Aleksandar Milutinović: Ljudi vole da vide Novi Sad u najlepšem svetlu

U okviru kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture, od 1. februara, dana Grada, na Instagram profilu Novi Sad 2021 započet je ciklus fotografija "Kulttura 365". Iza ovog projekta stoji fotograf Aleksandar Milutinović, Novosađanima poznat po fotografijama "Novi Sad kroz objektiv 365 dana“, koje objavljuje na svom Fejsbuk profilu. Mi smo pokušali da saznamo ko je zapravo čovek koji svakodnevno posmatra Novi Sad kroz objektiv.

- Aleksandar Milutinović je jedan veliki zaljubljenik u svoj grad koji je želeo da ostavi nešto iza sebe za neke buduće generacije. Lepo je kad čovek posle 10,15 godina sedne i pogleda fotografije jer Novi Sad je  grad koji  se menja strahovitom brzinom. Danas vidite kuću na jednom mestu, a nakon dve godine tu je nikla zgrada ili poslovni centar. Neki delovi grada su se u velikoj meri promenili, a govorimo o periodu od samo desetak godina, pa mislim da je to lepo ostaviti u arhivi – počinje svoj razgovor Aleksandar.

Kada ste počeli da se bavite fotografijom?

- Fotografijom sam počeo da se bavim jako rano. To je jedan lep hobi za ljude koji imaju vremena tome da se posvete. Neko voli da peca, neko voli da ide u lov, meni se eto javila ljubav prema fotografiji. Prvi put kada sam uzeo fotoaparat, razvio film i video kako to izgleda i šta sve možeš sa tim… Zamrzneš momenat i posle ga ištampaš na papiru. Šta ima lepše od toga?

Široj javnosti ste postali poznati zahvaljujući Fejsbuku gde redovno postavljate fotografije inspirisane Novim Sadom. Sa kakvim se sve komentarima susrećete na društvenim mrežama?

- Imam stvarno dosta pratioca i drago mi je zbog toga. To je ta neka priča koja se širi kroz društvene mreže. Ja postavim fotografiju, pa je neka osoba vidi, podeli na svom profilu, onda je vidi njena poznanica koja je otišla u Nemačku da radi, pa je i ona podeli. Potom je vidi i njena sestra u Americi i kaže: “Jao, evo ga naš lepi Novi Sad!”,  i tako je to počelo. Komentari su razni. Ima puno krajnje dobronomarenih komentara, ali naravno bude i onih drugih, zavidnih, možda i ljubomornih. Često mi se dešava da dobijem komentar za neku fotografiju da sam preterao u obradi fotošopom, a kao po nekom nepisanom pravilu takve komentare dobijam za fotografiju na kojoj uopšte nisam koristio fotošop, dok na nekoj na kojoj jesam to prođe neopaženo. Ljudi u Novom Sadu kao tematiku priznaju samo centar i Tvrđavu. Te fotografije su uvek daleko popularnije od onih mimo centra. Jednostavno, ljudi vole da vide Novi Sad u najlepšem svetlu.

Kako izgleda ta druga strana Novog Sada, daleko od svetla Zmaj Jovine i Dunavske ulice?

- Novi Sad više nije ono što je bio. Nije onaj mali gradić gde se svi jedni drugima na ulici javljamo i gde se porodično poznajemo. Kažu da sada ima više od 400 hiljada stanovnika Kada je to već tako velik grad onda je normalno da ima svega. Novi Sad je dobio elemente jednog velegrada koji sa sobom nosi, uz pregršt lepih, isto tako puno ružnih stvari na ulici čiji smo svedoci svakodnevno. Često uperim objektiv u ne tako lepe delove grada i dešavanja na ulici, ali ne želim to trenutno da objavljujem.

Mislite li da je promocija fotografija putem društvenih mreža mač sa dve oštrice ako uzmemo u obzir činjenicu da fotografija na taj način stiže do velikog broja ljudi, ali istovremeno i svako može da je iskoristi?

