Aleksandar Samardžija Splića, ugostitelj: Teško je ne voleti grad koji me je primio i dao mi sve

Aleksandar Samardžija Splića, ugostitelj: Teško je ne voleti grad koji me je primio i dao mi sve

S vlasnikom legendarnog Salaša 137 razgovaramo o gastronomiji, privatnom preduzetništvu, gošćenju svetskih zvezda i sličnostima između Novosađana i Splićana...

On je dete fakultetski obrazovanih roditelja, koji su jedno vreme živeli i radili u inostranstvu. Majka mu je Splićanka, otac Novosađanin. Ovaj vatreni i energični Strelac rođen je 1965. godine, otac je troje dece. Trenirao je plivanje, profesionalno igrao vaterpolo, radio po kafićima, ali i u automehaničarskoj radionici. Voli skijanje i jedrenje. Zaljubljenik je u motore i ugostitelj. Stilom života je Laloš, temperamentom Splića. Kad se spomenu Salaš 137 i "Špajz" svi prvo izgovore njegovo ime, iako možda nikad nisu bili u ovim lokalima ili upoznali čoveka. Naš ovonedeljni sagovornik, gradska faca, jeste Aleksandar Samardžija Splića.

- Ćale je agronom, a školu i fakultet je završio u Novom Sadu. Odlazi na more i zaljubljuje se u mamu. Posle se vratio u Split da je traži, ali ona je već bila u Londonu i radila. I našao ju je u Engleskoj, doveo u Novi Sad i venčali se u Sremskim Karlovcima. Ovde su živeli do njegove 27. godine, kad je morao na odsluženje vojske u Zadar. Tako se majka seli u Split da bi bili bliže, pa ostaju tamo da i žive. Ja sam rođen u Splitu, gde sam i završio matematičku gimnaziju. Upisao sam Elektrotehnički fakultet u Beogradu, pri kraju studija vraćam se na Jadran. Stiže 1991. godina i raspad države. Nisam hteo u rat, pa sam se na nekoliko meseci sklonio u Italiju, naivno misleći da će to brzo proći. Ubrzo je cela porodica stigla u Novi Sad – započeo je svoju genezu popularni Splića.



Kako je izgledalo odrastanje u Splitu?

- Kao i u svakom gradu tada u SFRJ, u doba komunizma. Dobro se živelo, često sam putovao. Do Italije sam odlazio kao od šale. Bio sam i u Londonu vozom, inter-rejl varijanta je tada bila odlična. Čak sam i ostao tamo neko vreme, radio po pabovima. Split je oduvek imao turista, pravi tranzit za ostrva, tako da smo bili od malena naviknuti na strance. More kao more. Mlad si, zezaš se, juriš devojke (smeh), radiš po kafićima... i jedrio sam dugi niz godina. Zanimljivo je da je "Neoplanta 1748" bila poslednji prvak SCG u jedrenju pre raspada te države i to dva puta za redom. Mića i braća Kolesar su odlični jedriličari, ali nisu imali brod. Posudio sam brod od prijatelja Tonea s Hvara i Crnogorci su bili šokirani kad smo uzeli dve titule. To je izgledalo kao kad "golf" pobedi "audi" na pisti (smeh).


Crnogorci su bili šokirani kad smo uzeli dve titule u jedrenju


Jeste li i danas posvećeni nekom sportu ili rekreaciji?

- Kad imam vremena jedrim s prijateljima ili familijom. Svake godine idem na skijanje. Na Kopaoniku sam 12 godina držao Salaš 137, baš zato da bi mi deca bila na snegu. Tamo su i išli u malu seosku školu, a na proleće bi se vraćali u Novi Sad i ovde završavali razred. Ceo dan su provodili na skijama, pa bi već u sedam zaspali kao jaganjci. Recimo, motor oduvek vozim. Ćale me je u vrtić vozio na Vespi jer na Mediteranu sve možeš da obavljaš motorom skoro, pa cele godine. S 14 godina sam kupio "Tomos", a i po dolasku u Novi Sad odmah sam uzeo, kako se ovde kaže, "zoljicu". Mi je u Splitu zovemo "ziko". Isto tako, ovde je naziv "apenac", a mi kažemo "koza", valjda zato što je izdržljiv kao koza (smeh). I putovao sam svuda motorom. Sad imam Kavasakija i Harlija, čak i žena ima Vespu. Japanac mi služi za svakodnevne obaveze, gotovo stalno sam na njemu, a Harli je za putovanja.

