Bogdan Đaković, dirigent i muzikolog: U Novom Sadu imamo mogućnosti da se odupremo svemu lošem

Već bezmalo četiri decenije rukovodi horom Saborne crkve Sveti Georgije, kroz koji je do sad prošlo više stotina ljudi, a čija izvođenja duhovne pravoslavne muzike plene publiku širom zemlje i inostranstva. Pored toga, on je i muzikolog, profesor na Akademiji, strasni vinoljubac i Štrandaroš i posvećen suprug i otac.

Bogdan Đaković rođen je u Novom Sadu 1966. godine. Završio je osnovnu školu "Đorđe Natošević", potom srednju Muzičku školu "Isidor Bajić", a onda i Akademiju umetnosti u Beogradu, smer muzikologija, a tu je kasnije i magistrirao, a potom i doktorirao na temu crkvene horske muzike. Predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je i šef katedre za kompoziciju. Direktor je fondacije za podsticanje stručnog usavršavanja i stvaralaštva studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu Rudolf Bruči. Već 37 godina rukovodi horom Saborne crkve Sveti Georgije. Kao veliki ljubitelj vina, završio je i kurs za somelijere, pa se, između ostalog, bavi i preporukama i prodajom vina i rakije iz manastira Bukovo. Sa suprugom Sanjom, vaspitačicom i horistkinjom, ima dve ćerke, Janu i Lenku.

Sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovarali smo o detinjstvu, precima, ljubavi ka duhovnoj muzici, osnivanju hora, nastupima i putovanjima, duhovnosti uopšte, ali i o Štrandu, koji je za njega posebno mesto, kao i o manama i vrlinama našeg grada.

Vaši preci, i po očevoj i po majčinoj liniji, bili su starosedeoci u Novom Sadu?

– Moja porodica po očevoj liniji je u Novom Sadu od 18. veka. Moj deda Petar Đaković, koji je bio Titovo godište, pred Drugi svetski rat prešao je iz zemljoradničkog staleža u zanatlijski, tako što je postao sodadžija. Imao je kuću u Gundulićevoj, gde i dalje imamo plac, a bio je član Udruženja zanatlija. Moja mama je takođe iz stare novosadske porodice Mišić, iz Ulice Matice srpske. Moj tata Milan Lale Đaković, kojeg su zvali Šimika, je bio gimnastičar, pa je i mama Majda vežbala uz njega, a oboje su bili profesorii engleskog. Za tatu su umeli da kažu da, kada ga vide na njegovom biciklu, vide "Novi Sad u malom", bio je prava gradska faca.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i kakvi ste Vi bili kao dete? Kojih uspomena se sećate iz tog perioda?

– Nakon mog rođenja, živeli smo u Južnoafričkoj republici nepune tri godine, a još imam izveštaj u kom su vaspitačice napisale da sam dete koje voli da peva. Po povratku u Novi Sad, išao sam u zabavište u Ulici Sonje Marinković, gde je postojala grupa na engleskom i tada sam bolje govorio engleski nego srpski. Kao dete, radio sam samo proverene stvari, nisu me mnogo zanimale muške igre, nisam se pentrao na drveće niti se prljao i ništa nisam prepuštao slučaju. Voleo sam da idem u stari lovački restoran "Mica Lovica" u Ulici Jovana Đorđevića, na ćevape i kiselo mleko iz zemljanih posuda. U osnovnoj školi sam u okviru foto-kino sekcije snimao filmove i tad sam jako zavoleo istoriju, a predavala mi je čuvena Kmezićka.

Interesantno je da se muzikom niste bavili do srednje škole. Kako je to sve krenulo?

– Dok sam išao u osnovnu školu, stric me je naučio da sviram gitaru, pa sam svirao Đoletove pesme. Kao momak, jedno vreme sam bio kantautor, pravio sam neke pesme u kantri stilu i imao svoje autorsko veče. Slabo sam izlazio u diskoteke, uglavnom su me zvali da budem animir za muziku na privatnim druženjima. Ali sam muzikom na profesionalan način počeo da se bavim tek kad sam upisao srednju Muzičku školu, teoretski smer. Tu sam učio da sviram klavir "od nule", što sam uspeo da kompenzujem vrlo brzo. U to vreme sam počeo da pevam i u raznim horovima, što mi se veoma dopalo, a među njima su KUD-ovi "Svetozar Marković" i "Sonja Marinković". Vojsku sam služio u Puli i Splitu, gde sam se oduševio dalmatinskim klapama i opusom Olivera Dragojevića, što i dan danas volim da slušam. Onda sam, na nagovor moje profesorke klavira Smilje Milić, 1986. godine upisao muzikologiju u Beogradu, jer novosadska Akademija umetnosti tada još nije imala taj smer.