- Fotografija je moj proizvod. Da bih ja taj proizvod mogao da prodam, moram da ga reklamiram. Društvene mreže meni služe isključivo za reklamu. Mač sa dve oštrice je zato što  su ljudi ovde navikli da sve što im se svidi prisvajaju. Primera radi, neko mi preuzme fotku, iskoristi u komercijalne svrhe, ja se naljutim i zavšrimo na sudu. Onda se on naljuti na mene i kaže: “Ja sam tu fotografiju video na internetu, to je sada svačija fotografija”. Na to imam vrlo jednostavan odgovor. Dakle, ukoliko vi parkirate vaš automobil ispred vaše zgrade, na javnoj površini, da li to znači da je taj automobil svačije vlasništvo? Kad god meni zatrebaju brisači, gume, mogu slobodno da dođem i uzmem zato što je taj automobil na javnoj površini? Internet je jedna vrsta javne površine. Svaka fotografija na Internetu ima svog autora. Do nekog je lako doći, do nekog malo teže. Ja mislim da je do mene veoma lako doći. Moja fotografija je često je potpisana ili ima votermark. Krađu fotografija danas i korišćenje u komercijalne svrhe mogu smatrati samo kao jedan vid bezobrazluka i drskosti.

Od 1. februara angažovani ste na projektu “Kultura 365”. Recite nam nešto više o tome?

- Kao što je svima poznato Novi Sad se kandidovao za Evropsku prestonicu kulture 2021. Pokrenut je sajt novisad2021.rs. putem kojeg su pozvani ljudi da se uključe u promociju Novog Sada. Neko je  ljudima u Kulturnom centru rekao da obrate pažnju na mene, pošto sam i pre toga fotkao Novi Sad. Svideo im se moj rad i pitali su me da li želim da postanem ambasador projekta Novi Sad za Evropsku prestonicu kulture 2021. Pozvali su me na sastanak i predložili mi da radimo 365 dana kulture kroz Novi Sad, gde ću ja u narednih godinu dana fotkati kulturna događanja u Novom Sadu. Eto, zaživeo je taj Instagram profil, videćemo u kom pravcu će ići i kako će se dalje razvijati.

Šta je to što vas izdvaja u odnosu na druge fotografe?

- Ono u čemu se suštinski razlikujem od ljudi koji fotkaju Novi Sad jeste to što biram lokaciju i periode dana za fotkanje. Naravno, u skladu sa slobodnim vremenom, ali pretežno su to svitanje i zalazak sunca. Tada su boje dosta izraženije, nebo izgleda drugačije, malo su dramatičniji prizori, pogledi, perspektive. Držim se toga u smislu da je to nešto drugačije od svakodnevnice jer zahteva malo veći trud nego redovno fotografisanje preko dana.

Da li ste kroz ovu seriju fotografija saznali nešto što do sada niste znali o Novom Sadu?

- S obzirom na to da sam rođeni Novosađanin dosta toga znam o gradu, ali svaki dan svaki čovek nauči nešto, pa tako i ja. Mislim da ću do kraja života učiti. Sticajem okolnosti, zahvaljujući poslu kojim se bavim, upoznao sam jako puno ljudi. Javljali su mi se istoričari, književnici… Bilo je tu lepih sugestija kao što je recimo da ubacujem opis određenih delova grada, kulturno istorijskih spomenika, zgrada vrednih pažnje, koji imaju neku istoriju iza sebe, ali trenutno ne mogu tome da se posvetim na pravi način, a ne bih želeo da puštam neke informacije za koje nisam siguran.

Kakav je Novi Sad kao model?

