Bane Kerac - od Kekeca do Zagora: Ma ne, to uopšte nije bilo tako!

Bane Kerac - od Kekeca do Zagora: Ma ne, to uopšte nije bilo tako!

Branislav Bane Kerac rođen je 1952. godine u Novom Sadu. Interesovanje za strip počeo je da pokazuje još kao klinac, ni ne sluteći da će u godinama koje dolaze postati jedan od najznačajnih strip autora sa ovih prostora. Danas, iza njega stoje junaci kao što su Cat Claw, Kobra, poručnik Tara, Billy the Pljuc, Balkan Ekspres i mnogi drugi, kao i rad na licenciranim izdanjima među kojima su najpoznatiji Tarzan, Veliki Blek, Fantom... Kerac je jedan od najznačajnih predstavnika generacije koja je pripadala takozvanom „drugom zlatnom periodu“ jugoslovenskog stripa, a nedavno je uradio specijalnu epizodu kultnog stripa Zagor i tako postao stalni član ekipe čuvenog italijanskog izdavača Serđo Boneli Editore. Upravo ovo bio je povod da se nađemo sa Banetom u bašti njegovog omiljenog kafića na Novom naselju i zavirimo u svet strip autora.

 

Odrasli ste u Sarajevskoj ulici pedesetih godina prošlog veka. Kako ste se zainteresovali za crtanje? Da li se u to vreme teško dolazilo do stripova?

- Ma ne, to su zablude ovih mlađih generacija da je bilo strašno loše, da smo smo svi bili uvijeni u crvene čaršave sa srpom i čekićem i da nismo smeli da mrdnemo. To uopšte nije tačno. U početku jeste tako izgledalo, do nekih pedesetih godina, a onda su stvari počele naglo da olabavljuju. Četrdesetih, odmah posle Drugog svetskog rata imali smo protivnike stripa koji su smatrali da je u pitanju zapadna propaganda i da će to pokvariti omladinu... Tako su zabranjena i Tri ugursuza. U tom vremenu se nije gledao sadržaj, gledala se samo forma. Pedesetih su počele da se oslobođaju stvari zato što su neki ljudi koji su radili sa stripovima pre Drugog svetskog rata na sve načine pokušavali da nastave da se bave tim poslom. Jedan od jačih izdavača, Ivković, koji je pre rata držao Univerzum Press imao je gomilu materijala. On je nakon rata pokušavao da pokrene nekoliko časopisa, neke uspešno, neke manje uspešno, ali uglavnom bilo je strip časopisa. 1953. godine Novi Sad je postao jedan od onih gradova koji su prednjačili u stripu. U okviru Dnevnika je izlazila Panorama, koja je tada bila magazinskog tipa i sadržala je i stripove, a izbor stripova je bio inzvarendan. Mi smo u toj Panorami mogli da nađemo Bern Hogartovog Tarzana, Al McVilijamsa sa Bliznakinjama planetama, Freda Migera i Bufalo Bila, i što je najbolje, imali smo i nekoliko domaćih stripova. Većinu od njih je radio Miša Nedeljković, kasnije čuveni slikar, kaligraf i likovni radnik, u Novom Sadu poznat i kao jedan od osnivača Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine. Paralelno sa tim, beogradska ''Omladina'' je pokrenula „Crtani magazin“ i izdala je nekoliko epizoda Tima Tejlora. Aktivirali su se reprinti Đorđa Lobačeva i „beogradskog kruga“, krenuo je Politikin Zabavnik, tako da mi uopšte nismo patili od manjka stripova. Najlepša stvar dogodila se zime 1957/58 kada se pojavio prvi broj Kekeca. Prethodno je bio koncipiran da bude ispostava engleskih i američkih stripova, međutim, neki ljudi koji su znali da Francuska ima veliku produkciju usprotivili su se ovoj ideji i hteli su da se orijentišu na francusku produkciju. Već 1958. upoznali smo Monzona, Rejmona Mašeroa, Koelha i Vajnberga. Kekec se nije odrekao američih stripova, pa se u njemu mogao pronaći i Princ Valijant, njegov najbolji period.