 


Došli ste u Novi Sad i zaljubili se u salaše?

- Baš tako. Otišao sam na neki roštilj, sticajem okolnosti baš na Čenej, kod porodice Vlahović koja je tu živela, pa salaš nije bio ruiniran. Dvorište salaša je spektakularna stvar i odmah me je fasciniralo da ne postoji salaš – ugostiteljski objekat. Moj kum Rino i ja smo 1996. godine kupili Salaš 137, s maglovitom idejom da nešto napravimo. Svi su nas odvraćali od kupovine, ali mi smo silno želeli da otvorimo restoran. Verovatno, da sam odrastao u Novom Sadu, ne bih kao i većina ovdašnjih ljudi razmišljao o otvaranju kafane jer bih i ja begao od salaša zbog blata, poslova i svega što život na njemu nosi.


Svi su nas odvraćali od kupovine, ali mi smo silno želeli da otvorimo restoran


Šta je presudilo da kupite baš "137"?

- Presudilo je zelenilo. Renoviranje objekta je izvodljivo, ali da dočekate orahe od 100 godina, da vam prave hlad je nezamislivo. Salaš je čak imao i telefon, što je u ono vreme bez mobilnih bilo značajno. Bila je i struja. Naravno, tu je i blizina grada jer svakako nismo planirali da kupimo salaš negde kod Kikinde. Bili smo anonimusi u ugostiteljstvu, nismo imali para da ga sredimo za par meseci, ali smo ga polako krčili i za dve godine otvorili. Imali smo firmu koja je trgovala sirovom kožom, pa nismo morali da žurimo jer nismo živeli od salaša. To je bio naš benefit i sreća, pa je zato i ispalo kako smo želeli. Bilo smo prvi koji su to uradili. Posle toga je naš prijatelj Gabrić otvorio "Majkin salaš" koji kao i mi radi cele godine. Sad imate oko 50 salaša, samo je razlika u tome da li rade deo godine, po najavi ili sve vreme. Počeli ljudi da shvataju da turizam nije samo ekskluzivni hotel.


Salaš je prepun starina i detalja. Stiče se utisak kao da su sve oduvek tu?

- Kad smo ga kupili, zatekli smo 104 stolice, par ormarića i kredenac. Obilazili smo sela i dosta kupovali. Sreća, u to vreme nije puno ljudi kupovalo seoski nameštaj, pa smo svašta navukli. Više je pomama bila za rokoko ili barok (smeh). Trudili smo se da što manje izgubi autentičnost i tvrdo se držali salašarskog života. Imamo odličnu peć na drva, ali ne pečem pice, već kao i svi decu vodim u piceriju kad im se ona jede. Uslovno rečeno, kod nas je balkanski meni. U međuvremenu smo uspeli da pokupujemo zemlju okolo, pa sad imamo voćnjake, kokoške, guske... Proizvodimo sami za sebe, a ono što nemamo kupujemo od drugih domaćina po okolnim mestima. Novi pravilnik sad to dozvoljava, pa ovde pravimo mesne prerađevine, organizujemo tradicionalne svinjokolje...

Posle trećeg dana, stranci pomisle da hoćemo da ih ubijemo s toliko mesa  


Ne verujem da sve to postižete sami?

