i to je predivan viski. Ima tu mnogo zanimljivih firmi, u poslednjih nekoliko enciklopedija o viskiju, ja konkretno znam samo oko pet procenata" – iskren je naš sagovornik.

Koliko vremena godišnje provodiš u Đurđevu?

– Otprilike tri meseca… Zimi dolazim po viski jer mu je najlepše u buretu, ali moram priznati da me poslednjih godina sve više privlači selo.

Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu?

– Volim ceo Novi Sad ali najviše izlazim u lokale u centru, pre svega u "Dijego", "Cirkus", "Rakiju", "Kibic", "Bezec". "Bibinjo" na Ribljoj pijaci je izuzetno zanimljivo mesto… Redovan sam i u restoranu "Forum" jer treba i nešto pojesti a jedno od omiljenih mesta mi je i "Pasent" u Sremskim Karlovcima gde se takođe može kvalitetno jesti a i popiti najbolji domaći viski. Vezan sam za Karlovce jer, pored toga što je prelepo mesto, u njemu imam dosta drugara pa volim da idem tamo, posebno leti, zbog Dunava.

Ako i dobiješ batina, dođeš kući s masnicom i slomljenog morala ali sutra je opet sve po starom

Vratimo se u prošlost – mnogi vole da je veličaju iz ove perspektive, da li su po tvom mišljenju u pravu?

– Sećam se da smo "za vreme i neposredno posle Tita" mnogo više putovali, bilo je novca za neke druge stvari osim golog preživljavanja. Osim toga, provodili smo vreme na ulici, u dvorištima Starog grada, na "Majmuncu" smo otpadali, družili se, cugali, ali bilo je i tuča. Međutim, ako se to desi i dobiješ batina, dođeš kući s masnicom i slomljenog morala ali sutra je opet sve po starom. Danas primećujem da se sukobi sve češće završavaju noževima pa i pištoljima, što mi se nikako ne dopada i to je možda još jedan od razloga zbog kojih se s nostalgijom sećam prošlosti i naše mladosti. Tada su i odlasci na stadion Voše bili opušteniji i povezani sa navijanjem i druženjem, a danas mi se čini da nije više tako.

Kaži nam nešto o svojoj "muzičkoj karijeri"…

– "Muvanje" po Starom gradu i druženje s ekipom iz kraja, dovelo je i do formiranje Oi! benda General u kom sam pevao, tačnije "drao se", početkom devedesetih. Svirali smo pod uticajem britanskih pank bendova, snimili smo demo i nastupali redovno u svim "rupama" u gradu od kojih se najradije sećam nastupa u "Rokoteci". Naša najpoznatija pesma "Mi ćemo ostati tu" našla se, kao poslednja, na albumu Love Huntersa Oh, evolution iz 1995. godine. Bend se, nažalost, raspao, ali ovaj gest Mumina i ekipe nas je oduševio i ne znam da je neko drugi u istoriji rokenrola to uradio. Poslednji put sam javno pevao ovu pesmu na promociji knjige "NS punk verzija" na nekadašnjem "Gradilištu" na kom je danas Rektorat, ali ne sa Generalom (slika gore, Komarac prvi sleva – prim. aut.), već sa ekipom iz Blitzkriega i Savarom koji je lupao bubnjeve.

Gest Mumina i ekipe nas je oduševio – ne znam da je iko drugi u istoriji rokenrola to uradio

Koncert koji ćeš pamtiti?

– Definitivno koncert pokojnog Granta Harta, nekadašnjeg bubnjara i pevača mog omiljenog benda Hüsker Dü, koji je održan 1995. godine u beogradskom KST-u. Svirke su bile zakazane za petak i subotu i mi smo se pojavili u petak, ne razmišljajući da možda neće biti više karata. Kada smo čuli da su sve ulaznice za petak rasprodate, pokušali smo na sve načine da uđemo unutra, između ostalog i da potkupimo obezbeđenje, ali bez uspeha. Nekako smo ušli na stražnji ulaz ali su nas i tu zaustavili. Onda je pored nas prošao Hart, povukao sam ga za ruku i rekao da nam treba pomoć, on je kontaktirao organizatore i ubrzo smo se našli u sali. Nije moglo bolje… Inače, Grant je bio prvi američki muzičar koji je svirao u Beogradu nakon ukidanja sankcija i imao je poseban odnos sa našom publikom.

Čega se još sećaš iz tog perioda "ludih devedesetih", na koja mesta si izlazio?

– Konobarisao sam u nekim novosadskim kafićima – u "Dublinu", "Kopakafani", "Beer baru". Od mesta u koje smo izlazili naveo bih "Studio 24", "Mašinac", "Atrium", legendarnu "Žutu kuću", "Zmaj", "Dublin", "DB", "Most", a napomenuo bih i otpadanje ispred dragstora. Ispred "Denija" u Pašićevoj se okupljala pank i hardkor ekipa, sedeli smo na stepeništu robne kuće "Fruška gora", a pre toga je najpopularniji bio "Maksim" u Ulici Maksima Gorkog. Hteo ne hteo, i sada sam zbog posla blisko vezan za kafanu pa najviše i izlazim u mesta koja služe naš viski.

KAKO JE NASTAO "SMRT VISKI": "Još dok je tata bio živ, kontaktirao nas je 'Nikola Car' i poručio 50 boca viskija. Prilično smo se iznenadili, posebno jer je rekao da će platiti sve odjednom. Sutradan je novac 'legao' na račun, čovek je došao, doneo boce sa svojom etiketom, naravno, uz navođenje nas kao proizvođača na poleđini… Još jednom je kupio 'gotov' viski od nas, a treći put je hteo nešto što nema niko drugi. Tata se setio da u Irskoj u nekim pabovima služe nefiltrirani viski koji se obavezno servira s izvorskom vodom. Preporučio je Nikoli da pokuša da prodaje to u kafani 'Red bar' u kojoj je menadžer a koja se nalazi na Skadarliji. Tako je nastao 'Smrt viski' koji sadrži visok procenat alkohola (58%), servira se s bokalom vode i na licu mesta se meša po ličnom nahođenju. Pri filtriranju se gube neke arome ali se dobija bistrina koja je nekim ljubiteljima viskija manje bitna. Naša saradnja traje i dalje (oko 5-6 godina) a u 'Red baru' gosti mogu popiti i redovni i 'Smrt viski'" – Aleksandar nas na kraju upoznaje sa još jednim oblikom u kom se može popiti ovaj proizvod.

Razgovarala: Jovana Brkić
Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva sagovornika (Ivana Korać i dr.)