Borislav Beljanski: Ulica je čudo

Borislav Beljanski: Ulica je čudo

Borislav Bora Beljanski je čovek koji na Novi Sad i danas gleda pogledom zanesenjaka i uvek pozitivno priča o svom gradu. Gradu u kome je odrastao, živi i kome je podario, zahvaljujući kreativnosti i preduzimljivosti, mnogo kulturnih događaja. Jedan od njih je Festival uličnih svirača koji će i ovog septembra od 3. do 5. pešačku zonu pretvoriti u umetnički karneval za koji je ulaznica isključivo volja da se izađe i vidi šta je svet pripremio Novom Sadu tih dana.

Pedagog koji je dve decenije proveo u prosveti, a naredne dve decenije u kulturi i dalje kipi od ideja sa elanom na kome bi mu pozavideli i oni koji su tek zakoračili u punoletstvo. Uostalom, takvom energijom oko sebe, sabrao je tim koji već 15 godina organizuje jedan od najprepoznatljivijih gradskih festivala. Odrastao je na Satelitu, u vreme kada od Novog naselja nije bilo ništa više od projekta šta bi se jednog dana moglo naći na tom velikom placu.

– To je bilo fino detinjstvo. Na današnjem Novom naselju bila je livada sa fudbalskim terenom. Tu odmah bio je i vojni aerodrom, njive... Tu sam išao u „Boris Kidrič“ školu. Ja sam išao u staru školu, a na tom mestu je napravljena nova, a danas nosi naziv „Miloš Crnjanski“. Na Satelitu sam bio do dvadesete godine, a kasnije sam se preselio u centar grada. Ali i danas se rado sećam tog perioda života na Satelitu.


Dosta ste dugo proveli u školstvu. Počeli ste kao učitelj u OŠ „Đorđe Natošević“, i dogurali do direktora iste škole.
– Učitelj je za mene najlepše zanimanje. Kada sam kao učenik krenuo u školu, meni se taj učiteljski poziv dopao. Dopao mi se pristup moje učiteljice i ja sam sebi dao od malih nogu zadatak da budem učitelj. I po završetku osnovne škole upisao sam se u učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima. To mi je najlepša škola, jer sam učio kako živeti, kako preneti znanje, voleti ljude, decu. U stvari to je bila škola etike, jednog etičkog sistema koji je u to vreme bio jako strog i biti učitelj i prosvetni radnik su bile velike odgovornosti. Svi smo davali neku prosvetnu Hipokratovu zakletvu da ćemo biti moralni i pošteni, ali pre svega da je protkan ljubavlju odnos prema tom pozivu. I da se ponovo rodim, bio bih učitelj. Zaposlio sam se u OŠ „Đorđe Natošević“ sedamdesete godine prošlog veka. Dve generacije sam izveo kao učitelj, a nakon što sam završio fakultet u istoj školi postao sam profesor geografije i tu sam isto dve generacije izveo. To je dva puta po osam godina, a na kraju i četiri godine bio direktor te škole. Tamo sam skupio 20 godina, ali je to jako brzo prošlo.


I onda ste se obreli u kulturi...

– Pošto sam prošao tu vertikalu u obrazovanju, shvatio sam da treba da se posvetim novim izazovima. Jer obrazovanje i kultura su jako slični. I u školi sam nastojao da što više glumaca, pisaca, pesnika dovodim i dok sam bio učitelj i nastavnik i direktor. I onda sam naredne dve decenije proveo u kulturi, prvo u Kulturno-prosvetnoj zajednici grada Novog Sada koja je kasnije transformisana u Centar za kulturnu animaciju. Onda su novi propisi kumovali ukidanju Centra 2010. godine, ali ne zbog toga što nismo dobro radili, naprotiv, već zato što je Novi Sad, odnosno lokalna samouprava, finansirala samo organizacije čiji je osnivač bila, a mi smo bili društvena organizacija.