 

 

Kakva je tada bila dostupnost stripova? Da li je svako mogao da ih priušti?

 

- Bili su jako dostupni. Politikin zabavnik se uključio odmah pedesetih godina da nastavi tradiciju pre Drugog svetskog rata i u istom formatu je izlazio. Objavljivao je sve što je u tom trenutku bilo moderno. Bili smo upoznati sa kretanjima i američkog i francuskog stripa. Politikin zabavnik je zbog svoje novinske hartije i formata tada koštao 10 dinara, a Kekec koji je štampan u novosadskom Forumu i išao je u boji, koštao je 30 dinara. To su bila najeftinija izdanja, reda veličine kao kad bi danas koštali 20 dinara i recimo 60. Pored njih pojavio se i Majin Stip, beogradska produkcija koja je bila vezana za slovenačke novine Maja. Oni su bili najskuplji. Istovremeno, Zagreb pokreće svoju produkciju. Uz legendarni Plavi Vjesnik, 1962. izlaze čuvene edicije „Strip-strip“ i „Strip revija“ koja se bavi predratnim izdanjima braće Nojgerbauer, Vinetuom i ostalima, i predratnim stripovima Andrije Maurovića, što je bilo jako značajno za nas kasnije autore. Takođe, „Strip- strip“ je uporedo sa izdavanjem Plavog Vjesnika, objavljivao stripove Julija Radilovića. To je takođe bio jedan od velikih uticaja na kasnije autore. I ono što je bilo kruna svega, 1962. godine Forum, njegova zabavna redakcija, od koje će kasnije nastati Marketprint sa svojom Stripotekom, kreće sa svojim crtanim romanima. Mi smo tu praktično dobijali uvid u radove najboljih autora koji su naseljavali ovu planetu, kao što su Alberto Breča, Arturo Del Kastiljo, Serđo Tarkvinio i gomila italijanskih autora (Muci, Ugeri, D'Antonio) koji su kasnije bili okosnica čuvenog Bonelija. Pred kraj šezdesetih kod nas se pojavljuje Boneli sa Teks Vilerom, Zagorom, Veliki Blekom, Komandantom Markom što je značilo pozitivni haos u našem svetu stipa. Međutim, i daje ostaje nepokriven jedan veliki segment. Italijanska produkcija nezavisna od Bonelija, engleska nezavisna od Flitveja i američka nezavnisna od King Fičersa. Sve je to pokrio jedan treći gigant kod nas, Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Oni su bili finansijski potkovani i mogli su da podnesu velike tiraže. Recimo, strip „Mirko i Slavko“ je bio pravi fenomen i to je bila prva pojava timskog ctanja kod nas, kada više autora rade na jednoj epizodi. E, sada je, recimo, pravi trenutak da kažem da ona čuvena rečenica „Mirko, pazi metak“ ne postoji, i nikada nije objavljena u ovom stripu. To je Ljubomir Kljakić izmislio u jednom svom članku da bi dezavuisao kvalitet tih stripova. S jedne strane opravdano, pošto je većina epizoda stvarno bila slabog kvaliteta, ali kao pojava nisu mogli biti zanemeraljivi i imali su veliku ulogu u istoriji našeg stripa. Ono što je sigurno najvažnije za Dečje Novine jeste to da su one tada za razliku od Dnevnika i Foruma imale „Yu strip“.

 

Kada nastaju vaši prvi radovi?

 

- Ja sam počeo da crtam sa pojavom Kekeca. Kekec broj  5 je bio prvi strip koji sam video u životu. Onda sam se zarazio Krckom i Maleckim, Čapom i Gru Gruom, Princom Valijantom, ali me je najviše oduševio Dejvi Kroket. 1955. je snimljen čuveni film sa Fes Parkerom i ja sam praktično iz bioskopa video Kroketa u stripu. Nije mi bilo teško da se zainteresujem za strip, a pošto tada nije bilo puno pametnih stvari za raditi, recimo, nisam mogao da visim na Fejsbuku, ili da gubim vreme sa mp3, onda sam sedeo za stolom i crtao. To je tada bilo više individualno. Sećam se da se u 7. razredu, u Osnovnoj školi malo ko od mojih drugara interesovao za strip. Onda je iz Petrovca u moj razred došao Slavko Pejak, kasnije takođe strip autor. E, pošto je Slavko bio naklonjen i pisanju, dogovorili smo se da on piše scenarije, a ja da crtam. Dok nisam upoznao Slavka, drugar vezan za stripove je bio Toza Obradović koji je živeo u susednoj ulici. Nas dvojica smo razmenjivali stripove, izdavali kao neke naše novine koje smo sami crtali, međutim posle Osnovne škole razišli smo se i nismo se videli sve do 1975. godine kada smo se slučajno sreli i konstatovali da je u Dnevniku počela produkcija domaćeg stripa, i da su se pojavili neki novi autori. Toza i ja smo odlučili da probamo. Napravili smo nekoliko probnih tabli Poručnika Tare, oko kojeg u uredništvu nije moglo da bude puno diskusije da li treba ili ne treba. Recimo, ja sam tada imao gomilu stripova o Caru Dušanu ali to mi nije padalo na pamet da predložim jer se, navodno, smatralo da je to škakljiva tema. Ali ajde da budemo iskreni, da opovrgnemo ovo današnje uvreženo mišljenje...  Sve je to više bila priča rekla-kazala, nego što je to bila proverena stvar.  Da sam ponudio Cara Dušana sumnjam da bi neko imao nešto protiv, ali to je bila neka vrsta auto-cenzure, nekog straha „možda to od gore neko vidi sve“. I onda, bilo je bolje ne talasati radi mira u kući, a tako se većina ljudi i ponašala. Mislim da je to bilo preterano gledanje na stvar i da su ''oni iz komiteja'' imali pametnija posla nego da se bakću sa stripovima.

 

 

Napustili ste studije stomatologije zbog stripa. Mnogi bi danas rekli hrabar ili lud potez. Da li se u to vreme moglo živeti od stripa?

 

- Posle osnovne škole, ja sam hteo da budem zubni tehničar i da imam stalan posao. Kada sam završio tu školu našao sam se sa njih četiri stotine na Birou za zapošljavanje. Otišao sam na stomatologiju koju sam jako temeljno studirao, svaku godinu dve. Prvu godinu sam izgubio zbog hemije, neke budalaštine po imenu ciklopentanoperhidrofenantrensko jezgro. Ali tu prvu godinu koju sam izgubio ja sam iskoristio na najbolji način. Tada sam sa Slavkom Pejakom išao na predavanja i praksu u Višu pedagošku školu, likovni smer. Kako nas je bilo puno, profesori nisu imali pojma ko je tu student a ko nije, i tamo smo mi crtali po modelima i, kao, učili crtanje. Imao sam tu prednost da nisam morao da učim kako se od jaja prave tempere, nego sam pokupio samo ono što mi treba. Tu sam znači praktično zapečatio zanat. Drugu godinu sam izgubio zato što nisam hteo da seciram žabu, a treću godinu zbog patofiziologije i isto tako neke gluposti irelevantne za stomatologa. To je bila 1976. godina, kad sam već uveliko radio poručnika Taru i shvatio da od stripova može sasvim lepo da se živi. Roditelji su u početku bili protiv, ali onda su i oni shvatili da je bolje da budem dobar crtač nego loš zubar, tako da je to prošlo bezbolno s jedne strane, a sa druge strane napustila me je dugogodišnja devojka koja je želela sigurnost u braku sa zubarem.

 

Usledio je rad u Dnevniku. Recite nam nešto više o tom periodu?

 

- Toza i ja smo na samom startu zavrnuli rukave i počeli muški da radimo. On je pisao scenarije, ja sam radio crteže. Za četiri godine uradili smo 22 epizode. Pritom, istovremeno sam radio i Kobru i neke nezavisne stripove. Mogao bih neskromno da se divim samom sebi koliko sam imao živaca i snage da sve to postignem. Međutim, jedan takav tempo je meni pružio neophodnu rutinu da se nosim sa nekim mnogo ozbiljnijim stvarima, kao što je stvaranje naše junakinje, superheroine Cat Claw, a posebno sam iskovao sposobnost da se bavim licencama kao što su Veliki Blek i Tarzan. Pored svega toga, tu negde je nastao i Billy The Pljuc, kao neka vrsta oduška kada se stvarno zamorim budući da licencni stripovi itekako znaju da budu opterećenje.

 

 

Pretpostavljam da ima dosta pravila kojih ste morali da se pridržavate?

 

- Nije to bilo baš tako striktno propisano i zakucano na crkvena vrata kao što su ljudi mislili da jeste. Ja sam recimo imao više problema jer u licencnim  stripovima nije bilo ni grama humora, a svi moji autorski stripovi se baziraju na humoru, i upravo taj humor i jeste onaj glavni pokretač zašto ja to uopšte radim. Ograničenja tipa ''Tarzan ne sme da ubije'' nisu bila otežavajuća okolnost pošto se nisu previše kosila sa tadašnjim moralnim kodeksom. Niko od nas nije smatrao da licencu treba iz korena menjati. Odnosili smo se prema tome kao prema poslu koji mora da se uradi profesionalno.

 

Kako dolazi do razlaza sa Dnevnikom i prelaska u Marketprint?

 

- Dnevnik je isposlovao licencu za Velikog Bleka, pa sam primljen u radni odnos da radim na tom stripu. Međutim, ispostavilo se da ja nisam uopšte sposoban da radim Velikog Bleka takvog kakav je. To je meni bilo užasno nezanimljivo, kao da moram da crtam levom rukom. Onda sam već preko Kobre i poručnika Tare stekao i neko ime pa sam mogao malo i da biram. Dogovorili smo se da radim neke posebne epizode Velikog Bleka za Strip zabavnik koje neće biti ni ponuđene Italijanima. To je funkcionisalo sve do promene uredničke garniture u Dnevniku. Na čelo moje radne jedinice dolazi neki pesnik opsednut kontrolom i nekom njegovom uvrnutom vizijom izdavaštva. Prvo je hteo da mi nametne da dolazim u 7:00 sati i sedim do 14:00 u Dnevniku, pa sam ga upitao: „Čoveče, jesi li ti lud ako zaista misliš da se meni u sedam ujutro crta?'' Nastavilo se nizom konflikata i kada sam dobio ponudu da pređem u Marketprint da radim Tarzana oberučke sam je prihvatio. Nije mi bilo teško. Za sve to vreme rada na licencama, nisam ostavljao moje junake Cat Claw i Bilija. Da bude veselije, stvorio sam još nekoliko dragih likova: Troje nesalomljivih, Kelija branda, Sajmona Šilda, Dika Harloua i Klinta Kalahana. Održavao sam produkciju i u njoj nalazio ono pravo stvaralačko zadovoljstvo. Normalno je da sam više uživao crtajući Katu kako se maklja nego u beskrajnom iscrtavanju lišća afričke džungle.

 

 

Dugo vremena ste svirali bubnjeve. Da li se, i u kojoj meri prepliću strip i muzika?


- Naravno da se prepliću. Recimo, 1976. godine, svi mi strip crtači koji smo se u to vreme družili imali smo onaj HSR 48, sa dva ogromna zvučnika i svi smo imali albume od The Moody Blues „This is the Moody Blues“ i album od Queen „Noć u operi“. Boemska rapsodija je tada bila ogroman hit. Bubnjeve sam svirao još od osnovne škole. Sa Slavkom Pejakom sam osnovao bend koji se inovativno zvao The X Ray. Kasnije nam se pridružio jedan drugar koji je bolje svirao gitaru od Slavka, pa je Slavko prešao na bas. Tada sam se učlanio u partiju kako bih došao do prostorije školskog Komiteta gde su stajali instrumenti. Radili smo to iz ljubavi. Uvek smo se zezali, što da slušamo tuđe gluposti kad možemo svoje. Muzička veza je jako bitna, isključi te prilično od okoline, pa još ako imas uslove da imaš svoju sobu gde ti niko neće smetati i gde će neko samo povremeno ulaziti da ti donese kafu, zadovoljstvo je garantovano. Muzika pomaže da postigneš neki stepen svoje usamljenosti gde ćeš na miru da radiš i razvijaš svoje ideje. Neka vrsta pomoćnog sredstva koja te jednostavno sakriva od pogleda stvarnosti i spoljnih briga. Uz pomoć muzike zaboraviš račune i svakodnevne brige. Naravno, aktivno sviranje je posebna priča... Kroz bendove Saguaro i GeroMetaL sam uspevao da definišem ono što volim u rok muzici.

 

Stičem utisak da u današnje vreme ima sve više Sajmova i okupljanja ljubitelja stripa, a sve manje ljudi koji ga stvarno čitaju.  

 

- Novo vreme, nove navike. Nama je nekad bilo nezamislivo da je strip ukoričena knjiga teška tri kile kao što je recimo današnji Konan. Mi smo imali naše jeftine magazine koje nismo ni čuvali. Recimo „Zlatna serija“, to se znalo: pročitaš, odmah daješ sledećem, boga pitaj gde to kasnije završi, u nekoj potpali verovatno. To sad stravično zvuči.  Ondašnja platežna moć i današnja su skroz drugačiji, a različiti su i čitaoci. Ne čudi me da danas ima manje ljudi koji čitaju stripove. Produkcija stripova uglavnom se bazira na nostalgiji. Kad pogledaš današnju srpsku produkciju, ona se svodi na prežvakavanju manje-više starih stvari, a da ne govorim o tome da postoji posebna relgija, poznata kao „Boneli religija“ koja se bavi Zagorom, Teksom Vilerom itd, gde nove stvari iz Bonelija jako teško prolaze.

 

 

Koji je razlog tome?

 

- Razlog je što smo,  kada su počeli ratovi, izgubili tri-četiri generacije pravih čitalaca i tu povratka nema. Ne možeš klinca koji ceo dan provodi na Fejsbuku i Tviteru naterati da pročita strip na papiru. Ima dosta klinaca koji čitaju elektronske stripove kao pripremu za papirne, ali oni nisu dovoljni jaki ekonomski da bi mogli da se uključe u ove tokove i da bi mogli da prate sve naslove koji se sada izdaju.

 

Kako vam danas izgleda strip scena u Srbiji?

 

- Sama strip scena je prilično jaka. Nije to ništa spektakularno kao osamdesetih. Darkvud ima dosta kvalitetnih izdanja, ima dobru distributivnu mrežu, ima veliki korpus onih koji kupuju njegove stripove, ali on ne može da sanja da od prodaje stripova podigne zgradu od 10 spratova kao što su to radili Dnevnik i Dečje Novine. Ta vremena su prošla. Međutim, strip u papiru opstaje, ušminkan, ispeglan i spreman za police. Nekom se to sviđa, nekome ne. Meni, pošto sam stariji, lično se ne sviđa ta preterana ušminkanost. Volim ja da imam takve stvari, ali mislim da to daleko prelazi funkcionalnost koja je potrebna za strip. Važno je da može da se čita.

 

Važite za nekog kod koga su klinci koji ulaze u svet stripa često dolazili po savete. Da li i danas imate takvih slučajeva?

 

- Ima, kako da ne. Ima par nas kojima ne ide na živce to kada te neko povuče za rukav i pita: „Ej, čiko, jesam li ja ovo dobro nacrtao?“. Na kraju krajeva, strip je dvosmerna komunikacija i drago je čoveku da vidi da ima ljudi kojima se sviđa ono što radi. Uvek su dolazili klinci i donosili crteže i u Dnevnik i Marketprint. Mene bije glas da sam strašno strog, da nikada nikog nisam pohvalio, da nemam milosti. Kažem im šta da isprave, objasnim zašto nešto ne valja i gde može da nađe da se obrazuje, ali te moje kritike nikada nisu bile bez argumenata. Današnji crtači moraju da imaju veliku dozu samokritike, jer, danas se baviti stripom je daleko teže nego nekad. Kada vidim šta današnji klinci rade sa bojama i sa Cintiq tablama, mi matori ispadnemo amateri. Kadrovi su ludački dinamični, vođeni današnjom filmskom tehnologijom, pošto su se film i strip oduvek prožimali. Ali, treba uzeti u obzir da stari klasici nisu imali uzore i internet nego su sve morali sami da stvaraju. Jedno je stvorena umetnost, a jedno je naučena i o  tome se može satima diskutovati. Jednostavno, današnji stripovi izgledaju znatno spektakularnije nego pre. Ja se sećam nekih scena koje su stvarili Žiro ili Herman gde smo padali na glavu od toga kako je to dobro izgledalo, kako je imao živce to da iscrta a to je danas uobičajena rutina za stripove.

 

U kom trenutku dolazi do saradnje sa čuvenim Bonelijem?


- Tokom karijere sam u više navrata pokušavao da radim za Boneli. Ne u onom smislu da sam ja njima slao svoje stvari, pošto nisam spadao u takvu vrstu autora. U nekoliko situacija, kada su Boneliju trebali crtači, onda sam i ja dobijao priliku da uradim nešto kao što je jedna priča za Zonu X. U to vreme sam počeo za Dark Horse da radim Black Pearl i Ghost i Boneli se nekako izgubio iz mog vidokruga. Ja sam 1996. praktično prestao da se bavim stripom i onda sam se okrenuo dizajnu i pripremi za štampu jer nisam želeo da radim sa stranim izdavačima pod njihovim uslovima. Ali, crtač je crtač. Pre nekih pet godina sam se aktivirao na strip forumima, i onda sam predložio da se napravi specijalna epizoda Zagora na 96 strana. To ne bi bila redovna produkcija, već samo za 100 najokrelijih „zagorologa“. Planirali smo da uradimo 103 primeraka. Jedan za scenaristu, jedan za crtača, jedan za tušera pošto sam nameravao to sa Brankom Plavšićem da uradim, i ovih 100 za one koji se pretplate.  Plan je bio da tek kada se skupi 100 pretplata krenemo sa produkcijom. Sve je trebalo da se završi za šest meseci. Kako se tu radi o ozbiljnim stvarima, kopirajt nije mogao da prođe bez Bonelija.  U to vreme, Moreno Buratini, urednik Zagora, dolazi u Kragujevac na Festival stripa i to je bila idealna prilika da dobijemo dozvolu da ovu ideju sprovedemo u delo. Buratini nije imao ništa protiv toga, njegov pristanak smo dobili lako, ali smo morali da sačekamo i konačnu reč vlasnika Serđa Bonelija, koji je u tom trenutku bio na godišnjem odmoru. Serđo se vratio u oktobru sa odmora i, na žalost, posle nekoliko dana napustio nas zauvek. Još gore, mesec dana kasnije napustio nas je i Branko i to je obesmislilo ceo projekat. Međutim, ja sam u Kragujevcu dao dva-tri albuma Cat Claw Buratiniju kao poklon, a on ih je kao pravi profesionalac pogledao i rekao da ima tu materijala za saradnju. Kako je Boneli izbacio novu seriju kolornih Zagora, koja nije u glavnoj struji, ideja je bila da nastupim tu kao gost. Ideja je zapečaćena u Makarskoj 2012. kada smo se dogovorili za prošlost Gitar Džima. U međuvremenu, ja tada počinjem da radim i za Francuze, tako da se ta epizoda malo odužila, na dve, tri godine.

 

Opišite nam kako izgleda proces rada na jednom stripu, recimo Zagoru.

 

- Moreno radi scenarija za nekoliko crtača. On ne može da isporuči celu epizodu odjednom i  mesečno šalje 5 do 10 strana svakom i otprilike mi radimo toliko. Ako smo nešto sposobniji i brži, može da se uradi i više, ali uglavnom držimo opušteniji tempo.

 

 

Kako vidite budućnost stripa?

 

- Svetlu. Strip je još daleko da izumre kao medijum. Biće ga sve manje, to stoji, kako internet zauzima prostor. Nekada je strip služio da se u njemu odradi sve što na filmu ne može da se snimi, sada je teško da strip može da nacrta sve ono što film može da snimi. Međutim, stil naracije, prijemčivost, miris papira, to još uvek ostaje i ostaće ja mislim narednih 50 godina.

 

Neki novi mladi autori kod nas?

 

- Imamo puno mladih autora koji nemaju gde da objavljuju i da steknu rutinu kao što sam ja imao priliku.

 

Dakle, smatrate da nedostatak izdavaštva koči novu generaciju strip crtača?

 

- Apsolutno. Međutim, to na neki način nadomestuje internet. Znači, onaj ko hoće, ima gde da objavi, samo što za razliku od nas nekada ne može da živi od toga jer znamo kakva je naplativost na internetu. Međutim, na netu stičeš rutinu i šansu da te neki izdavači primete. S te strane gledano, Internet mi izgleda pozitivno, kao mesto gde će crtači izvorno objaviti radove a na papir ih prenositi radi prestiža. Svako može da nađe svoje mesto pod suncem samo ako je dovoljno kvalitetan. Osnovna manjkavost današnjih klinaca je što nemaju živaca da izguraju do kraja sve što treba.

 

Danas, kada se okrenete iza vas, žalite li zbog nekog projekta koji ste planirali, a niste ga ostvarili?

 

- Ima ih dosta... Već 15 godina treba da uradim 12. epizodu Cat Claw koju sam dužan mojim obožavaocima. Ima još puno toga što bih želeo da uradim u stripu, ali to su sve nekomercijalni projekti i za njih nema prostora. Da bih se angažovao oko njih ja bi morao da nađem nekog mecenu koji bi me izdržavao, tako da sam još uvek prinuđen da radim neke stvari od kojih živim i koje nisu deo mene. Mislim, lepo je raditi Zagora, ali Zagor nije moj junak, tako da se tu pre osećam kao izvođač nego kao autor. Voleo bih da radim biografije nekih naših slavnih ljudi pošto mi je historija hobi, a onda konstujem da imam samo dve ruke.

 

Da li Novi Sad zna za Baneta Kerca?

 

- U principu zna, ali u suštini ne. Stripovi nikada nisu smatrani za najvažniju stvar na svetu. Čak i negde gde bi trebalo to da bude prepoznato, nije prepoznato. Ali, strip autor sam po sebi je vrlo usamljena ličnost. On ima dve vrste uživanja. Prvo mu je uživanje dok je sam uz svetlost njegove radne lampe, muzike i dok stvara. Drugo uživanja je ona posledica stvaranja kada on traži istomišljenika koji će da potvrdi ono što je nacrtao. Ostalo ga se i ne tiče. Isto kao i muzičar koji stvori jednu pesmu ili album. Neće on sad celog života da svira taj album, on ide dalje i stvara drugi. Tako i mi. Ne tiče nas se toliko priznanje okoline. Nije baš da nas je nije briga, volimo to, prija naravno, i meni je bilo lepo kada me je pandur zaustavio i pitao: „Jel vi crtate Tarzana?“,  i pustio me da prođem, ali čar stvaranja je u stalnom kretanju ka nečem novom.

 

Sa Banetom razgovarao Gojko Kekić

Oceni vest:
22
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • geza šetet

    pre 555 dana i 23 sata

    JAKO LEPO SI TO ISPRIČAO BANE dirnulo me do suza

    Oceni komentar:
    1
    4
  • Danči

    pre 8 dana i 30 minuta

    Bravo Bane i veliko hvala na Cat Claw.
    Zahvaljujuci starijoj braći i ja sam stasala uz strip što je tada (80-ih) bilo neobično za devojčicu, mahom su dečaci čitali stripove. Rado bih se vratila u to vreme.

    Oceni komentar:
    0
    0
istraživanje jkp novosadska toplana elektrovojvodina zdravlje horoskopski znaci Spens Vreme u Novom Sadu Srbija horoskop klinika za ginekologiju i akušerstvo isključenje vode Elektrodistribucija Novi Sad betanija novi sad novosađani novosadska policija JKP Vodovod i kanalizacija Dom zdravlja Novi Sad novosadsko porodilište servisne informacije novi sad bez vode vremenska prognoza novi sad Isključenje struje tajne horoskopa isključenja struje bez struje Republički hidrometeorološki zavod vojvodina ns seme novorođenčad bebe