BESKUĆNIK

BESKUĆNIK

Piše: NEBOJŠA RELJIN


Zima. Možda neki februar. “Nije važno”. U velikom gradu kao što je Novi Sad, zime su surove, pogotovo za nas koji nemamo gde da odemo, a da nas odatle ne isteraju. Mislim da je bilo minus deset stepeni. Ili je to bio “subjektivan osećaj”. Znate, to je ono kada je tebi minus deset, a u stvari, možda i nije. Bilo je oko četiri popodne. To je važno za one kojima je važno koliko je sati. Meni nije. Barem se trudim da nije. Ali hajde, da ne budem potpuno odvojen od tih trivijalnosti. Vremena i “vremena”. Nisam bio gladan. Navikao sam da ne budem gladan. Tako je lakše. Gladan si svakako. Onda je bolje da – nisi gladan.

Ljudi su žurili da se sklone sa zime, naravno, tamo gde je toplo. Nisam žurio nigde. Uglavnom, nisam imao ni gde. Dobro, ovog dana sam imao, na par sati, valjda. Bio sam dobro obučen. To je sveto pravilo svakog beskućnika. Moraš biti dobro obučen. Nisam imao dobre čizme. Njih nije lako nabaviti. U stvari, imao sam dobre čizme, samo su bile velike. Tri broja veće. Bio sam kao klovn. Neki tužni klovn. Mogu misliti. Onako poluobrijan. E to je bila avantura. Dan pre ovog dana o kom vam pričam, našao sam žilet. Nov! Otišao sam u park kod Jodne Banje. Znate gde je taj park. Seo na jednu od “mojih klupa”, izvadio ogledalo, makaze. Da, da. Jedan iskusni beskućnik sve to mora da ima. Krenuo da sečem bradu. Došao do pola. Izvadio žilet. Nije imao sečivo. Kakav sam baksuz! Nov žilet, bez sečiva. Dobro. Beskućnika i onako niko ne gleda. Osim nas, beskućnika. E, da mi se drugari ne bi smejali, morao sam da se obrijem. Ne mora danas, ali bar sutra. Ili prekosutra. Ili nije važno. Možda je bolje da bradu ostavim takvu. Da drugari imaju čemu da se smeju. Prvih par meseci je bolelo. Podsmeh, pogledi. Posle ti nije važno. Vremenom shvatiš da mnogo toga nije važno.


Da slučajno tog dana nisam imao (valjda) gde da idem, uglavnom ne bih krenuo nigde. Tako se kaže pravilno? Ili, ni kuda… To je prilična blagodet, kada ne moraš da ideš nigde (ni kuda). Da vam opišem kako sam bio obučen? Sigurno vas to interesuje. Hajde, da udelim i ja neku sirotinju, makar slovnu. Ispod čizama nisam imao čarape. Sami razmislite zašto. Pantalone braon boje. Najmanje se vidi prljavština. Džemper braon-rozi. Od nekog prirodnog materijala. Smrdi tek posle dve nedelje. Oni veštački, već posle tri dana. Šal, tamnozeleni. Kupio sam ga od Stevice. Znate ko je. Za 30 dinara. Preračunatih u evro. Ili obrnuto. Nije važno. Šal je bio mekan, topao. Voleo sam da ga nosim i leti. Najvažnija je bila bunda. Crna bunda. Nju sam poneo iz poslednjeg doma kog nisam imao. Onog kog sam plaćao, skupo, kao i svi što skupo plaćaju domove. Kad nemaju svoje. A i oni koji ih imaju, nemaju ih. Ne platiš godišnji porez za tvoj dom, i već nije tvoj. Sada ne plaćam porez. Jedan:nula za mene. Baš ih zabole za mojih jedan:nula. Bila je to jedina crna bunda koju sam ikada video. I nije bila od životinjske kože. To mi je jako drago. Nasledio sam je od oca. I evo je, drži se bar četrdeset godina. Poslednjih osam - bez garancije. Rukavice, bele. Šalim se. Nisam ih imao.

Jedna vrana sletela je pored mene. Na manje od metar. Bila je hrabra. Gledala je malo ulevo od mojih nogu. Eh, lako je gledati ulevo. Gledaj ti udesno! - rekao sam joj tiho. U samoći sam mnogo više smešan nego u društvu. Zato, pretpostavljam, vrani to nije bilo smešno. Namignuo sam joj, i krenuo nigde. Još pola sata nigde, a onda negde.

Šetao sam polako, ispravljenih ramena. Glava je stajala lagano podignutija nego prosečno. Kada je hladno, samo se nemoj poguriti. Tada je još hladnije. Što je glava višlja (viša?)... što glava stoji višlje (više?) to si manje u prošlosti. Mada, šta fali prošlosti? Mnogi ljudi pričaju, budi u sadašnjosti, gledaj u budućnost, ali najbolje je kada si u sadašnjosti, u ovom trenutku. Besmislica. Trenutak dođe. I ode. Nema ga. Pa zar nije tako? Ulica, kako li se ono zove (znate koja je) nije bila ništa posebno. Ako žuriš. Beskućnici, uglavnom, ne žure. Pa ni ja.


