BEND TRAGOVI PROŠLOSTI: Tica, Đole, Davor i Šare šire pozitivu kroz svoje nastupe

Novosađani željni dobrog starog pop-roka koji se svirao u ex Yu neretko su u potrazi za mestima, ali i bendovima koji i danas sviraju ovu vrstu muzike. Upravo jedna takva novosadska grupa jeste Tragovi prošlosti.

Kada je reč o gradskim mestima, najčešće nastupaju u lokalima “Lazino tele”, “G pab” i “London pab“, svirali su i u “Domu kulture”, a takođe česti su gosti i u pabovima u Somboru i Bečeju. Novosađani i njihovi gosti ove godine su mogli da ih čuju i u “Ledenoj šumi”, kao i na mnogobrojnim humanitarnim akcijama koje su najčešće posvećene malim Novosađanima.

Ovaj interesantan sastav čine Goran Tica Živko (vokal), Đorđe Okuka (basista), Davor Samardžić (gitara) i Dejan Šarković Šare (bubnjar). Na repertoaru imaju preko 70 pesama, a za jedno veče izvedu i do 40 hitova. Sviraju skoro bez pauze, sem kada su u pitanju hitni slučajevi: “piš” i “puš”. Ono što je članovima  bitno da se naglasi  da bend nije dobio ime po pesmi Van Goga, već su ga sasvim spontano “krstili” na jednom od mnogobrojnih putovanja.

– Kao što je ime nastalo spontano, i mi smo se spontano okupili za vreme korone, u jednom lokalu koji sam tada ja držao. Svi imamo iskustva u muzici, ali smo svirali u različitim bendovima koji su se raspali za vreme pandemije. Pošto je u tom periodu sve bilo u opštem kolapsu, tako je došlo i do krize u mnogobrojnim bendovima koji nisu imali gde da nastupaju, pa su se raspali. Ubrzo zatim, nekako smo se slučajno sastali u tom mom nekadašnjem lokalu i uz pivo se dovogorili da oformimo potpuno novi bend koji će se bazirati na pop-rok hitovina nastalim krajem prošlog veka. Naš prvi bubnjar bio je Blagojević, koji je sa nama imao tri nastupa, ali je nažalost morao da odustane zbog svojih ličnih problema. Pošto smo ostali bez bubnjara, pozivamo Šareta, za kog znamo da je imao svoj bend, te smo ga upitali da li poznaje nekog ko bi nam se priključio. Na našu radost, Šare je rekao da je on slobodan kao ptica na grani. I eto, za ove tri godine koliko postojimo imali smo preko 100 nastupa – priča Goran, poznatiji kao Tile, pevač benda koji je ujedno i stand up komičar, te i samostalno nastupa po novosadskim klubovima.

Kako kaže, kada su krenuli da rade bili su svesni da neće baš biti uvek lako jer je svako došao iz neke svoje priče. Goran je uglavnom udarao u bubnjeve i pevao narodnjake po svadbama, jer od nečeg mora da se živi. Davor i Živko svirali su osam godina u istom bendu koji je “pržio” žestoku mjuzu, a Šare je bio podjednako posvećen grupama gde se uglavnom forsira strana muzika i bendovima koji su veoma poznati u Novom Sadu i u regionu.

– Negde na samom početku našeg osnivanja imali smo zakazanu svirku u Rumi, a tada bend još uvek nije imao ime. I tako smo u kolima razmišljali kako bismo mogli da se zovemo. Davor je, kao po običaju, lupetao, a onda nam je spontano palo na pamet da se zovemo “Tragovi”. Međutim, svima nama se naziv činio nedovršen, te smo jednoglasno dodali i reč “prošlosti”, upravo zbog muzike koju sviramo. Na naše iznenađenje, publika nas je odmah prihvatila i bez obzira na to što na nastupima ima dosta šale i smeha, svi smo vrlo ozbiljno shvatili ovaj posao. I zato nikada ne izlazimo na scenu nespremni, jer bar tri puta nedeljno imamo tri do četiri ozbiljne probe sa kojih ne izlazimo dok sve ne uvežbamo perfektno. Nije uvek lako, jer svi imamo i druge poslove, Đole je načelnik tehničke službe u KC “Vojvodina”, Davor je zaposlen u “NIS-u”, dok Šareta većina Novosađana zna sa svirki i iz Pozorišta mladih gde glumi na “daskama koje život znače” – objašnjava pevač ovog veselog benda.

Kad sviraju, nikada ne kopiraju originale, već u pesme ubacuju svoju energiju i dušu, pa tako stvari dobijaju potpuno novu dimenziju. Svirke su “lude i nezaboravne” i obično traju po tri sata. Publika za to vreme pada u delirijum, jer tada praktično nema osobe koja sedi, svi igraju i pevaju dok ne popadaju od umora. Ali, umora nema, jer kada dovitljivci vide da ljudi posustaj,u brzo se prebace na balade, a tada obično izmame suze devojačke za koje je najveći krivac Goran.

No, šalu na stranu, članovi benda u glas pričaju da na njihove svirke dolaze praktično sve generacije: i oni od 17, srednje generacije, a u poslednje vreme često su u publici i Novosađani koji “gaze” sedmu deceniju. I svi pevaju, pa čak i tinejdžeri koji nisu bili rođeni u vreme kada su ovi hitovi nastali. Pesme biraju zajedno, a na repertoaru su stvari od svih bednova koji su bili popularni osamdesetih godina prošlog veka.

– U našem bendu nema frontmena, već smo svi jednaki. Valjda je to razlog što nas publika voli, jer nema sujete i ljubomore, mi uvek odišemo pozitivnom energijom koju publika zna da prepozna. Svi smo različiti, a opet kada stanemo na binu postajemo kao jedan. Ipak, moram da vam otkrijem tajnu, naš pevač je glavni srcelomac. Zbog njega dame i dolaze na svirke jer je i najmlađi, a i najšarmantniji, pa zato retko kad prođe svirka na kojoj mu se neka dama ne udvara. Ali mi mu ne zameramo, pošto je razveden, jedini je slobodan dasa u bendu, dok smo mi ostali oženjeni – kaže kroz smeh basista Đole.

Đole napominje da njihov bend često po pozivu nastupa i na humanitarnim akcijama, a najponosniji su na onaj u organizaciji NURDOR-a koji je održan prošle godine. Najavljuju da će uskoro upriličiti i svirku u saradnji sa horovima osnovnih škola “Miloš Crnjanski” i “Prva vojvođanska brigada”.

– Već smo nastupali sa horom OŠ “Miloš Crnjanski“, jer moj stariji, a sada i mlađi sin pohađa tu školu. Naime, kada je stariji išao u treći razred, organizovali su humanitarnu akciju kako bi kupili klavir, a pošto sam i ja u muzičkim vodama, priključio sam im se, kao i mnogi drugi roditelji i tako je ta saradnja nastavljena i do danas – kaže Okuka.

Upitan da li mu je teško da uskladi svoje muzičke obaveze sa poslom, odgovara da nije, bez obira na to što se ponekad dešava da se sa svirke vrati u četiri iza ponoći, a već u sedam je na nogama, na poslu u Kliničkom centru. Napominje da je to slatki umor, jer se na svirkama napuni pozitivnom energijom i nije mu teško da se kasnije posveti vrlo odgovornom poslu.

Naravno, možda i najpoznatiji član benda Dejan ima svoju lepu priču. On, sem što je glumac, živi za muziku, jer za njega je muzika život. Šare se na novosadskoj muzičkoj sceni nalazi od 1986. godine, a Novosađani su imali priliku da ga vide kako lupa bubnjeve sa poznatim bendovima “Generacija bez budućnosti”, “Griva” i mnogim drugim. Nastupao je u “Pipingu”, “Steriji”, “Kazinu”…

– Mogu slobodno da kažem da je za mene ovaj bend pravo osveženje. Bez lažne skromnosti, zaista bogato iskustvo kada je reč o rok muzici. Sa ovim bendom se lepo zabavljam, a i sviđa mi se ta pozitiva. Stoga ne treba da čudi što smo komponovali i našu stvar koju uvek izvodimo na svirkama, a koju je publika sjajno prihvatila. Uskoro planiramoi  da je snimimo. Meni se u bendu sve dopada: od muzike, preko članova, do te neke ludačke energije koju razmenjujemo sa publikom – kaže Šare i otkriva da su ih zvali da gostuju u Sloveniji, te se po tome vidi koliko sve ovo što Tragovi prošlosti rade i vredi.

Na njegovu priču nadovezuje se i Davor, za kog drištvance kaže da je večiti kontraš i da sve vidi kroz šalu, ali da je na probama, kao i na sceni, jedan vrlo ozbiljan tip.

– Ma ništa im ne veruj, nemamo probe, nego tako tamburamo šta stignemo, pa čak i narodnjake. Evo, ne bih ja više imao ništa da dodam (smeh). Naravno šalim se. Vrlo smo posvećeni ovom muzičkom projektu i verovatno je to razlog što nas Novosađani zaista vole. Mi, bez lažne skromnosti, imamo armiju fanova koji nas prate na svim svirkama. Pojedini Novosađani čak dolaze i u druga mesta da nas slušaju, a jedna naša obožavateljka istetovirala je ime benda na svojim bedrima. Ono što bih želeo da naglasim jeste da bez bračnog para Ele i Uroša Bjelića ništa ne bismo postigli, jer oni su naša podrška i logistika. Oni su nam dali kombi, a Ela nas vozi na svirke po drugim gradovima, pa slodobno mogu da kažem da imamo najzgodnijeg vozača u Srbiji – napominje Davor.

Inače,  na svom repertoaru imaju 70 pesama, a svaki put izaberu 40 koje izvrte za tri sata. Svirke nikad nisu iste, jer ni repertoar nije jednak, a stvari im se same nadovezuju, u zavisnosti od toga kakva je publika.

– Da li će biti lakši ili tvrđi zvuk, to zavisi od publike. Međutim, nikad ne počinjemo baladama, da ne bismo smorili ljude. One dolaze tamo negde u sredini, a uvek završavamo nekim pankom i to je ono po čemu smo prepoznatljivi. Svi mi zajedno smo jedna mala prijateljska manufaktura koja se trudi da razveseli sugrađane u ovom sivilu. Želimo da naša publika, u momentima kada sviram,o zaboravi na sve probleme – poslovne, lične i porodične. I čini se da u tome uspvamo – zaključili su članovi benda Tragovi prošlosti.

Sledećeg meseca bend proslavlja 3. rođus, na koji su pozvani svi ljubitelji dobre stare muzike.