- Razni ljudi se bave raznim stvarima. Više od 30 osoba radi na salašu, a praktično to su četiri firme. Kuhinja vuče najviše ljudi. Tu je i smeštaj, pa moraš imati čistačicu, recepcionara, čuvara.. Poljoprivreda je treća celina, a konjički klub četvrta. Nije to slučajno, sve teme su usko povezane. Poslednjih 10 godina se ekipa u restoranu ustalila, a jela smo uvodili na meni, tako što smo ih prvo gostima servirali besplatno. Napravimo male količine, recimo, škembića od srnetine, ponudimo ih ljudima da probaju, pa ako ih gosti za mesec dana opet traže, ubacujemo ih na jelovnik. Sa strancima je druga priča, neuki su i hoće da ih vodiš. Dobro reaguju na našu kuhinju, ali postoji problem trećeg dana jer pomisle da hoćemo da ih ubijemo s toliko mesa  (smeh). Tako oni redovno traže testo nasuvo, sataraš, geršlu...

DRŽAVNA BEZBEDNOST U POTRAZI ZA REDITELJEM: "Jednom nam je ovde boravio Vim Venders sa ženom. Ja ga prepoznam i priđem za sto, da upitam da li je to on. Odgovorio je potvrdno i zamolio da nikom ne kažem. Posle je zazvonio telefon. Čovek se predstavio kao radnik DB-a i pitao da li je tu Venders, pošto treba da zatvori Fest, a nigde ga nema. Pravio sam se blesav i preneo Vendersu da su ga tražili, ali se on nije preterano uzbudio. Odjednom su se pojavila dva lika i iz aviona je bilo jasno da su bezbednjaci. Samo je problem bio što ne znaju kako Venders izgleda, a ja sam se i dalje pravio blesav. Muvali su se po salašu i bili jako nervozni. Na kraju mi je Venders rekao da im mogu reći gde je, a ova dvojica samo što me nisu išamarali. Brzinom svetlosti su otišli za Beograd s uključenom rotacijom" – kroz smeh se priseća Splića.


Deluje da je popularnost salaša krenula s nastankom Exita?

- Turizam posle bombardovanja je bio nula. Izbor Exita pao je na nas i bili smo puni sve vreme festivala. Bio je to sjajan osećaj i funkcionisali smo dobro. Za prva četiri Exita sve zvezde su spavale ovde. U to vreme, u gradu su svi hoteli bili državni, a nije bilo nešto ni hostela. Mi smo izdvojeni, muzičari imaju svoj mir i niko ih ne uznemirava. Pritom, kad ugostimo neku jako poznatu ličnost, uglavnom vest pustimo po njenom odlasku. Tako je bilo kad je Cubismo imao svirku ili Rundek snimao spot. Naša priča je išla od usta do usta i to je najbolja reklama, samo treba vremena.

Kad ugostimo neku jako poznatu ličnost, uglavnom vest pustimo po njenom odlasku


Takva reklama i gostoprimstvo su učinili da na vaš salaš zalaze i svetske face?

- Tako ispada. Niko nije znao kad su nam u gostima bili Demi Mur, Džulija Roberts s mužem ili Vim Venders. Na našem salašu je svadbu pravila Monika Jagaciak, top model, Viktorijin anđeo. Nisam ni znao ko je ona. Tek kad sam skenirao pasoš zbog prijave boravka, izguglao sam ime i video da je devojka te godine zaradila 26 miliona dolara (smeh). Potvrdila mi je da je to ona i da je došla ovde na preporuku Adrijane Lime, koja je zaista kod nas spavala šest večeri. Njen jedini uslov za svadbu je bio da nema paparacija, što smo, naravno, ispunili. Najteže je bilo sprovesti Demi Mur s aerodroma, koja je bila najpoznatiji gost na svadbi, ali dobro smo se organizovali i niko nije znao da boravi kod nas.



Jeste li znali da mnogi vaš salaš često ističu kao jedan od brendova Novog Sada, pa čak i rođeni Novosađani?

- Brend? Blago meni ako me spominju kao brend (smeh). Mnogo ljudi je bilo ovde i doživeli su neke lepe momente. Očigledno su zadovoljni uslugom, ambijentom, ponudom... Tijana Palkovljević Bugarski iz Galerije Matice srpske je jednom istakla nas i "Mokrin house" kao primere dobre prakse i hvala joj do neba na tome.


