Aleksandar Popovski u susret 49. INFANT-u: Destrukcija je seksi, demokratiju moramo takvom učiniti

Jedno od najčuvenijih svetskih pozorišta, bečki Burg teatar dolazi 10. septembra u Novi Sad da svojom “Gospođicom Julijom” otvori ovogodišnji, 49. INFANT. Selektor ovog festivala, proslavljeni makedonski reditelj Aleksandar Popovski napravio je selekciju koja je već sada ocenjena kao "ne mlako, već kipuće". U njoj su se našle još tri izuzetne predstave: ljubljanski "Talog" u režiji Žige Divjaka, budimpeštanski "Vojcek" u režiji Atile Vidnjanskog, mlađeg i "Kafka Machine" u režiji Veljka Mićunovića.

Sve četiri predstave, najavljuje Popovski, pomeraju do sada nam poznate umetničke granice i dodaje da sve one, na različite načine, govore o slobodi - gubljenju i osvajanju sloboda, rušenju starih i gradnji novih mitova, o tome kako smo zaboravili da je rušenje sveta, koje je počelo krajem osemdesetih i početkom devedesetih godina, počelo da bi se stvorio bolji svet, a ne da bi samo sebi postalo cilj. Povodom INFANT-a govorio je o strahu od promena i važnosti da ga čovek pobedi, o Evropi kao zbiru suprotnosti i tome koliko je važno da se pravila poštuju, a ne samo imaju.

Čuvanje osvojenih sloboda

– Mi smo neke stvari, pogotovo osvojene slobode poput građanskih prava, prava polova, etničkih prava, uzeli zdravo za gotovo. Mislili smo da je borba za njih iza nas, ali nas ovo vreme u kojem živimo uči da moramo ponovo da ih odbranimo. Recimo, strašno je ovo što se dešava sa abortusom, kao da se vraćamo decenije unazad, a računali smo da je to osvojena teritorija, Čini mi se da nas ova vremena ponovo spremaju za tu neku finalnu borbu za očuvanje slobode. Demokratija koju smo osvojili ima svojih mana, i nju je danas lako kritikovati, ali ne smemo da zaboravimo da je bilo kakva demokratija mnogo bolja od svake diktature. Zato mislim da je važno da se okupimo oko svesti da osvojene stvari ne znači da ih imamo zauvek, pogotovo je to važno da shvate nove generacije.

Malo smo se zaigrali

– Rušenje je proces koji je počeo krajem osemdesetih i početkom devedesetih i delovalo je ono počelo da bi se srušili stari režimi i sistemi, da bi se stvorio bolji svet. Što bi rekao “Pink Floyd” - zid mora pasti. Međutim, problem je nastao kada je rušenje postalo dominantna ideologija, jer smo zaboravili da smo u rušenje krenuli da bismo stvorili dvorce i vrtove boljeg sveta. To je rušenje trebalo da bude samo trenutak, a ne period, ili večnost koja traje do danas. Ali procesi idu paralelno, sada se izgradnja nameće kao ogromna potreba. Ne bih voleo da me neko shvati da ne treba da komentarišemo svet. Treba, umetnost je uvek komentarisala stvarnost, ali ne u tom smislu kako komentarisanje postaje na internetu - neka besmislena zanimacija, svako ima mišljenje o svemu, nego više u tom smislu da ponudi nove vizure i vizije,  nov način gledanja sveta - a to je moguće kroz kreativnost. Svima je jasno šta se dešava, samo je pitanje ko će da izmisli taj bolji svet. To mi se čini danas kao veliki zadatak.

Fotografija: Damjan Švarc

Destrukcija, action, misao

– Misao mora biti neka nova ideologija, onda kao tema mora da bude privlačna ljudima da bi se okupili oko nje. Rušenje i destrukcija imaju u sebi potencijal da privuku mase, jer destrukcija je action, akcija. Sloboda i demokratija nemaju tu vidljivu akciju, tu strukturu koju klinci koriste u igricama. Ali kreativni um i nju može da napravi da bude - uslovno rečeno - seksi privlačna za mase, jer ljudi vole seksi stvari, zato piju koka-kolu. Biti kreativan, stvoriti tu misao i proizvod koji je ujedno privlačan, seksi, to je naš zadatak. Kod diktature je to lako, izdaš komadu i sruši se zid, potone brod, lako je Putinu da izda komandu, ali za demokratiju, za slobodu, za višu civilizaciju, potrebne su drugačije sposobnosti i za to se moramo pomučiti, da druga slika sveta dobije svoju moć.

