Aleksandar Savara Savić, bubnjar: Od muzike nema hleba – poenta je u druženju i sviranju onog što voliš

Aleksandar Savić, za prijatelje i poznavaoce muzičkih prilika u gradu Savara (a znan i kao Saša flaša, Sava, Aco, Bradata žena, Kladioničar, Maljavi drummer, Testenina man...) rođen je 1981. godine u Novom Sadu. Kad je imao tri godine s porodicom se preselio na Liman 4, a pohađao je Osnovnu školu "Vasa Stajić". Po završetku osnovnog obrazovanja želja mu je bila da upiše srednju Tehničku školu, ali je linijom manjeg otpora ipak završio u Saobraćajnoj. Iako su mu ambicije bile drugačije, a kako to neretko biva, ta odluka se pokazala ispravnom i upravo iz nje su se razvile mnoge buduće priče. Upravo tom temom Savara i započinje razgovor za portal mojnovisad.com.

- Zbog društva sam hteo da upišem Tehničku školu, ali mi je otac radio u Saobraćajnoj i – gotovanskom logikom, kako ću moći manje da učim – završio sam u "Pinkiju". Pohađao sam smer tehničar drumskog saobraćaja, a iskustva iz tog perioda života odredila su mnoge stvari u budućnosti.

Svoj fazon i "lajfstajl" počeo si da "furaš" još u ranoj tinejdžerskoj dobi. Ko je tad na tebe najviše uticao i na koga si se najviše ugledao?

- U tom periodu najveći uticaj na mene imao je moj komšija Rođa sa staklenim okom. On je mom burazeru negde 1990-1991. godine doneo demo kasetu Ritma nereda. Sve to mi je kao kroz maglu, ali sećam se da je Rođa tad i mog brata navukao na tu punk-oi priču, na koju sam se i ja vrlo brzo primio. Ubrzo nakon toga, pronašao sam i sebi slično društvo. Jednog od prvih drugara iz te priče upoznao sam na košarci, kada smo zajedno trenirali u "Vojvodini". Sportska karijera nije dugo potrajala, a trener koji je redovno dolazio pijan na treninge izbacio nas je iz kluba. Mi smo takođe bili vrlo neozbiljni, pucali trojke s pola terena iako smo bili centri i slične fore. Rečeno nam je da ne moramo više da dolazimo, ali nama to nije nešto posebno teško palo. Bukvalno nakon tog proterivanja i poslednjeg treninga otišli smo na koncert Troublemakersa u bivšu Limenku, na Limanu 4, kod Mornarice. Bilo je to za nas lepo vreme, koje će mi ostati u lepom sećanju.

 Kada si počeo da sviraš?

- Vraćamo se na priču o Saobraćajnoj školi, u kojoj je, kao što sam rekao, moj otac radio kao profesor. U današnjoj gimnaziji "Laza Kostić" na Telepu, dok još nije bila gimnazija, Saobraćajna škola je imala praksu. U okviru škole je bila čuvena prostorija za probe, gde su već početkom devedesetih vežbali mnogi novosadski bendovi, između ostalih burazerov Pure Impact, Provokacija, Blitzkrieg, General... Oni su probe imali subotom, a ja sam nedeljom, u svim vremenskim uslovima, mažnjavao ključeve i išao da sviram bubnjeve. To su bili moji prvi počeci, koji, međutim, nisu dugo potrajali. Pomenuto društvo napravilo je incident, gađali su se farbama i bili su izbačeni iz prostorije. Utom je okončana i moja rana sviračka karijera, barem što se tiče te čuvene telepske prostorije.

Možeš li nam reći – zašto baš bubnjevi?

- Kao klinac sam hteo da učim saksofon, pošto sam se oduvek ložio na Candy Dulfer, za koju mogu reći da mi je bila i prva ljubav. Međutim, tad je bilo teže doći do saksofona nego do bubnjeva, a i shvatio sam da mi lupanje ide. Prvi bubanj napravio sam kod kuće od margarina i pavlake, činele su mi bile limovi sa tehničkog, palice su mi bile od poduplanih i iznastavljanih flomastera, a bašnjak sam napravio od frizbija, u koji sam lupao pomoću dve daščice koje su funkcionisale na principu poluge. 

Koji ti je bio prvi bend i s kim si prvo ozbiljno počeo da sviraš? Možeš li da se setiš svih sastava u kojima si lupao?