Ovde nema "šiki-miki" muzike i sponzoruša, ovde dolaze istinski slavni ljudi


Kako se branite od agresivnih gostiju?

- Vrlo malo dolaze takvi ljudi. Nema ovde "šiki-miki" muzike i sponzoruša. Nemaju ovde kome da mašu bocama šampanjca i da se šepure bahatošću. Ovde dolazi istinski slavni ljudi, a ne agresivci. Mi smo porodično mesto. Desilo se jednom da je neki dasa iz Beograda čuo da smo fensi mesto. Nazvao je i rekao da mu rezervišemo najbolji separe. Stigli su uveče njih dvojica, sa sve džipovima i nekim nesrećnicama. Kad je ušao u lokal, bio je šokiran i pitao gde je separe. Ja sam rekao da je to nama klupa u ćošku. Popili su piće na brzinu i otišli (smeh).

KAD "DŽEMUJU" NAJDŽEL I JOVICA: "Bio nam je Najdžel Kenedi i celo veče je svirao s našim Romima. Ujutru me zovu s recepcije i kažu da me hitno traži onaj stranac od sinoć. Ispalo da je Kenedi slučajno zamenio violinu s našim muzikantom Jovicom. Znam kako Jovica razmišlja, što i nije neka mudrost (smeh), pa ga nazovem i kažem, da mu je onaj gost od sinoć s kojim je svirao ukrao violinu. Jovica se kao munja stvorio na salašu. Zamenili su violine i ja pitam Najdžela na engleskom da li mu je violina osigurana i saznam da jeste, na pet miliona dolara. Čuo to Jovica i pita me o čemu pričamo. Kad sam mu rekao koliko vredi violina, sav se zajapurio. 'Što bre gazda nisi rekao, pa ja bih je odmah prodao u Pešti, dao bih i tebi nešto para' (smeh). Da sam mu rekao 'vraćaj violinu, preskupa je', nikad je više ne bi videli " – u dahu je ispričao naš domaćin jednu od brojnih anegdota iz ugostiteljskog života.


Decenijama gradske vlasti pričaju o turističkom potencijalu Novog Sada, ali čini se da nema sistemskog ulaganja i strategije?

- Privlačenje stranih turista je odavno svetski trend. To vam je kao da izvozite neku robu, a mi baš nemamo puno toga za izvoz, pa ima logike da se ulaže u turizam. U poslednje vreme se nešto dešava, odnosno, Pokrajina deli novac ljudima za tu namenu. Često se potencira da je naša turistička strategija odlična hrana, jeftino pivo i divne devojke, a zapravo imamo puno toga da ponudimo. Lov, razgledanje ptica, rimske iskopine, biciklizam, Dunav, seoski turizam, vinarije... spisak je podugačak. Dakle, ima država šta da pomogne. I lou-kost letovi do Beograda bi puno toga promenili. Internet je nama malima omogućio da turista preskoči agenciju i sam bira gde će odsesti, što je nekad bilo nezamislivo. Kad je reč o Novom Sadu, trebalo bi sve festivale sklopiti u jedan niz od nekoliko meseci, pa bi ljudi ostajali duže u našem gradu. Time bi dobili varijantu Edinburga, festivalskog grada. Daj Bože da nešto uspemo s tim dvema titulama prestonica što smo dobili.


Nakon salaša, "Špajz" je bio logičan sled?

- Maštali smo osam godina da otvorimo "Špajz" i želeli smo da bude na pijaci. Riblja pijaca deluje kao najurbanija, a pritom je u pešačkoj zoni. Bili smo sretni kad se pijaca renovirala i kad je taj lokal "Tržnica" namenila za ugostiteljstvo. Bili smo jedini na licitaciji. Hteli smo da tako nešto imamo u gradu jer ne mogu svi da stignu do salaša na klopu. "Špajz" je drugačiji koncept od salaša gde može da se i kupi domaći proizvod. To je naš bilbord u gradu i apsolutno je odlično primljen kod Novosađana. Sad imamo veću potražnju ajvara, kulena i drugih špecija, pa moramo razmišljati o većim količinama prilikom pravljenja. Slatke muke (smeh).


