"BO INSIDE": Čarobna kuća u Ribnjaku kojoj nije odoleo ni Čola (FOTO)

Danas predstavljamo jedan pritajeni kutak u Novom Sadu čija vas lepota i ambijent sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

"Rustična kuća sa pogledom od milion dolara" skrivena je u mirnom delu vikend naselja Ribnjak, a ovaj naziv joj savršeno odgovara budući da se sa njenog placa prostire doslovno fantastičan pogled, donekle uokviren linijom Mostom Slobode i rasparenim lukovima "novog Žeželja". Kada na to dodate i činjenicu da je kuća zajedno sa dvorištem uređena u šarmantnom rustičnom stilu, postaće vam jasno zašto je za vrlo kratko vreme postala jedna od najpopularnijih destinacija na lokalu kada je u pitanju održavanje raznoraznih intimnih proslava, foto-sesija i kreativnih okupljanja. Pored toga, kuća redovno služi kao glavna scenografija u muzičkim spotovima ili prosto kao smeštaj za odmor nadomak grada.

Čitava priča oko ovog velelepnog zdanja započela je pre nekoliko godina kada je njena vlasnica Slobodanka Boba Stević na nagovor prijatelja pokrenula blog o uređenju enterijera i oživljavanju starog nameštaja Bo Inside. Blog se vrlo brzo “raširio” jer su, kako kaže naša sagovornica, ljudi shvatili da im je prijemčivo to što ona radi i da svako na tavanu može da nađe nešto što može da iskoristi. Ona je, naime, o posebnim komadima nameštaja počela da piše zanimljive priče koje su potpuno odudarale od suvoparnih “uradi sam” tekstova o rekonstrukciji nameštaja. Danas izvorni blog više nije aktivan, te se projekat Bo Inside praktično preselio na društvene mreže, a ponajviše na Instagram jer mu ta forma najviše odgovara. Fotografije koje se danas tamo objavljuju su obično dela profesionalaca koji Bobinu kuću koriste kao scenografiju foto-sesija, bilo to za modne kampanje, reklame, ili fotografije za prodaju (odnosno “stock fotke”).

Boba Stević je inače uspešna pijanistkinja sa ogromnom pasijom za dizajn, dekoraciju i umetnost. Novosađani je mahom znaju kao profesoricu klavira u muzičkoj školi “Isidor Bajić” i kao saradnicu Srpskog narodnog pozorišta, a pored toga je i članica drugih muzičkih kolektiva. To su Ingmar Piano Duo, Novi Sad Trio, kao i kvartet Borisa Kovača. Njen suprug Nenad Stojačić takođe je pijanista. Međutim, on je svoje umeće u rukama delom usmerio ka stolariji, pa su tako skoro svi “uradi sam” elementi u kući (i ispred nje!) zapravo njegovih ruku delo.

Bračni par je ovu kuću originalno napravio za sebe, na placu koji je nekada bio voćnjak, i to po projektu i pod nadzorom arhitekte Zorana Stojačića, inače Nenadovog brata blizanca. “Kuća suncokreta”, kod koje tri kvadrata stoje jedan nad drugim pod neobičnim uglovima, naslov je Zoranovog diplomskog rada po kojem je kuća i pravljena. Boba nam dalje priča o tome kako se uopšte gradila njihova kuća i kakve sve izazove sa sobom povlači projekat gradnje sa rabljenim materijalima: 

- Mislim da kreacija mora da pođe iz neke nemogućnosti – jer ako nemaš nešto novo onda to moraš sam da napraviš. Povezali smo se sa dobavljačima koji su rušili stare vojvođanske kuće i od njih smo kupili osnovne materijale poput cigli, greda, pa sve do starih prozora. Kada tako radiš, a pritom se još i vodiš nekim estetskim principima, onda moraš mnogo da čekaš. Materijal se dovlačio u šleperima, pa je u njima osim upotrebljivog materijala bilo i onog suvišnog, te zato konstantno moraš da skupljaš ono upotrebljivo i kupuješ na veliko. Na primer, da bi krenuo da radiš jedan nivo, moraš prvo da sačekaš da dobiješ osam istih prozora. Zato je izgradnja tako dugo i trajala, a kuća je nastajala postepeno. Jednog leta je podignut prvi nivo u kojem je kuhinja sa trpezarijom, sledećeg leta drugi u kojem je dnevni boravak sa pijanom, i konačno smo trećeg leta napravili gornji nivo gde su spavaće sobe. Mnogi ljudi su gledajući nas krenuli da rade nešto slično, ali mislim da za ovako nešto moraš da budeš izuzetno strpljiv, ne bi li dobio nešto estetski prihvatljivo. Projekti ovakvog tipa obično završe kao neki miš-maš koji nema veze ni sa čim. Ovde, iako sve izgleda stilski neobavezno, to zapravo nije tako. U suštini, to je rustični stil sa dozom eklektike jer u enterijeru postoje neki novi komadi. Pošto smo “lovili” neku našu Provansu, u enterijeru preovlađuje drvo i bela boja, a u dvorištu po obodima smo odmah zasadili lavandu. Na kraju su gosti odlučili da ih prostor više podseća na Toskanu – sa osmehom nam priča Boba.

Činjenica da je kuća rađena mahom od korišćenog materijala daje joj poseban šarm, a možemo reći da zbog toga zapravo deluje još skupocenije. Svuda po enterijeru raštrkani su predmeti dobijeni od nekih drugih, starih komada nameštaja koji su originalno imali drugačiju namenu.

Jedan od odličnih primera ponovne upotrebe starog materijala vidimo u kuhinji, budući da je čitava konstrukcija radnog elementa napravljena od nekadašnje kaljeve peći. Isto tako, romatična ljuljaška na terasi na spratu napravljena je od starih prozora.

 - Kuća je živa, u njoj se stalno nešto menja. Mi i dalje odlazimo na otpad i tamo nalazimo nove stare stvari koje implementiramo u trenutni dizajn, menjamo nameštaj i raspored. Na primer, trpezarijski sto za kojim sada pričamo napravljen je od nekih starih dasaka, a noge su mu od starinske mašine za šivenje – objašnjava Boba.

Po konačnom ulasku u kuću pre sada skoro 10 godina, bračni par je počeo da drži časove klavira, a Nenadovi učenici mahom su bila deca arhitekata i dizajnera. Njima je prostor bio interesantan, pa je reč o ovom neobičnom domu vrlo brzo počela da se širi po gradu. Uskoro su usledili prvi upiti za iznajmljivanje prostora, što je za Bobu i Nenada predstavljalo sasvim novu teritoriju. Kuću su isprva iznajmljivali jednoj odabranoj ekipi godinama za Exit, a prošlog leta Boba je odlučula da kuću postavi na platformu za iznajmljivanje privatnog smeštaja AirBnb i mimo datuma koji su striktno vezani za festival. Nije prošlo ni dve nedelje i skoro svi datumi su bili zauzeti, pa su oni uskoro prešli u stan u gradu, a kuću prepustili gostima. Zato sa Bobom dalje pričamo o tome kako joj je palo da se navikne na ugostiteljski deo posla i da kuću prepusti nepoznatim ljudima:

- Kuća se vremeno otrgla nekom našem životu. Mi smo ovde živeli dugo, a kako smo užasno druželjubivi, ovde se uvek nešto dešavalo. To je nešto što sam nasledila od mojih roditelja, mada smo mi to podigli na još viši nivo. U kući su se održavali mini koncerti, obično klavirski, kao i neke intimnije proslave za naš širi krug prijatelja. Međutim, kada su počeli da nas zovu prijatelji naših prijatelja koje ne poznajemo lično, to nam je isprva bilo čudno, mada je vremenom ugostiteljstvo postalo i naš stil života. Zvuči trivijalno, ali da bi bio dobar ugostitelj mislim da moraš da gajiš neku ljubav prema ljudima i da budeš osoba kojoj ljudi ne dosađuju, da ne gajiš predrasude prema drugima i slično. Mislim da kuća živi i zbog te naše prirode jer smo uvek znatiželjni i otvoreni za saradnju.