- Mi moramo da budemo svesni da Novi Sad nije ni Venecija, ni Pariz, ni Prag. Imamo to što imamo. Ja bih samo voleo da ljudi koji su zaduženi za brigu o ovom gradu, i to ne govorim samo o sadašnjem trenutku, to je problem koji traje već decenijama unazad, gledaju na grad kao što i ja gledam. A gledam iz srca. Svi evropski gradovi se maksimalno trude da održe jezgro centra u nekom izvornom stanju. Da te fasade deluju lepo, sređeno, uređeno. Kod nas dolazimo u situaciju da se prave parkinzi i najmoderniji tržni centri između zgrada koje pripadaju starom jezgru. Samim tim narušava se taj nekadašnji duh Novog Sada. Nemam ja ništa protiv toga da se gradi, ali nek se gradi tamo gde je to adekvatno. Imamo mi puno delova grada koji imaju prostor za tako nešto. Centar treba da ostane zaštićen, doteran i sređen, da kada turisti dođu ostavimo dobar utisak na te ljude.

Rekli ste da ste rođeni u ovom gradu. U kojoj meri se on promenio u tih 37 godina?

- Dosta se promenio. Nekada su postojala neka pravila građenja. Arhitektonski je to bilo veoma lepo rešeno. Pravljena su naselja poput Limana i Bistrice. To je bilo organizovano smisleno. Danas niču zgrade na svakom ćošku, različite spratnosti, različitih fasada, sve se pretvorilo u neko šarenilo. Novi Sad je sada postao običan veliki grad gde se niko međusobno ne poznaje. Vrlo često smo u situaciji da ne poznajemo ni komšije pored kojih živimo, a to nekada nije bio slučaj.

Fotografiju tretirate kao hobi, nešto što radite iz ljubavi. Može li se u Srbiji živeti od tog hobija?

- Mnogo je lakše raditi neki posao iz ljubavi nego raditi ga pod nekim moranjem. Smatram da se posao koji se radi iz ljubavi mnogo lakše podnosi. Čovek je istrajnijij, mnogo brže mu prođe radno vreme, zadovoljniji je i ostvareniji. Jeste sve to počelo iz ljubavi, ali se u jednom trenutku pretvorilo u jedan posao koji mi ne pada teško i zaista ga sa zadovoljstvom radim. Da li se u Srbiji može živeti od toga? Mislim da se u Srbiji može živeti od svakog posla ako se čovek potrudi i bude istrajan. Ljudi nisu edukovani po pitanju autorskih prava i onda se mi fotografi često nađemo povređeni, ali mislim da smo na dobrom putu da stvari dovedemo u red. Želim da naglasim da fotografija nije skupa. Skupa je kazna za ono što je urađeno. Kada ljudi ne bi krali, ne bi bilo ni tužbi, a samim tim ni uvređenih i povređenih strana.

Nedavno su vaše fotografije osvanule u novoj monografiji Novog Sada. Imate li u planu neku izložbu ili eventualno neke druge projekte?

- Bila mi velika čast što sam pozvan da kao jedan od autora učestvujem u novoj monografiji Novog Sada koja je predstavljena 28. januara. Za potrebe te knjige ustupio sam blizu 120 radova i to je neko prvo izdanje i veći tiraž otštampanih fotografija. Planiram i izložbu koja će biti realizovana u toku ove godine u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada ili u sopstvenoj režiji. Trenutno ne mogu da kažem ništa više o terminu i lokaciji. Neka neostvarena želja mi je da isto ovo što radim sa Novim Sadom uradim sa Fruškom gorom ili Vojvodinom, ali sam ograničen sa vremenom. Još jedna stvar koju imam u planu, a za koju sam primetio da smo u deficitu sa ponudom, jesu turistički suveniri, razglednice, knjižice o Novom Sadu. Mislim da bih imao prostora da radim i tako nešto.

Za koga špijuniraš 

Aleksandar za naš portal otkriva i onu ružniju stranu svog posla. 

- Kad god sam u gradu posle 23 časa desi mi se neki problem. Alkoholisani klinci hoće da ih slikam, pa me onda pitaju za koga radim, za koga špijuniram, šta to slikam. U Dunavskom parku su dva puta pokušali da me napadnu i otmu opremu. Policiju retko viđam u večernjim satima tako da nema ko da te sačuva ako sam ne znaš da se zaštitiš.

Tekst: Gojko Kekić

Foto: Aleksandar Milutinović