Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Mladen Borocki Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Bojana Karavidić, novinarka i predsednica "Suburbiuma": Svako ko prošeta Podgrađem, shvatiće da tu vlada priličan haos

Naša ovonedeljna sagovornica rođena je 1954. godine u Smederevu. U Novom Sadu, gde živi od svoje četvrte godine, pohađala je Oglednu osnovnu školu "Đorđe Natošević", a potom i "Jovinu gimnaziju", dok je novinarstvo studirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Bojana Karavidić prosto pleni svojim entuzijazmom prema novinarstvu i kulturnoj baštini Novog Sada, a u razgovoru s njom saznali smo kako je tekao njen profesionalni razvojni put, kako se preko novinarstva rodilo interesovanje za arhitekturu i kako je sa grupom prijatelja istomišljenika osnovala Udruženje građana "Suburbium" i pokrenula nesvakidašnji Korzo – portal za urbanu kulturu i baštinu.

- Od kada sam se opismenila, pa sve do sada, stalno pišem. Pisanje je ono što me ispunjava i već u šestom razredu osnovne škole u svoj dnevnik zapisala sam da ću biti novinar. Bila sam član literarnih sekcija i dobijala školske nagrade, ali i jednu čuvenog dečjeg časopisa "Zmaj" za sastav "Moj grad u 2000. godini", u kojem sam opisala moje školske drugove i ko će šta postati. Nije se ništa ostvarilo – započinje Bojana Karavidić priču za portal mojnovisad.com.

- Zbog novinarstva sam upisala Političke nauke u Beogradu. Novinarstvo nam je predavao Sergej Lukač, koji je studentima ostao u najlepšoj uspomeni, jer nas je naučio da naša profesija mora da bude spoj strasti i znanja. Od početka studija počela sam da se zanimam za urbanizam, arhitekturu, prostor oko nas, plakatiranje, dizajn... Generalno, za život u gradu...

Koji su bili vaši prvi angažmani i kako je tekao vaš razvojni put u novinarskoj branši?

- Pisanje je moje životno opredeljenje i zato sam se 1979. godine zaposlila u "Radio Jugoslaviji". Bio je to međunarodni radio, ukinut, na žalost, pre godinu dana. Program se emitovao na devet jezika. Novinari su pisali na srpskom, a vrhunski prevodioci su radili adaptacije, koje su čitali pred mikrofonom. To je bila ozbiljna škola. Od prevodilaca sam naučila da se u novinarstvu mora biti precizan, jasan i sa malo reči reći više. Nije bilo jednostavno, ali svima sam zahvalna. Za vreme svog angažmana u "Radio Jugoslaviji", želela sam da pišem i za novine. Ne poznajući nikoga, zakucala sam na vrata redakcije kulture u NIN-u i predstavila se tadašnjem uredniku Dušanu Veličkoviću. Predložila sam mu da pišem temu o plakatima i njihovom značaju u javnom prostoru. "Pokažite mi šta imate, pa ćemo videti da li ćemo objaviti", rekao mi je. Tekst je objavljen, a ja sam bila više nego presrećna. U šest ujutru sam otišla u kiosk, kako bih se svojim očima uverila da je moj tekst izašao u najuglednijem magazinu Jugoslavije. Poučena takvim iskustvom, poručila bih mladim novinarima da ne čekaju da budu pozvani, već da sami zakucaju na vrata, predstave se i veruju da dobar novinar uvek može da nađe mesto pod suncem.