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak dok ste bili student na Akademiji?

– Bio sam jedan od trojice muškaraca u generaciji. To je bilo teško upisati, ali je jako zanimljivo. Trajalo je pet godina, a imali smo sve predmete kao kompozitori i dirigenti, kao i istoriju muzike, opštu i nacionalnu (tada jugoslovensku). Imao sam sreće da se tokom studiranja sretnem sa svim velikanima naše muzičke pedagogije, a pre i iznad svih, sa akademikom Dimitrijem Stefanovićem, koji je moj duhovni otac, a inače jedan od naših najvećih ljudi iz kulturnog života 20. veka. Preko njega sam stekao neverovatnu ljubav prema crkvenoj muzici. Ispite smo polagali pred skoro svim srpskim muzikolozima. Pomenuo bih i Vlastimira Peričića, našeg najvećeg teoretičara muzike, koji je bio mentor na mom diplomskom radu. Stvaralaštvo najvećeg novosadskog, vojvođanskog i jednog od najvećih jugoslovenskih kompozitora bio je jedini moj iskorak, u profesionalnom smislu, u nešto što nije crkvena muzika. Radeći sa profesorom Vlastom, napisao sam prvu monografiju o Rudolfu Bručiju, gde sam analizirao čitav njegov život i opus, koji se ovaplotio u čuvenoj operi "Gilgameš".

Ljubav prema crkvenoj muzici, koja se tada rodila, dovela je i do nastanka hora Sveti Georgije?

– Pomenuo sam da sam kao student pevao u više horova. Bio sam tenor, a tenora je uvek malo, pa sam tako 1987. godine pevao i u studentskom KUD-u "Ivan Goran Kovačić" u Zagrebu, jedno genijalno delo Hektora Berlioza – "Rekvijem", koje smo izvodili sa moskovskom filharmonijom i imali smo seriju koncerata po Evropi. Pevao sam i u "Krsmancu", a godinu dana posle toga i sa horom "Josif Marinković" iz Zrenjanina, sa pokojnim Slobodanom Bursaćem. Dakle, imao sam po sedam horskih proba nedeljno i tada sam poželeo da vodim svoj hor. Inače, horski prostor Saborne crkve je jedini u Srba koji nikad nije prestajao da ima hor, što je i bila tema mog magistarskog rada. Ja tačno znam ko je stojao na tom mestu od 1838. godine do mene, a tih imena ima petnaestak. U 19. veku u horu su pevali đaci novosadskih gimnazija, u to vreme isključivo dečaci, svake nedelje u crkvi, da bi se 1939. godine, pred rat, formirao profesionalni hor Saborne crkve, koji je tokom okupacije funkcionisao i kao neka vrsta patriotske organizacije. Zanimljivo je da smo 2019. godine bili gosti Aleksandra Mijatovića u Cirihu, čiji je tata osnovao taj predratni hor, a ubijen je 1942. godine kao Skojevac. Rad hora je zabranjen 1946. godine, kada pevači odlaze uglavnom u hor Opere SNP-a, jer su bili toliko dobri. Od 1961. godine hor je vodio prota Veselin Petrović, a članove su činili mahom stariji ljudi. Još sam studirao kad sam došao kod prote Dušana Blizanca, sa idejom da osnujem omladinski crkveni hor Saborne crkve u Novom Sadu, što se i desilo u novembru 1987. godine, a od 1992. godine hor nosi ime Sveti Georgije. Pošto je to bilo vreme kada religija nije bila toliko popularna, moja baba mi je rekla: "Nemoj to da radiš, nećeš se zaposliti". Međutim, Bog se projavljuje na različite načine, a meni se projavio – kroz muziku.