- Pre prve ozbiljne svirke imao sam puno suludih i neostvarenih projekata, od kojih mi je najžalije to što nikad nije zaživeo naš, strogo lokalni bend Ćimba i ringlovi. Prve ozbiljne koncerte imao sam s bendom Lockdown, u kom sam prvenstveno završio zbog dobre ekipe. Bili su tu Đemba, Saka i Vitke, zbog njih sam i počeo da sviram. Međutim, to nije dugo potrajalo, bend je stao s radom, iz razloga kojih više ne mogu ni da se setim. Nedugo nakon toga, oko 2005, počeo sam da sviram s Blitzkriegom, i s njima sam na bivšem Gradilištu imao prvu svirku  kojom sam se predstavio široj novosadskoj publici i u pravom svetlu. Sve pre toga je bila manje-više lokalna priča i zezancija. Poslednji koncert sa Blitzkriegom  imao sam kod Filozofskog fakulteta preko puta Bećarca, s kultnim engleskim bendom The Damned, nakon čega sam upao u Ritam nereda, što je bio i jedan od glavnih razloga mog odlaska iz Blitzkriega. U tom periodu u klubu Route 66 bila je organizovana promocija knjige Svetlane Ivanović "Transfixa", a tom prilikom se i okupio legendarni novosadski bend 2 minuta mržnje. Gitarista Nikola Gvozdenović Džora me je pozvao da im za tu priliku uskočim na mesto bubnjara, ponudu sam oberučke prihvatio i mislim da mi je to možda najbolji koncert koji sam odlupao. Od malena volim taj bend, marljivo sam se spremao i baš mi je bilo bitno da dobro odradim svirku. Mislim da mi je to bila odskočna daska da počnem da sviram s Ritmom nereda. S Neredima sam svirao od 2008. do 2010. godine, nakon čega se njihov originalni bubnjar Pidži vratio iz Australije. Od starta je bio takav dogovor, ali do danas sam ostao blizak bendu, po potrebi im ulećem, često idem s njima na turneje kao roudi, a družimo se i van benda. Posle Nereda sam nastavio da sviram s 2 minuta mržnje, snimili smo novi album, ispromovisali ga širom regiona, pa se i ta priča tu negde završila. Nakon toga sam s bivšim gitaristom Ritma Nereda Ćomijem napravio instrumentalni bend Koma. Imali smo 6-7 ozbiljnih nastupa, između ostalih i na Exitu, ali ta priča nije zaživela, ovdašnja publika nije naviknuta na takav zvuk. Kada sam s Komom imao nastup na Exitu, isti dan sam svirao i s drugarima iz benda SOK 91, kojima sam za tu priliku takođe uskočio kao ispomoć. Odlupali smo 20 pesama za 16 minuta i bukvalno sam s jedne bine pretrčao na drugu, kako bih odsvirao set s Komom. Nakon toga na red je došao album sa bendom Frontline i koncerti koji su ispunjavali moj stari fetiš – uvek dođeš u minus, kući se vratiš s polomljenim palicama i činelama, ali ja to volim. Potom me je moj dobar drugar Rale zvao da se pridružim njihovom novom bendu U prvim redovima, koji je bio slična priča kao Frontline, a delio je i neke zajedničke članove. Poenta cele priče jeste da sam uvek nesebično pomagao drugarima, koliko je u mojoj moći, i kad god je neko od drugarskih bendova bio u škripcu – rado sam se odazivao. Dešavalo se da sviram u isto vreme s tri-četiri benda, a, realno, to je rupa bez dna. Nemam za nove čarape i palentu ujutru, ali ću kupiti nove palice i nove činele. Cela priča mora iskreno da se voli, a ko voli, uvek će za takve stvari izdvojiti i vremena i finansija.

Postoje li neki od novosadskih bendova u kojima si žarko želeo da lupaš, ali do sad nisi imao prilike?

- Mahom su to stariji bendovi, oni na kojima sam odrastao. Voleo bih da sam svirao u Generaciji bez budućnosti, zatim u starom limanskom bendu Haos, rado bih se priključio starom bratovom bendu Pure impact, ako bi se ponovo okupili, sa Provokacijom, pa i sa Obojenim programom, ako bi mi se ukazala prilika.

Koje bi od koncerata izdvojio kao "hajlajt" karijere i na kojima si okusio pravi rokenrol život?