Ali ste u te dve decenije ostavili dubok trag kroz manifestacije koje će postati i zaštitni znak Novog Sada.
– Kada sam došao u Kulturno-prosvetnu zajednicu, tu baš i nije bilo mnogo aktivnosti. Najveći projekat bio im je „Čitalačka značka“ i bili su spona između grada i amatera. Ja sam shvatio da ne mogu tako da radim, pa sam se požalio gradskim ocima i oni su rekli da, kad sam nezadovoljan ovim, probam da osmislim novi koncept. Rekao sam da KPZ treba bude življi organizam, da uspostavi neke festivale, da ima kulturnu dinamiku, da taj grad pulsira sa umetnicima, književnicima, glumcima, pevačima... i onda sam sa svojom ekipom počeo da osmišljavam nove aktivnosti. Jednog dana dođe kod mene pokojni reditelj Bora Kojić i predložim mu da napravimo nešto za decu. I on mi nakon nekog vremena predloži da organizujemo dečji festival „Zlatno zvonce“ koji je bio fantastičan i 20 godina je trajao, bio najpoznatiji jugoslovenski festival. Ali zbog nedostatka tih nesretnih para i turbulencija, festival je ukinut pre četiri-pet godina. No nadamo da će se ponovo organizovati u Novom Sadu, jer to je bio jedan interdisciplinarni festival, nije poput Zmajevih dečjih igara. To je festival po konceptu – odrasli za talente i talenti za odrasle. Imao je likovni, poetski segment, muzički i niz drugih segemenata u kojima su deca bili aktivni učesnici, a koji su davali formu tog festivala. Umetnički direktori festivala bili su od Pere Zupca, preko Duška Trifunovića do Ljubivoja Ršumovića, jaka ekipa koja je prepoznala energiju tog festivala.

O facama
– Svako od nas je na neki način gradska faca pod uslovom da voli grad, da želi dobro ovom gradu, da voli ljude, komšije, čak i neprijatelje. Ne mora da ih voli, ali treba da ih poštuje. I uloži makar minimum svoje intelektuelne i emocionalne snage da taj grad bude lepši. Onda je on gradska faca. Ima dosta takvih faca, ali su stidljive, neće da izađu na ulicu, neće u javnost, nego uvek završe na portalima koji nešto kritikuju. Kritika je dobra, ali treba i učiniti nešto dobro. Mislim da svim novinarima i izdavačima nedostaje pozitivnih vesti, jer bi tako prave face zaista došle do izražaja.


Bilo je i drugih festivala i aktivnosti koji su obeležili kulturnu scenu grada, a više ne postoje.
– Bio je festival duhovne muzike koji je trajao sedam godina. Dovodili smo evropske, svetske horove. Bilo je to jako posećeno. Bio je to jedinstven festival koji je organizovan po crkvama različitih konfesija u gradu, kao i u Sinagogi. I onda smo krenuli dalje u međunarodnu saradnju koja je podrazumevala razmenu umetnika. Ja sam sa Strazburom i Parizom napravio dobru komunikaciju i na nivou grada uspostavljena je veza između Novog Sada i Strazbura i uspeli smo da u Savetu Evrope izdejstvujemo izložbu naše arhitekture i ostvarimo saradnju sa arhitektama iz Strazbura. Takođe, imali smo i izložbu Save Stojkova u Savetu Evrope. Naši umetnici su zahvaljujući toj saradnji išli po mesec dana u Strazbur na školovanje, a i njihovi umetnici su dolazili ovamo na bazi reciprociteta. Bilo je puno tih projekata koji su mnogo značili. Napravio sam projekat „Glumci pevači“. Neću to zaboraviti. Bio je januar 1994. godine i napolju minus 20, ali su bukvalno svi poznati beogradski glumci od Đuze Stojiljkovića preko Ružice Sokić došli su u Novi Sad u Veliku salu Srpskog narodnog pozorišta na humanitarni koncert. To je bio veliki događaj, ali nažalost nije ostalo video zapisa koncerta, jer je Radio-televizija Vojvodine koja je snimala koncert, zbog nemaštine, presnimila kasnije tu kasetu i izgubila jedan umetnički dragulj. Naravno, nisam sam sve to napravio. Imao sam sreću da se oko svakog projekta okupi grupa ljudi koja je umela da prepozna sve te ideje i gurali smo sve zajedno. I to su svi ljudi koji su voleli ovaj grad. Tu nije bilo para, već čista ljubav, profesionalan i odgovoran odnos.


