Andrej Tišma, umetnik: Evropska unija počiva na istom principu kao i Aušvic

Andrej Tišma, umetnik: Evropska unija počiva na istom principu kao i Aušvic

Multimedijalni umetnik Andrej Tišma jedan je od onih autora koji iskreno veruju u „naivnu“ frazu da svet jednoga dana može postati boljim mestom za život, te da nije sve bespovratno izgubljeno, kako se često i mnogima može učiniti. Na ovoj svojoj veri, uostalom, bazirao je i najveći deo svog stvaralaštva. Rođen je u Novom Sadu 1952, a ’76. godine je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu. Tokom prethodnih nekoliko decenija, izlagao je, što samostalno, što kolektivno, u mnogim viđenim svetskim i evropskim galerijama. Putovao, odlazio, ali se Novom Sadu, kako nam priča, uvek iznova vraćao, doživljavajući ga kao svoj jedini dom.

 

- U Novom Sadu sam rođen, živim ovde 63 godne. Napuštao sam ga samo u vreme studja u Pragu, na tri godne. I gde god sam putovao po svetu, na kratko, na po mesec dana, uvek sam jedva čekao da se vratim. Nikada me nije privlačlo da živim negde drugde. Mislim da se čovek najbolje oseća tamo gde se rodi. Verovatno nemam potrebu da menjam sredinu i zbog toga što je Novi Sad sam po sebi jedna bogata sredina, sa mnogo kultura, nacija, jezika kojima se govori. Ovde imam jedan maltene svetski osećaj, a ne osećaj izolovanosti i zatvorenosti. Inače, vrlo je miran, dobar za rad, nije neki velegrad koji bi me iritirao, već ima jedan spor tempo koji mi odgovara. A opet, sa druge strane, ovde se osećam kao da sam u centru sveta – priča Andrej Tišma za portal mojnovisad.com.

 

 

Da li vas je, i u kojoj meri, određivalo to što ste sin jednog velikog pisca, kakav je bio Aleksandar Tišma, i kakav je osećaj živeti u gradu u kom jedna od ulica nosi ime vašeg oca?

 

- Meni je to, naravno, jako lepo. Ja sam od svoga oca uvek imao podršku i on je uvek sa interesovanjem pratio šta ja radim, tako da mi je to uvek jedna prijatna uspomena. On mi je omogućio da studiram, dao mi svoju pisaću mašinu kada sam počinjao da pišem. Imao sam ja zbog njega i neprilika. Njegovi neprijatelji su se preko mene neretko svetili njemu. Razni pisci kojima je on, kao urednik u Matici srpskoj, odbijao romane, na neki način su meni kvarili poslove ili pravili probleme prilikom zapošljavanja. Ali to su sitni ljudi i sitne duše, to se negde i podrazumeva. S druge strane, mnogi ljudi su upravo zbog toga što sam njegov sin, mene lakše prihvatali. Jedna od najvrednijih stvari koje sam od oca naučio jeste to da treba imati radne navike.  Ja sam posmatrao kako on svakodnevno odlazi da piše. Video sam koliko umetnik mora da radi da bi nešto postigao, nije sve u talentu, već treba mnogo, mnogo rada. Tako da mi je on služio i kao primer kako se dolazi do rezultata. U svakom slučaju, jedna jako lepa uspomena, koja i dalje živi.

 

Vaš prvi ozbiljniji umetnički angažman kreće negde ’74, kada ste počeli da se bavite mail-artom, što je u neku ruku najavilo i ono čime ćete se baviti i u svojoj kasnijoj karijeri...

 

- Sa mejl-artom sam krenuo još kao student u Pragu, zahvaljujući profesorki Bogdanki Poznanović. Ona je umetnicima širom sveta poslala fotografiju svog poštanskog sandučeta i tražila da joj i oni pošalju svoje. Sanduče je tada predstavljalo simbol za osnovnu vrstu komunikacije među ljudima, budući da tada nije bilo interneta. Tada sam i ja putem pošte počeo prijateljima i umetnicima da šaljem svoje radove. Kupio sam onu dečju štampariju sa gumenim slovima i otiskivao na dopisnice razne poruke, onda to slao umetnicima, u Jugoslaviji i u inostranstvu. Dakle, mail-artom sam najpre počeo da se bavim iz čiste potrebe za komunikacijom, budući da sam prvi put živeo daleko od kuće. Tada mreža još nije bila toliko razvijena, ali već negde osamdesetih godina u priču je bilo uključeno na hiljade umetnika iz celog sveta. Mi smo se tada zalagali za jedan otvoren svet, svet bez granica, bez obzira na veru, nacionalnost, rasu, povezivali se sa ljudima širom sveta, želeći da taj svet neguje sve te naše različitosti. Može se reći da je to bio jedan pozitivan oblik globalizacije. Za razliku od ove današnje koja želi da sve uniformiše, da uvede jednu dominantnu kulturu, dominantnu ishranu, religiju, odnos prema radu... Ja jesam za globalizaciju, ali pod uslovom da nam ona omogućuje da, gde god da idemo po svetu, nailazimo na različitosti u umetnosti, kulturi, veri, dakle da se te različitosti očuvaju. Ali sam svakako protiv ove današnje globalizacije, koja se često sprovodi i na silu, oružjem. Čim se neko sa tobom ne slaže, a ti na njega odmah bombama. Ova naša „globalizacija“ je bila drugačija. U krajnjoj liniji, takav način komunikacije, to jest mail-art, to je bilo pretača interneta, jedna priprema za pojavu interneta, koji deluje po istom tom principu, samo što je mnogo efikasniji.

 

 

Na tragu mail-arta, i u vezi sa njim, osnovali ste ’91. godine, na početku rata u staroj Jugoslaviji, „Institut za širenje ljubavi“. Kako ste zamislili tu priču i šta je ono što ste kroz taj institut hteli da kažete?

 

- Institut sam osnovao u novembru ’91, a moj cilj je bio da ljudima skrenem pažnju na to da čak i u vreme rata postoji nešto pozitivno, postoji ljubav među ljudima, svaki sukob može da se prevaziđe dijalogom. Izdavao sam tada i časopis „Ljubav“, odnosno „Love“, pošto je bio dvojezičan. Umetnici iz čitavog sveta su mi slali radove na temu ljubavi prema prirodi, prema čoveku i prema umetnosti. Bilo je i da mi umetnici, kada mi pošalju rad, u kovertu stave i po dva-tri dolara, kao prilog za časopis. Mnogi od tih umetnika su se tada i u svojim zemljama zalagali za mir u Jugoslaviji. Pokušavao sam da nađem neke pozitivne primere saradnje među ljudima i mislim da sam u tome uspevao.

 

Uprkos tom vašem zagovaranju ljubavi i saradnje među ljudima, zemlji je uskoro uvedena potpuna blokada. Na tu blokadu vi ste tada, ’92, pokušali da odgovorite projektom „Embargo art“.

 

- Bilo mi je neshvatljivo da nam je uveden embargo. Ja, koji sam širio ljubav, sada sam odjednom bio pod embargom. Bio je zabranjen uvoz svega, čak i kulture, knjiga, sve je bilo zabranjeno. Nisam mogao da se pomirim s time da ja, koji sam uvek radio na komunikaciji i jačanju veza među ljudima, budem sada stavljen pod neku blokadu, zabranu. Ja sam već nakon nekoliko meseci zakazao anti-embargo kongres u Sremskim Karlovcima, na koji sam pozvao mnoge umetnike iz sveta. Nisam želeo da se složim sa time da je kulturu moguće zaustaviti. Kultura je pozitivna stvar, jedna duhovna razmena među ljudima čitave planete, i to ne sme da bude zaustavljeno ni na jednom mestu. Ja sam tada zaustavljanje i blokadu kulture upoređivao sa zaustavljanjem krvotoka. Ako je krvotok zaustavljen na bilo kom mestu tela, izazvaće gangrenu. Zato, ako bilo gde na zemaljskoj kugli, zaustavite taj protok kulture, doći će do zagađenja. Upravo takve poruke sam slao umetnicima. Naravno, na taj kongres niko iz inostranstva nije mogao da dođe, jer je ovde bio rat, iako su mnogi od njih slali telegrame podrške. Ali se skupilo nas nekoliko umetnika iz Srbije. Bio je to neki oblik performansa, na kraju smo izdali i svoju rezoluciju koja je objavljena u nekoliko časopisa u Americi, Nemačkoj, Francuskoj...

 

 

U sklopu tog razbijanja blokada, napravili ste ’94. izložbu „Fax HeArt“, u kojoj je učestvovao veliki broj autora iz sveta. Koliko ste tada, tom izložbom, uspevali da dobacite do svojih svetskih kolega, do ljudi koji su neretko živeli upravo u tim zemljama koje su nam blokadu uvele?

 

- To je bila prva izložba telefaks umetnosti kod nas, za nju sam kasnije dobio i nagradu od američkog Udruženja pisaca i umetnika, za najbolju mejl-art izložbu u svetu u toj godini. Pošto je tada kod nas bilo neizvodljivo praviti izložbe stranih umetnika, kao i praviti izložbe u inostranstvu, ja sam našao kanal kako da ipak strane umetnike izložim, a da radovi ne moraju da idu preko carine i granice. Ja sam u saradnji sa galerijom „VLV“, pozvao umetnike iz čitavog sveta da mi u određeno vreme, mislim da je bilo od pet po podne, pa do devet uveče, šalju faksom svoje radove na temu srca. Dakle, da mi na neki način šalju svoje srce i svoju ljubav putem faksa. Tačno u pet sati su krenuli telefaksi da pristižu, a ja sam ih kačio na zid. U toku dana stiglo je oko dve stotine faksova od isto toliko umetnika iz celog sveta. Kasnije sam to objavio u jednoj knjižici. Ono što mi je tada jako značilo jeste da smo od tolikih umetnika dobili podršku protiv blokade. Jer svi oni su tu blokadu probili time što su poslali radove. I solidarisali su se sa nama koji smo bili u izolaciji, u kavezu. Mnogi od njih su se obraćali i svojim vlastima sa zahtevima da se embargo prema Jugoslaviji ukine. A to je, na neki način, bio i moj uspeh.

 

Mislite li da umetnik takvim delovanjem uspeva, koliko-toliko, da promeni svet, da ga, u krajnjoj liniji, učini boljim?

 

- Mislim da može. Širi se svest. Ako neko ima neku snažnu ideju, onda to utiče na čitavu okolinu, i to se širi. Umetnik tu svoju ideju zrači. Umetnost ne može direktno da promeni svet, ali može da promeni svest ljudi. I tako polako dolazi i do svih drugih promena. Kao kad bacite kamen u vodu, a on oko sebe širi talase u koncentričnim krugovima. I ta priča sa embargom je došla do mnogih ljudi iz inostranstva, koji najpre nisu mogli da shvate da neko nekoj zemlji može to da radi, ali su se kasnije i sami borili za ukidanje te blokade. Delovali smo onako kako smo umeli, mi smo umetnici, ne možemo da se borimo drugačije. Zahvaljujući tom mom protestu, jedan umetnik u Americi je čak njihovom Kongresu slao pitanje zašto smo pod sankcijama. Nije to ništa značajno promenilo, ali, ipak, bilo je primećeno.

 

 

U kasnijim godinama ste se sve više okretali video-radovima, kao svom načinu izražavanja. Za razliku od pomenutog mail-arta, koji je bio pre svega afirmacija vrednosti, u video radovima je izraženija kritika određenih antivrednosti...

 

- Kad sam video da su svi moji apeli za ljubavlju i saradnjom maltene uzaludan vapaj za nekom pravdom, prešao sam na jedan direktniji i radikalniji način rada. Počeo sam da pravim video radove sa direktnom kritikom tog ponašanja, pre svega, zapadnih sila. Koristio sam dokumentarne snimke, dokumentarne fotografije, pogotovo od ’96, kada sam počeo da koristim internet. Onda sam krenuo sa radovima koji direktno prikazuju tu neku dvoličnost, i sebičnost i agresivnost politike NATO-a i zapada. Ja nikoga tu nisam direktno optuživao, samo sam prikazivao istinu, a onda to postavljao na internet. I često su me izbacivali sa foruma i diskusija, zato što sam imao drugačije mišljenje. Jednostavno nisu mogli da me istrpe, budući da su se bojali da ne izgube finansijsku podršku svojih finansijera, kojima se moja priča nikako nije uklapala u ono što su želeli da propagiraju. Kako se zaoštravao odnos sveta prema nama, tako se zaoštravalo i moje delovanje.

 

ŠTA JE NATO PORUŠIO U NOVOM SADU

- Zašto su porušili Novi Sad? Zašto su nam porušili mostove? Zašto je Novi Sad bio kriv? U Novom Sadu je tada čak bila opozicija na vlasti, bilo je van pameti da nas bombarduju. Sećam se te slike kada ispred porušene zgrade Televizije Novi Sad stoji tabla sa natpisom na pet jezika. Pa gde to ima u svetu, ta tabla na pet jezika?! A oni su nas rušili i bombardovali. Rušili su zapravo jednu paradigmu multikuturalnosti i demokratije. Sve sam to dokumentovao, naravno. Jedna profesorka iz Amerike je te moje radove pokazivala učenicima. Onda mi je svaki od njih, pojedinačno, pisao pismo. Dobio sam 26 pisama. U pismima su mi govorili da je ovo što se ovde desilo strašna nepravda i da oni o tome ništa nisu znali. I svaki od njih mi se lično izvinio. Znači, može se umetnošću dopreti u svaki kutak sveta, samo treba raditi i verovati.

 

U svojim radovima često kritikujete Ameriku, Evropsku uniju, čitav taj zapadni svet...

 

- Ja sam dosta boravio na zapadu, mnogo sam putovao, odlazio na po mesec dana u Njujork ili u druge velike gradove. Upoznao sam mnoge umetnike tamo, bio primljen u najviše umetničke institucije u Americi, u njihove časopise, sretao se sa njihovim velikim kritičarima... Isto tako sam bio i u Parizu, nekoliko puta po mesec dana. Hoću da kažem da ja jako dobro poznajem taj svet, imam tamo mnogo prijatelja koji se ne slažu sa zvaničnim politikama svojih zemalja. Pa za mene su galerije u Americi učinile više nego galerije u Srbiji. Ta kritika nije moj odnos prema narodu tih zemalja, već prema njihovoj zvaničnoj politici. Moja kritika je bila uperena protiv onoga što sam osetio na svojoj koži, protiv onoga što oni treniraju na Srbiji, prvo ta blokada, pa bombardovanje, i sve... Ja sam već ’99, u okviru ciklusa „Kolateralna šteta“, napravio radove u kojima sam putem fotošopa „izbombardovao“ glavne gradove NATO zemalja. Samo sam preneo sliku odavde na slike njihovih gradova. Recimo, plamen Rafinerije, ili krater sa Detelinare. Samo sam ono što su oni nama radili preneo u njihove gradove, da oni vide kako to izgleda. Na primer, Varadinski most koji srušen leži u Dunavu u Budimpešti ispred Parlamenta, a jedan brod stoji ispred i ne može da prođe. Znači, to se nama dešavalo, a ja sam samo pokušao da im tu sliku dočaram. 

 

 

Da li to vaše „antievropsko“ delovanje na izvestan način povlači i rizik da vas ovde proglase „reakcionarom“, „nacionalistom“...?

 

- Naravno da uvek postoji taj rizik, ali ja smatram da to treba da uradim, i onda to i radim. Ja nemam iza sebe nikoga, nijednu političku stranku, ni sponzora, ni finansijera. Zato se osećam slobodno, svoj lični stav sam finansiram, sam radim i sajtove, i video, i montaže, dakle, potpuno sam samostalan, i ne zavisim ni od koga. Zato imam potpunu slobodu da kažem ono što mislim. Meni su, inače, po dvadeset sajtova obarali i brisali u Americi. Onda sam kasnije te sajtove pravio kod naših provajdera, da ne mogu da me uništavaju. E, sad, ako i ovde dođemo pod potpunu okupaciju, onda će se i ovde to dešavati.

 

Hoćete da kažete da ovde ipak ima više slobode nego „tamo“?

 

- Da, apsolutno. Sada je i u Americi sve više cenzure i kontrole, kao u Sovjetskoj Rusiji, sve se snima, sve se prati, tako da smo ovde, uprkos svemu, slobodniji od njih, iako daleko od toga da smo potpuno slobodni. Samo se nadam da neće doći do tog potpunog kraha, gde bismo u potpunosti postali nečija kolonija. Ja ću se, dok mogu, boriti na svoj način. Moram da iskažem svoj stav, svoje osećanje. Na kraju krajeva, ja nikoga ne vređam, ne napadam, samo predstavljam situaciju onakvom kakvom je ja vidim. Ne volim velike sile. Ne volim da mi bilo ko nameće svoju kulturu, svoje mišljenje, svoj način života. Volim slobodu, volim tu raznovrsnost sveta, i to je ono što želim da živim. Sad je Amerika ta koja jaše, ali može isto tako i Kina da dođe. Onda bi moja kritika bila uperena protiv te druge sile.