Čenejci su pričali da smo mafija, da će na salašu biti javna kuća i kockarnica i da će se tu prati pare


Da li se slažete s komšijama Čenejcima?

- Imam super odnos s komšijama. Deca su mi išla u vrtić na Čeneju, pomagali smo lokalni folklor, neki ljudi i rade na salašu. Doneli smo im to, da je ovde najskuplja zemlja u Srbiji (smeh). Ko sve već od poznatih ličnosti nije kupio ovde salaš i to ne za male pare. Rino i ja smo prvi koji su na Čeneju kupili salaš nakon Drugog svetskog rata. On Italijan, ja Splića, a auto bio mađarskih tablica, zamislite šok meštana (smeh). Odmah su pričali da smo sigurno mafija, da će na salašu biti javna kuća i kockarnica i da će se tu prati pare. Prošle su godine, sprijateljili smo se, videli su da nema droge. I pitam ja njih, odakle im ta ideja da ćemo prati pare. Kad komša kaže, 'pa vidi koliko ti je dvorište, raširiš novčanice na štrik i niko ne vidi' (smeh). Čuli su u medijima izraz "pranje para" i bukvalno ga shvatili.


Volite li da kuvate i imate li omiljeno jelo?

- Volim da kuvam i sve volim da spremam. Jedino ne znam kolače da pravim. Nisam brz, niti ekspert. Znam sva jela s našeg menija. Volim da kuvam uz meze i polako. Imao sam sreću da znam Danku Broćić iz Guče čija porodica drži kafanu od 1838. godine. Ona je jedno vreme boravila na salašu i pored nje sam dosta toga naučio da kuvam. Zavisi od društva šta kuvam. Dalmatincima serviram kečigu. Obožavaju je i ne veruju da postoji takva riba, a da nije morska (smeh). Za Italijane je obavezno testo nasuvo. Jedu ga kao ludi. Geršla je za Kineze jer im je ječam sličan pirinču. Vole da jedu i mućkalicu i pohovane svinjske noge. Neće vam se Kinez oduševiti biftekom, što je i logično.


Neće vam se Kinez oduševiti biftekom, što je i logično


Vi ste Lala ili Splića?

- Lala sam. Ovde će me zakopati. Tu mi je i baka sahranjena. Sudbina svih Splićana, bez obzira na pol, je da ih zovu Spliće. Mene u Splitu zovu Saša.


Kako bi nam objasnili izraz fjaka?

- Teško pitanje (smeh). Fjaka liči na nirvanu. Onaj osećaj kad sednete i na miru hoćete da popijete kafu, a neko vas cima. Tada kažete, ne diraj me, fjaka mi je. Lazy style. U Novom Sadu se koristi reč otpadanje, što bi moglo biti blizu opisa fjake.


Koje doba godine najviše volite na salašu?

- Jesen. Definitivno, jesen najviše volim. Zbog svega što se tada odigrava na salašu, radova, priprema za zimu... Sad napraviš nešto, a znaš da ga nećeš načeti do maja. Ima neku dimenziju.


Kakav je nekad bio Novi Sad?

- Od rođenja sam dolazio u Novi Sad, kao i za vreme studija kad sam trgovao cvećem. Imam sliku Novog Sada kad me je Lacika naučio da kližem, kad sam kod strine Mađarice jeo rinflajš koji me je fascinirao. Studentska sećanja su "Točak", "Miš", "Limanski pab", Laboratorija zvuka, Ibn Tup... Tad je u Novom Sadu bio ozbiljan provod. Subkulturna scena je bila više nego intenzivna. Na kraju imam sliku grada iz 1991. godine kada sam počeo ovde do živim.


Novom Sadu fali milion stvari, ali ne treba ga pljuvati zbog toga


Šta se to promenilo u gradu podno Petrovaradinske tvrđave?