Šta sve Vaš hor izvodi?

– Izvodimo duhovnu pravoslavnu muziku, ne samo srpsku, već i rusku, bugarsku, grčku, finsku, englesku, američku... Pravoslavlja imamo svuda po svetu, pa izvodimo kompozicije od mnogo američkih kompozitora (najčešće grčkog porekla), Engleza takođe... U Finskoj takođe ima dosta pravoslavaca, što većina ljudi i ne zna.

Ko su bili članovi kad ste osnovali hor, a ko su sad?

– Članova je uvek malo, pa i sad. Trenutno nas je tridesetak, devedesetih je bilo više. S početka su to uglavnom bili studenti, polovina od njih je došla iz drugih horova, sa već stečenim iskustvom, koje su želeli da prošire na pravoslavnu muziku. Postoje razne vrste horova, ali kada je neki hor liturgijski i peva svake nedelje, onda je to jedna potpuno druga dimenzija u odnosu na gradski hor, počevši od discipline, pa do toga da svi moraju da budu kršteni, jer se glasom uznosi molitva Gospodu. Lepo je što je Novi Sad uvek imao toleranciju, pa je bilo i katolika koji su dolazili da pevaju, jer su to voleli. Najstariji član sada nam je '48. godište. Kako ja starim, tako stare i članovi hora (smeh), mada dođe i poneko dete naših pevača. Sada se vraćaju i roditelji čija su deca porasla, pa su pravili pauzu. Zanimljivo je i to da je uvek bilo dosta mladih iz Bosne, tačnije Semberije, koji su ovde došli da studiraju. Imamo pet CD-ova i jedan DVD. Održali smo 18 godina za redom božićne koncerte u Sinagogi, gde smo '96. ili '97. godine oborili rekord najposećenijeg koncerta. Na probama je uvek lepa atmosfera i svi smo "na ti".

Mnogi od nekadašnjih članova i danas se sa osmehom sećaju brojnih putovanja sa horom i to ističu kao najlepša iskustva. Gde ste sve gostovali?

– Devedesetih smo zaista puno putovali, a to je mladim ljudima značilo, jer tada nije bilo puno mogućnosti za odlaske u inostranstvo. Čak 17 puta smo bili učesnici Teze susreta Hrišćanske omladine Evrope, gde smo pevali i pred 20.000 ljudi. Moj CV je ispunjen koncertima u mnogim metropolama, od Barselone, preko Berlina, do Pariza. Od Evrope, nismo gostovali jedino u Albaniji, Islandu i Rusiji. Nedavno smo se vratili iz Danske, gde smo imali zajedničke koncerte sa njihovim horom. Jedini smo srpski hor koji je snimio CD u engleskoj izdavačkoj kući, a najveći uspeh je bio na festivalu u Noriču 1999. godine, nakon bombardovanja. Kada smo izašli na scenu, cela publika je ustala da aplaudira, pre nego što smo otpevali ijedan ton. Shvatio sam to kao da poručuju: "Izvinite što smo vas bombardovali".

Pored toga što hor učestvuje na liturgijama nedeljom i praznicima, on je i deo crkvenih venčanja. Kakva je potražnja za horom na venčanjima sada u odnosu na pre?

– Znatno manje nego pre, pogotovo od korone pa nadalje, ali se u poslednjih godinu dana ta potražnja malo pojačala. Najintenzivnije je bilo devedesetih godina, kad smo radili i do 40 venčanja godišnje, a sada je prosek oko 20. Na krštenjima pevamo povremeno, a sahrane ne radimo, jer želim da sačuvam ljude od dodatnog stresa. Izuzetak smo napravili nedavno, pevali smo na parastosu ćerke mog druga Čonte iz Pekinške patke.

Prema Vašem mišljenju, zašto je bitno slušati duhovnu muziku?

– Citiraću profesora Vladetu Jerotića, koji je rekao da je svaki čovek, bio on toga svestan ili ne, "homo religiosus", to je definicija njegovog stanja i, kao takav, nosi u sebi religiozne elemente. Staroslovenski jezik i stari tekstovi utemeljeni su u našoj tradiciji i onome što su naši preci radili. Tradicija treba da nam bude izvor za inspiraciju, što u duhovnoj muzici i jeste.

