Arpad Mesaroš, glumac: Moram da znam zašto stojim na sceni

Ima u njemu nečeg divlje opčinjavajućeg – privlačnog, a istovremeno opasno uznemirujućeg, nečega što svaku njegovu ulogu čini upečatljivom i posebnom.

Počeo je kao radna snaga u Novosadskom pozorištu zahvaljujući jednoj ceduljici, a stigao je ne samo do kultnog glumca novosadske scene, Sterijine nagrade i Patakijevog prstena, već i nirvane u kojoj komotno može da kaže i jedno "ne" ako misli da to što mu se nudi nije mera stvari koja ga vodi stepenici više ka boljem razumevanju sebe i sveta oko sebe.

Arpad Mesaroš zapravo je kao neki molotovljev koktel, glumački, sastavljen od prstohvata mađarske razboritosti i isto toliko balkanske neotesanosti, koji u rukama svakog pametnog reditelja ume da eksplodira kao najraskošniji vatromet.

Ovih dana počinje da sprema ulogu u predstavi "Bilo jednom u Novom Sadu" koju povodom 50 godina Novosadskog pozorišta režira čovek od koga je naučio kako istinito postojati na sceni. Do premijere, koja će biti 27. januara, za Moj Novi Sad govorio je zašto se uvek vraća Bečeju, o rodoljublju i pčelarstvu, o misiji koju oseća da ima baš na ovoj geografskoj koordinati, o (para)politici, egu i superegu, ali i ženama zbog kojih je ridao, a sve je bilo važno za ono što je postao danas...

Brutalna tačka dodira njegove primalne ranjivosti i razarajuće razuzdanosti sveprisutna je u svim njegovim ulogama, u danas matičnom Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz u predstavama "Crni", "Grobnica za Borisa Davidoviča", "Neoplanta", "Ana Karenjina", "Ričard Treći", ili u bilo kojoj - u najboljim danima "Deže Kostolanjija": "Urbi et orbi", "Breht hardkor mašina", "Tango", "Terapija", "Dogs and drugs","Sardinija"...  Njegovo ime uvek je merilo dobre predstave.

Šta pamtite kao važno iz svog detinjstva, šta mislite da vas je kasnije odredilo kao čoveka, presudno uticalo na vas: neka osoba, događaj, kakav prelomni trenutak?

– Mislim da je to bio spot za pesmu "Closer" grupe Nine Inch Nails koji sam video kada sam imao 16 godina, koji me je protresao do poslednjeg atoma. Shvatio sam da nikada do tada nisam naišao na nekog ko tako direktno i otvoreno priča o svojim problemima, a da to bude interesantno i drugim ljudima. To me je navelo da svesno sebe počnem da uvodim u nesvakidašnje situacije i da onda te moje doživljaje zapisujem: kako sam se osećao kad sam bio negde, kad sam radio nešto, kakav je bio taj osećaj, kako je uticao na mene...  Zapisivao sam detaljno i to bez šminke, najiskrenije. Imao sam osećaj kao da moram da se spreman za nešto, bio sam uveren da će mi to jednom biti potrebno i od koristi. Kad sam upisao akademiju, uzeo sam te dnevnike u ruke i shvatio da će mi oni biti od neverovatne koristi, odličan alat za ono za šta sam se tamo spremao.

Sećate li se šta je prvo u vašem životu ukazivalo da nećete biti pekar, lekar apotekar, pa ni nastavnik, ili ne daj bože političar, već glumac, da u vama ima hrabrosti da izađete iz okvira tzv. običnosti, da ćete ljudima govoriti neke važne rečenice velikih ljudi ili nevažne koje jako dobro zvuče?