- Promenilo se dosta toga, kao što se i svi gradovi menjaju. Manje je čist i fali mu milion stvari, ali ne treba ga pljuvati zbog toga. I London se promenio od pre dve, tri decenije. Izbeglice su donele i dobro, i loše. Mirnoća je nestala sa starijim generacijama, a ta smirenost je velika mudrost. Pogotovo ako si tome dosledan, omogućava manje stresa u životu. Izuzetno cenim novosadski lokalpatriotizam, ali zahtevati i od mlađih generacija da imaju taj aksiom nije u redu, jer svako ima pravo da živi drugačije. Najbolji vojvođanski izraz koji sam čuo je – taman. Ima se kade, sve natenane. Takođe, Exit je apsolutno pozitivna stvar. Sad svi znaju za Novi Sad i ne mislim da sme da se pljuje. Povezivanje s drogom je glupost, pa u svakom kutku sveta ima droge.



U Novom Sadu volite?

- Najviše volim devojke (smeh). Volim što me je Novi Sad primio i sve mi je dao, ženu, decu, ljubav, biznis... Teško je ne voleti ga. Volim salaše, hranu, Štrand... Kemal Gekić, koji je došao pre mene u Novi Sad, otkrio mi je Štrand. Imao sam seljački, zadrti, izraženo splićanski stav, da nema boljeg mesta od Splita i neću se valjda pored lepog mora u Dunavu kupati (smeh). Štrand je pravi "beach life". Kao u Kaliforniji, samo što nije more. Sve imate na jednom mestu.


 "Neću se valjda pored lepog mora u Dunavu kupati!"


Postoji li neka sličnost između Novosađana i Splićana?

- Veoma smo slični, s tim što mislim da su Novosađani otvoreniji od Splićana. Oba grada su druga po veličini u svojoj zemlji, postoji taj antagonizam prema Beogradu i Zagrebu i jako je izražen lokalpatriotizam. Kad neki bend dođe u Split, novinari ih prvo pitaju da li su isto ozvučenje koristili i u Zagrebu (smeh). Za Splićane često govore da ne luduju baš na koncetima kao u drugim gradovima diljem Hrvatske, a čuo sam da isto kažu i za Novosađane.



Može li se za vas reći da ste srećan čovek?

- Apsolutno sam srećan čovek. Imam troje dece, divnu žena, živim vrlo pristojno. Imam svoj mir, ozbiljan mir. Tome je doprineo i salaš jer se bavim onim što volim i živim na mestu koje volim. Za sve to moraš imati sreće, a ja sam je imao. Puno je faktora vezano, a krenulo je s tim da nisam otišao u rat. Da mi je neko na prvoj godini fakulteta rekao da ću živeti na salašu, umro bih od smeha. Da je rekao Amerika, Silicijumska dolina, to bih mogao i da poverujem. Jedini nemiri i nedoumice koje imam su kao otac. Da li sam u pravu, na koji način prenosim pamet na njih, nisam siguran da im baš treba biti najbolji prijatelj, koliko je autoritet tate važan u ovim brzim vremenima... sve su to velika pitanja jer su se postulati iz vremena mojih roditelja raspali, a odgajan sam po njima.

Košmara nemam – nikom nisam dužan, niti sam koga prevario

Sanjate li?

- Često sanjam i to da letim. Naravno, desi se i da padnem. Ponekad sanjam more, Split, događaje iz mladosti. Košmara nemam. Nisam nikom dužan, niti sam nekog prevario.

Kakvi su vam dalji planovi?

- Nemam nameru da se razvodim, što znači da neću više imati dece (smeh). Sve ostalo je manje bitno. Salaš živi svoj život i ne bih voleo da ga deca naslede, a ima ih šestoro. I kum, i ja imamo po troje. Možda je najbolje da ga jednog trenutka kad nas ne bude prodaju. Možda ćemo priču sa "Špajzom" proširiti na druge gradove, Beograd, Beč, London... Atipičan je koncept i lako ga je preseliti. Zanimljivo je da dosta ljudi dolazi i traži franšizu za druge zemlje.


Šta biste poručili našim čitaocima?

