"BEZA KAFE": Mesto gde Novosađani ispijaju kafu natenane

"BEZA KAFE": Mesto gde Novosađani ispijaju kafu natenane

Kafići, kafane, barovi i klubovi u Novom Sadu niču kao pečurke posle kiše, jedno vreme budu veoma popularni, a onda se samo ugase i nestanu sa gradske scene.

Razlog tome su Novosađani, poznati po tome što vole nove lokale za zabavu, a kada ih izgustiraju "sele" se u neki novi i zanimljiviji ambijent.

Ipak, u Novom Sadu postoji jedno mesto, sugrađanima dobro znano, nalazi se na keju kod autobuske okretnice i skoro na samom ulazu u Štrand. Postoji punih 30 godina, a sem starih gostiju ovde dolaze i generacije koje nisu ni bile rođene  u vreme kad se gradio ovaj lokal, naravno reč je o "Beza kafeu".


Zanimalo nas je u čemu je tajna ovog čarobnog mesta, a kako saznajemo, od vlasnika Zorana Bezića, ne postoji nikakva misterija kada je reč o višedecenijskom poslovanju. Ipak, smatra da se tajna možda krije u slozi, jer je cela porodica uključena u rad. Vlasnik je jedan jedini, od samog početka, već tridesetu godinu, a u posao su uključena i njegova deca Ivan i Ana, koja polako, ali sigurno i uspešno preuzimaju posao od oca.  

Osim toga i osoblje je zaslužno za dugogodišnji uspeh, tako da svi oni zajedno čine lokal ovakvim kakav on danas jeste.  

Mi smo jedna mala ekipa od desetak članova, koja i u poslovnoj priči odiše porodičnom toplinom. Za svaki posao je važna ljubav i upornost, bez obzira na razne teškoće sa kojima se susrećemo – ističe Zoran.


Od prvog dana postojanja kafea posetioci su bili njegova vodilja, a smatra da gosti ti koji čine jednu kafanu uspešnom.

Osoblje lokala se trudi da se svakom ko dođe u  "Bezu" maksimalno posveti.

Goste treba zadržati, a mi to činimo svojom gastronomskom ponudom, toplinom domaće atmosfere i zelenilom, kojim smo okruženi. Takva receptura čini da naši Novosađani, malo duže ispijaju kafu, nego u ostalim kafićima – navodi Zoran.

Održavanjem bašte se s ljubavlju bavi Olivera, Bezina lepša polovina koja se amaterski bavi hortikulturom i svake godine nauči nešto novo.


Prvi koncept "Beza kafea", davne 1989. godine, bazirao se na brzoj hrani i radio je 24 sata. Bilo je tu svega i hrane, i pića i omladine, priseća se Beza.

U to vreme je takav tip lokala bio veoma interesantan, jer niste u gradu imali šta da prezalogajite, ni kasno uveče, a kamoli posle ponoći. Kod "Beze" se nalazilo pre izlaska u diskoteku, a posle izlaska bi se ponovo vraćalo, na druženje i dobru pljesku, topli sendvič. Ipak, posle izvesnog vremena koncept je bio promenjen, pa je kafe radio samo do ponoći, te je polako počeo da dobija oblike kafića – navodi sagovornik.

Sem što vreme neumitno leti, ništa se nije promenilo, jer kao i davne 1989. godine, tako i danas, gosti koji dolaze su, kaže Zoran, obični ljudi.

Prema njegovim rečima, tu su oduvek svraćali i svraćaju lokalci; od majki sa malom decom, preko sportista, do  poslovnih ljudi. Kod Beze svraćaju i svi oni koji žele da predahnu dok se šetaju po keju.

Svi oni su nam dragi gosti, kao što je njima drago da dođu kod nas. Puno dece je kod nas odrastalo, a i danas ih viđamo u našoj bašti sada sa svojom vlastitom decom – kažu u Bezi.


Ipak, oduvek im je bila želja da postanu restoran, a kroz ove tri decenije bilo je raznih uspona i padova iz kojih su uvek izvlačili ono najbolje. Kako kažu, bilo je svega, od noćnog rada, preko kafića, do pica i italijanske klope, da bi se danas pronašli u vojvođanskoj priči, a tu su i ostali.

U jelovniku ove kafanice svako može da pronađe ponešto za sebe, od supa, čorbi, ribe, roštilja, specijaliteta od mesa, do krempita i šnenokli...

Svakodnevno pripremaju i dnevni meni sa raznovrsnom hranom poput telećeg i jagnjećeg sača, petkom je na repertoaru riba, a pojedine porodice su stalni gosti nedeljom, kada se za ručak priprema nezaobilazan vojvođanski ručak, gde u slast pojedu supu, sos i meso.

Organizujemo i proslave. Veličina lokala je pogodna za pravljenje većih sastanaka, rođendana, pa čak i manjih venčanja, s obzirom na to da lokal može da primi do 100 ljudi. Svakog drugog četvrtka imamo kafe kviz, gde se sluša i malo tvrđa muzika. Muzika preko dana je laganih nota i uklapa se u ambijent. Uglavnom puštamo stranu muziku da ljudima ne smeta, jer Novosađani kod nas vole da dođu i razgovaraju – saznajemo u ovom lokalu.


Jedna od novina je i ta da petkom organizuju tamburaške večeri, a u planu im je da malo ožive mesto uz svirke.

Taman kad smo razgovor privodili kraju, u priču se spontano uključio Miša Kosanović, poznati fudbalski stručnjak, pored kojeg su Zoranova deca odrasla i koji je na svoj način opisao zašto ova kafana živi 30 godina.

Padale su i bombe, ali nas niko nije oterao.  "Beza", nama mnogim Novosađanima, nije ništa odredio, nego nam je pružio jedan način života, koji smo mi prihvatili, na koji smo navikli, bez kojeg ne možemo. Prva misao kada ustanem ujutru jeste "idem kod Beze na kafu". To nije mišljenje samo moje, to je mišljenje svih nas – zaključio je Kosanović.

Dnevni doček uz tamburaše
Kod Beze se već desetak godina proslavlja doček Nove godine u dnevnoj varijanti, uz tamburicu. Prvog januara rade već od 10 sati, a običaj im je da na dnevnom meniju imaju sarmu.

 

Oceni vest:
12
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milan

    pre 64 dana i 5 sati

    "idem kod Beze na kafu" pa cu posle u kladionicu

    Oceni komentar:
    1
    1