Jedna devojčica stajala je sama pored telefonske govornice. Lepo obučena. Gledala je u asfalt. Čudno. Bio sam na tridesetak metara od nje, ali se jasno videlo da ne gleda ni u šta (u ništa?), osim u asfalt. Nije se pomerala. Kada sam prišao na deset metara, naglo se okrenula prema meni. Uplašio sam se. Onda se nasmešila i utrčala u radnju. Radnju u kojoj su ljudi prodavali biciklove. Dobro je dok nije obrnuto. Pa to, da biciklovi prodaju ljude. A možda bi bilo bolje. Ako ne bolje, onda barem lepše. Šta bi nam falilo? Dođu dva velika bicikla da malom biciklu kupe, na primer, mene... Ne zamerite. Beskućnici vole da lupetaju. Devojčicu dugo neću zaboraviti.

Senzor za detektovanje nepotrošenih cigareta nije me izdao ni ovog puta. Tri metra udesno, sa uvek nestvarnim sjajem, oreolom iznad sebe, zlatastim paperjem od hiljadu zvezda oko sebe, ležao je, ponosno, opušak. Oho! Narandžasti Difroj. Znate te cigarete. Teren je bio čist. Opasnosti nije bilo. Ipak, poput svake iskusne zveri, naviknute na iznenađenja, brže nego što treba, došao sam do njega. Blagosloven bio taj februarski (valjda) dan bez snega. Ili kiše. Bili su suvi (i dan i opušak), ne previše suv (opušak). Idealan. Uzeo sam ga, omirisao, očistio pepeo sa vrha, izvadio šibicu, iskusno je zapalio uprkos solidno jakom vetru i povukao dug dim. Biće tu još pet, šest dimova sigurno. Ohoj. Marmelada. Tu reč je voleo da kaže jedan moj bivši prijatelj kada bi sve bilo kako treba.

Tri događaja za redom, vrana, devojčica, opušak. Pa gde to ima, osim na ulici.


Ipak, da ne bude sve idealno, potrudio se mrak. Podizao se preko svetlosti dana, tačno na vreme, kao i uvek, nepogrešivo. Ej, kada bi bar jednom u životu, dan trajao dva, tri dana. Ne mora šest meseci kao u onoj zemlji (znate kojoj), dovoljno je malo. Malo je dovoljno. Ako to ne naučiš na vreme, naučiš kad moraš. Idem lagano u apartman gospođe Marije, na Telepu. Eto, tu danas idem (valjda). Imam da platim. Pa da. Niste valjda mislili da beskućnici uvek spavaju na ulici. Ili po nekakvim skloništima. Šta? Sad ste se razočali. A ona priča sa početka, da nemam gde da idem? Pa nemam. Kod gospođe Marije možeš da dođeš u pet popodne, budeš do devet, i moraš napolje. I to u sobu, u koju niko ko ima kuću ne bi ušao. Neću vam je opisivati. Čak smo je i mi koji smo bez kuće, iz ironije nazvali Apartman. Međutim, tu dobiješ četiri sata samoće. Potpune samoće. Vi i par desetina buba. A sve to košta pola sata masaže gospođe Marije. Da ona vas masira. Depresivno, naravno. Ali, najvažnije od svega, je da kod nje mogu da se okupam. Ako me dobro izmasira. Ako ne, ništa od kupanja. Naravno, ne odlučujem ja da li me je dobro izmasirala. Ona odlučuje.

 - Ali šta vam nije odgovaralo? Uvek radim sve isto. To jest, ne radim ništa.

- Napolje! Zvaću miliciju!

Oho! Eno ga autobus. Nemam za kartu. Sve sam potrošio na bombone od limuna. Znate koje. Da, te. Jedna niska baka, sa klasičnim sivim kaputom na sebi, prošla je pored mene.

- Pihhh! Smrdljivko...



Kažem vam, moram da se okupam. Mada, neće ni to puno pomoći. Trebao bih da operem odeću. E, to je već mnogo teže. Zimi, gotovo nemoguće. Na početku sam napisao da je bilo oko četiri sata, i da ne žurim. I da nemam gde da idem. Mi beskućnici volimo da se hvalimo. Makar ničim. Gospođin apartman je na posla sata srednjeg hoda od mesta gde sam bio. Usporio sam. Ipak je ona žena. A žene vole da kasniš. Malo da kasniš. Valjda.

- Idiote! Vidi koliko je sati! Šta ti misliš, ko si ti?

- Ali, madam…

- Napolje, napolje!!!!

Toliko o mom kupanju. A masaža me ne interesuje? Ma kakva masaža… samo treba brinem da li će me dobro izmasirati, da mogu da se okupam. Napolju je već bio mrak. E, sad stvarno nemam gde da idem. Osim tamo gde su svi ostali. U prihvatilište. Krenuo sam brzo prema reci, Dunavu Pa gde sad žuriš? Što nisi žurio kod gospođe Marije? Takva kocka danas. Da…znate za tu reku. Jeste, onu koja ide nizvodno. E baš sam neraspoložen. Naljutila me matora perverznjakuša.

Oceni vest:
8
5

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Vunduk

    pre 583 dana i 14 sati

    Sjajno...

    ...sjajno.

    Oceni komentar:
    1
    2
MUP novosadsko porodilište servisne informacije novorođenčad izmena režima saobraćaja klinika za ginekologiju i akušerstvo detelinara bez vode JKP Vodovod i kanalizacija novosađani sahrane novi sad novosadska policija bez struje Isključenje struje servisne informacije novi sad bebe raspored sahrana i ispraćaja elektrovojvodina klisa betanija jkp novosadska toplana jkp lisje Spens isključenja struje JGSP "Novi Sad" matičar novi sad snp intervju raspored sahrana novi sad isključenje vode