Pravila su važna

– Postoje zemlje koje imaju zakone i one koje imaju zakone, ali ih ne poštuju. Tu mislim da je ključni problem: kada postoje pravila igre, unutar njih drugačije se stvara. Unutar toga da smo divlji zapad, a to su ova naša društva, tu je teško da se čovek uopšte postavi na noge. Jednostavno, nema pravila igre, zato toliko mladih ljudi odlazi, jer oni nemaju vremena da čekaju ko će da dođe na vlast, ko ima baku, deku iza sebe... Pravila su jako važna. Evo, na primer, vozio sam ovih dana od Makedonije do Slovenije, bila je užasna gužva, masa ljudi putuje, premešta se iz jednog kraja sveta u drugi kraj. Ogromna količina ljudi, uglavnom nemačkih, švajcarskh i austrijskih registracija putuje sa juga na sever. Ne znam ko su ti ljudi, ali staju na benzinskoj pumpi i svaka benzinska pumpa je takav apokaliptičan prizor kakav nisam video ni u filmu “Mad Max”, takva količina smeća, ali ne samo papira i plastike, nego i nekog civilizacijskog otpada sve je izgledalo zastrašujuće. Ne verujem da u tim, nazovimo ih, stabilnim ekonomijama, ti ljudi tako bacaju stvari posvuda i onda se pitaš šta ih to što ih tera d ase tako ponašaju, mislio sam samo na makedonskim i srpskim pumpama, ali je isto bilo i kada am ušao u Hrvatsku. Pitao sam jednog, zašto baca smeće i on mi kaže da je to znak revolta, zato što ih maltretiraju na autoputu i drže na granici po sedam-osam, deset sati čak. Naravno, istina je između te dve krajnosti, ta dva fenomena: između toga da kršiš zakon tamo gde znaš da ga možeš kršiti, a da ga ne kršiš tamo gde moraš biti uzoran građanin i tog realnog revolta da te neko non-stop maltretira, za svaku, da ti se na granici narušavaju tvoja ljudska prava, što se često pretvara u horor scene.

Evropa – zbir suprotnosti

– Ta Evropa je danas jako zbunjena struktura. Jedna nejasna priča jer je sastavljena od takvih elemenata koje su čiste suprotnosti. Ali kao ideja, ona je i dalje fascinantna i fantastična. Ona u sebi ima nešto što je dubok civilizacijski kvalitet koji samo moramo da redefinišemo. Za njene velike vrednosti moramo da nađemo sistem koji će ih čuvati i opet se vraćamo na početak priče – slobodu. Moramo naći nove metode kako da je zaštitimo, što nije nimalo jednostavno. Evropa je na prekretnici, ona mora da sagleda sebe u svojoj nesavršenosti, ali daleko od toga da je ona loša ideja.

Strah od promena

– Radio sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavu “Metamorfoze” po Ovidiju koji kaže da je “ljudski vek da se menja” i da je “jednom kamen, drugi put cvet”. Sećam se INFANT-a, bio sam klinac kada smo sa Malom stanicom iz Skoplja, mislim 1994. godine, na Petrovaradinskoj tvrđavi igrali “ Tuka taka pod oblaka”, ali svet se promenio od tada. Novi Sad ima publiku i za muziku, i film, i pozorištu i to samo treba dalje nadograditi. Ja, recimo, pratim englesku Premijer ligu: tamo imaš godinu-dve da igraš istu strategiju i posle te klubovi sustignu ako se ne razvijaš. Gotovo je. Zato sam mislim da moramo da promenimo formaciju INFANT-a, zato mislim da isto to moramo da radimo sa svojim životima i svetom.”

Autor: Snežana Miletić