Boris Liješević, reditelj: Suština pozorišta je da traje i da odgovara na zahtjeve svog vremena

Boris Liješević, reditelj: Suština pozorišta je da traje i da odgovara na zahtjeve svog vremena

U vremenu kada su vrata pozorišta zatvorena, kada se kultura guši u dugovima a društvo u krizi morala, neki ipak pronalaze način da stvore nešto više, za sve nas. U nadi da će sutra biti bolje.

Autentični izraz reditelja Borisa Liješevića prepoznaju svi ljubitelji pozorišta. On traga za istinom, kopa po prošlosti i prepoznaje njene tragove u sadašnjosti. On poziva na savest i tera nas da se suočimo – sa sobom i onim što je oko nas.

A sa onim što je oko nas mesecima se suočavaju upravo pozorišni delatnici, ostavljeni bez mogućnosti da rade, kreiraju i zarađuju. U vrtlogu čekanja i mnogobrojnih ograničenja, reditelji i glumci rade koliko mogu i kako mogu. Dovijaju se na razne načine, međusobno se dopunjuju i iznalaze nova rešenja. Tome svedoči i nedavno izvedena premijera predstave "Čitač", našeg sugrađanina, profesora na Akademiji umetnosti, pozorišnog reditelja Borisa Liješevića.

Kako je izgledalo stvaranje predstave daleko od dasaka koje život znače, zašto je odabrao baš ovo delo ali i kako bi on društvo i kulturu doveo na viši nivo, govorio je u intervjuu za portal Moj Novi Sad.

 


Ovih dana ste imali premijeru predstave "Čitač", prve od početka pandemije. Kako je izgledala priprema predstave u ovim uslovima?

– To je možda najznačajniji roman našeg savremenika Bernharda Šlinka, po kojem je napravljen i film. Mi smo radili dramatizaciju romana, ne obazirujući se na film. Predstava se dugo pripremala, počeli smo da je radimo u februaru sa planom da premijera bude u aprilu, pa smo onda morali da prekinemo kada je krenulo vanredno stanje. Kada smo izašli iz vanrednog stanja, opet smo se našli, završili predstavu i imali zatvorenu premijeru. Nakon toga smo se usled ljetnje pauze ponovo rastali, da bi se nedavno opet krenuli sa probama a potom imali i zvaničnu premijeru 24. oktobra, 8 mjeseci od prve probe. Nije tu bilo previše proba ali je bilo dosta vremena za slijeganje utisaka, uviđanje šta bi moglo bolje ili drugačije. Kada smo dolazili na probe poslije više mjeseci ispostavilo bi se da su se neke stvari, koje su nam do tada išle sa mukom, nekako namjestile, odjednom kao da se nešto razgazilo, tako se nešto samo procesuiralo i dogodilo unutar nas.

Naša umjetnost je umjetnost kontakta, umjetnost blizine, koncentracije, dodira i odjednom smo ostali bez svega toga


Imali ste onlajn probe?

– E da, jesmo. Njih sam nekako potisnuo (smeh), zato što su bile prilično naporne. Naša umjetnost je umjetnost kontakta, umjetnost blizine, koncentracije, dodira i odjednom smo ostali bez svega toga. Onda smo bili primorani da radimo drugačije, pravili bismo grupni poziv preko vibera, svako je sjedio u svojoj sobi, čitali smo neku scenu i razgovarali o njoj. Može i tako da se radi ako nema drugog načina ali kada se radi posvećeno onda bude i kreativno. Bilo je dosta kreativnih momenata i uvida koji su nam sada u ovoj fazi rada dobro došli. Radili smo scenu i neko od glumaca je preletio preko replike rekavši nešto kao “Ma dobro, neću to sad, to ću kada budemo u prostoru“, a Mira Karanović mu je odgovorila “Ne može tako. Ili ćemo da radimo ili nećemo da radimo“. To je bilo simpatično ali i značajno. Tada vidite da zapravo nema pravih prepreka. Ili radiš i 100% si u tome ili ne radiš. Ali činjenica je da se čovjek zasiti od takvog načina rada, kada ne vidiš kolegu, nego ga samo slušaš, zamišljaš, ne znaš kada ćete se sresti.


Zašto je izbor pao baš na ovo delo?