- Naravno, da budu zdravi, ali i da se zaljube. Ljubav mi je najvažnija i ona mi je pokretačka snaga. U Zagrebu mi je novinarka postavila provokativno pitanje, kao – šta bi joj se desilo da dođe u Novi Sad, aludirajući na neke ratne godine. Ja sam joj rekao da će se zaljubiti u Vojvodinu, a ako ne, onda u nekog Vojvođanina (smeh).

DRAGICINE OBLANDE OD DVE STOTINE DOLARA

U vreme kad je Salaš 137 imao samo jednog kuvara i konobara, a na meniju bilo samo jedno jelo, Splića je s prijateljima lovcima postao deo SCI, najprestižnijeg lovačkog društva u svetu.

- Odmah su nam u goste došli predsednik SCI Davidof i neki Salvatore sa ženama jer nikad nisu lovili srndaća, pa im je falio trofej. Inače, Davidof je iz Majamija i potomak je čuvenog prezimena, a Salvatore u Argentini izdaje 450 stanova i ništa ne radi. Mi neiskusni turistički radnici i viče nam konobar Vesa jedan dan, da smo zaboravili da napravimo desert. Šta ću, brzo kod komšije Brzaka, da pitam Dragicu ima li nekih kolača. Srećom, pravila je oblande koje smo i servirali strancima. Odjednom, vidimo da na španskom viču na konobara. Šta drugo da pomislim nego da su našli bubašvabu u slatkišu. Prišao ja da izvadim stvar, a oni me pitaju ko je pravio kolače. Kad sam objasnio da je komšinica, oni pitaju kad je bila u Argentini, a Dragica, žena iz Gospođinaca, udala se na Čeneju i to joj je sav svet. Oni oduševljeni jer su oblande navodno tradicionalni argentinski kolač koji je njihova baka pravila. Umesto tri, ostali su devet dana, Dragica je svaki dan pravila oblande koje su nosili u lov, a među seljacima su ostali upaćeni kao glupi lovci koji jedu oblande. Kad su odlazili, naravno da im je komšinica spremila po pet kilograma kolača za poneti, pa su joj iz zahvalnosti dali 200 dolara. Sledeći dan dolazi komšija, Dragičin muž, sav zajuperen i traži tog lovca koji njegovoj ženi daje 200 dolara. Crveni se, viče kako će mu sve po spisku, šta ima on njoj da daje pare i zbog čega. Smešno je izgledalo, brani muž svoju domaćicu, a pritom njihove žene 20 godina mlađe od njih i izgledaju kao top manekenke – prepričao nam je Splića na kraju još jednu od svojih dogodovština.


Razgovarao:
 Dejan Ignjić
Foto: Aleksandar Jovanović 

Oceni vest:
40
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Boban

    pre 69 dana i 14 sati

    Svaka čast za intervju kako za novinara reportera tako i za ovog čoveka koji je intervjuisan.Prelep tekst,hronologija događaja kojih sam i ja bio svedok mada je on malkice stariji,neka lepa vremena,današnji pogled na to a i zanimljive anegdote sa salaša sve ovo sam pročitao u dahu.Zanimljivo!

    Oceni komentar:
    0
    28
  • debeli

    pre 69 dana i 5 sati

    nije u šoldima sve!

    Oceni komentar:
    0
    14
  • Portos

    pre 68 dana i 46 minuta

    Strava intervju, bilo bi zanimljivo pozvati i Rina Romanelija.

    Oceni komentar:
    0
    8
  • Milos

    pre 66 dana i 55 minuta

    Najbolji interviju do sada, a citam ih redovno.

    Oceni komentar:
    0
    9
horoskop odbojkaši vojvodine Novo naselje Vreme u Novom Sadu Isključenje struje elektrovojvodina smanjen pritisak vode isključenje vode horoskopski znaci novosadsko porodilište bez vode bebe bez struje novosađani Republički hidrometeorološki zavod servisne informacije novi sad JKP Vodovod i kanalizacija betanija isključenje grejanja novi sad prognoza vremena klinika za ginekologiju i akušerstvo novorođenčad Srbija ljubavni horoskop tajne horoskopa jkp novosadska toplana OK Vojvodina bez grejanja vremenska prognoza