– Još kao dete imao sam osećaj da treba da budem glumac. Moj deda s tatine strane bio je amaterski glumac u Bečeju, ali to se s glumom kod mene desilo na jedan, malo zaobilazan način. Posle srednje škole u Kečkemetu, stigao sam na Filozofski fakultet u Novom Sadu. Bio sam na drugoj godini hungarologije kad sam pored biblioteke našao zalepljenu ceduljicu da Novosadsko pozorište traži radnu snagu. Kada sam došao prvi dan na taj posao, bila je premijera "Judite" i ja sam odmah u celini video kako izgleda glumački život. Jako mi se svideo. Te 2002. godine, Zoltan Puškaš je na Đačkoj sceni počeo predstavu "Biberah", prijavio sam se da igram, a tamo su već bili Imre Elek Ekeš, Marta Bereš i Andrea Erdelji, kasnije ćemo zajedno postati prva postava "Deže Kostolanjija". Narednog leta išli smo u Salašarsko pozorište, a u jesen smo upisali Akademiju u Novom Sadu.

Kako je bilo tamo? Do kada ste se otimali profesoru?

– Najviše sam se rvao sa Zoltanom Mezeijem koji je tada bio asistent mom profesoru Đerđu Hernjaku. Ključno je bilo ubijanje ega, što meni dugo nije išlo. Govorili su nam da moramo da ga sačuvamo, ali da istovremeno budemo ponizni prema svom talentu i budućem poslu. Najvažnije je zapravo bilo da shvatimo suštinu etike, koja je najbitnija u glumi. Ja sam se slomio na dve trećine prve godine. Do tada sam čuvao svoj ego. Sećam se tačno predavanja glume na kojem sam, posle dosta godina, prvi put zaplakao. To je bio trenutak kada je u meni etika pobedila ego, a ta borba mora biti stalna.

Može li se čovek, koji sa 18 godina dođe na akademiju, praktično prilično već formiran, naučiti etici?

– Može. Tokom zajedničkog rada. Radeći sa drugima shvatiš da ne treba da teraš samo svoje mišljenje, već da treba da saslušaš i druge. Čini mi se da se tome čovek može naučiti do svoje 30. godine, a posle jako teško.

Sećam se tačno predavanja glume na kojem sam, posle dosta godina, prvi put zaplakao. To je bio trenutak kada je u meni etika pobedila ego, a ta borba mora biti stalna...

Identitet kao misija, baš ovde i sada

– Mene jako nervira kad čujem prijatelje kad kažu da ovde nema budućnosti, da je nikada neće ni biti, da je sve loše i da odavde treba otići - na zapad. Ne znam da li sam ja imao sreće, ali ja, čak i kad bi me mitraljezom terali, ne bih odavde otišao nigde drugde. Oko moje tridesete godine shvatio sam da se nisam ovde rodio slučajno, da baš ovde u Srbiji, kao Mađar, imam neku misiju. Ne mogu, naravno, da govorim u ime onih koji zarađuju bedno, što je užasno i ponižavajuće. Ako gledam iz njihovog ugla, onda ih razumem: oni će stvarno otići trbuhom za kruhom, ali ako prethodno ne pokušaju nešto da urade tamo gde sad žive, s onima koji ih okružuju, onda to ne prihvatam. Meni je to uspelo i ja sam stvarno srećan čovek, ovde u Srbiji, kao Mađar. Ako je meni uspelo, znači da može i drugima ako se potrude. Moj identitet je, dakle, to što sam Mađar u Srbiji koji radi u najjužnijem mađarskom profesionalnom pozorištu, gde čuvam mađarsku kulturu.

Rođeni Senćanin, u Novom Sadu ste začeti kao glumac, tu sad i živite, oblikovala vas je Subotica, ali i Bečej smatrate svojim. Šta su vam ti gradovi dali?

– Bečej je, nažalost, bio mrtav grad i kad sam bio tinejdžer, a i danas je - a ne bi trebalo da bude. On ima jako dobre mogućnosti, ima Tisu i mnogo termalne vode, što bi se dalo dobro iskoristiti. Sećam se da su pre 15 godina dovezli neke mašine da izbuše terme. Bilo bi to fantastično za mesto, oživelo bi ga, oživeli bi ljudi, ali se ništa nije desilo. Mašine su stajale dugo i samo su odjednom nestale. Niko ne zna šta se desilo, čemu je poslužila ta predstava. U Bečeju definitivno nešto ne štima, ali to me ne sprečava da svakog vikenda odem tamo u pčelinjak svog oca i da tu napunim baterije. To mi je ritual, neka osnova. Bečej će uvek biti u mom srcu i, ma koliko mrtav bio, ja ću mu se vraćati i, neka zvuči i patetično, želim da me tamo i sahrane. Što se Subotice tiče, tamo sam se doselio posle bolnog raskida s dotadašnjom devojkom. Grad mi je bio depresivan, nije imao reku koja bi odnosila negativnu energiju. Ima, doduše, jezero, ali ono stoji, pa stoji i depresija, a ja sam zbog raskida bio u dubokoj, tolikoj da sam mislio da ću umreti. Imao sam i strašnu nostalgiju za Novim Sadom, gde sam igrao "Knjigu o džungli", pa kad sam se iz Novog Sada morao vratiti u Suboticu, zapomogao sam i ridao još više. Posle sam je zavoleo i sve je bilo drugačije.