- Sticajem privatnih okolnosti, vratila sam se u Novi Sad i pet godina svakodnevno putovala u Beograd na posao. Umorilo me je svo to truckanje i zaputila sam se u Radio Novi Sad, gde je urednik bio Nićifor Todorović. Bila je to 1988. godina, kada sam počela da radim u spoljno-političkoj redakciji Radija Novi Sad. To je bilo divno vreme za novinarstvo. Putovala sam nekoliko puta u inostranstvo i bila dopisnik sa nekih od najvažnijih događaja. Na zasedanju KEBS-a u Parizu sam slušala Margaret Tačer i bila fascinirana njenim nastupom, govorom, gestikulacijom i celom pojavom generalno. Ne ocenjujem njenu politiku, već samo govorim o njenom nastupu. Nikada neću zaboraviti njeno držanje i intonaciju dok govori. Onda je usledila tzv. jogurt revolucija, pa raspad Jugoslavije i mnogo toga se promenilo u Radio Novom Sadu. To više nije bilo novinarstvo kakvo sam volela, ali sam i u narednih deset godina nastavila da pišem za razne magazine. Od 2000. godine ponovo sam radila u Radio Novom Sadu, gde sam uvela autorsku emisiju "Intervju dana". Svakodg radnog dana, od 5 do 6 popodne, imala sam novog gosta, od kojih su mi najdraži bili Zoran Đinđić i Vesna Pešić. Još čuvam snimak razgovora sa Đinđićem. Gosti su mi bili svi najznačajniji likovi tog perioda, ministri, profesori, advokati, pisci, analitičari... Pola sata programa bilo je namenjeno našem razgovoru, a drugih posla sata za pitanja slušalaca. Posle nekog vremena došlo je do zasićenja i pomislila sam kako ću ceo život ulaziti na ista vrata, sedeti za istim uredničkim stolom i gledati u iste kolege. Uvek sam volela promene, svaka mi je značila novi adrenalin i tako sam počela da radim kao frilenser. Imala sam puno posla, bilo je teško, ali nikada nisam odbila ni jedan poziv. Posle izvesnog vremena i svog tog jurcanja za sagovornicima i borbe sa kratkim rokovima, odlučila sam da mi je vreme za promenu. Već nekoliko godina radim kao dopisnica Radio Beograda, prateći kulturu i politiku.

Gde danas ispoljavate svoju ljubav prema pisanju i na čemu trenutno radite?

- Ne pišem više ni za jedan medij, ali smo pre dve godine osnovali Korzo – portal za urbanu kulturu i baštinu. Okupljamo saradnike, pišemo analitičke tekstove o pokretnoj i nepokretnoj baštini, o društvenim fenomenima, izložbama, muzici, negativnim pojavama i o našoj društvenoj stvarnosti generalno. Radimo mnogo, a bez mnogo rada nema ni rezultata. Sve fotografije koje objavljujemo su originalne i može se pomisliti da je u redakciji bar desetak ljudi, ali se, zapravo, sve svodi na nas troje – Aleksandar Stanojlović, Kaća Lazukić Ljubinković i ja – koji smo u svakodnevnoj komunikaciji. Velike izdavačke kuće pronalaze razloge i vide smisao da se angažuju na našem "malom" portalu u rubrici "Vikend priča". Korzo portal doživljavam kao dete "Suburbiuma".

Zvanično ste predsednica Udruženja građana "Suburbium". Čime se udruženje bavi i kako ste došli na ideju da ga osnujete?

- "Suburbium" je nevladina organizacija osnovana 2002. godine, prvenstveno sticajem privatnih okolnosti kada smo se 1988. porodično doselili u Gradić. Iako je oronuo i kao zaboravljen Gradiću se svi dive i on sa sobom nosi atmosferu prave istorijske baštine, ima patinu, na obali je Dunava i ispresecan je uličicama koje podsećaju na primorske, a kroz prozor naše sobe gledamo na čuveni petrovaradinski sat. Posle nekoliko godina, došli smo na ideju da nešto za njega i konkretno uradimo. Uz podršku arhitekte i profesora Ranka Radovića, nas nekoliko je osnovalo "Suburbium".

Na čega ste, od do sada urađenog, najviše ponosni?

- Izdali smo prvu savremenu 3D mapu Podgrađa i Tvrđave autora Aleksandra Stanojlovića. Glavna ideja nam je bila da skrenemo pažnju na Podgrađe, da ga sadržajno oživimo i da u njega ljudi počnu da dolaze – a doći će ako im se ponudi sadržaj. U međuvremenu, počeli smo da širimo aktivnosti, bili smo jedan od osnivača regionalne "Mreže za nasleđe jugoistočne Evrope". Tromesečni projekat finansiran od strane Evropske unije "Let's talk European" bio je velika stvar za Udruženje i do danas je ostao kruna urađenog. Značajan deo našeg rada je i izdavačka delatnost. Knjiga "Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave" sadrži deset originalnih eseja, praćenih fotografijama velikog majstora fotografije Stevana Lazukića. Od tada do danas mnoge stvari u Gradiću su se promenile, neke zgrade su obnovljenje, otvorena je privatna osnovna škola, hostel. Zahvaljujući Stevanu Lazukiću imamo autentičnu dokumentaciju o Gradiću od pre 15 godina. Knjiga je doživela tri izdanja – srpsko-englesko, nemačko-mađarsko i francusko. Osim pomenute, izuzetno smo ponosni i na knjigu "Petrovaradinski komunitet" Slobodana Radovanovića. U njoj piše o petrovaradisnkom komunitetu od odlaska Turaka, do ukidanja feudalizma u Austro-ugarskoj. To je njegov ozbiljan istraživački rad i niko do sada sveobuhvatno nije obradio taj istorijski period, kao što je to izveo arhivista Slobodan Radovanović. Mi nemamo stalno zaposlenih, nemamo redovne prihode, konkurišemo za sredstva, ali ne odustajemo. Prošle godine smo imali veliki projekat "Nepokretno nasleđe u Srbiji", finansiran od Ministarstva za kulturu i informisanje.Trajao je godinu dana i sadrži 30-ak tekstova raznih autora iz cele Srbije, ilustrovanih originalnim fotografijama, sve je objavljeno na našem Korzo portalu. Sada smo konkurisali sa idejom da osvetlimo manje poznate muzeje u Srbiji.