– Poslednjih godina me dosta pogađaju te teme koje su vezane za Drugi svijetski rat. Zanimljivo mi je to kada te prošlost lupi po glavi i kada shvatiš da ono što se dešava danas vuče korijene od prije pola vijeka. “Čitač“ je nekako na toj liniji. U Drugom svijetskom ratu su ozbiljno prekoračene granice ljudskosti, postupanja prema ljudima, doživljaja ljudskog bića. Tu prvenstveno mislim na koncetracione logore i želju da se potpuno istrebi jedan narod u čemu se velikim djelom zaista i uspjelo. Ja imam utisak da se svijet još uvijek nije oporavio od toga. Da svijet još uvijek to nije izmetabolisao i pohranio jer da jeste ne bi se danas više crtali kukasti krstovi i tome slično, svima bi bilo jasno do čega to dovodi. Često se dešava da me neke stvari kojima danas svjedočim podsjete na to i da se zapitam “Da li se to ponovo može dogoditi?“. Naravno, antisemitizam neće biti uzrok ali može biti neki drugi uzrok sa jednako velikim posljedicama. Kada sam radio predstavu “Upotreba čoveka“ po romanu Aleksandra Tišme razmišljao sam o tome kako se Novi Sad u drugoj polovini tridesetih godina podijelio na ljude sa njemačkim porijeklom koji su podržavali Hitlera i druge. U martu 1944. su u Sinagogi tri dana bili zatvoreni novosadski Jevreji, prije nego što su ih deportovali u Aušvic. Vjerujem da su njihove komšije, poznanici, sugrađani koji su prolazili pored Sinagoge i išli na Futošku pijacu, znali da su oni tamo. I šta su uradili? Šta bi mi danas uradili? Da li bi isto tako nastavili na pijacu, kupili šta nam treba, vratili se kući i nekako pravdali sve to?

U Drugom svijetskom ratu su ozbiljno prekoračene granice ljudskosti, postupanja prema ljudima... Često se dešava da me neke stvari kojima danas svjedočim podsjete na to i da se zapitam "Da li se to ponovo može dogoditi?"

U vašem radu, uvek se trudite da se bavite stvarnošću, njenom težinom i da vaše predstave budu odraz savremenosti. Da li je to, po vama, suština teatra?

– Po meni je suština teatra gledalac i tom gledaocu su potrebne različite stvari - nekada mu je potrebno da se opusti, nekada mu je potrebna laka zabava, nekada da ga nešto natjera na razmišljanje. Razni su žanrovi u teatru i ono što mene zanima ne mora da zanima druge reditelje. I ne mora da znači da reditelji koji se ne bave na taj način stvarnošću, da ne dosežu suštinu teatra. Ne mora da bude samo jedna ispravna stvar, jedina ponuda na tržištu. Naše društvo je sklono diktatima, nekim manifestima -pozorište mora ovo ili mora ono. Mislim da je suština pozorišta da traje i da odgovara na razne zahtjeve svog vremena. E sad, svako vrijeme nosi neke različite zahtjeve i ono se mijenja kao i sve drugo.


Šta vidite kao svoju primarnu ulogu u radu sa studentima Akademije u Novom Sadu?

– Uloga svakog predavača glume ili režije je da pripremi studenta za profesiju, za ono što ga čeka. Da pronađe prave zadatke za određene studente i da mu pristupi kao individui koja je posebna, različita i koja ima svoje potrebe. Svi mi koji predajemo na novosadskog Akademiji, smo duboko u profesiji, stalno smo u kontaktu sa novim temama i metodama i studente pripremamo za pozorište ili film kakve će zateći. Trudimo se da ih ne spremamo da rade na način koji je zastario, nego ih spremamo da rade za savremeno pozorište i da očekuju one probleme ili one zahtjeve koji su danas česti.

Pozorišno stvaralaštvo se ne dešava u rediteljskoj sobi nego na probi, u živom kontaktu sa glumcem


Šta se promenilo u teatru od kada je izveden vaš prvi profesionalni komad do danas?

– Promijenilo se dosta toga. Mislim da je prvenstveno došlo do oslobođenja od forme i da su danas reditelji mnogo spremniji da idu neutabanim stazama. Kada sam ja počinjao da radim, pa i ranije, kada sam odrastao gledajući predstave sve je djelovalo prilično konvencionalno. Za mene je bilo oslobođenje kada sam uspio da se oslobodim dramskog teksta kao preduslova rada, kada sam krenuo u svoja istraživanja. Glavna stvar je bila proba - šta je proba, kako se proba. To mi je možda bilo najvažnije, da porušim onaj ustaljeni redosled da se prvo imaju čitalačke pa onda mizanscenske probe. Uspio sam od toga da se oslobodim i da probe počnem da doživljavam kao stvaralaštvo. Pozorišno stvaralaštvo se ne dešava u rediteljskoj sobi nego na probi, u živom kontaktu sa glumcem. Treba da osluškujemo šta on ima da ponudi i kaže i da momenat nadahnuća prepoznamo kao inspiraciju koja može da otvori potpuno novi svijet, a ne kao opasnost koja će nas skrenuti sa pravog puta. Pravi put u pozorištu mislim da ne postoji. Svaki put je pravi ako se ide u dubinu likova i sadržaja.



