"Apsolutno romantična" braća Alvirović: Svako od nas duboko u sebi nosi pesmu, ali je teško podeli s drugima

"Apsolutno romantična" braća Alvirović: Svako od nas duboko u sebi nosi pesmu, ali je teško podeli s drugima

Njihove svirke su možda poslednje utočište za novosadske romantike kojima je potrebno da se prepuste melodijama i stihovima krcatim emocijama. Osnivači su potpuno novog muzičkog pravca, već na prvo slušanje specifičnog za Novi Sad, a svi koji vole da ih slušaju, kažu da njih dvojica emituju jednu posebnu energiju. Njihove pesme vode u jedan neopipljivi svet, mnogo lepši i inspirativniji od ovog u kojem smo, silom prilika, primorani da egzistiramo.

Petar i Zoran Alvirović, poznatiji kao Pera i Kina, rođeni su 1963, odnosno 1969. godine u Novom Sadu. Provodeći živopisno dečaštvo na novosadskom naselju Klisa, okruženi njivama, bostanom i domaćim životinjama, već tada su svirali svoje prve akorde na gitarama. Bezbrižno mladalaštvo, uz ulične svirke i mesta za izlaske kojih više nema dobrim delom ih je formiralo kao muzičare, iako se muzički gen provlači kroz njihovu porodicu. Bili su deo Garavog sokaka, a svoju grupu Apsolutno romantično osnivaju 1997. godine. Stariji – majstor za stih, mlađi – jedan od najboljih gitarista na domaćoj sceni, braća su ubrzo stekla verne fanove, ljude koji osećaju na sličan način. U međuvremenu, ređale su se saradnje sa poznatim kantautorima, poput Balaševića, Bajage i Šerbedžije, na stotine koncerata, od kojih su mnogi i humanitarni, kao i iskustvo na filmu.

Autori hitova "Pusti me", "Kao topli maj", "Dunave", "Đoletova pesma" ("Dajte mi vina") i drugih, pauzu od svirki, silom prilika nametnutu zbog pandemije korone, koriste da bi radili na svom šestom albumu, a njihovi verni fanovi željno iščekuju dan kada će ih ponovo moći uživo slušati. Jer, odavno je poznato da "Romantičari" prave poseban štimung i sjajnu atmosferu gde god da se pojave.

 


Kako je vaše detinjstvo izgledalo? Koje uspomene su vam ostale urezane u sećanju? Šta vas vezuje za kraj i ljude sa kojima ste odrasli?

Pera: Odrasli smo na Klisi i Slanoj bari, bilo je to živopisno detinjstvo. Kanal DTD, pecanje, kupanje, šetanje, igranje na njivama po žitu, lutanje po okolini peške ili biciklima, krađa lubenica, dinja, trešanja... Išli smo u osnovnu školu "Đura Jakšić", tad sam igrao košarku i počeo da sviram gitaru. Odlazili smo na fudbalske utakmice "Proleter" – "Borac", igrali se na pruzi, vijali zečeve, bile su tad aktuelne pračke i strele i, naravno, pecaljke. Moji drugari iz tog perioda bili su Dimić, Ibra, Lazić, Kalavi, Gera, Nenad, Mile... Imali smo malu baštu sa paradajzom i drugim povrćem, držali svinje, kokoške, ćurke... Imali smo i konja Jadrana, jagnje Jovanku i psa Džoniku. Neizostavni su bili i odlasci na Najlon pijacu.

Kina: Detinjstvo pamtim kao veselo razdoblje. Voleo sam da igram klikere, da čitam stripove i da se igram kauboja i Indijanaca.


Kakvi ste bili kao dečaci?

Pera: U školi sam bio miran, fin i lepo vaspitan. Voleo sam školu, drugare i učiteljicu Nadu Nestorović, koja je bila jedna divna žena, prava gospođa, uvek pravedna i fina.

Kina: Kao dete sam bio radoznao. Voleo sam da se družim sa svojim vršnjacima, čak i ako je to podrazumevalo da im pravim društvo dok gledaju fudbalsku utakmicu, jer mene fudbal nikad nije zanimao. 


Kakav je bio Novi Sad u to vreme? Gde ste voleli da odlazite kao klinci, a gde kao momci?

Pera: Novi Sad u to moje dečačko vreme, sedamdesetih godina prošlog veka, bio je još uvek neizgrađen i prostran. Sa Klise smo odlazili u "Grad" pešaka ili bajsom i istraživali delove grada koji su za nas klince bili tajna. Najčešće smo išli u centar, Dunavski park, na bazen kod sajma, na Štrand ili Oficirac... Kasnije, kao momak, uglavnom sam odlazio u centar, u Katoličkoj porti sam imao društvo za sviranje, jer smo skoro uvek nosili gitare. Izlazili smo u hotel "Vojvodinu", "Putnik", "Park" i diskoteke "Madona", "Točak", "Dandy"...

