Aleksandra Vulanović, glumica: Novosadska Beatris Dal na sceni sa Šerbedžijom

U "Kralju Liru", čuvenoj Šekspirovoj tragediji izdavaja se lik Kordelije, Lirove najmlađe ćerke, jer je bila dobra, čista, hrabra i plemenita. Može se reći da je humanistički ideal oličen u ovom liku, a u njenom karakteru je snažno naglašen osećaj ljudskog dostojanstva. Za razliku od svojih licemernih sestara, ona je iskrena i istinoljubiva. 

Aleksandra Vulanović je na završnoj godini glume u klasi Nikite Milivojevića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i bez preterivanja možemo reći da je krase Kordelijine osobine. Onda ni ne čudi što je ovog leta na Brionima zablistala u njenom izvođenju i to na sceni pored takvog velikana kakav je Rade Šerbedžija.

− Gluma me zanima od malena i bukvalno od kad imam svest o sebi samoj znala sam da ću se time baviti. Nikad nisam birala zanimanje, nije bilo nikakve alternative. Ili gluma, ili ništa. Besomučno ću pokušavati da je upišem, ali hvala Bogu, posle srednje škole sam iz prve uspela (smeh). U porodici, ali i široj familiji niko se nije bavio glumom, niti umetnošću. Nisam imala dodira sa tim svetom, osim što sam na svoju inicijativu krenula na časove. Radila sam predstave sa lutkama, igrala se pozorišta s decom i u dnevnoj sobi za roditelje izvodila Pipi Dugu Čarapu u reprizama (smeh). Hvala im na strpljenju. Kao klinka sam pohađala dramski studio kod Tanje Pjevac i Željke Lasić. Onda sam upisala Karlovačku gimnaziju jer su navodno imali dobru dramsku sekciju, ali to se nije baš obistinilo, pa sam uporedo išla u Beograd na časove kod Nebojše Glogovca, a kad je preminuo, klasu je preuzeo Igor Đorđević −  rekla je Aleksandra na početku razgovora.

I tako je došlo vreme za upis na Akademiju?

− Nisam htela da me niko sprema, sama sam to uradila. Draže mi je bilo i da fulam, ali da ostanem dosledna sebi, pa bar da znam zbog čega sam pala. Samo me je Šerbedžija pogledao jer smo se tad već poznavali. To je jedini put da sam nekom pokazala materijal pre samog prijemnog. Rekao je "super mala", i to je to. Izvodila sam Čehovljevu Sonju iz "Ujka Vanje", pesmu Branka Miljkovića, komični monolog muškog lika iz dela Vide Ognjenović "Kozocid". Bilo mi je intriganto, inspirativno i zanimljivo da odaberem muškog lika. Radilo me, što se kaže (smeh). Gledala sam predstavu neposredno pre prijemnog i jako mi se svidela. Prijavila sam se i na FDU u Beogradu. Prijemni u Novom Sadu je ranije, pa sam upala u uži krug i nisam mogla da izađem na širi krug u prestonici jer je bilo u isto vreme. Bar sam im donirala lovu za prijavu (smeh).

Da li je prijemni bio naporan?

− Prijemni je sam po sebi jako stresan. Izađe 500 ljudi, a prima se po pet momaka i devojaka, što ti je automatski presija da upadneš među tih pet. Nije kao na drugim fakultetima kad znaš da si nešto spremio dobro i očekuješ da budeš primljen. Ne možeš ni da naslutiš da li ćete primiti. Jednostavno im se svidiš ili ne, nema tu puno polemike. Možda ružno zvuči, ali od tih 500 ljudi, realna konkurencija je možda njih 200. Ne zato što je neko manje talentovan. Klinac si kad se upisuješ i nemaš realnu sliku šta taj posao nosi sa sobom. Prijemni traje sedam dana i dešava se da mnogi odustanu još tada. Tempo je žestok kao vojnički dril. Ako nisi zdušno zagrizao i nisi svim srcem u tome, onda ne vredi.

Studiranje ide svojim tokom?