- Blitzkrieg na Gradilištu, 2 minuta mržnje u Routeu i Ritam nereda na Trgu slobode, Exitu i u beogradskom Expo centru. Od publike koja čini 30, 40 do 50 ljudi, odjednom se stvori par hiljada, ne vidi se kraj ljudima. Iako nikad nisam bio tremaroš, u takvim trenucima nije mi bilo baš svejedno. Žao mi je što nisam svirao sa Neredima pre Peppersa, iako sam bio u planu. Moje prve probe s Ritmom nereda nikad neću zaboraviti, toliko sam se uspalio da mi nedeljama ruka bila kao Popajeva. Tako jako sam udarao bubanj, da to nije imalo smisla. Generalno, ja jako volim da idem na svirke, kao što neko voli da ide na pecanje i na Najlon po čvarke. Za mene je to kao da sam otišao jedan dan na Testeru, to je za mene filter i smatram da su mi ti koncerti i bendovi uopšte mnogo pomogli i na privatnom planu. Jednom vreme sam bio u teškom bedaku i nije mi bilo svejedno. Onda se pojave drugari iz benda sa njihovim problemima, gde sam ja skapirao da su moji uglavnom bili potpuno benigni. Zato između ostalog i služe bendovi – ne samo da se svira i da se napija, već i da se popriča i međusobno ispomaže. Iako u toj celoj priči nema hleba, poenta panka je druženje i svirati ono što voliš. To je zapravo bit čitave priče i glavni razlog zašto se ni posle toliko godina nisam zasitio svega, a siguran sam i da skoro neću. 

Pored očigledne ljubavi prema muzici, ljudi te znaju i kao strastvenog fana dva fudbalska kluba – Vojvodine i londonskog Čelsija. Koja priča stoji iza toga?

- Kao klinac nisam smeo da ostajem sam kod kuće, roditelji su bili na poslu, a brat je aktivno trenirao fudbal. On je bio u generaciji sa Mićom Vranješom, Damirom Stojakom, Leom Lerincom, a trener im je bio Josif Ilić. Bila je to 85-86 godina, a brat me je sa sobom vodio na treninge, u tada oronulom i još uvek nerenoviranom centru "Vujadin Boškov" na Veterniku. Dok je ekipa trenirala, ja sam sedeo sa strane i gledao, pa je tako i krenula priča. Posle sam redovno sa ocem išao na stadion, gde sam jednom prilikom mogao i da se ugušim. Mislim da je bila 1989. godina, a Vojvodina je igrala protiv Dinama. Na tribinama je bila neviđena bakljada, a pošto sam bio mali uspeo sam da pobegnem ka izlazu, jer bi se u suprotnom udavio. Baš je bilo opasno, ali ni to me nije odvratilo od stadiona. Do kraja sam ispratio tu čuvenu šampionsku generaciju, kao i sve ove "luzerske" koje su došle posle. Iako su ćale i brat bili Partizanovci, ja sam se odmetnuo i, prvenstveno pod uticajem društva, odlučio za Vojvodinu, koja mi je, uostalom, ceo život pred nosom. Čelsi mi svakako nije bio tako dostupan i za njih sam počeo da navijam iz ljubavi prema britanskoj subkulturi. Na Limanu je to stara, poznata priča i retko je koja ekipa sem Čelsija, Vest Hema i Milvola  imala prođu. Među ljudima koji su slušali oi-punk muziku, gotovo da je bilo pravilo da moraju da navijaju za neki od ta tri kluba, pa je tako bilo i sa mnom. Iako su navijačima Vojvodine uvek bili bliži Vest Hemovci, ikonografija se uvek u velikoj meri oslanjala na "Čekićare", ja sam se ipak odlučio za Čelsi. Počeo sam da ih pretim negde 93-94, kada im je trener-igrač bio čuveni Glen Hodl. Ekipu su tada činile klasične bitange i "kiklopi", koji su bili u stanju ubedljivo da pobede Mančester Junajted, a zatim da izgube od svih ostalih, što je sličan luzerski mentalitet koji prati i Vošu. Upravo te njuške bez zuba su me kupile, kao i to što se tada igrao pravi ostrvski fudbal. Sredinom devedeetih  počeli su prenosi na TV Palmi, i od tad ih ne propuštam. Pored tih, netipičnih fudbalskih faca, privukla me je i činjenica da su mnogi bendovi koje sam tada obožavao bili fanovi Čelsija. Tu pre svega mislim na Tonyja "Panthera" Cumminsa iz benda 4 Skins, Suggsa – pevača Madnessa, Stevea Jonesa i Paula Cooka iz Sex Pistolsa, Joea Strummera iz Clasha, Damona Albarna iz Blura i mnoge, mnoge druge. Naravno, sad je to druga priča, ušle su velike pare i to više nije isti fudbal. Mi smo se inače redovno okupljali u Miletićevoj ulici, u bivšem lokalu "Newcastle", koji je služio kao baza za ljubitelje engleskog fudbala. Toliko smo bili naloženi na taj stil života da smo uredno dolazili svake nedelje u pet i pili čajeve. Izgledali smo kao strine s brkovima. Bilo je to sjajno druženje i tačno se znala svrha tog paba, što je danas retko slučaj.