Kina: Kao klinac sam voleo da odem na Najlon pijacu, da kupim sebi pljeskavicu i obavezno neku novu long-plej ploču. Majka me je često vodila u bioskop, a obožavao sam flipere i ringišpil. Tada je Novi Sad bio predivan i lep grad, koji je nudio razne zanimacije. A kao momak sam voleo da idem na igranke i koncerte.

Talenat za muziku smo, bez dileme, nasledili od naše majke – odlično je igrala, a još lepše pevala


Često pominjete da ste talenat za muziku nasledili od majke?

Pera: U familiji smo imali violinistu, tamburaša i gitaristu, ali je muzički na nas najviše uticala naša majka Kata, koja je divno pevala i stalno nas hrabrila da vežbamo sviranje gitare i pevanje.

Kina: Da, talenat za muziku smo, bez dileme, nasledili od naše majke. Odlično je igrala, a još lepše pevala.

 

Braća ste, ali različitih temperamenata. Ipak, sjajno se nadopunjujete. Kako biste opisali jedan drugog?

Pera: Lepo se slažemo, iako smo različiti. On je pun pozitivne energije, sjajno vlada gitarom i kažu da je jedan od najboljih u Srbiji. Vrlo je kreativan i ima sjajne ideje, poznaje mnogo različitih stilova sviranja.

Kina: Pera je staloženiji od mene i ume sa stihovima, dok se ja izražavam kroz muziku.


Kada ste počeli da se bavite muzikom, kako su tekli prvi muzički koraci?

Pera: Muzikom sam počeo da se bavim negde u petom, šestom razredu. Voleo sam da slušam domaću pop-rok muziku, koja je u to vreme bujala, a kasnije i stranu. U to vreme idoli su mi bili Elton Džon, Bitlsi, Iglsi, Kridensi...

Kina: Za muziku sam se zainteresovao kao klinac, a prve akorde mi je pokazao Pera.

 

Koje su vam najdraže muzičke saradnje koje ste do sad ostvarili?

Kina: Puno je ljudi iz sveta muzike sa kojima sam saradivao. Ne mogu da izdvojim najdražu saradnju, jer je bilo predivnih.

Pera: Naša grupa ostvarila je priličan broj saradnji sa muzičarima, a pomenuću neke od najznačajnijih. Saradnja sa Đoletom Balaševićem donela je ostvarenje dečačkog sna, zatim su tu saradnje sa Kornelijem Kovačem, Bajagom, Radetom Šerbedžijom, Kemalom Montenom, Vladom Kanićem i, naravno, Garavim sokakom, čiji smo jednim delom bili i osnivači.


Sa Đoletom Balaševićem se dugo znate?

Pera: Đoleta smo uvek voleli i poštovali, bio nam je uzor. On je "vojvođanski mag" i neko od koga smo, na neki način, i učili. Znamo se oko 30 godina.


Kako biste opisali muziku vašeg benda?

Pera: Muzika koju svira naš bend je svakako pop muzika, mada se može nazvati nekim novim stilom "ravničarskog vojvođanskog popa". Naš poznati rok kritičar Peca Popović nazvao ju je "novogradska muzika". Mi smo napravili nešto što volimo na svoj način i to je najbitnije od svega.

Kina: Naš muzički stil bih nazvao "novogradski pop"!

Imamo svoju stalnu publiku, koja prepoznaje našu iskrenost


Vaše svirke po lokalima odišu posebnom atmosferom. Imate i stalnu publiku, među njima i one koji ih ne propuštaju. Šta je ključno na tim svirkama, kakav vi to štimung pravite? Možete mi nabrojati i vama najdraže lokacije na kojima ste svirali, gde vam je najviše "leglo". Ja vas nekako najviše vezujem za "RST".

Pera: Za ovih 20 i nešto godina odsvirali smo puno koncerata u zemlji i inostranstvu, nekad manjih, a nekad većih. Bilo je tu puno klubova u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, po celoj Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Najdraži klubovi bili su kod kuće, novosadski, kao što su pozorišni klub "Sterija", "Trema" i "RST", gde je atmosfera bila magična, kao i naše godine. Svi su pevali i igrali sa nama.

Kina: Imamo svoju stalnu publiku, koja prepoznaje nasu iskrenost. I meni su draga mesta bila "Sterija", "RST" i "Trema".

 


Kina je poznat kao gitarista vrhunskog umeća. Prošle godine je izdao i solo album. Šta se dešava sa tim?

