Angelina Čakširan, novinar i urednik: Pisanje mora imati svrhu i poruku jer to je pravo novinarstvo

Angelina Čakširan, novinar i urednik: Pisanje mora imati svrhu i poruku jer to je pravo novinarstvo

Kažu da po definiciji izraz sedma sila ukazuje na moć medija i njihov uticaj na javno mnjenje, na nosioce političkih odluka, a samim tim i na društvene procese. Kako to izgleda u praksi, najbolje su osetili građani bivše Jugoslavije uoči raspada države, ali i tokom krvavih ratova koji su usledili, a kojima su umnogome doprineli i mediji. Trideset godina kasnije, redakcije i novinari na ovim prostorima, za koje se može reći da su profesionalni i korektni, i da nisu pod kontrolom vlasti, mogu se na prste izbrojati.

Među njima je i naša sagovornica koja je najveći deo profesionalne karijere provela u štampanim medijima. Novinarsku karijeru započela u korporativnim novinama, da bi potom pisala za Večernje novosti, TV Novosti, Nezavisni indeks, Kibic fenster, Građanski list, Blic, Blic ženu... U Color Pressu, gde se najduže zadržala, uređivala je nekoliko magazina, a deceniju i po predavala je osnove novinarstva u novinarskoj školi CPG. 

Kao novinarka, najradije se bavila društvenom marginom, a to joj je i danas u fokusu: njene priče o narkomanima, prostitutkama, beskućnicima predstavljaju apel za pomoć ljudima koji su potonuli na dno.  Često je pisala o žrtvama nasilja, o  životu u romskim naseljima i sirotinjskim sredinama, heroji njenih reportaža mahom su obični, mali ljudi nesvakidašnjih sudbina koji iz nekog razloga zaslužuju pozornost javnosti. Naravno, nije se libila ni političkih tema, "pucala je iz svih oružja" na novokomponovane političare-nacionaliste, u zatvoru se gledala oči u oči sa okorelim kriminalcima i osuđenicima na smrt. Posle petooktobarskih promena, uporno se zalagala za lustraciju, ne ustežući se da kritikuje novu vlast u čije su se redove infiltrirali oni koji su nam tokom devedesetih uništili živote.  

Nekoliko puta tužena, ali nikad osuđena, oštrog pera i pravdoljubiva, Angelina Čakširan, među kolegama poznata kao "Baba", danas je sinonim starovremenskog, čestitog novinarstva zasnovanog na proverenim činjenicama i istini. Iako u penziji, nije "okačila pero o klin", već i dalje istražuje i piše o najosetljivijim temama.


Mladovala je u Novom Sadu, u kojem je tada, kao uostalom u celoj Jugi, vladao drugačiji sistem vrednosti – u prvom planu bile su dobre knjige, kvalitetna muzika i filmovi, išlo se na rok i džez koncerte, u pozorište,  na izložbe. Bilo je sramota ne pratiti sve što se dešavalo u kulturi. Uz to je "u paketu" išlo druženje s kvalitetnim ljudima, među kojima je bilo i poznatih faca poput Đorđa Balaševića i Ružice Đinđić

 Šta je obeležilo Vaše detinjstvo?

– Muzika i knjige. Čitala sam besomučno, imali smo veliku biblioteku koja se stalno dopunjavala, kao dete sam mnogo volela bajke, Tarzana, romane Karla Maja, Branka Ćopića, Mate Lovraka, priče Ivane Brlić Mažuranić. Kako sam rasla, literatura je postajala ozbiljnija – Balzak, Dikens, Čehov...  U neko doba, polovinom šezdesetih, otkrila sam Radio Luksemburg koji je bio moj muzički prozor u svet, tu sam otkrila muziku koja će obeležiti ceo moj život – Bitlse, Stonse, Cepeline, Parplove, Krimove, Kinkse, Kridense... Naravno, svakog ponedeljka slušala se emisija čuvenog Nikole Karaklajića "Veče uz radio", obožavala sam Pecu Popovića koji mu je bio redovan saradnik i puštao je ploče "taze, ispod prese", tek pristigle iz Londona, koji je tada bio centar muzičke industrije. S vremena na vreme, tata nam je iz inostranstva donosio ploče. 

Kako su izgledali vaši srednjoškolski dani?