 

 

U jednom svom radu uporedili ste Evropsku uniju sa logorom „Aušvic“. Da li vam i danas stvari tako izgledaju?

 

- To je bila serija printova posvećenih Evropskoj uniji, a sve je bilo postavljeno na web-u. Kada se klikne na svaku od tih zvezdica, onda se pojave negativne strane onoga što oni rade. Između ostalog bila je i ta fotografija iz Aušvica, okružena zvezdicama Evropske unije, sa natpisom „Arbeit Macht Frei“. Jer, to i jeste njihov princip, samo radi, radi, radi, onda gledaj televiziju, spavaj, pa opet radi. Jedini ventil je kad se za vikend napiješ, ali ti više nisi čovek, ti si robot, ti si nula. I sada je tako, nažalost. I sve gore.

 

Verujete li, ipak, u jedan bolji svet, kao što ste verovali za vreme pomenutog „Instituta“?

 

- Mislim da je svet dostigao trenutno jedan vrhunac negativnosti. Opteretili smo i ovu planetu Zemlju, ona je stvarno u opasnosti da bude uništena. Verujem da smo sada došli do najnegativnije tačke, ali se nadam da će se ljudi osvestiti u poslednjem momentu, da će se okrenuti drugim vrednostima. Sistem je toliko pun nepravde da mora da nestane. I ljudi toga postaju svesni, pogotovo na zapadu. Nadam se da će malo više slušati umetnike i da će se svet od materijalnih više okrenuti ka duhovnim vrednostima. Ne znam da li ću ja to doživeti, ali verujem da će se takav svet desiti. Srećan sam zbog toga. A ako taj svet dočekam, biću još srećniji.

 

GUBITAK NEVINOSTI

- Kada sam bio mali, za mene je bio san da živim u Americi, u tom svetu crtanih filmova, Mikija Mausa i ostalih junaka. Zamišljao sam da je tamo sve lepo i idealno. Kasnije sam se, naravno, jako razočarao u sve to, i ’99. sam uradio jedan ciklus koji se zove „Gubitak nevinosti“, budući da sam i ja izgubio tu neku dečju naivnost prema Americi, prema čitavom zapadnom svetu, a i sam taj svet je izgubio nevinost, zahvaljujući NATO bombardovanju. To se kasnije, kao što znamo, dešavalo i drugim zemljama. Kad god im neki režim ne odgovara, oni dođu pa bombarduju. A posledice po nas su i dalje nesagledive. Uništili su nam sve što su mogli. I to je ono što sam ja kritikovao i što kritikujem još uvek. Srušili su Novi Sad, i ne mogu to da im zaboravim.

 

Sa Andrejom razgovarao Duško Domanović

Oceni vest:
11
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Kogito ergo sum

    pre 1304 dana i 14 sati

    Procitah ovaj intervju i drige. Svaka cast, radite najbolje za ovaj narod, samo nisam siguran da ovo ima ko da procita i razume. Mozda da dodate u naslpv malo sisa, vacarenja i slicno.

    Oceni komentar:
    0
    0
  • Данко Б. Марин

    pre 1303 dana i 5 sati

    Пројекат ,,великог економског уједињења Европе" је био завршен у Геринговом кабинету 22. јуна 1940. Године 1942. берлински Савез индустријалаца и берлински Економски факултет организују конференцију о ,,Европској економској заједници"... :-)

    Oceni komentar:
    0
    0
novorođenčad servisne informacije elektrovojvodina JKP Vodovod i kanalizacija jkp novosadska toplana isključenja struje sahrane klinika za ginekologiju i akušerstvo betanija Isključenje struje bez vode Republički hidrometeorološki zavod Spens gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević horoskop Elektrodistribucija Novi Sad bebe isključenje vode maturanti RHMZ servisne informacije novi sad plato spensa vremenska prognoza novosađani raspored sahrana novi sad vremenska prognoza novi sad gradsko groblje Vreme u Novom Sadu bez struje novosadsko porodilište