− Sve je ok, navikneš se na taj ritam. Na početku je malo teže jer nemaš vremena za bilo šta mimo Akademije. Privatni život otpiši, ali kasnije se sve to izniveliše jer uz iskustvo lakše ide, a i dolaze projekti sa strane. Ako uletiš u neki projekat razbije se ta monotonija, konačno se pustiš u posao, da vidiš kako je to u praksi. Dosta smo mi ušuškani na Akademiji jer si navikao da igraš pred desetoro ljudi s kojima doslovno živiš, a pred publikom je druga priča. FDU se razlikuje od Akademije jer oni guraju svoje studente u projekte, a kod nas je zabrana igranja do treće godine. Do sada sam uradila dva filma, igrala u Srpskom narodnom pozorištu i na Brionima u pozorištu "Ulysses", glumila u dosta studentskih filmova, a imala i autorske projekte sa drugom koji studira režiju u Nemačkoj. 

Na koji način dolaziš do uloga?

− Nemam recept kako da dobijem profesionalnu ulogu. Nažalost, kontakti su 90 odsto posla, a sreća 10 ili obrnuto, zavisi od situacije. Znam dosta mladih, sjajnih i genijalnih umetnika kojima se prosto ne da, da dođu do uloge. Svako ima neki svoj put, kako ti se zvezde nameste (smeh). Pobornik sam toga da ti talenat ništa ne vredi ako ne radiš. Sreća jeste ogroman faktor da te neko vidi i prepozna, da se zadesiš na pravom mestu, ali posle toga treba nešto i da pokažeš.

Kako ti je uspelo da upoznaš Šerbedžiju?

− To je ludačka priča (smeh). Ćaletov prijatelj koji radi u Americi u avionu je sedeo pored njega. Preko bare je dugačak let pa su se, naravno, ispričali. Tako je spomenuo i mene kako želim da upišem glumu. Razmenili su mejlove, a taj prijatelj me je ubeđivao da Radetu pošaljem neke snimke svojih nastupa. Toliko je bio uporan, da sam poslala i mislila da od toga nema ništa jer, što bi jedan Šerbedžija uzvratio mejl klinki iz Novog Sada. Ipak, odgovorio mi je, rekao da su mi izvođenja jako dobra i pozvao da se nađemo u Beogradu kad bude dolazio. Bila sam u šoku. Našli smo se, popili kafu, ispričali i tako je sve počelo. Ostali smo u kontaku, posle se sreli još nekoliko puta. Pred prijemni je dolazio u Novi Sad i pristao da me pogleda. Pratio je moj rad, nastavili smo da se viđamo i postali bliski prijatelji.

Onda je usledio poziv da glumiš Kordeliju?

− Pred kraj treće godine studija me je pozvao za ulogu u "Kralju Liru" i naravno da sam pristala i otišla na Brione. Jedno nezamenjivo iskustvo koje ne može da se poredi ni sa čim drugim. Sam taj ambijent i tvrđava na kojoj igramo su neverovatni. Menjamo pet punktova tokom predstave i publika nas prati. Potpuno drugačiji doživljaj i dinamika predstave. Čitav proces bio je predivan. Sami smo tamo tokom pripreme dela. Družili smo se sve vreme. Druga vrsta fokusa i energije je prisutna i stalno si nekako u predstavi. Idealno mesto za umetnika, nema potrebe da se namaštavaš dodatno i to publika oseća tokom izvođenja.

Koliko si ti zadovoljna svojom izvedbom?

− Jako sam zadovoljna, a da bi došla do toga, cela ekipa mi je jako pomogla. Lenka Šerbedžija je režirala, beskonačno mi se posvetila i dala slobodu. Tu je i Radetova podrška, ali i drugih glumaca. Bojan Dimitrijević je sa mnom ove godine uleteo u predstavu, a uletanja su najteža. Ne osećaš da je predstava tvoja, treba da ih stigneš, ali cela ekipa je jako uigrana, vuku te za sobom, olakšavaju ti čitav proces. Atmosfera je bila ekstra sve vreme, što je jako važno kad se stvara komad. Najveća frka mi je bila da se ne izgubim tokom izvođenja (smeh). 

Imala sam priliku da igram s najboljim glumcima sa ovog područja

Kakvo iskustvo imaš sa starijim kolegama?