Jesi li imao kontakata sa Čelsijevcima van Novog Sada i jesi li imao prilike da omiljenu ekipu da gledaš uživo?

- Imao sam neverovatnu zicer priliku, koju sebi nikad neću oprostiti što sam je propustio. Čelsi je 2004. godine igrao protiv Levskog u Sofiji, a moj drugar Zgro bio je u kontaktu s likovima vrlo bliskim klubu. On im je pričao za mene, a oni su bili oduševljeni. "Ništa mu ne treba, samo neka se pojavi, mi ćemo mu sve srediti!" Međutim, do mene je ta informacija stigla dve nedelje posle meča, gde sam se ja živ pojeo. Konačno sam Čelsi uspeo da uhvatim u Mariboru, u koji se oko godinu dana pre meča preselio jedan  drugar iz Novog Sada, i tamo se upoznao s lokalnim navijačima – Violama. Čim sam saznao da je Čelsi upao u istu grupu s Mariborom,  odmah sam ga kontaktirao da mi nabavi kartu kako zna i ume, a ja ću se pojaviti kako znam i umem. Viole su mi obezbedili kartu, koju nisam morao da platim. Sve mi je bilo obezbeđeno, svaka im čast na tome, oni su super likovi, a i Maribor je prelep grad. Sve u svemu, lepo iskustvo, koje ću dugo pamtiti. Naravno, plan mi je da jednog dana odem i u London, doći će i to na red.

IZLETI U GLUMAČKE VODE: Osim muzičke priče, u poslednje vreme upao sam i u glumačke vode. Zovu me ljudi da im glumim u spotovima i da se slikam za raznorazne promo-materijale, što meni nikad nije bio problem i nikad me nije bilo sramota. Mogu reći da sam, u poslednjih godinu dana, čak u toj priči bio i aktivniji, nego u muzičkoj. Snimao sam spotove, kratkometražne modne filmove, radove za drugare sa Akademije, reklamu za Toster u kojoj varjačama lupam po šerpama… Sve su to bile drugarske varijante, a meni je najvažnije biti čovek i učiniti ljudima. Volim to da radim i uvek ću se odazvati kad god me neko zove. Sviđa mi se glumački posao. Nije piljevina i znojave gaće, kao što je slučaj sa svirkom, ipak je to malo glamuroznije.

Nemoguće je ne primetiti da si potpuno "išaran". Koja ti je bila prva tetovaža i da li si i ti te prve crteže tajio od roditelja?

- Prvu tetovažu sam radio između prstiju, u šestom razredu. Sećam se da smo sedeli na času biologije, a ja sam se u zadnjoj klupi bockao Rotringovom olovkom i iglom sterilisanom upaljačem. Drugu tetovažu sam takođe sam radio, ali tehnika nam je već uznapredovala – Staedtlerova patentica, šesta žica od gitare i ac/dc adapter. Klasična burgija, pravi ožiljke i neviđeno boli. Vrlo brzo sam radio i treći crtež, u sedmom razredu, kad sam dobio i prvu veliku tetovažu na leđima. Posle toga više nije bilo nazad, samo su se ređale jedna za drugom. Tad sam još uvek sve tetovaže sakrivao, realno bio sam klinac. Međutim, došlo leto, ja se razgaćio, a ćale se ranije vratio s puta. "Nemoj da sam to više video" i slične pridike… Međutim, deda je bio na mojoj strani i istim rečima pripretio mom ocu.

Šta je najbizarniji crtež koji si stavio na sebe?

Najbizarnija tetovaža mi je na zadnjici, na kojoj Tommy Lee i ja, nacrtani u čiča-gliša stilu, radimo bezobrazne stvari. Takođe, na nozi imam halavu žirafu, s prekrštenim nogama u štiklama, dok jede pljeskavicu. U pitanju je posveta mojoj devojci, umesto kičeraj-portreta i imena u srcu. Uglavnom, sve su to muzičko-šaljivi motivi, kroz koje sam  dočarao maltene čitav svoj život.

Razgovor vodio: Mladen Borocki