Iz Centra za kulturnu animaciju potekao je i Festival uličnih svirača koji ove godine puni 15 godina.
– Nije to bilo ništa spektakularno, niti smo tim festivalom otkrili toplu vodu. Putovao sam po svetu i video u velikim gradovima ulične svirače i osetio sam da to fali Novom Sadu. Taj festival najmanje treba da bude samo čista zabava u kojoj se nekoliko dana svira, peva i veseli, već mora da bude društveno angažovan, da traje 365 dana, da bude odgovaran, da čitav gradski sistem bude uključen u to kako bi grad bio lepši, srećniji i bolji. Pitaju me često koliko košta festival. Nije on skup, ali svaki put novca nije dovoljno. Treba nam definitivno više novca da bi se naše ideje realizovale u potpunosti i festival bude ono što je naša konačna zamisao, a to podrazumeva da na tom festivalu prođu narodi sa svih kontinenata, da se čuju svi instrumenti, da vidimo istoriju starijih instrumenata od Južne Amerike pa nadalje, da vidimo folklor, kako se ljudi oblače uz tu muziku, kakvi su tekstovi pesma, šta je to zabavno kod njih. Festival je prava prilika da se to vidi i zato mi dovodimo ljude koji nisu velike zvezde, a prepoznati su kao vrsni umetnici, ali i po drugim aktivnostima. Nama je društvena odgovornost tog festivala važnija od karnevalske atmosfere. Naravno da treba da bude veselo, ali pre i posle festivala mora da ostavi pozitivne tragove.


Kakve tragove konkretno?
– Hoćemo da menjamo oglašavanje festivala. Hoćemo da se reguliše status uličnih svirača. Hoćemo da uključimo Departman za arhitekturu da vidimo kako da se ulepšava grad i pre i posle festivala. Tragovi su da imamo sve više svirača. Tragovi su da će izaći umetnici iz SNP, Akademije umetnosti da nastupe na festivalu i pokažu svoje umeće. Jer ulica je čudo. Ulica treba da bude mesto muzike, ljubavi, zadovoljstva, lepote, poljupca, lepog razgovora, osmeha, zagrljaja... Naravno, ima i druga strana ulice, ali naš zadatak je da taj deo, taj loš deo suzbijemo, potisnemo ono što ne valja, a da ulicu ipak istaknemo. Nama su ljudi interesantni, zbog njih ovaj festival i postoji, ali i arhitektura da je očuvamo i ulepšamo.


Koji je po Vama najupečatljivi događaj, anegdota koja bi se, ovako, na prvu, mogla izdvojiti?
– Zaista ima puno anegdota koje bi se mogle pomenuti, ali ono što se meni dogodilo pre nekoliko godina zaista će mi ostati u sećanju i nasmejem se svaki put kad se toga setim. Nekoliko dana pre početka Festivala Zmaj Jovina je bila još razrovana od radova i čekali smo da bude gotovo. Bio je veliki broj skela u centru i mene kao direktora festivala zaduže da iznajmim od nekog skelu za performans. Ja dođem do obližnjeg gradilišta, upute me na šefa, a njemu na ramenu stoji mali papagaj. I dok ja pričam sa njim i tražim da nam pozajmi skelu za festival, papagaj sa njegovog ramena dođe do mene, stane na naočare i uneredi mi se na oko. Ja uzmem papagaja, vratim čoveku na rame i on se tamo smiri. Nastavimo razgovor, papagaj opet dođe do mene i ovaj put uneredi mi drugo oko. Obrišem se ponovo i vratim čoveku papagaja, ali se i dogovorimo oko iznajmljivanja skele. I dok se opraštamo pitam ga: „da li je ovo vaš papagaj?“, a on mi odgovori da nije. (smeh)


Za ovih 15 godina kroz Festival uličnih svirača je prošlo mnogo izvođača, obeležen je brojnim događajima.
– Puno je tu prošlo sveta sa baš neobičnim instrumentima, sa kvalitetnom muzikom i kvalitetnim ljudima koji su došli na naš festival. Teško je to sve organizovati, ali se svake godine radujem novom izazovu, novom festivalu. Svaki je sve teži i teži zato što kada se saberu svi utisci, pres klipinzi i kada vidiš šta si sve uradio, onda je pred tobom zadatak da sledeći festival bude još bolji. Ali moram da istaknem, bez obzira na političke nesuglasice, da nije podrške grada Novog Sada i Pokrajine ne bi bilo tog festivala. Mislim da smo i mi sami opravdali postojanje festivala, ali neka drugi ljudi o tome govore.

O kumu Danilu Kišu
Mnoge ljubitelje knjige i danas fascinira stvaralaštvo Danila Kiša. Za razliku od većine čitalaca Borislav Beljanski je Kiša poznavao vrlo dobro, pošto mu je bio venčani kum. Naime, Monika, supruga Beljanskog, je Francuskinja koja je došla da predaje u OŠ „Đorđe Natošević“, gde se i upoznala sa Borom, koji je govorio francuski, i ubrzo se iz tog poznanstva rodila velika ljubav.
– Danilo Kiš je bio Monikin profesor u Bordou i uputio je da dođe u Srbiju. Oni su bili jako dobri prijatelji i, naravno, kada je trebalo da se venčamo bio je naš venčani kum. Posle je kod nas dolazio redovno i mi smo kod njega redovno odlazili i u Bordo i u Pariz. On je preminuo 1989. a ja sam, ne samo da bi se odužio njemu već i njegovom delu, 1996. godine organizovao simpozijum „Roman kao Peščanik“ gde su bili mnogi evropski književni kritičari i „kišolozi“ koji su cenili i voleli Danila Kiša.

Kao pisac bio je veliki. Kakav je bio Danilo Kiš koga ste privatno poznavali?
– Bio je veliki šmeker, poeta, ljudina... Kad malo popije bio je jako interesantan, jer je trezan uglavnom bio nervozan. Sećam se jedne godine kada sam odlazio kod njega, tražio je da mu donesem novine iz Jugoslavije. Ja sam kupio brdo štampe i kada sam došao kod njega jedva da se pozdravio, već mi je odmah iz ruku uzeo novine i krenuo da ih čita. A posle smo pevali uz gitaru. Noći i u Parizu i u Sremskoj Kamenici, Novom Sadu i Beogradu provodili smo bančeći u pozitivnom smislu i puno, puno diskutovali o svim problemima tadašnjeg vremena koji su zaokupljali i našu i njegovu pažnju.


Oceni vest:
7
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Aleksandar

    pre 1358 dana i 22 sata

    Veliki čovek sa srcem deteta..čast mi je što poznajem Boru..zbog njega volim svoj grad.

    Oceni komentar:
    3
    12
  • KAĆANSKI

    pre 1358 dana i 28 minuta

    Komentar...NAJBOLJI RAZREDNIBilo je prelepo odrastati uz njega.HVALA VAM NA SVEMU

    Oceni komentar:
    0
    4
jkp lisje novosadsko porodilište Isključenje struje maturanti isključenje vode elektrovojvodina vremenska prognoza klinika za ginekologiju i akušerstvo sahrane bez vode gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević bez struje novorođenčad betanija JKP Vodovod i kanalizacija bebe Spens isključenja struje horoskop novosadska policija RHMZ Elektrodistribucija Novi Sad servisne informacije novi sad raspored sahrana novi sad Republički hidrometeorološki zavod novosađani gradsko groblje vremenska prognoza novi sad servisne informacije Vreme u Novom Sadu