Da li kao Udruženje učestvujete u projektu "Evropske prestonice kulture"?

- Predložili smo projekat kojim smo želeli da se uključimo u priču, ali smo dobili odgovor koji nas je prilično iznenadio – Tvrđava i Podgrađe nisu u fokusu Novog Sada kao Evropske prestonice kulture 2021, a kao glavni razlog odbijanja navedeni su nedefinisani vlasnički odnosi. Za sada, jedina organizacija koja Podgrađe vidi kao aktivno i koja ga sadržajno osmišljava jeste "Festival uličnih svirača". Gradić je zahvaljujući njima dobio novi sadržaj, a sudeći po prošlogodišnjem odazivu to su prepoznali i mnogi Novosađani. Festival je dokaz da i u datim uslovima može da se radi i da mogu da se osmisle aktivnosti. Naravno, za sve je potrebna ideja i dobra volja, a čini mi se da je Grad Novi Sad, kada se govori o Petrovaradinskoj tvrđavi i Podgrađu za sada nema, nema strateški plan.

Kakva je situacija sa samom infrastrukturom Podgrađa? Planira li se renoviranje tog svojevrsnog arhitektonskog bisera i šta kaže zakon o obnovi privatnih objekata?

- Lepa vest je da će uskoro početi obnova fasada na najvažniijim objektima, pretežno u Beogradskoj ulici. Time rukovodi Zavod za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, a direktor Siniša Jokić je tada kao kustos Muzeja grada Novog Sada među prvima 2002. podržao "Suburbium" i to veoma cenimo. Obnova fasada nije dovoljna, jer, kako sama reč kaže, "fasada" je nešto spolja i Gradić će samo na prvi pogled zablistati. I dalje ostaje mnogo nerešenih problema – infrastruktura, nedostatak info table na Trgu vladike Nikolaja, saobraćaj tutnji pored zgrada koje su sagrađene u doba Marije Terezije... Kod stanovnika Podgrađa postoji zabluda da je Grad dužan da im okreči kuću i popravi krov, ali to je privatno vlasništvo i oni moraju da brinu o svom njemu. Ovakve istorijske celine u svetu su elitni delovi u kojima njegovi stanovnici moraju da obnavljaju svoje objekte u skladu sa propisima zaštite. Oni koji nisu u stanju da održavaju kuću u kojoj žive, moraju da se isele. Doduše, njima se odobravaju povoljni krediti, a bojim se da se kod nas tako nešto skoro neće desiti. Ovde sada svako može da ugradi klima uređaj na fasadu, da postavi PVC prozore i okreči pola kuće na jedan način, a pola na drugi. Svako ko prošeta Gradićem shvatiće da tu vlada jedan priličan haos.

Koliko se Gradić promenio za 30 godina od kada ste se doselili u njega?

- Pre svega, Exit ga je oživeo u izvesnom smislu. Prvih godina Exita, Podgrađe je bilo živa prethodnica na putu ka Tvrđavi, stanovnici su se trudili da ponude nešto iz svoje domaće radinosti. Nije to bilo adekvatno, ali trebalo bi da se osmisli kako da se uključe u projekat Exit. Svuda u svetu lokalno stanovništvo predstavlja resurs. Tokom prethodnih 30 godina doselilo se nekoliko novih porodica u Gradić i nisam čula da su se pokajali. I ovakav oronuo on ima svoju boju, duh vremena koji se mora vrednovati. Nadam da Podgrađe čekaju bolji dani, kada će zablistati kao baština iz 18. veka koja to zaslužuje. Ponavljam, pre svega je potreban strateški plan.

Razgovarao: Mladen Borocki
Foto: Aleksandar Jovanović