Šta je presudilo da je zavolite?

– Ono što smo stvarali u pozorištu "Deže Kostolanji", što je nastajalo iz etike koju smo ustanovili. "Kostolanji" do tada nije imao stalni ansambl, Andraš Urban je došao za direktora i pozvao nas. Pravili smo predstave neuobičajene i za srpsko, i za mađarsko podneblje. Reakcije su bile odlične, ljudi su dolazili i bili odušeljevni. To mi je pomoglo da prihvatim Suboticu i zavolim je, toliko da mi je bilo teško kad sam dao otkaz i vratio se u Novi Sad.

Šta je presudilo povratku?

– Mislim da mi je bilo dosta. Imao sam osećaj da ne mogu dalje. U ansamblu smo znali sve jedno o drugom. Kada radiš četiri-pet predstava u sezoni - zasitiš se. Meni se upravo to desilo. Kad sam otišao, nisam imao plan B, ali mislio sam da će biti već nešto. Javio sam svim pozorištima da sam slobodan, ali konkretan poziv stigao je osam meseci kasnije, od Šandora Lasla. To nikad neću zaboraviti. Da on nije izgovorio te reči, verovatno bih ostalo u Subotici i bio duboko nesrećan. Ovako, postao sam deo odličnog ansambla u Novom Sadu.

 Arpad u predstavi "Neoplanta", foto: Srđan Doroški

Po čemu se taj ansambl razlikuje od drugih? Možda je odgovor u činjenici da za mađarskog glumca u Vojvodini postoje samo tri ozbiljne profesionalne scene na kojima može da igra, i tek par amaterskih i poluamaterskih. Ako nije najbolji mogući, on posle akademije može biti još voditelj ili prezenter, ili upravnik nekog doma kulture u provinciji ako se uroti sa politikom?

– Na početku rada na novoj predstavi sa Urbanom, koja će govoriti o istoriji Novosadskog pozorišta, pričali smo upravo o etici koja nas veže. Nju je uspostavio Šandor Laslo kada je postao direktor te kuće. On je uveo red: moralo se dolaziti na vreme, nije smelo biti kašnjenja, moralo se raditi vredno, nije smelo biti alkohola na poslu. Ako bi se nešto od toga prekršilo, usledila bi kazna u vidu smanjenja plate. To je kreiralo dobru radnu atmosferu i radnu etiku, timski rad bio je moguć, postao je važan, ljudi su postali odaniji jedni drugima. Neki su nedavno primetili da to više nije tako rigorozno kao nekada, ali to nije moj utisak. Kada smo radili "Ričarda Trećeg", gde imam veliku ulogu, imao sam osećaj da mi svi pomažu da dobro uradim ulogu, osećam sam da mogu da računam na njih. Kada sam ja u prilici da uzvratim, činim to svom snagom. Volim kad posle predstave Dodo (Atila Nemet), Pongo Gabor i ja sednemo u garderobi i u nekoliko rečenica sumiramo kakva je bila predstava, šta je bilo dobro, na šta drugi put treba paziti. Takva vrsta kolegijalnosti i pažljivosti jako je važna za timski rad, ne samo radnu atmosferu, već atmosferu u jednom pozorištu uopšte. Može, naravno, da se radi i bez toga, ali se vidi kad toga nema. Kolegijalnost i podrška, kolega prevashodno, hrana su glumačkoj duši.

O Akademiji, kao i o detinjstvu, uglavnom se priča u superlativima. Da li je bilo i nekih trauma?

– Tamo su nam stalno pričali, ok, deco, radite, radite, ali nemojte misliti da će za sve biti posla – neće. Nema više radnih mesta, sve je puno, treba dobro da se pokažete da biste možda dobili neku ulogu. Neke je to stimulisalo, a meni je napravilo grč, toliko da sam u subotičkoj predstavi “Sulamit” doveo sebe u stanje da mi krv procuri iz nosa. Bio sam tad na trećoj godini, hteo sam da svi vide da sam maksimalista, koliko mi je stalo do glume. Pa je li to normalno?! E, tako ne treba da se radi, jer onda neće biti uživanja u poslu. Šta treba? Da se ubijem na sceni? Probao sam i to, ali i prevazišao.

 
Arpad u predstavi "Ana Karenjina", foto: Srđan Doroški

Kako je Urban okupio prvu postavu "Kostolanjija"? 

– Gledao nas je na trećoj godini u ispitnoj predstavi "Kralj Ibi". Narednog leta išli smo na turneju sa Salašarskim pozorištem, tad mi je rekao da računa na mene. On je do tada imao svoje stalne saradnike: Herminu Erdelji, Petera Ferenca, katkad i Deneša Debreija, neke glumce iz Segedina. Primio nas je u angažman, oblikovao uveliko, formirao unekoliko... Bilo je teških momenata za mojih šest subotičkih godina, ali sam mnogo naučio o životu, glumi, režiji i pozorištu.

Čovek sreće neke ljude da bi mu bili stub ili prijatelji za ceo život, neke da bi ga pogurali u jednoj fazi života, a neki su samo prolaznici kroz njegov život. Važno je prepoznati koji su koji. Umete li vi to?

– Kako vreme prolazi i kako postajem stariji, sve više imam talenta za to. Bio sam strašno naivan kao mlad, verovao sam ljudima i mnogo sam se puta razočarao. Shvatio sam u međuvremenu da se ne treba svakome toliko otvarati. Sad sam već u fazi kada treba da primetim ljude kojima treba moja ruka. Otvaram se rado ako od mene traže neki savet, jer i sam to cenim kod drugih ljudi.

Jedan od ljudi koji vas je - unekoliko ili uveliko - oblikovao je upravo Urban. On je neka vrsta očinske figure, koju glumac na putu sazrevanja mora da poništi da bi i sam postao autohton umetnik. Uspeli ste u tome odlaskom iz "Kostolanjija" i izuzetnim ulogama u Novom Sadu, ali, otac se, evo, vratio, stigao je u "Ujvideki" kao direktor. Šta sad raditi s njim?

– Najvažnije što sam čuo i naučio od Urbana je to da, kad neko izađe na scenu, može da radi bilo šta, ali mora da bude uverljivo, tačno i iskreno, da vidi na njemu da je to što kaže njemu važno, da vidi šta time hoće da postigne, zašto to kaže i kome kaže. Sve to zvuči dosta jednostavno, ali nije. Svaku rečenicu treba napuniti da bi ona imala snagu. To je i meni jako važno, a isto tražim i kada sam gledam neku predstavu. Ako vidim da je nekom važno to što igra, ja mu verujem i pratim ga, bez obzira da li je glavna ili krajnje sporedna uloga. A Andraš i ja se već dobro poznajemo, izgleda da ne možemo jedan bez drugoga, trebalo mi je malo vremena da to shvatim. Ima na fejsu jedna lepa fotografija Andraša i mene kako se držimo za ruke kao zaljubljeni par. Napravljena je u Kelnu 2011. godine, kad smo ušli u deo grada gde je LGBT populacija.

A koncept kreativnog ludila udvoje, je li to stvar prošlosti ili i budućnosti?

– Biće ga sigurno, ali neka bude u zdravim granicama, a bilo je perioda kad je to ludilo išlo iznad svake mere, i to onda nije dobro.

Za vaš glumački habitus vezuje se reč "radikalno", u najpozitivnijem smislu. Glumac ste koji se ne štedi, koji ide ispod sopstvene kože. Koliko su ta stanja opasna po čoveka, makar bio i najjači karakter. Kako glumac čuva sebe od toga da se potpuno ne iščaši iz stvarnosti?

– Jednom sam sa kolegom Ervinom Palfijem razgovarao baš o tome koliko nam se često dešavalo da na sceni zaboravimo zašto smo tu. Ti si uvek svestan da si ti na sceni Arpad Mesaroš koji glumi nekoga, ali se katkad desi da ja zaboravim da sam Arpad. Bilo je momenata kad se probudiš i pomisliš, bokte, gde sam ja to?

S čim je to povezano?

– Ima veze s tim koliko je teško to što radim. Ja se zaista ne štedim na sceni, vrlo sam strog, čak okrutan prema sebi, možda danas manje nego nekada, jer sam naučio da ne umrem u svakoj sceni, ulozi, predstavi... Ali na početku bivalo je baš nezgodno... Međutim, još na Akademiji učili su nas da uvek treba da se vratimo. Jedan lik, jedna predstava je reka koju treba preplivati, ali se posle procesa ili predstave moramo vratimo nazad. Ako ostanemo na drugoj strani, onda se desi ono što se desilo Don Kihotu - nije znao da treba da se vrati, nije znao da se vrati, nije znao kako izaći.

Koja vam je najteža uloga za plivanje nazad?

– Od svih koje sam radio, a imam 41, godinu, mislim da je to, i fizički, i psihički, "Ričard Treći". Skoro sam neprekidno na sceni, dugo, u neuobičajenom položaju za telo, na kraju se to pretvori u neku monodramu. Kada umrem na sceni, pa posle odem u garderobu pod tuš, kako voda teče i kako sa sebe operem sve što sam prethodno govorio, tako se vratim u normalu. Za neke druge predstave, "Neoplantnu" npr, dovoljno je samo da izađem sa scene, pogledam se u ogledalo i vratim se u realnost.

Arpad u ulozi Ričarda Trećeg, foto: Srđan Doroški

Imam svoj ritual na dan predstave: uvek se obrijem, uradim 200 sklekova i moje govorne vežbe. Operem zube, i onda mogu na scenu...
 

Treba li glumac da ide kod psihologa, da ima svog psihologa?

– Treba. Ja sam bio jako problematično dete, buntovnik strašan. U ranim tinejdžerskim godinama roditelji su me terali kod psihologa, jer su mi našli lobanju ispod kreveta, ali ja sam onda odlučio da pisanjem mogu da izlečim sam sebe.

Da li je i pčelarstvo kod oca neka vrsta psihologa?

– Jeste. Kad to radiš, onda si na pčelinjoj sceni, izađeš iz svog sveta, u nekom si drugom, živiš u njihovoj populaciji, moraš da je poštuješ. Ne radim to jako često, samo leti, kad je vrcanje, tad pomažem ocu. Pokušavam da se smirim, da sve manje nervoze unosim u svoj privatan život. Skoro svaki dan imam treninge, time gradim sebe, izbacujem negativnu energiju, a kad uveče svi legnu, meni treba još sat-dva da se spustim, treba mi to moje vreme, da čitam bilo šta, dok se ne isključim. Kad stignem u krevet, stavim ruku preko očiju i odmah zaspim i tako šest narednih sati.

Sa srpskim – i na "ti" i na "vi"

– Ima ljudi koji su baš talentovani, brzo uče i progovore druge jezike. Oduvek sam želeo da naučim fracuski i nemački, da bolje govorim engleski, ali izgubim volju kad nemam dobar doživljaj onoga što sam naučio. Kada sam dobio prvu ulogu na srpskom, kod Urbana u "Juliju Cezaru" , bio je haos. Igrao sam Antonija, i uz sve – lektora koji mi je pomagao s akcentima i dužinama, baš sam mnogo radio, ali na koncu, kad sam odgledao snimak, video sam samo glumca koji hoće da izvrši zadatak. Bio mi je to strašno za gledati. U međuvremenu sam se valjda poboljšao i stigao do toga da me Veljko Mićunović pozove u Beogradsko dramsko pozorište da igram u predstavi "Demokratija". Mnogo sam radio na učenju jezika i sad već mogu da uživam u onome što radim, ali što se akcenata tiče, i dalje ne mogu da pobegnem, nikada neću zvučati kao Novosađanin-Mađar. Stalno se pitam kako zvuči, kako bi zvučalo, da li dobro zvuči, koja bi bila bolja reč... Srpskom jeziku, međutim, zahvalan sam jer preko njega razumem ceo region, sve narode bivše Jugosalvije. Učio sam i ćirilicu, čitam je, i zato danas mogu i na ruskom da prepoznam o čemu se radi, iako ga nisam učio. Slično je i sa slovačkim i češkim. Najviše me zapravo nervira to što, iako dobro razumem srpski, kad treba dobro da se izrazim, često se ne setim tačne reči, redosleda reči, akcenata i dužina.

Ko je za vas najvažniji mađarski umetnik u Vojvodini?

– Mislim da bi to mogao biti Jožef Nađ. Bio sam na nekoj radionici kod njega, neizmerno mu se divim. Način na koji Nađ, kroz sve svoje predstave, a igrane su svuda po svetu, od Južne Amerike do Sibira i Afrike, uvek nosi nešto što je simbol života ovde u Vojvodini, zadivljujući je. Taj čovek stvarno ima smisla za prefinjeni detalj, za scensku delikatnost.

Predstava "Neoplanta" vrlo tačno govori o tome kako se kroz istoriju osećao pripadnik jednog manjinskog naroda u ovom gradu. To je priča o gradu koji je nestao i novom koji nastaje, koji je, razumljivo, drugačiji, ali je sve manje grad... Šta vama kao građaninu Novog Sada smeta u njemu?

– Nisam poznavao Novi Sad, kada je, kako kažu, bio jako dobra varoš. Kažu da je nekad davno bilo pozitivan, ali da je sada izvan svake kontrole, opasan grad u kojem ima svega... Prvi put, ovako javno, ispričaću šta sam doživeo 2014. posle premijere "Neoplante" u Novosadskom pozorištu. Prišao mi je direktor jedne vrlo važne ovdašnje pozorišne institucije i rekao mi: "Dobra predstava, dobra predstava, ali žao mi je što ne pričate o nama u najpozitivnijem smislu. Treba da nas bude malo više, pa ćete malo bolje pričati o nama."... Prvo sam pomislio da se šali, ali ton kojim je to rekao nije ukazivao da se zeza. Posle sam to rekao Urbanu...

Politička korektnost javno, a pravo lice - u četiri oka... Nekada su deca u Novom Sadu kao drugi jezik učila jezik sredine – mađarski, slovački... a danas o multikulturalnosti uče teorijski. Nikad se više o njoj nije pričalo, a nikada je manje nije bilo. Politička korektnost omogućava formu bez sadržaja. Kakav je vaš odnos prema obavezujućoj političkoj korektnosti, od koje je istina često daleko?

– Ako već otvaramo ovu temu, moram da budem sasvim otvoren: mislim da ćemo već za našeg života doživeti da će ljudi sa Zapada bežati kod nas. U Mađarskoj, oko jezera Baloton, već sada je sve više Nemaca, Holanđana, Belgijanaca, Francuza... Kupuju ljudi kuće, vikendice da se tu skrase u penziji. Kažu da je nenormalno šta se dešava npr. u Francuskoj, ali i u zemljama oko nje. Oni osećaju da su na pomolu neki nemiri. Migranti na ulicama zahtevaju svoje običaje. Ljudi su - razumljivo - pobegli odnekud gde nema mirnog, ni dobrog života, ali bi onda bilo logično da se drže pravila kojih se drže svi građani te zemlju u koju su došli, a ne da traže da se oni koji tu oduvek žive, sada prilagođavaju migrantima. To je apsurdno. Dolazimo do toga da više nema razlike između radikalnog i umerenog stanja. Da ne dužim i ne ulazim dublje u politiku, postoji knjiga koja se zove "Kamp svetaca" Žana Raspejla koju ću sigurno postaviti na sceni. Nikada ranije nisam razmišljao o režiji, ali me je to štivo inspirisalo da potražim neke dramaturge i zamolim ih da to naprave za mene.