– Išla sam u Mošinu gimnaziju i cela ekipa selila se posle škole na "štraftu", ispred "Carigrada". U trećem razredu, kad se malo poraste, stajalo se pred "Kafeom Bulevar", šmekalo se koga ima, da bi se potom ("pod obavezno") odlazilo u "Lovac", kod čuvene Mice Lovice, na pićence, kiselo mleko i ćevape. Ta neverovatna žena pamtila je sve što se naručivalo, bez zapisivanja, a bilo je tamo bar dvadeset stolova. Tako je i naplaćivala, bez greške. Tačno u pola jedanaest palila je i gasila svetlo govoreći: "momci i devojke, fajront". Iz tog perioda najradije se sećam pada na popravni iz matematike. Nije bila baš dobra vest, ali moj otac je po ko zna koji put ispao veliki džek. Rekao je, ok, poješćemo tu matematiku za doručak, i odveo me u Zapadni Berlin, gde sam provela najzabavnija dva meseca u životu, uz obavezu da svakog dana radimo zadatke najmanje dva sata. Naravno, matematika je bila pojedena za doručak (smeh).


Koji klubovi su tada bili popularni?

– Prva diskoteka koju pamtim bila je čuvena "Gajba" koja se tako zvala jer se sedelo na gajbama, a nalazila se u zdanju u kojem je sada Zbirka Rajka Mamuzića. U "Piping", u tadašnjoj Tribini mladih (sadašnji KC Novi Sad), dolazio je ceo grad i slušala se stvarno fenomenalna muzika. Tada su di-džejevi bili vrlo kompetentni, umeli su da zagreju masu, a puštale su se nove stvari, ni u kom pogledu nije se zaostajalo za svetom. Posle se, u holu Studija M otvorio "Grom", gde je zvezda bio DJ Mića Jokić, čuveni voditelj na radiju.  A onda je Bora Vučurević, isto tako poznat DJ na radiju, otvorio "Đavu", potom i diskoteku u Čortanovcima, gde je petkom i subotom ludovao ceo grad. U "Čortu" se išlo i po najvećem snegu, dešavalo se da po mećavi guramo automobile, ali ta se zabava nije smela propustiti.  

Voleli ste i kinematografiju?

– Tribina mladih bila je kultno mesto, gde se slušalo i gledalo samo najbolje i najkvalitetnije. Tu smo se, zahvaljujući uredniku Đorđu Kaćanskom, upoznavali s remek delima svetske kinematografije. Majstorski je sklapao cikluse Fasbindera, Felinija, Tarkovskog, Vendersa, Bergmana, španskog, nemačkog, ruskog, britanskog, italijanskog, gruzijskog filma. U Tribini su tada bile ogromne gužve, svi smo hteli to da gledamo, neretko se sedelo na podu ili stajalo kod vrata.  


Koga se sećate iz tih vremena?

– Krajem sedamdesetih počela sam da se družim s Verom Lajko, koja je neko vreme svirala i pevala u Laboratoriji zvuka. Delila je stan s Vladom Kopiclom, poznatim novosadskim književnikom, a kod njih se okupljala sjajna ekipa. Često je dolazio sada pokojni pesnik i muzičar Branko Andrić Andrla koji je sa svojim bendom Imperium of Jazz pravio urnebesne muzičke performanse, pa Želimir Žilnik... Tu sam upoznala Vladislava Bajca, pisca i osnivača kultne izdavačke kuće "Geopoetika" koji je kasnije postao Verin muž, a ja njihova venčana kuma.  

Iz tog perioda datira i poznanstvo sa Balaševićem?

– Sećam se prvog susreta s Đoletom. Vladislavu, mom tadašnjem momku (a budućem mužu) prišao je simpatičan mladić, drugar iz gimnazije, i rekao mu da napušta grupu Žetva i pozvao ga da sviraju zajedno. Na radiju se uveliko vrteo hit "U razdeljak te ljubim", ali to nije bila muzika koja mi se dopadala, niti sam imala pojma ko to izvodi. Pomislila sam, baš super što će njih dvojica nešto sviruckati, ko je mogao pretpostaviti da će se iz toga izroditi ozbiljna priča. 


Govorimo o nastanku grupe
Rani mraz?

– Tako je. U prvoj postavi benda gitare su, dakle, osim Đoleta, svirali moj budući suprug Vladislav Knežević Knez i Bobe Pavković, poznati fudbaler Vojvodine. Bila su tu još dvojica momaka, ne sećam im se imena ni koje su instrumente svirali, i Verica Todorović kao prateći vokal.

Kako je izgledalo druženje sa Panonskim mornarom?

– Sastajali smo se skoro svako veče kod Mileta Pice i onda smo odlazili u hotel "Park" gde su svirale Neoplante, naši dragi prijatelji. Tu bi se naručila klopa i onda je Đole držao banku a mi smo plakali od smeha. Non-stop je izbacivao fazone, i nikada, ali nikada, nije ponovio štos. Bio je potpuno neverovatan. I ostao je takav, ta duhovitost bila je poseban začin njegovim koncertima. Kad nam se nije izlazilo u grad, kupili bismo kolače i otišli u kuću Đoletove bake u Jovana Cvijića, celo veče se sladili i igrali monopol. A Rani mraz je postajao sve popularniji, pesma "Prva ljubav", koju je Đole posvetio svojoj tadašnjoj devojci Zorici, bila je vrlo zapažena na festivalu u Opatiji.  


– Sećam se da je Arsen Dedić, oduševljen njegovim pesničkim talentom, posle tog nastupa nazvao Đoleta na kućni broj. Javila se mama Vera, vanredno duhovita žena, to je Đole povukao na nju. "Dobar dan ovde Arsen Dedić, mogu li dobiti Đorđa Balaševića?". A majka, još nesvesna činjenice da joj sin postaje velika zvezda, misleći da se neko zavitlava s njom, odgovori: "Dobar dan, ovde Marlena Ditrih". Nije mogla da poveruje da Đoleta zove takva veličina kao što je  Arsen. 

Onda su došle osamdesete..

 Mile Pica je početkom osamdesetih otvorio restoteku "Točak" i kod njega je dolazila cela Juga. Tu si mogao sresti Bregu, Bebeka, Juru Stublića, Vlatka Stefanovskog, najpopularnije glumce, sportiste. Bilo je normalno da sediš pored Frane Lasića ili Nevena Boškovića, a svi zajedno uživali smo u živim svirkama i performansima vrhunskih didžejeva. Mile jednostavno ume da napravi atmosferu. 

Kod Mileta ste upoznali i Ružicu Đinđić?

– Da, ali u staroj Miletovoj piceriji kod socijalnog, dakle, pre "Točka". Ona je tada bila u vezi s Firčijem, poznatim novosadskim bubnjarom, i sasvim slučajno smo seli za isti sto. Tih osamdesetih, došla je iz Valjeva u Novi Sad da studira pravo i bila je najlepša devojka koju sam ikada videla. Koliko lepa, toliko i dobra, kvalitetna osoba, uvek spremna da pomogne. Nikada joj neću zaboraviti neke gestove kojima je pokazala kakav je divan čovek i prijatelj. Intenzivno smo se družile, često smo izlazile u pivnicu u Hotelu "Vojvodina" ili u "Studio 24" kod Radničkog doma gde su se održavali sjajni koncerti i puštali dobri filmovi. Bilo mi je drago kada je upoznala Zorana, bila je to ljubav na prvi pogled, prava, velika.

Kakvu ste muziku slušali tih godina?

– Kad se malo odmakneš od Bitlsa, Stonsa, Cepelina i ostalih pop i rok dinosaurusa, pred tobom se odjednom otvori čitav novi svet muzike. Sedamdesetih su mi najveće otkriće bili Pink Flojd koje volim da slušam i danas. Veliko otkriće za mene je bio pank, čijem sam usponu bila svedok usred Londona, doduše, sasvim slučajno. Boravila sam tamo dva meseca i, naravno, moralo se posetiti taj čuveni "Marki" klub. Mislila sam, nema veze ko svira, nisam ni pogledala program, moralo je biti dobro. Kad sam ušla, doživela sam šok, masa klinaca s čiroki i "jež" frizurama, koji su, kad je krenula muzika, počeli besomučno da skaču. Bila sam gotova da zbrišem od stampeda, ali zaustavila me je ta čudesna energija koja je dolazila s bine. Ludilo! Ostala sam, naravno. I skakala sam. Bilo je neverovatno... 

A osamdesetih?

Osamdesetih su u Beogradu gostovali Weather Report, koji su tada bili u vrhu, najbolja džez-rok grupa na svetu, i dan-danas pamtim taj koncert kao jedan od najboljih kojima sam prisustvovala. Pa Talking Heads, Patty Smyth... da ne nabrajam. Beograd je tada bio svetski grad u pravom smislu te reči. 

Na domaćoj sceni bili su mi dragi EKV, Film, Obojeni program, Boye, rado sam slušala i Pekinšku patku. Međutim scenu osamdesetih ovde je definitivno obeležio Mitar Subotić Suba, apsolutni genije u svakom smislu, neverovatno talentovan, obrazovan i harizmatičan. On i Janja (Zoran Janjetov, prim. nov.) bili su kreativci koji su prerasli okvire Novog Sada. Subina smrt me je užasno pogodila, a činjenica da je stradao pokušavajući da spase muziku koju je stvarao, dovoljno govori o tome kakav je to umetnik bio. 

Kako ste se našli u svetu novinarstva?

– Nisam studirala žurnalistiku, završila sam ekonomiju i radila sam u struci nekoliko godina u "Agrovojvodini". Onda je bio raspisan konkurs za novinare u korporativnom magazinu, na koji sam se prijavila i tako je počelo. 


– Posle sam radila za "Večernje novosti", gde je ekipa bila sjajna. Tu sam upoznala Roberta Čobana, koji je kao mlad novinar bio pravo otkriće. Neverovatno talentovan, vredan, radoznao, odmah se videlo da je predodređen za nešto veliko. Brzo smo se sprijateljili i to prijateljstvo održalo se do danas.

To s tužbama nije prijatno, ali ako ne udariš oštro onda nema smisla da pišeš

Kao novinar suočili ste se i s tužbama i pretnjama tužbom?

– Nekoliko puta su me tužili i milion puta mi pretili tužbom, ali svaki put se dobro završilo. Dobra je fora bilo to što su nas advokati besplatno branili. Jedan od tih sporova desio se zbog Ljubiše Ristića, koji je krajem osamdesetih došao na mesto upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Bilo je to veliko osveženje za SNP, gde si odjednom mogao sresti Radeta Šerbedžiju, Ljubu Tadića, Radka Poliča... Međutim, glumački ansambl i birokrate bili su protiv njega i posle nekog vremena su ga smenili i doveli Janevskog. A mi okolo ostali smo zaljubljeni u Ristića (ne bih sada o njegovom političkom angažmanu koji mi se nikako nije dopadao), u tu njegovu neverovatnu energiju i entuzijazam. Napisala sam tekst protiv Janevskog kada je došao na čelo pozorišta, pa me je tužio. Na sudu se desilo da je njegov glavni svedok, gospođa iz njegove ekipe, priznala da sam u pravu i da je tačno sve ono što sam napisala.

To s tužbama nije prijatno, ali ako ne udariš oštro onda nema smisla da pišeš. Naravno, oštro ćeš udariti s argumentima, deset puta ćeš proveriti pa onda napisati. Tada ti ne mogu ništa. 

Nacionalizam nas je i doveo do raspada zemlje koja je definitivno bila najlepša na svetu

Kakva je bila atmosfera uoči raspada Jugoslavije?

– Krajem osamdesetih krenulo je sa "srbovanjem", desila se Jogurt revolucija, potom ona čuvena diferencijacija, lov na veštice. Šta je ko izgovorio o autonomiji dok se jelo i pilo u kafani, stajalo na ulici, čekalo u redu u pošti... Koga si hteo da skineš sa položaja samo si mu nalepio etiketu autonomaša. Bilo je tako suludo, mi smo tada živeli u Jugoslaviji, postojao je Ustav koji je pokrajini omogućavao tu autonomiju... Odjednom neko kaže da je Srbija ugrožena, da su Srbi ugroženi, a ti ne vidiš da su ugroženi... Onda je početkom devedesetih počeo rat.


– Kao Jugoslovenka, što sam ostala do danas, prezirala sam svaki nacionalizam, srpski, hrvatski, bilo koji. To nas je i dovelo do raspada zemlje koja je definitivno bila najlepša na svetu. U svakom pogledu.

Kako je to uticalo na Vašu novinarsku karijeru?

– Kada je počelo to ludilo, prešla sam kod Roberta Čobana koji je tada uređivao "Nezavisni indeks", opozicione novine, koje su kod predstavnika novih vlasti bile na zlu glasu, tim pre što je on bio jedan od osnivača Demokratske stranke u Novom Sadu. Imali smo velikih neprilika zbog tema koje smo obrađivali, ali uprkos pretnjama nismo odstupali ni za jotu. Bilo je opasno, ali terali smo svoje. No, imali smo problema i unutar kuće jer je Robert insistirao na tome da se u novinama pojavljuje i druga strana, i predstavnici vlasti, nacionalisti, i svi drugi koji učestvuju u političkom životu, što nije naišlo na odobravanje Izdavačkog saveta.

Tada ste radili intervju sa Vojislavom Šešeljem?

– Sećam se, prostorije su im bile u Radničkoj ulici, dočekali su me kao najvećeg neprijatelja, svi osim Šešelja koji je ljubazno rekao: "Pitajte šta hoćete". Naravno, pitala sam ga svašta i on je na sve odgovarao, dok su oko nas kao pirane kružili članovi stranke, gledajući me popreko i s neskrivenom mržnjom. Napisala sam tekst "kako bog zapoveda", ali se neko "iz senke", iz tog famoznog Izdavačkog saveta, osetio pozvan da to malo "prekroji". Neposredno pre toga, u dvorište Robertovih roditelja bačena je bomba i samo čudom niko nije stradao. Skraćena pitanja i tendenciozno isečeni Šešeljevi odgovori mogli su mu doneti nove probleme i stvarno sam poludela. Dakle, možemo da se ne slažemo politički, imam pravo da ne podnosim Šešelja, ali ono što je izgovorio to je izgovorio i to treba tako da izađe, ili ne treba da izađe uopšte. 

Posle tog intervjua napustili ste novinarstvo?

– Nisam htela da pišem, jer više nije imalo nikakvog smisla. Raditi za novine te ’92. godine i pisati političke tekstove bio je hod po ivici. Volela sam to, obožavala sam osetljive teme i, ako treba, odgovaraću na sudu, ali da neko zbog mene strada, to nikad sebi ne bih oprostila. Napravila sam jednu dugačku pauzu i nisam ništa imala sa novinama dok nisam počela da radim za "TV novosti". 

Tada nastaju priče iz zatvora. Razgovarali ste s osuđenicima na smrt, svirepim ubicama, kosovskim političkim zatvorenicima...

– Nikad neću zaboraviti razgovor s dvojicom psihopata osuđenih na smrt (kazna im je kasnije preinačena na 40 godina) koji su ubili bračni par u Subotici. Ni za vreme suđenja, ali ni tokom našeg razgovora, nisu pokazali ni trunku kajanja, jedino im je bilo žao što su uhvaćeni. To je bilo baš strašno. Imala sam priliku da razgovaram i s čovekom koji je "otkucao" Milana Čolića, ubicu porodice iz Futoga. Predstavljao se kao nevina žrtva monstruma, a tipovao je tog sirotog čoveka, dovezao zločinca do njegove kuće i pomogao mu da sakrije oružje. Zbog njihove pohlepe stradali su muž, trudna žena i njihovo dvogodišnje dete. Ubica je umro u zatvoru a "taster" je, zahvaljujući sporazumu s tužilaštvom, odavno na slobodi.


– U Mitrovici sam razgovarala i s četvoricom Albanaca optuženih za separatizam. Jedan od njih bio je univerzitetski profesor, američki student, koji je imao pomirljiv stav i bio je za dogovor sa Srbijom. Koliko znam, ubijen je neposredno nakon povratka iz zatvora. Međutim u najživljem sećanju ostao mi je Nait Hasani iz Prizrena, momak krupnih plavih očiju i oštrog, arogantnog pogleda koji je osuđen zbog terorizma. Tokom razgovora bio je prilično neprijatan, ali sam ga smekšala pitanjem šta bi se desilo da se zaljubi u Srpkinju i da li bi pridavao značaj njenoj nacionalnoj pripadnosti. Pogledao me je zaprepašćeno, napravio pauzu i odgovorio da bi mu bilo svejedno ako bi se zaljubio. Nekoliko godina kasnije, u razmeni zatvorenika, vraćen je na Kosovo i u Prizrenu je dočekan kao heroj. Do nedavno je bio kosovski ambasador u Albaniji, a pre toga poslanik u Skupštini Kosova.

Radili ste za "TV Novosti" i ekskluzivni intervju sa ženom koja je nakon dugogodišnjeg zlostavljanja ubila muža?

– Taj razgovor se ne bi desio da nije bilo moje drugarice, advokatkinje Vere Uzelac, koja je tu ženu zastupala na sudu. Uspela je da ubedi svoju klijentkinju da razgovara sa mnom, bila je to najpotresnija priča koju sam ikada čula. Zanimljivo je da se o ubijenom mužu moglo čuti sve najbolje – sjajan prijatelj, omiljeni trener, divan kolega... Međutim, kada bi se zatvorila vrata njihovog doma, nastajao je pakao. Klasičan obrazac psihopate – svima se uvuče pod kožu, a svojim najbližima priređuje horor.

Šta se dogodilo?