- Momenat kada su došli prvi gosti sam vrlo emotivno doživela. Nikada neću zaboraviti tu porodicu. To su bili mama, tata, baba, deda i dva dečaka, i svi su bili strašno druželjubivi i oduševljeni prostorom. Ostavila sam im ključ, sela u kola i počela da plačem. Kao da se prekinula neka moja pupčana vrpca sa kućom. Kasnije sam podelila tu priču na Instagramu gde sam dobila jako lepe reči podrške, mada moram da naglasim da to uopšte nije bilo vezano za neki strah od toga šta će se sa kućom desiti dok ja nisam tu. Nikada se nisam bojala da će meni neko nešto ukrasti. Mislim da to ima veze sa mojim poverenjam u ljude i činjenicom da nisam vezana ni za šta materijalno. Dešava se da gosti zasviraju moj klavir, a neretko mi i šalju snimke svojih “mini-koncerata”, što je meni izuzetno simpatično. Uvek im kažem da kuću koriste i da paze na nju kao da je njihova – zaključuje naša sagovornica.

Bobu sada zovu i drugi friški ugostitelji da im pomogne pri uređivanju novih salaša i vikendica na Fruškoj gori, i ona im uvek napominje da moraju da ostanu otvoreni prema svojim gostima. Njeni dalji planovi vezani za kuću uključuju eventualno brendiranje vina u kojem će gosti moći redovno da "guštaju", kao i organizaciju konceptualnih večeri sa gastro blogerima i kuvarima. Trenutno Boba najviše uživa u organizaciji kreativnih radionica koje su se u ambijent kuće prosto savršeno uklopile. Među njima su devojke iz studija Mušmula koje rade bajkovite cvetne aranžmane i u čiji smo termin u kući naprosto upali, a zatim im “oteli” mladu za potrebe snimanja fotografija koje prate ovaj tekst.

Leto u Ribnjaku ipak je najviše vezano za turizam, jer tada i naši ljudi odlaze na odmor, a Novi Sad posećuju stranci. Naša sagovornica tvrdi da postoji sve veća potražnja i za intimnim venčanjima. Naime, u kuću može da stane svega dvadesetak ljudi (odnosno tridesetak tokom leta kada se gosti obično “razmile” po travnjaku), dok unutra može da prespava sedam osoba. Ipak, vremenom se kuća pokazala omiljenom destinacijom za prelepe devojačke večeri. Momačko veče, sa druge strane, ovde nijednom nije održano.

Kao što smo na početku napomenuli, kućica sa fantastičnim pogledom do sada je ugostila brojne umetnike, kreativce, modele, pa čak i jednog hrabrog konja sa reklame za modnu kuću “Legend”. U njoj je snimana špica za RTV emisiju “Komšijske priče”, a među muzičarima koji su uživali u ambijentu ovog tajnog kutka u Ribnjaku našao se i čuveni Zdravko Čolić (a kojoj se pesmi tačno radi pogledajte ovde).

- Otvoreni smo za pravljenje novih scenografija i uvek voljni da napravimo neki novi komad nameštaja za posebne potrebe, kakav je na primer bio portal za venčanje koji trentno stoji na travnjaku. To je nešto što nas ispunjava. U muzici, kada stvaraš neko delo, ti zapravo do kraja života možeš da ga menjaš jer nikad nisi zadovoljan. Kada slušaš neki koncert isto razmišljaš šta bi moglo bolje, ali kada je u pitanju pravljenje i redizajniranje nameštaja, ti tu imaš nešto opipljivo i možeš da vidiš plod svog rada. Imaš osećaj da si uradio nešto do kraja.

- Trudim se da u svemu što radim ostanem dosledna sebi. Ono što mene hrani u vezi sa ovom kućom su svi ti projekti zahvaljujući kojima imam prilike da upoznam neke fenomenalne ljude. Mreža tih kreativnih ljudi se konstantno širi i hrani me, baš kao i kad sviram klavir – zaključuje Boba Stević.