− Svaki put se ispostavi da, što su veće zvezde i face, da su prizemniji i jednostavniji ljudi. Do te mere su jednostavni da se posramiš. Imala sam priliku da igram s najboljim glumcima sa ovog područja. Utoliko je i lakše raditi sa njima jer toliko iskustva imaju da tačno znaju kako da te usmere, šta da kažu, gde da te puste, kako sve to da doziraju. Energija im je toliko jaka, da te nosi sa sobom i vuče. Ceo proces na Brionima mi je bio lak, lakši nego najbanalniji ispit na Akademiji. Čak sam bila i povlašćena jer imam manje iskustva od njih.

Da li su glumci zaista svestrani?

− Ljudi koje sam ja imala prilike da upoznam jesu. Studije i posao su takvi da si prinuđen da se baviš svim i svačim. Kad uzmeš neki komad za analizu, da bi došao do građenja lika moraš hiljadu aspekata pokriti – vreme, istoriju, političke prilike, psihologizaciju lika… Onda kad počneš da igraš tog lika i postaviš se u njegove cipele, sledi analiziranje čime se bavio i u kakvom je okruženju živeo. Mi menjamo profesiju na dnevnom nivou (smeh).

Bez filma bih mogla da živim, ali bez pozorišta ne...

Deluje da ti je pozorište draže od filma?

− Pozorište mi je bliže, prisnije i volim ga jer imam više iskustva u njemu od filma. Razmena energije s publikom u teatru je neverovatna i volim taj kontakt s njima. Film jednom snimiš i završiš, a u predstavi svaki put možeš ostaviti prostora da nadogradiš lika, nešto promeniš, nijansiraš, ispipaš kako ljudi na to reaguju. U zavisnosti od publike, svako izvođenje je drugačije. Daleko od toga da ne bih volela da se pustim u filmske vode i imam prilike da što više igram na filmu. Međutim, bez filma bih mogla da živim, ali bez pozorišta ne. 

Tragedija ili komedija?

− Oprobala sam se u komediji i volim je jako. Nekako, uvek mi daju neke ozbiljne uloge i do sada sam više prilike imala da igram u tragedijama. To nije naš odabir, glumci su uvek nečiji izbor. Oba žanra su mi draga, ali imam želju da igram u više komedija.

Koncentracija, ritual, gluma na drugom jeziku?

− Nisam imala prilike da glumim na drugim jezicima, ali bih volela da se oprobam. Super je to iskustvo jer govor je glavno sredstvo svakog glumca. Govorim engleski, italijanski, španski, nemački sam učila. Sad idem u Pariz, pa se možda ukaže neka prilika. Za koncentraciju ima milion metoda i sve je subjektivno. Od svega što pokupiš napraviš neki svoj mali sistem te je korisno raditi sa što više ljudi. Imam već svoju neku ustaljenu rutinu kao mali ritual pred predstavu. Kao Nadal što ima one svoje tikove (smeh). Rutina je jako bitna. Ne zato što će mi doneti sreću da bolje igram, već prosto mi se izbalansira nervni sistem i stabilizujem se.

Šta radiš kad ne radiš?

− Kad nisam na ovom poslu, prija mi da se vratim u sebe u potpunosti. Ništa ne glumim, radim neke potpuno druge stvari. Družim se sa ljudima koji nisu iz sfere glume jer se trudim da gajim prijateljstva koja sam stekla mimo branše. Plešem, pevam, putujem, pratim sport. Odrasla sam uz starijeg brata, uglavnom okružena muškim društvom i prija mi taj senzibilitet da gledam utakmicu i pijem pivo (smeh).

Ništa bez podrške porodice?

− Da, gajili su tu moju opsesiju, vodali na silne časove, vozali na sve moguće i nemoguće relacije. Prihvatili su oberučke moju glumu, a nisu se mnogo ni pitali (smeh). Sopstevnim izborima i zbog uticaja porodice nikad nisam izlazila na splavarska mesta, niti bila okružena takvim ljudima. Na svu sreću. Sve polazi od kuće i to je jako važno. Moram istaći Tanju i Željku kod kojih sam išla na časove. U odlučujućim, tinejdžerskim godinama, kad se stvar lomila, da nije bilo njih i te vrste podrške, ko zna gde bi me put odveo. Imale su ogromnu ulogu pri ostvarenju svega ovog. Ako i dalje drže tu školu glume, svima je od sveg srca preporučujem.