Zašto kažete, "da ne ulazim dublje u politiku"? Politika je i kad čovek uđe u prodavnicu, a tamo krompir koji pristojno izgleda 150 dinara, a onaj koji mu se nudi kao "umirujući faktor" - na "boljoj ceni" od 79 dinara - izgleda kao sunđer koga ni tuđem prasetu ne bi dao. Politika je i ovo što se dešava u Subotici, čijim jednim delom vladaju kriminalci, trgovci ljudima, dok građani ne smeju da provire na ulicu kad padne mrak, politika je i kad ti neki ljudi blokiraju kuću jer ne misliš kao oni. Rezultat nekih politika na globalnom planu su Rusija koja razbija Ukrajinu i Izrael koji granatira decu u Gazi. I (gotovo) svi ćute. Politika je i to kad glasno kažeš te dve istine, uvek se nekom zameriš. jer ljudi ne slede istinu, već narativ koji im odgovara. Plaši li vas to, i sami ste otac koji bi sigurno voleo neku sigurniju budućnost za svoju decu...

– Ja nisam morao u rat. I ne bih voleo da moji sinovi dođu u tu situaciju, a to je sve neizvesnije danas. Kada sam gostovao u Indiji sa nekom predstavom, vodič nam je bio čovek koji nas je pitao da li je istina da se mi u Evropi mrzimo na osnovu nacionalnosti? Kada smo rekli da se to ponekad dešava, on je rekao da smo mi budale, jer su normalni samo oni sukobi koji se dešavaju na verskoj osnovi. Za njega je, dakle, bila normalna perspektiva u kojoj je ubijanje u redu ako je čovek druge vere. Znamo da je Fukujama pisao o kraju istorije, ali Hantington je govorio možda preciznije – o ratovima među civilizacijama i  kulturama. Čini mi se da to gledamo sada i bojim se da u tom smislu nisam optimista. Mislim da u zapadnom delu Evrope neće biti mira u budućnosti, i to je pitanje dana.

O salonskim rodoljubima i salonskim anarhistima 

– Čini mi se da je svugde, od Subotice preko Novog Sada do Beograda i Pešte jako moda, nešto kao revolucionarno, obavezno pljuvati Vučića. Bože sačuvaj da ja branim Vučića, imaju i on i Orban svoje mane, loše strane, ali ja danas svojim očima vidim da je srpsko mađarski odnos bolji nego ikada što je bio otkako znam za sebe. Moram podsetiti da je 2013. godine, u Čurugu, a bio sam tamo, sklopljen sporazum između tadašnjeg premijera Mađarske Janoša Adera i Tomislava Nikolića. Oni su se tada rukovali i izvinili za ono što je urađeno tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je to bio početak boljih odnosa između Mađara i Srba ovde. Znam to, jer se sećam i vremena kada su se Srbi i Mađari u Bečeju stalno tukli. Toga danas nema. Ja, dakle, nisam za salonsko revolucionarstvo. Moraju se sagledati obe strane. Sad je ova država primorana na to da prizna Kosovo da bi mogla u EU, odakle ljudi već beže. Je li to normalno? Kako neko ko je rodoljub može da prihvati otcepljenje dela svoje zemlje? Ja kao Mađar znam šta je to svojevremeno značilo za Mađare...

Šta sledi dalje? Da li ste stigli do faze kada, bez straha, smete da kažete i "ne" ako osećate da to što vam nude nije vredno vremena, ni pažnje?

– Na Akademiji sam naučio da u sebi treba da sačuvam dete, uvek otvoreno i radoznalo, koje se raduje novim stvarima i prihvata ih, ne zaključava se, nego biva u simbiozi s njima. Iščekujem ulogu koju bih mogao da uradim i drugačije, svedenije. “Ne” mi je sve lakše da izgovorim. Na početku se nisam usuđivao iz one frustracije usađene na Akademiji, ali sam to prevazišao jer mi je danas jako važno da imam što više vremena za sebe i moje najmilije.

Autor: Snežana Miletić