Koje delo bi najvernije prikazalo stanje u našoj državi?

– Za mene je to "Lorencačo" Alfreda de Misea. To je komad napisan u prvoj polovini 19. vijeka koji govori o Firenci sredinom 16. vijeka. Prošle godine sam ga radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tada je Firenca upala u strašnu dekadenciju, vladavinu korupcije, nepotizma i despotije tadašnjeg vojvode Alesandra di Medičija. Njegov sluga, najbolji prijatelj, svodnik, partner u svemu je Lorenco de Mediči. Lorenco je nekada bio uzorno dijete koje se napajalo mitovima i znanjem i pričom o Brutu. A sada je najgori od najgorih. Ispostavlja se da je Lorenco zapravo ono što bi se danas reklo dvostruki špijun. On je dao sebi zadatak da ubije vojvodu i Firencu oslobodi despotizma. Ali kako provodi vrijeme sa njim i kako uviđa opšti nemoral, on shvata da i ako ga ubije i ako oslobodi Firencu, da neće zapravo imati za koga da je oslobodi. Da se ništa neće promijeniti. I tako i biva. Tog dana uoči atentata, on odlazi kod republikanaca i poručuje im da se spreme da sutra preuzmu dvor i ponovo ustanove republiku. Niko mu ne vjeruje. On shvata da njegov čin neće imati smisla ali onda se upita “Šta ako ne uradim to?“. Ostaće  zapamćen kao svodnik i vojvodin potrčko, pa shvata da mora da ga ubije bez obzira što neće ispuniti svoju misiju. Ubija ga i bježi u Veneciju a u Firenci se, kao što je predvidio, ništa nije promijenilo. Kardinal je ubrzo pronašao novog Medičija, republikanci nisu ništa preduzeli a Lorencova glava je ucjenjena na veliku sumu. Tako Lorenca ubijaju upravo oni koje je oslobodio od despotizma, od samovolje i autokratije.


Kako biste kulturu u našoj državi podigli na viši nivo, da imate tu moć?

– Gradio bih pozorišta. Ne samo u najvećim gradovima nego u svim gradovima. Svaki grad bi trebalo da ima pozorište. Evo npr. ako govorimo o Vojvodini - u Bačkoj i Banatu imate pozorišta a u Sremu nema nijedno. Mi imamo festivala i festivala a nemamo pozorišta. Nije ista stvar kada predstave možete da gledate nekoliko dana godišnje ili kada tokom cijele godine imate mogućnost da ih pratite. To je način da neki naslovi uđu u svakodnevnicu i da klasični tekstovi postanu dio kulture nekog grada. Na kraju to je i način da se zaposle mnogi mladi glumci koji inače ne mogu da dobiju priliku da se iskažu. Što se drugih stvari tiče - određene televizijske programe bih, ako ne ukinuo, onda bi učinio da ne budu lako dostupni, da ne budu među prvim kanalima na kablovskim mrežama. Evo npr. ako ste pretplatnik neke kablovske, među prvim kanalima je neki Pink, Happy ili tome slično, dok vi dođete do RTS 3 morate da prođete kroz smetlište, treba da protrčite zatvorenog nosa kroz najdublju deponiju civilizacije. Eto to bih sigurno promijenio.

 Mi imamo festivala i festivala a nemamo pozorišta. Nije ista stvar kada predstave možete da gledate nekoliko dana godišnje ili kada tokom cijele godine imate mogućnost da ih pratite


Šta biste poručili vašim kolegama sada kada je doveden u pitanje njihov opstanak i stvaranje?

– Poručio bih im da štede pare, da ih volim, da ću da se molim za njih, da izdrže, da se svi zajedno nadamo da će se vratiti vrijeme kada će frilenseri normalno moći da žive od svojih zanimanja, od predstava... To je strašno - školovali ste se, radite, uspešno se bavite nečim, imate sigurnost, imate ideje... i odjednom se nešto dogodi, najsićušniji predstavnik prirode nevidljiv golim okom, dođe, zavlada i obesmisli vam potpuno profesiju. Ne znam od čega oni žive. Preko Udruženja dramskih umetnika Srbije se često sakuplja pomoć za te kolege ali to nije dovoljno. Mi koji smo zaposleni nekako ćemo ovo i pregurati ali ovi koji nisu, Bog neka im je u pomoći.

Oceni vest:
10
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan