Boris Varga, novinar: Politički uticaj ruskog rata u Ukrajini osetićemo odmah nakon aprilskih izbora

Boris Varga, novinar: Politički uticaj ruskog rata u Ukrajini osetićemo odmah nakon aprilskih izbora

Boris Varga je novinar i politikolog. Magistrirao je na Lavovskom nacionalnom univerzitetu u Ukrajini, na Fakultetu žurnalistike, na Katedri za međunarodne medije i informacije (2000) i doktorirao na Univerzitetu u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka (2012). Autor je i dugogodišnji saradnik više međunarodnih i regionalnih medija i nevladinih organizacija. U novinarstvu i istraživanjima bavi se uglavnom međunarodnim temama, regionom republika bivše Jugoslavije i bivšeg Sovjetskog Saveza. Uža specijalnost - tranzicija, demokratija i autoritarizam. Do sada je objavio osam naučnih i publicističkih knjiga na temu geopolitike i savremenih političkih sistema. Piše na srpskom, ukrajinskom i rusinskom jeziku.

U razgovoru za portal Mojnovisad.com objašnjava društvene procese koji su se odvijali u Ukrajini poslednjih dvadesetak godina, kako je ta država došla u trenutnu situaciju i kako se ukrajinski narod snalazi tokom rata. Otkriva da li je nacizam zaista utemeljen u toj zemlji, ili je to samo deo ruske propagande. Takođe, analizira stanje u Rusiji pre svega u načinu razmišljanja predsednika Putina na koga je veliki uticaj ostavio raspad Sovjetskog Saveza i koji svoje geopolitičke poteze povlači pod bremenom tog istorijskog događaja. Osvrće se i na stanje na Balkanu i uticaju  Rusije na političke prilike u našem regionu kao način za destabilizaciju EU.

Od revolucije na Majdanu u Ukrajini prošlo je skoro osam godina. Šta se sve dešavalo u tom periodu i kako je država stigla u ovakvu poziciju?

Revolucija na Majdanu, ili kako je u Ukrajini zovu "Revolucija dostojanstva" preokrenula je 2014. godine savremenu istoriju države i odnose sa Rusijom. Moskva je iskoristila momenat, anektirala Krim i započela rat u Donbasu. Iako je 2015. bio potpisan finalni mirovni sporazum, takozvani Minsk-2, on nikad nije bio sproveden do kraja. Osam godina to čak nije ni bio zamrznuti konflikt, kao Pridnjistrovlje u Moldaviji, ili Nagorno Karbah u Azerbejdžanu. S vremena na vreme, kada je za to bilo političke potrebe, otvarala se vatra, mada se linija fronta nije značajno menjala. Mirovni sporazum Minsk-2 različito su tumačili u Kijevu i u Moskvi. Ukrajina nije bila spremna da dodeli specijalni status separatističkim teritorijama, da amnestira separatiste i da organizuje izbore u Donbasu, pa tek onda da preuzme kontrolu nad ukrajinsko-ruskom granicom. Sa druge strane, Moskva je tumačila da kontrola nad ukrajinsko-ruskom granicom treba da se preda pod kontrolu Kijeva tek nakon izbora, što joj je dalo prostor da izabere svoju vlast i da preko separatista bitno utiče na politiku Ukrajine. Takav mirovni sporazum bio je godinama nefunkcionalan i očekivalo se da će pokrenuti novu političku i vojnu krizu, ali ne i potpunu agresiju Rusije.   

Deset godina pre "Revolucije dostojanstva" odigrala se i "Narandžasta revolucija"...

"Narandžasta revolucija" krajem 2004. i početkom 2005. bila je nešto potpuno drugačije od revolucije na Majdanu, završila se promenom vlasti bez nasilja, masovnim protestima protiv falsifikacije i pobedom predsedničkog proevropskog kandidata Viktora Juščenka. Ta revolucija bila je povezana i sa Srbijom, otporašima i "petooktobarskom revolucijom". Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu odbranio sam doktorat na temu tih "izbornih revolucija", a knjiga je objavljena u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti. Ukrajinci su od sredine devedesetih bili inspirisani protestnom šetnjom 1996/97. godine protiv Slobodana Miloševića, a kasnije nenasilnom revolucijom u Srbjii. Naši Novosađani Stanko Lazendić i Aleksandar Marić nakon 2000-te konsultovali su mlade Ukrajince i studente o metodama nenasilne borbe protiv diktatora.  Marića su strukture Leonida Kučme deportovale iz zemlje. Skoro svi postsocijalistički režimi po istom modelu su krali izbore, zato su po istoj mustri nakon Srbije na prostoru bivšeg SSSR-a autokrate padale jedan za drugim u Gruziji 2003, gde su takođe bili naši otporaši, u Ukrajini 2004/05. i Kirgiziji 2005. Srpski otpor je učinio mnogo na demokratizaciji bivšeg komunističkog bloka, samo što se to nedovoljno ocenjuje u našoj nauci i javnosti. Šta više, naprednjačka vlast pokušava da ocrni legat "5. oktobra" i zajedno sa Rusijom radi na iskorenjivanju uslova za njegovo ponavljanje. To su popularno nazvane "šarene“"ili "izborne revolucije" i one dan danas predstavljaju noćnu moru za Rusiju i Putinov režim, a posebno sad nakon agresije na Ukrajinu, jer je to direktna pretnja ruskom novom totalitarnom režimu ako na antirantne proteste i proteste protiv Putina izađu milioni.

Koja je geopolitička pozadina rata u Ukrajini?

Putin je 2014. godine iskoristio revoluciju na Majdanu i svrgavanje predsednika Viktora Janukoviča da akcelerira planove koji su bili u fioci još od raspada SSSR-a. U Putinovim redovnim višesatnim obraćanjima i konferencijama za štampu više puta su se mogle čuti njegove namere, koje se u Ukrajini trenutno i sprovode. Znači, on ne samo da raspad Sovjetskog Saveza smatra jednom od najvećih tragedija za Rusiju, već je frustriran nepravednom ostavinskom raspravom nakon raspada bivše sovjetske države. Nekoliko dana pre sadašnje agresije na Ukrajinu, Putin je u govoru i svojoj frustraciji toliko daleko otišao da je za stvaranje Ukrajine, kao velike teritorijalne i političke samostalne države, okrivio i samog Lenjina. Ta istorijska propoved je u njemu otkrila otuđenje i figuru opasniju od Staljina, čijim se naslednikom već sada slobodno može smatrati. Putin optužuje i ostale lidere SSSR-a da su Ukrajini poklonili teritorije i ruske istorijske zemlje poput Krima. Znači, Rusiji smeta širenje NATO-a i u njemu vidi bezbednosnu opasnost, ali to nije ni blizu realne ugroženosti kako je Putin predstavlja. On je opterećen geopolitikom i slavom velike države, te posle oporavka Rusije od finansijske krize 1998, Vladimir Vladimirovič se pretvarao u autoritarnog lidera koji  želi da ostavi duboki trag u istoriji. To će mu i uspeti, ali kakva je sad ta Rusija? Izbačena iz političke karte Evrope i njene civilizacije.

Od "petodnevnog rata" u Gruziji u leto 2008, Putin ulazi u militantnu fazu vladanja i teritorijalno osakaćuje tu kavkasku susednu državu. Inače su zamrznuti konflikti koje je Rusija stvorila na svojim granicama, poput Pridnjistrovlja, Abhazije, Južne Osetije i Nagorno Karabaha, još od početka devedesetih služile da bivši SSSR drže u ruskoj zoni geopolitičkih interesa.     

Šta nam onda govori napad na Ukrajinu?

Napadom na Ukrajinu 24. februara ove godine, Putin zatvara stranice istorije postkomunističke Evrope i okreće se ukrupnjavanju teritorija Ruske federacije. U stvari, Rusija se nikad do kraja nije odrekla svojih imperijalnih ciljeva i za to su godinama bili pripremani uslovi. Odmah nakon raspada SSSR-a 1992. bio je stvoren vojni savez Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) pod vođstvom Rusije, u koji je ušlo polovina sovjetskih republika. Godine 2015. stvoren je Evroazijski ekonomski savez sa ambicijom da bude i politički naddržavni savez poput Evropske unije. Bez Ukrajine ovi savezi su daleko manje uticajni i ne samo to. Proevropska, koliko toliko demokratska i pluralna Ukrajina je "loš primer" za ostale postovjestske republike koje okuplja Moskva, a koje su se vratile autoritarnoj vladavini.


Mnogi su zaboravili da su početkom godine bili nemiri u Kazahstanu…

Nasilno gušenje pobune u Kazahstanu početkom ove godine, a koja je počela socijalnim nemirima zbog plata, završila se čišćenjem starih državnih struktura i ulaska mirotvoraca ODKB-a pod vođstvom Rusije. To je bio poslednji signal da je Putin spreman da vojno obnovi rusku evroazijsku imperiju, koja će biti neprijateljski okrenuta prema Zapadu i saveznički prema Kini.

Si Đinping je dao uslovno zeleno svetlo Vladimiru Putinu da napadne Ukrajinu. On je protiv promena granica, ali ne osuđuje rusku agresiju i rat u Ukrajini. Putin je računao na kratak rat. Taj rat se pretvorio u veliki sukob i posredni rat sa Zapadom. Kina je dugoročni dobitnik bilo kakvog ishoda ovog rata. Ne samo Evropa, već i svet je ušao u fazu u kojoj ne važe balansi i status kvo pozicija koje su uspostavljene od vremena kraja Hladnog rata i to je sfera neizvesnosti i svetske nestabilnosti na svim poljima.

Šta nam govori dosadašnja vojna taktika Rusije, opsada pojedinih gradova, šta želi postići?

Rusija teško može da okupira celu Ukrajinu. Među analitičarima još se 2014. godine smatralo da će Rusija zauzeti Mariupolj, Herson i Odesu, pripojiti Krim separatističkom Donjetsku, spojiti sve te teritorije sa moldavskim Pridnjistrovljem i odseći Ukrajinu od Crnog mora. Jer ovo je rat i za kontrolu Crnomorskog basena koji je južni tranzit za energente. Rusija bi mogla pokušati da podeli Ukrajinu po nekim istorijskim granicima po reci Dnjepar, na zapadnu i istočnu. Međutim, već sad vidimo da su ti ruski ciljevi teško ostvarivi. Ukrajina i njena vojska uz pomoć Zapada svim tim planovima lavovski odgovara. Nakon žrtvovanja tolike vojske Putin neće stati dok ne dobije neki ratni plen koji će u Rusiji prikazati kao pobedu. Vidimo po spiskovima zarobljenika da su to deca, redovni vojnici mnogi od njih rođeni između 1998. i 2002. godine. Oni nisu znali da idu u rat, zato bacaju oružje i tenkove, beže i predaju se..

Kakvo je trenutno raspoloženje i moral Ukrajinaca?

Ukrajinci veruju u svoju pobedu. Moral vojske i naroda je na visokom nivou. Oni su dobro motivisani i svesni da moraju da se odbrane i da je Putinova najava „denacifikacije“ i „demilitarizacije“ u stvari najava masovnih represija. To je otpor koji izbija iz borbe za život. Zato će se oni boriti do kraja, jer ih u protivnom čeka stara škola staljinističkih čistki. Još jedno je važno, Putin je ujedinio razne etničke i političke grupacije u Ukrajini u zajednicu koja se brani. Iako su istraživanja javnog mnjenja u Rusiji i ranije pokazivala da Rusi ne žele krvavi rat sa Ukrajincima, da ih smatraju „braćom“, Putinov režim je očekivao podele u ukrajinskom društvu, predaju i dezerterstva. To je dokaz koliko su te strukture u Kremlju otuđene od naroda i realnosti. Putinova agresija na Ukrajinu stvara političko društvo Ukrajinaca koji su verski i etnički heterogeni, ali svesni važnosti otpora okupaciji i vrednosnog političkog sitema slobode koju brane. To se vidi po protestima u okupiranim gradovima kao Herson, gde nenaoružani civili izlaze na ulice direktno na ruske vojnike i tenkove i protestuju.


Ruska strana govori o denacifikaciji Ukrajine. Kao argument koristi bataljon Azov. Šta je istina o tom bataljonu?

Rusija je godinama pripremala ovaj rat sa Ukrajinom. Putin, svestan bliskosti Rusa i Ukrajinaca, poslednjih osam godina opravdava pritisak na Ukrajinu borbom protiv nacista. Režim u Kremlju na taj način pokušava da dehumanizuje vlast i Ukrajince koji podržavaju promene nakon revolucije na Majdanu. Tu vlast Moskva smatra nelegalnom. Putin zloupotrebljava istorijsku pobedu Rusije u Drugom svetskom ratu, dakazujući time da je na pravoj strani istorije.

Istorijski revizionizam jeste problem velikog dela postkomunističke Evrope, pa i Ukrajine. Postoje političke partije i društvene organizacije koje svoju ideologiju crpe iz kolaboracionističkih snaga iz Drugog svetskog rata, kao što je Organizacija ukrajinskih nacionalista. Revizionizam je već naneo velike štete ugledu savremene Ukrajine i njenom odnosu sa susedima, pogotovo Poljskom, kao i Izraelom. Šteti i krhkoj ukrajinskoj demokratiji. Rehabilitacija kolaboracionističkih snaga jeste povremeno tema na političkoj sceni i postoje odluke koje veličaju imena ukrajinskih nacionalista poput Stepana Bandere, ali nikada to nije bila zvanična politika Kijeva. Ultranacionalističke grupe i navijači su stupili na scenu u završnoj fazi revolucije na Majdanu 2014, kada je Janukovič primenio silu i oružje. Kasnije u haotičnoj situaciji borbe sa sepratistima, pojedini dobrovoljački bataljoni poput Azova, Ajdara i Desnog sektora imali su ne samo oznake, već i ultraradikalne ideološke orijentacije. Sa njima je bio problem i nakon stvaranja novih integrisanih ukrajinskih oružanih snaga, a često su bili povezani sa kriminalom i oružanim obračunima. Međutim, to su pojedinačne marginalne i ekscesne pojave.

Kako su ti tvrdi nacionalisti prolazili na izborima?

Na izborima posle revolucije na Majdanu, tvrdi ukrajinski nacionalisti su dobili nešto više od 10 odsto mesta u pralamentu. Na izborima 2019. godine nisu ni ušli u parlament, već kao pojedinci. Petro Porošenko nije uspeo da osvoji drugi predsednički mandat, velikim delom i zato jer je pokušao da generiše tvrda nacionalistička raspoloženja. Ukrajina je složeno i heterogeno društvo, a dokaz toga je izbor Volodimira Zelenskog za predsednika i velika podrška njegovoj partiji Sluga narodu. Predsednik i vrhovni komandat Ukrajine u odbrani od ruskog agresora poreklom je iz zajednice čiji su preci ubijani u holokaustu. O kakvim nacistima i denacifikaciji uopšte može biti reč?  

Kakve će dalekosežne posledice Rusija imati zbog sankcija i kako će one uticati na vlast predsednika Putina?

Staljin i njegovo vođenje države je istorija, a Rusija ipak nije samo Putin. Ne može  se opravdati politički izbor miliona Rusa što su podržali Putina, ali ne može se za rat optužiti ceo narod, ili njegova kultura. Kao što smo mi u Srbiji 90-tih bili lobotomizovani režimskim medijma, tako je Rusija danas ućutkana potpunom medijskom kontrolom i cenzurom interneta. Ljudi su u strahu. Ipak, svaki narod u čije se ime čine ovakva zverstva, mora da se suoči sa istinom i posledicama rata. Sankcije će jako oštetiti ne samo rusku, zapadnu, već i svetsku ekonomiju.

Siguran sam da će sve ovo uticati na vlast Vladimira Putina. Ruski predsednik se spremao i za ovakav scenario, Rusija je već bila pod sankcijama od 2014. godine, njena ekonomija je bila oštećena, ali se prilagodila novim uslovima. Sa svim tim je računao ruski predsednik, kada je naredio napad na Ukrajinu. Međutim, Putin računa i na licemerje Zapada i njegovu zavisnost od Rusije, od ruskih energenata, sirovine, tržišta. On zna da će sankcijama i nestašicama biti pogođene i zapadne zemlje, koje mogu da ugroze konfor njihovih građana.  Posledice već jako osećaju građani Rusije koji su takođe navikli na komfor zapadnog kapitalizama, a posebno su oštećeni oligarsi koji svoje bogatstvo kriju i gomilaju na Zapadu i čuvaju u poreskim rajevima.

Politička promena u Rusiji se nikad ne odigrava na izborima, već smenom od vrha. Zato je ogromna nada u savremene feudalce, tajkune, koji će zbog svega ovog verovatno poželeti da sruše cara. Svaka „šarena revolucija“ biće samo posledica zavere i dvorskog prevrata.

Da li postoji opasnost da Rusija iskoristi Balkan za destabilizaciju Evrope i na koji način?

Postoji, ukoliko Putin barem delimično realizuje svoje osvajačke planove u Ukrajini. Radio sam za BBC na ukrajinskom jeziku skoro dvadeset godina i pratio to prelivanje pojedinih procesa i političkih ideja širom postkomunističkog bloka, posebno tu gde Rusija želi da ostvari politički uticaj. Zapadni Balkan je poslednjih godina postao prilično zapostavljen od strane EU i SAD. Brisel nije bio spreman da ubrzano integriše bivše jugoslovenske republike u EU i zato je tolerisao dugoročnu, sve bližu i sve različitiju saradnju Srbije i BiH, odnosno Republike Srpske sa Rusijom. I Crna Gora je bila prepuštena uticaju Srbije i istovremeno ruskom faktoru. Zapad nema brzo rešenje za Zapadni Balkan, pa nudi privremene alternative poput incijative Vašingtonskog sporazuma i Otvoreni Balkan, kao i Berlinski proces koji samo ide na ruku balkanskim stabilokratama i populistima. Tolerisana je i obnova velikosrpske ideje, eufemistički nazvana „Srpski svet“, koju promovišu i ministri u Vladi Republike Srbije. Ta ideja je stvorena po uzoru na „Ruski svet“, koji se bazira na evroazijskom šovinizmu i borbi protiv liberalnih i zapadnih vrednosti. Iako je 1999. godine NATO uništio vojni potencijal bivše JNA, odnosno Srbije, prostor za destabilizaciju uvek postoji. Politički uticaj ruskog rata u Ukrajini osetićemo odmah nakon aprilskih izbora i trebalo bi sve učiniti da se on ne prelije na oružane provokacije, ili sukobe na prostoru bivše Jugoslavije. Istovremeno, upravo zbog straha od obnavljanja sukoba, Zapad će se verovatno više posvetiti Zapadnom Balkanu i insistirati na posvećenosti demokratskim vrednostima. Jer upravo su Berlin i Vašington ti koji su stabilokratskim odnosom doprineli da Aleksandar Vučić gazi srpsku demokratiju, a Milorad Dodik provocira nove secesije i rat u BiH.

Putin će sigurno korisiti sve što mu je na raspologanju da destabilizuje EU. Jeftniji gas za Srbiju nije poklon Vučiću i naprednjacima samo tako, „na lepe oči“. Ukrajinska i ruska poslovica kaže – „besplatni sir postoji jedino u mišolovci“. Tako je i sa bratskom ljubavlju.    

Koji su mogući scenariji za završetak ovog rata i kakav nas svet očekuje nakon toga?

Mislim da Rusija na pregovorima blefira kraj sukoba i pristanak na političko ispunjenje uslova od strane Ukrajine, kao što je vojna neutralnost. Ovo je i Putinov lični rat, tako da se on mora vratiti iz Ukrajine sa ratnim plenom. Teško je i predvideti do koje mere ova razaranja mogu da idu, ali smo videli da je Moskva spremna da gura planove po cenu velikih ratnih gubitaka. Situacija je ultimativne prirode, jer ni Putin ne želi da se zaustavi, ni Zelenski ne može da pristane na okupaciju ili ustupke, koji bi kod Ukrajinaca i branitelja bili protumačeni kao povlačenje ili kapitaulacija.

Ukoliko Putin uspe da osakati Ukrajinu, on se na tome neće zaustaviti i krenuće dalje minimum na pripajanje moldavskog Pridnjistrovlja i na istok prema Gruziji. Ako se dobro razume zahtev Rusije da se NATO svede na vojni potencijal iz 1997. godine, to bi moglo da znači da bi Putin mogao ne samo da preti pojedinim članicama alijanse i EU, već i da ih i napadne, recimo baltičke države.

Ukoliko Putin doživi poraz i bude morao da se zadovolji onim što je prethodno već anektirao ili defakto otcepio, Krim i Donbas, Zapad bi morao dobro da osmisli bezbednosnu zonu svojih interesa i aktivno deluje na očiščenju putinističkog uticaja u EU, na Balkanu, a takođe da pruži podršku Moldaviji, Gruziji i Azerbejdžanu.

Dugoročno to je poraz za Rusiju.

Izbori u Rusiji su za dve godine. Da li je to prilika za promene?

Ruski predsednički izbori su 2024. godine i to je prilika da se menja politika iz Kremlja ka miru. Čak i ako ruska agresija ostavi posledice u Evropi, ovaj rat je za Rusiju unapred izgubljen, kao što su izgubili uticaj u centralnoj Evropi slanjem tenkova u Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. godine. I iz Ukrajine će biti potisnuta Rusija i svedena na svoje istorijske predimperijalne granice. Nije isključeno da u tom slučaju dođe do velikih promena u azijskom delu Ruske federacije, gde se čeka nestabilnost i prilika da čak i Kina povrati ono što je u prošlim vekovima izgubila. Jer ni tu nema bratske ljubavi.

 

Oceni vest:
22
14

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Goran

    pre 255 dana i 6 minuta

    A što zovete ovako ostrašćene sagovornike? Da me zanima dogma, upalio bih TV, Vaš portal čitam, jer ste objektivni. Ovaj je očigledno NATO kučkica, tako da čitav intervju može da ode sa vodom iz vodokotlića i ostalim sadržajem.

    Oceni komentar:
    39
    22
  • Зоран

    pre 254 dana i 22 sata

    Потпуно се слажем са Гораном. Не дај Боже да нам се појави поново неки Марчинко . Једног смо се једва решили.

    Oceni komentar:
    20
    10
  • Bratislav

    pre 254 dana i 20 sati

    Gde nađoste gosta ? Nemojte više....

    Oceni komentar:
    16
    8
  • Zoran ll

    pre 254 dana i 20 sati

    Сто му громова, колика му.. има овај човек. Рат се релативно брзо завршава са сасвим извесним победником - улог је толико велик да нема сумње то. Када све ово износи, господин Експерт, рачуна на свеопшту кратку памет, читатељства и популације, па ко вели - болеће ме уво шта сам јуче причао. То је што се тиче исхода. Шсе тиче предвиђања и геополитичких виђења бојим се да даље коментаришем. Једноставно знам себе и свој арсенал из вокабулара којим бих га почастио. Зато нека, други пут...

    Oceni komentar:
    18
    7
  • Ich

    pre 254 dana i 10 sati

    Hvala, gospodine Varga, samo ste potvrdili moje pretpostavke stecene tokom 72. godisnjeg zivota i skolovanja, a pre svega misljenja sopstvenom glavom.

    Oceni komentar:
    10
    22
  • Kruno

    pre 253 dana i 23 sata

    Svaka cast sagovorniku, sve je istinu rekao. Uvek treba birati slobodu, demokratiju i ljudska prava, a ne diktaturu.

    Oceni komentar:
    6
    20