Koliko je duhovnost prisutna kod nas u današnje vreme?

– Dovoljno je doći nedeljom da se vidi koliko je puna naša Saborna crkva i koji je uzrast u pitanju. Puna je mladog sveta! Nedavno nam je jedan Rus rekao da toliko mladih ljudi nije video ni u Rusiji. Imamo izvanrednog sveštenika, Velimira Vrućinića, koji je neverovatan talenat da okuplja ljude. Puno sveštenika sam znao godinama unazad, ali on ima jednu neverovatnu energiju i sve što kaže je afirmativno. U drugom delu liturgije, koji je neformalan, uz kafu i rakiju priča se o Jevanđelju i svim događajima koji se dešavaju oko nas, bez politike, koliko je moguće, i to bude zaista fantastično.

Koji su Vaši dalji planovi što se muzike tiče?

– Upravo sam završio prijavu jednog mog horskog programa, koji hoću da izvedem sa horom RTS-a u Beogradu, budući da je to naš jedini pravi profesionalni ansambl, mada je povod da ostvarim tu svoju želju tužan, a to je smrt kompozitora i pravoslavnog sveštenika Ivana Mudija, koji je bio moj prijatelj i pravi božji poklon za mene, a živeo je u Lisabonu sa svojom portugalskom porodicom. Sada želim da se i kod nas čuju neke njegove kompozicije.

Štrand je u Vašem životu oduvek imao veliku važnost?

– Veliki sam ljubitelj Štranda, još od detinjstva, i čuvam fotografiju gde smo sestra i ja ovekovečeni kao vrlo mali baš na našoj najlepšoj plaži. Tu ljubav nasledio sam od oca i fali mi još godina staža da ga stignem. Poznavao sam nekoliko struktura Štrandaroša. Moj deda, mamin očuh, bio je kartaroš i još je on imao kabinu tamo, a mi smo nastavili tu tradiciju do današnjih dana. Kao mladić sam bio prvak u nožnom tenisu, igrao sam ga po 10 sati dnevno, sve dok nisu prešli u fudbal glavom. I dan danas idem na Štrand svaki dan kad je lepo vreme.

Šta Vam je najlepše u Novom Sadu?

– Volim Katoličku portu, Sabornu crkvu, Pašićevu ulicu, gde je još moj pradeda imao radnju sa štofovima... Divno je što smo dobili novu Muzičku školu, to je zaista svetska stvar. Lepo je što ima mnoštvo raznoraznih koncerata. Fantastičan je NOMUS, Sinagoga je ispunjena nekim dobrim zvukovima. Moram da pohvalim i moje kolege iz ostalih novosadskih horova, mislim da je u tome Novi Sad najjači u Srbiji. Što bi rekao Đorđe Randelj: "Kad nisam u Novom Sadu, nisam nigde". Tako i ja, volim da putujem, ali volim i da se vratim.

A šta Vam se u našem gradu ne dopada?

– Žao mi je što više dece i mladih ne dolazi na Štrand, već provode vreme za ekranima. Od te plaže je nastao neopevani cirkus. Muzika je preglasna i nemoguć je odmor. Štrand je napravljen za one koji bi da se kupaju i sunčaju, a ne za kafandžije da uzimaju novce. Mislim da tu nije mesto ni za Exit kamp, a i ne čisti se pesak dovoljno. Gundulićeva, u kojoj sam odrastao, postala je "kanjon Morače". Odselio sam se odatle kad se pored nas otvorila pečenjara, pa su nam pod prozorom pekli piliće. Istina je i da je u celom gradu zabava preuzela elemenat kulture.

Imate li ideju kako bi moglo da bude bolje?

– Kada liberalna ekonomija i profit ne bi imali tako superodlučujuću ulogu, ali to je propala priča.

Koja bi bila Vaša poruka našim sugrađanima?

– Iskoristiću frazu: "Mi to možemo". U Novom Sadu imamo mogućnosti, i realnih i onih koji se tiču prošlosti, da ih na neki način nadogradimo, da možemo da se odupremo svemu lošem, u meri u kojoj je to moguće, a vrlo je teško držati se neke svoje mikropriče.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), Martin Candir, privatna arhiva Bogdana Đakovića