Pera: Moj brat Kina je uporedo sa grupom Apsolutno romantično radio i na instrumentalnoj muzici i do sada je izdao dva sjajna albuma, dok je naš bend izdao pet albuma i radi na šestom. Zoran je inače i studijski muzičar i iza sebe ima učešće na preko 150 albuma drugih izvođača.

Kina: Prošle godine u ovo vreme je objavljen moj drugi solo album Natural. Zbog pandemije, album još nije doživeo promociju, kakvu je doživeo moj prvi album Trag u vremenu, ali o tom potom..

 


Na šta ste najponosniji u svojoj karijeri?

Pera: U našoj muzičkoj karijeri smo ponosni na to što smo radili sve po svome i u tome uživali i bili svoji. Na tom putu smo, između ostalog, pomogli i mnogim ljudima i humanitarnim organizacijama, naravno kroz humanitarne koncerte kojih je bilo dosta i srećni smo zbog toga.

Kina: Najponosniji sam na humanitarne koncerte koje smo radili.

 "Pero, pa šta je ovo? Gde je moj grad i gde su oni ljudi? U šta se ovo pretvorilo?"


Kako se osećate u današnjem Novom Sadu? Koliko se on promenio? Šta vam je najlepše, a šta biste promenili ili vratili, da možete?

Pera: U današnjem Novom Sadu, kojeg neizmerno volim, ponekad se osećam kao stranac, jer toliko se sve ruši i gradi, da ne mogu da pohvatam konce šta je i gde bilo. Ne volim beton i zgrade, više volim kuće i stare fasade. Skoro mi je bio drug iz Kanade, inače rođeni Novosađanin. Malo smo prošetali kroz grad, da bi mi on na kraju rekao: "Pero, pa šta je ovo? Gde je moj grad i gde su oni ljudi? U šta se ovo pretvorilo?". Ja lično volim onaj stari Novi Sad, sa kućama, lepim prozorima i odžacima, sa živinom, golubovima i semenkama...

Kina: Ja Novi Sad pamtim iz mnogo lepših vremena.



Šta kažete za sadašnju novosadsku muzičku scenu? Da li joj i šta nedostaje?

Pera: Ona postoji, ali se oslanja na muzičke temelje stare od deset do trideset godina. Postoji puno mladih bendova, ali nema ko medijski da ih podrži. Nekad su to bili televizija i radio, a sad se sve svodi na Jutjub i "Parola, snađi se". Novom Sadu fale ljudi na pozicijama koji su bez sujete.


Kako se snalazite sad kad nema svirki i kakvi su vam dalji planovi?

Kina: Kao što je poznato, naš posao je stao od marta. U ovakvom vremenu nastojim da budem pozitivan i zdrav.

Pera: U ovo ludo vreme, kada nema koncerata i svirki, mi muzičari gulimo svoju koru hleba kako znamo i umemo. Sabiramo se i oduzimamo, praveći planove za neka lepša vremena, pokušavajući da verujemo da će ona doći i imamo plan da preživimo sutrašnji dan. Što se našeg benda tiče, radimo na novom albumu, uradili smo već dve pesme, pa o tom potom. Idemo dalje...



Vaše pesme karakterišu jake emocije. Koliko su ljudi danas uspeli da sačuvaju emociju, koliko su sposobni da je osete? Plaše li se sopstvenih osećanja?

Pera: Naše pesme su karakteristične po jakim emocijama, za koje inspiracija dolazi iz lepog detinjstva, preživljenih nesrećnih ljubavi, patnje, a ujedno i sreće. Uvek je bilo teško biti iskren i reći šta osećaš. Svako od nas duboko u sebi nosi pesmu, ali je teško pronađe i podeli sa drugima. Izgleda kao da otkrivaš neku slabost kad nekom kažeš šta osećaš. Ljudi osećaju emociju i sve više se vraćaju romantici, ali, kao po nekoj direktivi – kriju je.

Kina: U današnje vreme, izgleda da ljudi imaju sve manje i manje emocija, a mislim da romantika nikome ne moze da škodi.

Ljudi koji ne znaju šta je romantika, uskraćeni za osećaj uzvišenog maštanja i sna


Šta romantični ljudi dobijaju, a šta gube u svetu kakav je danas?

Pera: U romantici se krije jedan stari svet, osećanje lepote, bliskosti, stida i iskrenosti. To je neistražena teritorija osećanja koje je lepo i nadahnjuje čoveka. Ljudi koji ne znaju šta je romantika su uskraćeni za osećaj uzvišenog maštanja i sna.



Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Privatna arhiva Petra i Zorana Alvirovića

Oceni vest:
31
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan