Bane Trifunović: Da je predsednik pametan, dao bi nam orden!

Bane Trifunović: Da je predsednik pametan, dao bi nam orden!

U ovoj zemlji se svaka vrsta kritike vlasti ili nečega lošeg tretira kao izdajnički čin. To je zato što smo mi jedno nestabilno društvo koje se bazira na strahu. Mi smo navikli da političari nama vladaju preko straha. Tako su probali i nas da zaplaše, priča Trifunović …

Predstava "Beton mahala", koju izvodi novopazarska Dramska trupa "Joj, evo ih ovi", nedavno je, u organizaciji novosadskog SKC-a, odigrana i na daskama Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta. Reč je o izuzetno uspeloj i emocijama nabijenoj priči osmoro mladih Novopazaraca koji govore o gradu u kom žive, o problemima sa kojima se susreću, te o svemu onome o čemu je danas "pametnije" ćutati, pre svega o nespremnosti da se živi sa drugačijim od sebe, na verskom, nacionalnom, ideološkom ili bilo kom drugom nivou. Predstava je u žižu javnosti dospela nakon što je njeno dalje igranje u Novom Pazaru zabranjeno, a ona sklonjena sa repertoara tamošnjeg pozorišta. Ipak, predstava je nastavila da živi i već uveliko uhvatila zalet po čitavoj Srbiji, a tri bisa na novosadskoj Kamernoj sceni i više nego oduševljena publika posve su dovoljan dokaz da posao nije bio uzaludan. Poznati glumac Branislav Trifunović, koji je zajedno sa Rifatom Rifatovićem predstavu režirao, ne krije da je, na kraju svega, izuzetno zadovoljan reakcijama, pogotovo ovim novosadskim.

 

- Ja sam i emotivo vezan za Novi Sad, pošto sam ovde studirao. I kad god se vratim ovde, čak i posle toliko godina, uvek imam nekakvu odgovornost, kao da igram u rođenom gradu. Ali stvarno je bilo fenomenalno. I deca su se potresla, i ja sam, i mislim da su svi. Kad pogledam te reakcije, onda se setim šta smo prošli, pa nam bude još draže. Dodatna mi je odgovornost što sad ne dolazim kao glumac, već kao reditelj. Ali sve je to lepo, i sve ima svoje - priča Branislav Trifunović u intervjuu za portal mojnovisad.com.

 

Kako si se snašao u ulozi reditelja, budući da je gluma, ipak, tvoje primarno polje rada?

 

- Ne gledam sebe kao reditelja. Ovo se nekako samo od sebe desilo, ali ne znam da li bih se usudio da ponovo nešto režiram. Verovatno bih razmišljao mnogo duže nego o ovome. Ja sada nisam ni razmišljao o tome šta to znači. Kad su rekli "važi, super, može", onda sam shvatio da sam ušao u neko polje koje mi nije baš najjasnije. Bio sam uplašen, ali su i ova deca zaista bila toliko inspirativna, da smo sklapali, sklapali, sklapali, do jednog trenutka kada sam shvatio da to, zanatski rečeno, liči na nešto. Onda se već malo ohrabriš. Očigledno je da smo uspeli. Gde god igramo završava se ovako, kao u Novom Sadu.

 

Kako ti sada, posle ovih nekoliko izvođenja, izgleda sve to što se desilo u Novom Pazaru?

 

- Ne znam. Ja pamtim tu premijeru kao nešto vrlo uzbudljivo. Taj prvi susret s publikom, aplauzi, ovacije, uplakani, ljudi, roditelji, svi mi. Ja sam nakon predstave sedeo sat i po u garderobi, nisam mogao ništa da kažem. Kad se sve to nagomila i poklopi, onda čovek može samo da ćuti. I to je verovatno dobro. Ja sve svoje dobre predstave pamtim po tome što smo nakon njih sedeli, ćutali, plakali, bili potreseni. To su neke emocije koje ne mogu baš da se kontrolišu.

 

Da li to onda znači, kada pogledaš reakcije publike, čak i u Novom Pazaru, gde se desio ceo taj cirkus, da su ljudi ipak spremni na različitost, na drugost, na život sa drugačijima od sebe, a da su političari i politikanti oni koji insistiraju na netrpeljivosti i nerazumevanju?

 

- Oni se pitaju, ne pitamo se mi. I, nažalost, mislim da ni mi nismo spremni. Verujem da se i posle ove predstave ljudi vraćaju svojim kućama, u svoje gnezdo, i nastavljaju da žive na svoj način. Meni je bitno da, nakon što nas odgleda, postoji samo jedan čovek koji sebi više nikada neće dozvoliti da uđe u vrtlog takvih budalaština. Mi ne možemo ništa više od toga. Ni pozorište generalno ne može ništa više od toga, osim da makar tog jednog čoveka natera da se zapita. Uostalom, ako hoćeš da menjaš svet, moraš da kreneš od jednog čoveka.

 

Misliš li da je sada moguće, kada se već zna o čemu predstava govori, da se na nekom izvođenju pojavi nekakav verski fanatik, "navijač", bilo ko od tih ljudi o kojima predstava govori, da dođe sa željom da čuje i razume priču, i da se na kraju zapita, da eventualno koriguje svoje stavove?

 

- Bojim se da je to, nažalost, nemoguće, jer dolaze ljudi koji uglavnom već imaju nekakav zdrav stav, ili bar tom stavu naginju. A ovi drugi su bili ljuti i pre nego što je predstava odigrana, slali poruke, pretili. Njih zapravo i ne zanima o čemu mi ovde pričamo, jer su instruisani i izmanipulisani. Ja bih, naravno, voleo da ti ljudi dođu, pa da razgovaramo posle predstave. Ali mislim da njih to ni najmanje ne zanima, pogotovo ih ne zanima pozorište.

 

U predstavi postoji jedna scena koja govori o ljubavi između dečaka i devojčice različitih veroispovesti, gde oni pokušavaju da ubede svoje roditelje da makar upoznaju onog drugog, pre nego što iznesu stav i pre nego što tu ljubav u startu zabrane. Čini seda je to upoznavanje, odnosno nedostatak želje da se drugi čovek upozna, zapravo okosnica čitave priče...

 

- Upravo to. To je ono što je ideja svih nas. Hajde da upoznate ljude, da ne mislite o ljudima po veroispovesti ili po bilo čemu drugom, nego po onom ljudskom što osećate vi, ili oni. Suština svake religije je čovek, a to svi verski fanatici ne vide. I tu su debelo u krivu.

 

Ipak, nije ovo priča koja govori samo o verskom fanatizmu, već se kroz te ekstreme provlače i sve druge isključivosti...

 

- Da. Ovo je jedna univerzalna priča, jer suština, potka cele predstave jeste ljubav, to ne može da se negira. Može tu da se učita bilo šta, ali to je suštinski predstava o ljubavi i razumevanju, ništa više.

 

Koliko god to bila, kako kažeš, predstava o ljubavi, što je njen afirmativan momenat, ona se, ipak, otvoreno suprotstavlja nekim od najdevijantnijih pojava u društvu, i u tom smislu je prilično angažovana. Koliko je za umetnika bitan taj angažman i, u krajnjoj liniji, ima li umetnik pravo da ćuti?

 

- Mislim da nema. Ovo jeste angažovano u tom smislu da to nije samo priča o nečemu, već se kroz tu priču jasno vidi stav. Ne prozivamo direktno ljude, prozivamo fenomene, i pozivamo dobre ljude da nešto urade. Mislim da ova deca jesu i primer toga da ne sme da se ćuti. Nažalost, u ovoj zemlji se svaka vrsta kritike vlasti ili nečega lošeg tretira kao izdajnički čin. To je zato što smo mi jedno nestabilno društvo koje se bazira na strahu. Mi smo navikli da političari nama vladaju preko straha. Tako su probali i nas da zaplaše, kad smo izašli sa ovom predstavom, da to više ne radimo, jer im to ne odgovara u tom trenutku. Čak su nam oduzeli i DVD sa premijere. Iako mislim da je to jako glup potez s njihove strane. Da su iole pametniji, oni bi tu decu nakon premijere zvali u svoje kabinete, slikali se s njima i rekli "studenti su u pravu".

 

Na neki način su i tebi i predstavi napravili prilično dobru reklamu...

 

- Jesu, i to je istina. Samo što je ta agonija koja je trajala tri meseca bila prilično teška, zato što se tada dešavalo sve i svašta. I onda je to moralo nekako da se prekine. Ja sam probao na sve načine da sprečim te pretnje i taj strah koji oni stvaraju. Ne mogu da ćutim. Pogotovo što ja nisam bio tamo, tako da su ta deca bila maltene ostavljena sami sebi. Oni prvi put rade nešto ovakvo i naleću na takvu vrstu agresije. Srećom, nisu uspeli da ih uplaše. Ova deca su mnogo hrabrija nego što misle oni koji pokušavaju da ih zastraše. To što su oni izdržali za ta tri meseca, to je za orden. Da je predsednik pametan, verovatno bi im orden i dao.

 

Generalno, problemi kojih se predstava dotiče postoje u daleko širim okvirima od jednog Novog Pazara ili jedne Srbije, a Pazar je, ako se ne varam, poslužio tek kao primer, kao ilustracija. Zašto to neko ne želi uporno da shvati?

 

- Upravo tako. Protivnici ove predstave su govorili kako je ona protiv Pazara, kako je to ružna slika o njemu, kako je to Pazar iz devedesetih, koji to više nije. A ne vide da je to verovatno svaki grad u Srbiji i svaki grad u svetu. U svakom društvu postoje razlike, a ovo je samo mali segment.

Sa Branislavom Trifunovićem razgovarao Duško Domanović

 

Oceni vest:
8
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

raspored sahrana novi sad bebe opens 2019 sahrane jkp gradsko groblje novosađani opens distrikt novosadsko porodilište servisne informacije novi sad policija raspored sahrana i ispraćaja Novo naselje izmena režima saobraćaja betanija isključenja struje sahrane novi sad novorođenčad bez vode JKP Vodovod i kanalizacija elektrovojvodina Elektrodistribucija Novi Sad jkp lisje bez struje novosadska policija horoskop Isključenje struje isključenje vode servisne informacije klinika za ginekologiju i akušerstvo