– Iz sasvim bezazlenog razloga, tog dana je prebio sina trožilnim kablom, gasio je pikavce po njemu, ali je mali uspeo da pobegne. Žena je ostala s mužem koji je cele noći pio i pretio kako će ubiti dete. Kada je zaspao, ona je u očajanju uzela pištolj, upucala ga i odmah pozvala policiju. Dvadeset godina trpela je nezamislivu torturu i veštaci-psihijatri zaključili su da se radi o akumuliranom afektu, čiji je okidač bio strah za život sina. Oslobođena je već u istražnom postupku i nadam da je danas dobro i da uživa s unucima. 

Krajem dvehiljadite prešli ste u dnevne novine "Građanski list". 

– Zvali su me vlasnik lista Miodrag Nikić i pokojni Jova Paripović, ekipa je bila sjajna. Radila sam ono što i danas najviše volim – reportaže. Omiljene su mi bile priče s margine, beskućnici, narkomani, prostituke, transvestiti. I naravno, Romi, njihovi problemi. Suština takvih tekstova i jeste osvetljavanje problema i pokušaj da se nekako pomogne tim ljudima. Reportažu, omiljeni novinski žanr, kasnije sam predavala u novinarskoj školi, to je ono što je najteže raditi. Ali, meni jedino to ima smisla. 

Koju svoju reportažu smatrate najboljom?

– To je, bez konkurencije, romska svadba u Deronjama koju sam za GL radila s dragim kolegom, foto-reporterom Dragutinom Savićem. Sećam se, bilo je hladno, u kolima nije radilo grejanje, početak nije obećavao ni kad smo gladni i promrzli ušli u ledenu salu za svadbu. Na stolovima samo hleb, štrpnuli smo malo da se baš ne onesvestimo, spremni na to da će sve biti potpuni fijasko. A onda je sala počela da se puni i krenula je muzika... I to kakva! Svetska! Dokaz da Deronje nisu tek tako dospele na mapu romske kulturne baštine i da Toma Jovanović, njihov legendarni tamburaš, nije slučajno upao u kultni film "Skupljači perja". U međuvremenu, saznali smo da su mladenci potomci nadaleko čuvenih deronjskih muzičara i da će na svadbi svirati bar sto "bandi" iz cele Srbije. Neke od pesama nikada, ni pre ni kasnije, nismo čuli, bila je to svirka za dušu. Sećam se jedne pevačice, sitne, neugledne starije žene bez zuba, koja se, kada je izašla na binu, pretvorila u muzičku divu. Pevala je tako da tera suze na oči.. Bila je to noć koju nikada neću zaboraviti: u Novi Sad smo se vratili u skoro zaleđenom autu, ali nismo marili, čak smo u te sitne sate usput ušli u neku birtiju, popili kafu i malo sredili utiske. Nadahnuta atmosferom i muzikom, napisala sam reportažu, jedinu kojoj, za razliku od drugih svojih tekstova, ni danas nisam našla zamerku 

Niste se libili da uđete u operacionu salu, ali ni u obdukcionu..

– Te 2001. godine, sa sada nažalost pokojnim kolegom, foto-reporterom Miljanom Čubranovićem, radila sam seriju reportaža iz operacionih blokova u Kliničkom centru i Institutu u Kamenici, gde smo prisustvovali zahvatima na otvorenom srcu koje je izvodio čuveni profesor Ninoslav Radovanović. Nekoliko sala, a on ide od jedne do druge i, zajedno sa svojim timom, spasava živote. Bilo je fascinantno, isto kao i na pulmologiji gde smo pratili operaciju raka pluća. Pred nama je bio otvoren grudni koš, videlu smo pluća s mrljama od pušenja. Rekli su nam da pacijent nema metastaze i da će mu biti odstranjen samo jedan mali režanj pluća, nakon čega će se smatrati potpuno zdravim. Posle operacije ušli smo u lekarsku sobu i zaprepastili se – duvanski dim se mogao seći nožem, gotovo svi lekari su pušili. U Kliničkom centru pustili su nas da posmatramo hirurško odstranjivanje tumora na mozgu, a prisustvovali smo i transplantaciji bubrega.

A obdukcija... Pokojni profesor Tasić dočekao nas je na vratima sale i kazao nam da "imamo sreće" jer su na stolu dva sveža leša nastradalih u saobraćajnoj nezgodi. Miljan, koji je bio pravi manijak u poslu, slikao ih je sa desetak centimetara razdaljine, nije hteo da zumira. Imali smo dobru priču i odličan materijal smo doneli. Kada je reportaža objavljena, shvatili smo da bahati urednik nije udovoljio profesorovom zahtevu da se lica žrtava zamute tako da se ne mogu prepoznati. Dr Tasić je opravdano bio ljut i godinama me je bilo sramota zbog tog propusta, iako nisam bila kriva.


Pokrivali ste i politička dešavanja za "Građanski list". Kako su izgledale te postpetooktobarske godine?

– U početku sam mislila da su nam svanula lepa vremena. Očekivala sam da će neki ljudi biti lustrirani i procesuirani. Bila sam sigurna da će sutkinja koja je zatvorila dvojicu "otporaša" zbog navodne umešanosti u ubistvo Boška Peroševića, biti kažnjena već šestog oktobra u šest sati ujutru. Pisala sam o tome da se brže-bolje učlanila u stranku Vladana Batića, ali od toga nije bilo nikakve vajde. Bila je zaštićena kao beli medved, mislim da je čak dogurala do neke funkcije u sudu.

Lustracija je morala da se desi, ali, nažalost, nije

– Bila sam najstrašniji progonitelj Dušana Bajatovića zato što je držao TV stanice širom Srbije koje su bile u službi propagande SPS-a i to je otkrio upravo "Građanski list". Među njima je bila i TV Most, za koju se odavno znalo da je u njegovom vlasništvu. Ni tu se ništa nije desilo. Ali, Bajatović je bio mala maca u odnosu na ostale, bar nije bio preletač, ostao je veran SPS-u u vreme najveće hajke. Taj DOS, koji je imao šansu da nešto uradi, bio je, zapravo vreća puna rogova. Svako je vukao na svoju stranu, pravili su se dilovi i dogovori, sve se na kraju pretvorilo u krađu i ćapanje. Pratiš to i ne možeš da veruješ. Lustracija je morala da se desi, ali, nažalost, nije.

Radili ste intervju i sa premijerom Đinđićem?

– Gostovao je tog decembra 2001. na TV Novi Sad, tema je bila vojvođansko pitanje, zove me Jova i kaže, ajde pokušaj da dođeš do njega. Zorana sam znala privatno, bilo je nekih dogovora za intervju, ali sve se dešava u momentu kada je već ušao u zgradu Televizije. Svuda obezbeđenje, ne možeš da uđeš ni pod razno. A Jova bi da se uradi baš tada, ako je ikako moguće... Trebalo mi je odobrenje tadašnjeg direktora Petra Jovanovića o kojem sam pisala dosta kritički i nismo baš bili u prijateljskim odnosima. Spazim ga na ulazu i ladno ga pitam mogu li da uđem očekujući da će me udaljiti po kratkom postupku. Ali nije. Ispao je baja, pustio me je i rekao da slobodno razgovaram s premijerom kad se završi intervju u studiju. I stvarno, čim je bilo gotovo, priđem Đinđiću i krene razgovor o Vojvodini. Kritički. Bilo je tu nekih rešenja koja je svojevremeno predlagao Slobin premijer Mirko Marjanović, za koja sam se zakačila samo zato što su njegova, makar bila i dobra. Kaže meni Đinđić, "Ne znam šta tu ima loše? I da li to znači da, ako je Mirko Marjanović nosio pantalone, onda ja ne smem da ih nosim?" Naravno, taj odgovor sam stavila u tekst.

Onda je usledila još jedna promena u karijeri?

– Zvao me je moj drug Robert Čoban 2002. godine da pređem u Color Press Group, da radim neki televizijski časopis, ali su na kraju odustali od toga i prebacili me na crnogorsko izdanje "Sveta". Kažem mu, Roberte, znaš da ne pratim estradne tračeve, a on će "odlično, baš zato". Kod Roberta i njegovog kompanjona Velibora Đurovića radi se vrlo ozbiljno, sve se analizira i planira, tu sam naučila mnogo o poslu, to je neprocenjivo iskustvo. Pri tome smo se, uprkos napornom radu, odlično zabavljali. Za crnogorsko izdanje "Sveta" pisali su vrsni novinari, jedan od saradnika bio je mladi kolega Sead Hodžić koji je sada urednik vrlo čitanog portala u Americi. Čula sam da su te novine, čim bi izašle, završavale na stolu Mila Đukanovića

Posle ste radili i na drugim izdanjima?

– Posle nekog vremena preuzela sam redaktorski posao, redigovala sam skoro sva izdanja CPG, da bih potom počela da uređujem časopis "Yoga" i dva magazina o uzgajanju cveća koje je, inače, moja velika ljubav. 


Pored svih obaveza u kompaniji, predavali ste budućim novinarima?

– Zbog sve većih potreba kompanije za mladim kadrovima, Robert je u jednom trenutku odlučio da otvori novinarsku školu u kojoj sam predavala novinarstvo. Bila sam vrlo zahtevna i surovo iskrena, prava veštica, tako su me ta deca i zvala među sobom (smeh). Pokazalo se da je među tim klincima bilo mnogo talentovanih novinara s kojima je vredelo raditi i koji su na kraju bivali primljeni u neku od naših redakcija. 

Šta je odlika dobrog novinara?

– Mora da bude talentovan, radoznao, da dobro poznaje jezik, da čita bar knjigu nedeljno. Mora da ima osećaj za pravdu, da bude čestit i objektivan, da želi da doprinese nekom boljitku, da njegovo pisanje ima svrhu i poruku. E sad, to što se danas radi, to je niži nivo postojanja, a ne novinarstvo. 

S kim sve sarađujete?

– Nastavila sam da radim za Color Press, redovno pišem za njihove magazine. Uz to, sarađujem s "Blic ženom" i još nekim portalima, pisala sam za projekte o vršnjačkom nasilju i bolestima zavisnosti, trenutno radim tekstove za projekat o vojvođanskim Švabama. 


Za tekst "Moj sin Saša" u "Blic ženi", na 23. INTERFER-u osvojili ste 2018. godine prvu nagradu za društveno odgovornu reportažu. Kako ste se osećali tada?

– Reč je o ispovesti moje drugarice Nevene Vrtulek čiji je sin, nažalost, izgubio svoj mladi život zbog vršnjačkog nasilja. Ta nagrada, koliko god da je važna i velika, a pri tome se odnosi na društveno odgovornu reportažu, što je moja specijalnost, nije mi donela zadovoljstvo jer takve teme užasno bole. Bilo mi je teže tim više jer se radi o Neveni, koja je sjajna osoba i koju mnogo volim. Poenta je bila da se uključim u njenu borbu za donošenje zakona o testiranju na sve vrste novih droga koje se upotrebljavaju u Evropi. Njenom sinu vršnjaci su sipali u piće potpuno nepoznatu supstancu i desilo se to što se desilo. Taj zakon je donet, ali niko, nažalost nije procesuiran iako su postojale indicije o krivici pojedinih osoba. 

Narkomanija je takođe tema kojom se često bavite...

– I tome pišem godinama, radila sam reportaže iz metadonskog centra, razgovorala s narkomanima, s njihovim roditeljima, s lekarima, posećivala rehabilitacione centre... To je tema o kojoj stalno treba pisati, droga je nešto što je u suprotnosti sa životom. 

Pišete redovno i o borbi za prava LGBT populacije.

– Moj drug Atila Kovač prva je gej osoba koja je "izašla iz ormara" i javno priznala da je homoseksualac. O njemu sam napravila dosta tekstova, a za "Blic" sam radila priču o njegovoj majci koja stanuje u Bačkoj Topoli. Možete zamisliti kako se osećala žena iz provincijskog gradića kada joj je sin saopštio istinu, ali smogla je snage da se izdigne iz primitivne sredine i izgovori ključnu rečenicu "ko ih šiša, ti si moje dete". Otac Atilin teže je prihvatio sinovljevu seksualnu orijentaciju, trebalo mu je desetak godina da "legne na rudu". A Atili je to priznanje donelo ogromno rasterećenje.

 Jesu li sinovi krenuli Vašim stopama?

Deca nisu krenula mojim stopama, mada bi se za starijeg moglo reći da je "pokupio nešto" od majke. Završio je filmsku montažu, ali nakon godinu dana usavršavanja na berlinskoj Akademiji za televiziju i film, gde je dospeo zahvaljujući prvoj nagradi na HBO konkursu za seriju, radi kao scenarista. Mlađi, Miloš, upravo je upisao šestu godinu medicine. 

Da možete premotati život na početak, da li biste nešto menjali?

– Ništa ne bih menjala. Jedino bih više vremena provodila u Velikom ritu. 


 

 Nadimak "Baba"

"Sedeli smo u dopisništvu "Večernjih novosti" i pisali. U jednom trenutku Robert Čoban, koji je tada bio novajlija u redakciji, upitao me je koliko imam godina. Rekoh, trideset tri. Na to su on i još jedan mladi kolega iznenađeno povikali 'Baba!'. I tako, postadoh Baba, a taj nadimak ostade do danas, mada je sada mnogo opravdaniji (smeh)", priseća se Angelina.  


Razgovarao: 
Aleksandar Jovanović

Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Angeline Čakširan

Oceni vest:
26
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan